Democracy, neoliberalism and the alternative

Vrsta rada- Pregledni rad

Primljeno- 18.03.20206 Prihvaceno- 14.05.2020

Rezime. U ovom radu autor se bavi problemom između demokratije i neoliberalnog kapitalizma, gde kroz istorijsku prizmu objašnjava razliku između određenih društveno - ekonomskih i politicko -ekonomskih sistema. Koncept neoliberalnog kapitalistickog sistema koji je aktuelan poslednjih cetrdeset godina je postao neodrživ zbog ogromnih nejednakosti u društvu koje je sam stvorio. Tako da su bogati danas sve bogatiji, dok su siromašni sve siromašniji. Takođe, pokazalo se da bez intervencije države nijedan ekonomski sistem ne može da opstane. Protesti koji postaju sve ucestaliji širom Evrope i sveta podstakli su autora da uzme u razmatranje sledeca pitanja-Koje su alternative neoliberalnom kapitalizmu? Zašto su marksizam i socijalizam uvek aktuelni kada se govori o promenama? Može li se govoriti o socijalizmu u 21. veku?

Kl j ucne reci- demokratija, neoliberalizam, socijalizam

l.Uvod

Neoliberalizam je, kao savremena ekonomska doktrina, cesto kriti-kovan od strane mnogih filozofa, ekonomista, sociologa, politicara itd. Cinjenica je da je neolibera-lizam u praksi pokazao potpuno drugo lice od onoga što su propa-girali njegovi zastupnici. Pa smo tako od borbe za slobodu izbora, individualnu slobodu, slobodu tržišta i minimalnu ulogu države u ekonomiji dobili "gušenje" demo-kratije. Sto se slobodnog tržišta tice upitno je da li postoji. U svom delu 23 stvari koje vam ne kažu o kapitalizmu Cang zastupa tezu da resursi ne mogu teci prirodnim tokom sve dok nam država diktira šta ucesnici na tržištu mogu i šta ne mogu da urade. Zbog toga bi tržište trebalo da bude slobodno kako bi ljudi mogli da rade ono sto je za njih najisplativije. Medutim, Cang u nastavku kaže, da ono sto nam ne kažu, jeste da^ "Slobodno tržiste ne postoji". [Cang, 2016, 21] On tvrdi da postoje izvesna pravila i granice kod svakog tržista koje ogranicavaju slobodu izbora i da je pojam "slobodno tržiste" vise poli-ticka definicija koja se ne može objektivno definisati. [Cang, 2016, 21]

Sto se tice odnosa izmedu demokratije i neoliberalizma on je složeniji nego sto izgleda. Iako su mnogi teoreticari neoliberalizma pisali o tome kako ljudi moraju imati "slobodu izbora" u praksi to nije slucaj. Demokratija, a samim tim i sloboda su ozbiljno ugroženi u neoliberalnom drustvenom ure-denju. Mnoge vlade danas vole da istaknu kako su države u kojima one predsedavaju demokratske. Medutim, njihovi postupci i nastupi u javnosti demantuju ovu njihovu tvrdnju. Medijski teror kojem smo izloženi svakodnevno, manipulacija TV slikom u najgorem obliku, velika socijalna i ekonomska nejed-nakost, nevodenje brige o ekologiji koje nas može odvesti u katastrofu su samo neke od stvari koje su karakterisicne za danasnje vlasti sirom sveta. Jedna od velikih pretnji po demokratiju je takode i rast popularnosti desnicarskih stranaka koje direktno sprovode neoliberalnu ideologiju i koje guse demokratiju na svakom koraku.

