Ekološki aspekti međunarodne konkurentnosti proizvoda

Jelena Ivovic, MSc

Visoka ekonomska skola strukovnih studija Pec u Leposavicu

Rezime : Cilj ovog istrazivackog rada je da ukaze na znacaj uvazavanja ekoloskih zahteva u medunarodnim razmerama kao i ekoloskog ponasanja medunarodno orijentisanih preduzeca i njihovog angažovanja u izbegavanju ekološki štetnih proizvoda i podizanju nivoa ekoloških rešenja svojih proizvoda i pakovanja.

UVOD

Kvalitet proizvoda predstavlja uslov i predpostavku za ostvarenje poslovnog uspeha na medunarodnom trzistu. Radi se o vrlo starom i bitnom konkurentskom parametru, koji je u svim fazama razvoja tržišne privrede i u svim delovima svetskog trzista u znacajnoj meri opredeljavao uslove i dinamiku odvijanja razmene. Sam pojam kvaliteta se razlicito definisao u razlicitim razvojnim periodima: na jednoj strani imamo tehnizirano poimanje kvaliteta kao skupa svojstava proizvoda: performanske, tehnicke karakteristike, sigurnost, trajnost, ekonomicnost proizvodnje, kompatibilnost, estetski izgled i sl. Na drugoj strani imamo upravljacko poimanje kvaliteta kao integralne proizvodne forme zadovoljavanja potreba korisnika i potrosaca. Moderan koncept poimanja kvaliteta, upravo afirmise integralni pristup pa i Medunarodna organizacija za standardizaciju (ISO8402) naglašava da kvalitet predstavlja skup svih svojstava i karakteristika proizvoda, procesa i usluga koji se odnosi na mogucnost da zadovolje utvrdene ili indirektno izražene potrebe. Dakle, kvalitet je izraz za skup vitalnih i optimalnih funkcionalnih svojstava proizvoda (trajnost, pouzdanost, preciznost, lakoca rukovanja, lakoca popravki, izgled sa jedne strane ali i dodatnih svojstava pratecih proizvodnih pogodnosti i trazisnih parametara kojima je moguce povecavati atraktivnost i prihvatljivost privredi za sto vecu satisfakciju koriscenja i potrosaca). Integralni koncept upravljanja kavlitetom privrede u medunarodnom robnom prometu podrazumeva usmeravanje i konkurentnost unapredivanja tri nivoa proizvodnih struktura: fizickih, usluznih i simbolickih. Fizicki atributi kao sto su velicina, tezina, izgled, konstrukcija i slicno resavaju se kroz proces proizvodnje i nalaze se u konkretnoj vezi sa proizvodnim troškovima