Da neoliberalizam u praksi potko-pava demokratiju, politicke slobode i suverenitet jedne države postaje jasno onog trenutka kada parla-menti nacija koje su navodno neza-visne nemaju vise moc nad svojim politickim odlukama. [Hickel, 2016] U novembru mesecu 2019. godine Džozef E. Stiglic (Joseph E. Stiglitz) je objavio clanak u kojem istice da neoliberalizam podriva demokratiju vec 40 godina i da nije puka slucajnost sto je u poslednje vreme doslo do nepoverenja u neoli-beralne ideje. Stiglic dalje istice da ako finansijska kriza iz 2008. godine nije uspela da nas ubedi u to da neobuzdana tržista ne funkcio-nisu, onda ce to svakako uciniti klimatska kriza. "Neoliberalizam ce bukvalno okoncati nasu civiliza-ciju" kaže on. [Stiglitz, 2019]

2.    ' "Demokratija" u doba neoliberalizma

Etimoloski, rec demokratija potice od grckih reci dem os (narod) i kratein (vladati), sto doslovno znaci vladavina naroda. S obzirom da je u praksi vladavina naroda nedo-stižna, demokratija se uglavnom definise kao vladavina vecine. Ovim se otvaraju novi problemi i dovodi se u pitanje opravdanost vladavine vecine nad manjinom. Danas se uglavnom istice da je jednakost ljudi u društvu osnovna demokratska vrednost. [Matic, 2002] Da paradoks bude veci, nejednakost predstavlja ozbiljan problem savremenom demokrat-skom društvu. Mnogi autori uzrok ovog problema vide u neolibera-lizmu. Međutim, da bismo razumeli na koji nacin neoliberalizam guši demokratiju prvo moramo da shvatimo politicki kontekst iz kojeg je nastao.

Kejnsov model koji je prihvacen nakon Velike depresije napravio je balans u raspodeli bogatstva između klasa. Frenklin Ruzvelt je u Sjedinjenim Americkim Državama kroz program koji je nazvao Nju dil (New Deal) povecao poreznu stopu za veoma bogate i punu zaposlenost o državnom trošku, dok je sindi-kalni pokret uspeo da izbori visoke plate radnika i da poveca produktivnost. U Velikoj Britaniji je laburisticka vlada izvršila nacio-nalizaciju javnih preduzeca i izgra-dila snažnu socijalnu državu koja je obuhvatala besplatno zdravstvo i visoko obrazovanje za sve. Među-tim, bez obzira na stopu rasta koju je donosio, ovaj sistem je ipak imao svoje neprijatelje. Najveci nepri-jatelji ovog sistema, uprkos velikoj stopi rasta, bili su bogati koji su ostali bez ekonomskog i politickog uticaja. [Hickel, 2016]

Pre nego što je neoliberalizam zamenio Kejnsov model, neoliberali su kejnzijanizam smatrali vecim neprijateljem od marksizma, iz razloga što su kejnzijanske ideje bile veoma popularne u Sjedi-njenim Americkim Državama i u evropskim socijaldemokratskim zemljama. [Klein, 2008, 60] Zbog cega je Kejnsov model bio nepri-hvacen obrazac neoliberalizmu? Kejns je smatrao da je intervencija države od suštinskog znacaja za ekonomiju. Verovao je da vlada može osigurati punu zaposlenost i nisku inflaciju ukoliko definiše agregatnu tražnju koristeci instru-mente fiskalne politike, monetarne politike i politike dohotka. [Saad-Filho, 2009] Kejnzijanska škola se sedamdesetih godina prošloga veka smatrala ekonomskom ortodok-sijom.

Teorijski i ideološki posmatrano, klasicni liberalizam devetnaestog veka se zasniva na odnosu između privatnog vlasništva, tržišta i poje-dinca. Smatralo se da se razvojem privatne svojine pojedinci osloba-đaju samovolje despotskih vlasti, te da su slobodni u donošenju odluka na osnovu sopstvenih interesa. [Henry, 2010] Prema Miltonu Frid-manu, neoliberalizam bi prihvatio osnovne karakteristike liberalizma iz devetnaestog veka, ali bi zamenio laizzes-faire kao sredstvo za postizanje cilja. Smatrao je da treba iskoristiti konkurenciju među proizvođacima za zaštitu potrošača od eksploatacije, konkurenciju poslodavaca za zaštitu radnika i vlasnika imovine i konkurenciju između potrošača za zaštitu samih preduzeca. Kada je uloga države u pitanju, Fridman je smatrao da bi vlada trebala da ima funkciju otklanjanja bede i nevolja i da bi obavljanje ove fukcije ukljucivalo minimum uplitanja u tržišne pos-love. [Friedman, 1951]

Finansijska kriza koja je pogodila citav svet 2008. godine, pokazala je da su teoreticari neoliberalizma bili u zabludi. Mnoge države su inter-venisale upumpavajuci ogromne sume novca kako bi oporavile ekonomiju (Npr. kongres Sjedi-njenih Americkih Država je odobrio 700 milijardi dolara finansiranja za TARP - The Troubled Asset Relief Program, koji je imao za zadatak da otkupi kapital od finansijskih institucija kako bi ojacao finan-sijski sektor. [Katz, 2010] Ovaj zakon je potpisao Džordž Buš.). S toga ekonomisti koji zagovaraju Kejnsovu teoriju smatraju da je Kejns bio ispred svog vremena kada je ukazivao na prirodnu nestabilnost tržišta i na potrebu države da interveniše kada tržište ne funkcioniše [Goede, 2020: 40]. Oni smatraju da se: "njihova kritika može sažeti tvrdnjom da je sistem destabilizovan pogrešnim politikama - deregulacijom tržišta, liberalizacijom finansijskog sis-tema, sužavanjem nadležnosti države i skandaloznim rastom nejednakosti". [Misik, 2020]

Osnovna uloga države je zapravo da bude regulator koji se definiše i uspostavlja kao ustavno - pravni sistem. Takođe, državu možemo posmatrati kao zaštitnika i pokre-taca u pocetnim fazama razvoja ekonomskog proizvođaca. Neolibe-rali ce verovatno tvrditi da oni nisu želeli da oslabe državu, vec samo da minimalizuju njen uticaj na ekonomiju, te da je osnovna ideja ideologije dominantne poslednjih 40 godina koju su zagovarali bila, da država prestane da bude proiz-vođac i da postane regulator. Među-tim, cinjenica je da su zagovornici neoliberalne ideologije državu videli kao prepreku. [Bresser-Pereira, 2009].

Pored problema odnosa neolibera-lizma prema državi, postoji i problem neoliberalizma sa demo-kratijom. Filozof Vladimir Miluti-novic smatra neoliberalizam nepri-jateljem demokratije. On to objašnjava na sledeci nacin: "... da je kapitalizam u odnosu na državni socijalizam koji smo nekad imali zastupao politicke slobode koje su danas nezaobilazni deo pojma demokratije, te da kapitalizam i neoliberalni kapitalizam nisu isto". [Milutinovic, 2014, 120] Milutinovic smatra da u "kapitalizmu ne postoje monopoli i da radnicka prava nisu ugrožena kao u neoliberalizmu" [Milutinovic, 2014, 120]. Jedna od posledica ovog eko-nomskog sistema jeste ta sto bogati postaju bogatiji a siromasni siro-masniji, pa tako i radnici sa srednjim primanjima jedva sastav-ljaju kraj sa krajem. [Goede, 2020, 62] Kako u bogatim, tako i u siromasnim zemljama, elite su svojim gradanima obecavale da ce sprovodenje neoliberalnih mera dovesti do znatno bržeg ekonom-skog rasta i da ce ukljucujuci i najsiromasnije svima biti vidno bolje. Medutim, zauzvrat, gradani bi morali da se odreknu smanjenja državnih programa, dok bi radnici morali da prihvate niže plate. [Stiglitz, 2019]

Najstetniji efekat neoliberalne hegemonije u poslednjih cetvrt veka jeste nacin na koji je obez-vredio demokratiju kao politicki pojam. [Munck, 2005] Milton Fridman je govorio da ce postojanjem slobodnog privatnog tržišta gradani biti zasticeni od države. [Friedman, 1951] Prema Miltonu Fridmanu i ostalim teoreticarima neolibera-lizma, svaka intervencija vlade u ekonomski život ugrožava slobodu. Oni su smatrali da je konkurentski kapitalizam baza kapitalisticke demokratije u borbi protiv totali-tarne levice. Kontradiktorno u svemu ovome je ta dvolicnost neo-liberalnih gurua koji su u praksi podržavali nasilno nametanje neoliberalizma od strane Augusta

Pinocea u Cileu nakon 1973. godine. [Munck, 2005]

Sprovodenje neoliberalnih reformi autoritarnom vladavinom su imple-mentirali najveci zagovornici neoli-beralizma Margaret Tacer i Ronald Regan. Zanimljivo je da se taj trend zadržao do danasnjih dana, i ne samo da se zadržao vec je poslednjih godina broj autoritarnih lidera, narocito desnih populista, u naglom porastu. Wendy Brown (Vendi Braun) u svom delu In t he Ruins of Neoliberalism (U ruse-vinama neoliberalizma) istice sledece: "Svaki izbori donose novi šok: neonacisti u nemackom parla-mentu, neofasisti u italijanskom, Brexit pokrenut ksenofobijom pod pritiskom tabloida, porast belog nacionalizma u Skandinaviji, auto-ritarni režimi koji se oblikuju u Turskoj i Istocnoj Evropi i naravno Trampizam." [Brown, 2019, 1]

Ideoloska uloga desnicarskog popu-lizma je da odvuce pažnju od bitnih tema kao sto su socijalni problemi kapitalizma i problema klasne strukture. Autoritarni populizam se oslanja uglavnom na emocije. Zbog toga, autortitarni politicari smatraju da se do mase ne može doci argumentima i dokazima, vec samo i iskljucivo osecanjima i uverenjima. Danas živimo u doba politickih i drustvenih promena koje su brze i nepredvidive. Finan-sijska kriza iz 2008. godine je dovela do mnogih protesta koji se nastavljaju iz godine u godinu. Mere štednje koje su mnoge vlade sprovele su naisle na veliki otpor i jos vecu drustvenu krizu. Tako da su, kao odgovor na drustvenu krizu, socijalizam, nacionalizam, suverenizam i desnicarski nacio-nalizam znacajno ojacali u ideo-loskom pogledu. [Fuchs, 2019]

3.    Socijalizam kao alternativa neoliberalizmu

Kriza u kojoj se naslo savremeno drustvo je svakako posledica neoli-beralne ekonomske doktrine. Poka-zalo se da su postulati na kojima se zasniva ova doktrina (deregulacija, slobodno tržiste i privatna svojina) pogresni i da se nisu pokazali u praksi. [Dašić, 2016] Neolibera-lizam je sam po sebi neuspeh zbog toga sto nije uspeo da zadovolji osnovne potrebe ljudi i zato sto je proizveo niže stope rasta kada se uporedi sa kejnzijanizmom i socija-lizmom. [Isidro Luna, 2015] Porast nezaposlenosti, migracija stanov-nistva (uglavnom mladih) i velika nejednakost u drustvu jasni su pokazatelji da je neoliberalni sis-tem na prekretnici. Kojim putem krenuti i kako se izvuci iz kandži neoliberalnog kapitalizma bez vecih posledica nije nimalo jednostavno. [Dasic, 2016] U 21. veku postoje dve mogucnosti, a to su: neolibe-ralni kapitalizam, sa ljudskom patnjom i unistavanjem životne sredine ili socijalizam kojim ce se iznova graditi demokratsko drustvo medunarodne solidarnosti i radnicke klase. [Artz, 2012]

Poslednjih 40 godina, u kojima je neoliberalizam dominantna eko-nomska doktrina, marksisticka ekonomska misao je izgubila prestiž i uticaj koji je imala, cak i u akademskim krugovima. [Lapavitsas, 2005] Jer, stvar je u tome, da je marksizam kao filozofski pravac bio prezren u 19. veku, dok je krajem 20. veka proglašavan anarhizmom. [Karat, 2011] Međutim, uprkos gubitku uticaja, marksisticka ekonomija je ostala jedina prava alternativa neoliberalnom kapitalizmu, iz razloga sto marksisticka ekonomija pokazuje svu nestabilnost neoliberalnog ekonomskog sistema. [Lapavitsas, 2005] Sama cinjenica da covecanstvo i životna sredina jos uvek nisu unisteni od strane kapitalizma putem raznih ratova i globalnih kriza koje su izazivane, ne znaci da nece biti. [Clarke, 2005]

Marksizam dokazuje da je jedina naucna teorija koja je sposobna da analizira krizu u koju je zapao savremeni kapitalisticki sistem, i da kao takva, ostaje vodic za stvaranje novog, humanijeg drustva oslobođenog od klasne eks-ploatacije i socijalnog ugnjetavanja. Međutim, marksizam kao teorija i praksa mora neprestano da se razvija, upravo zbog sovjetskog nasleđa iz 20. veka koje vuce kao teret. Iskustvo teorije primenjene u praksi mora biti procenjeno, kako bi se na osnovu te procene teorija modifikovala i ažurirala. Ovo je sustina oživljavanja marksisticke teorije u 21. Veku. [Karat, 2011]

Marksizam 21. veka mora da se izvrsi kritiku neoliberalne politicke ekonomije, po ugledu na Marksovu kritiku politicke ekonomije iz 19. Veka. Posebna pažnja se mora obratiti na ideje Hajeka i Frid- mana, koje predstavljaju osnovu neoliberalne teorije. To su ideje koje se moraju poraziti kako bi se izvrsila rekonstrukcija socijalizma koji bi predstavljao zdrav razum 21. veka. [Cockshott, 2008]

Kada govorimo o socijalizmu u 21. veku namece se zakljucak da to nije drustvo u kojem ce ljudi prodavati svoju sposobnost za rad vlasnicima kapitala kojima je osnovni cilj profit, a ne zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba. Socijalizam 21. veka nije drustvo u kome ce vlasnici sredstava za proizvodnju deliti radnike kako bi zarad svoje koristi smanjili plate a u isto vreme povecali intenzitet rada. Jednom recju, socijalizam 21. veka nije kapitalizam. [Lebowitz, 2016] Soci-jalizam u 21. Veku Dasic posmatra kao: "izgrađivanje novog drustva sa ljudskim likom, drustva jednakih sansi za sve, humanijeg, socijalno pravednijeg, slobodnijeg i demo-kratskijeg od postojeceg, bez kapitalisticke eksploatacije, bez ekstremno bogatih i ekstremno siromasnih pojedinaca". [Dasic, 2016] Socijalizam 21. veka mora imati humanisticki pristup, koji ce staviti ljude ispred svega a ne masine i državu. [Lebowitz, 2007]

Prvo moramo preduzeti određene korake kako bismo stari sistem zamenili sa novim sistemom. Kada govorimo o socijalizmu 21. veka, kao jednom novom sistemu kojim bismo zamenili stari kapitalisticki sistem, onda tu promenu moramo izvrsiti upravo na isti nacin kao sto se razvijao kapitalisticki sistem. To znaci da se socijalizam 21. veka mora razvijati tako da podredi elemente kapitalizma i logike kapi-tala sebi, implementirajuci svoju logiku podređenu ljudskim bicima. Lebovic (Lebowitz) ovde izdvaja tri kljucna elemental "(a) drustveno vlasnistvo nad sredstvima za proiz-vodnju koja su osnova za (b) drustvenu proizvodnju koju orga-nizuju radnici da bi (c) zadovoljili komunalne potrebe". [Lebowitz, 2007]

To znaci, da osnovni princip socijalizma predstavlja socijali-zaciju sredstava za proizvodnju. U socijalizmu 21. veka vlasnistvo bi trebalo da ima vise razlicitih oblika, od državnih preduzeca ili javnog sektora u kojem bi postojao siri udeo, pa sve do drustvenih ili kolektivnih preduzeca koja bi bila u vlasnistvu radnika. U tom slucaju državno vlasnistvo bi trebalo da bude samo jedan od oblika. [Karat, 2011] Međutim, Lebovic pravi razliku između drustvenog vlasni-stva i državnog vlasnistva. On smatra da je državno vlasnistvo u skladu sa državnim kapitalistickim preduzecima u kojima određena grupa radnika koristi glavne pred-nosti ove državne imovine, dok se u drustvenom vlasnistvu podrazu-meva duboka demokratija u kojoj ljudi ucestvuju kao proizvođaci i kao clanovi drustva. [Lebowitz, 2007]

"Demokratija je put ka socija-lizmu", govorio je Marks. Kontrola proizvodnih sredstava i državnih institucija od strane kapitalista je dovela do gusenja demokratije i ogranicavanja demokratskih prava građana, sto je pokazalo da je demokratija u neoliberalnom kapi-talistickom sistemu samo formal-nost. Kada je socijalizam u pitanju, demokratija se ne može razvijati bez aktivnog ucesca ljudi na svim nivoima. [Karat, 2011] Socijalizam 21. veka podrazumeva povratak Marksovog shvatanja socijalizma koji se bazira na potpuni razvoj ljudskog potencijala. [Lebowitz, 2016]

4.    Zaključak

Savremeno drustvo se nalazi pred velikim drustveno - ekonomskim i drustveno - politickim izazovima. Neoliberalni kapitalizam kao sis-tem je postao neizdrživ a promene koje su neminovne u doglednoj buducnosti moraju biti korenite. Stiglic smatra da je ponovno rođenje istorije jedini put da se krene napred i jedini nacin da se spasi nasa planeta i nasa civili-zacija. [Stiglitz, 2019] Da li cemo taj put kojim cemo krenuti napred nazvati socijalizam, marksizam, kejnzijanizam itd. potpuno je nevažno. Ono sto je važno, jeste, da savremenom drustvu vratimo demokratske vrednosti koje je izgubilo poslednjih godina.

Takođe, pokazalo se da je intervencija države neminovna u ekonomiji. Iako neoliberali sma-traju da tržiste samo treba da se obnovi, nakon krize 2008. godine kada je svet bio pogođen svetskom finansijskom krizom država je morala da intervenise. Nesto slicno se desilo i ove godine, kada je 11. marta proglasena pandemija koronavirusa, ceo svet je stao, sve zemlje su zatvorile svoje granice. Država je ponovo morala da inter-venise i da izdvoji određenu sumu novca kako ekonomija ne bi doživela kolaps. [Stavljanin, 2020]

Ono sto je takođe zanimljivo, kada je krenula pandemija u mnogim zemljama građani su krenuli u panicne kupovine, pa smo imali pregrst slika supermarketa sa praznim rafovima. Vlade su apelo-vale na svoje građane da pokažu solidarnost i da kupuju samo ono osnovno. Međutim, apelovatii nai solidarnost je bilo uzaludno, upravo zbog toga sto se poslednjih 40 godina propagirala ideja individua-lizma. Cigler smatra da je: "osnovni pricnip kapitalistickog sistema nemilosrdna konkurencija između individua i naroda". [Cigler, 2017] Ova situacija je pokazala da je neoliberalni kapitalizam nesoli- darno drustveno uređenje i da je "covek coveku vuk", kako je govorio Tomas Hobs.

Borba koja predstoji u buducnosti, jeste borba za prirodu, za demokratsko i solidarno drustvo, za drustvo u kome ce svako ljudsko bice biti tretirano jednako. Dakle, ovo je borba za humanije i pra-vednije drustvo i "nemamo nista da izgubimo osim lanaca" kako je govorio Marks.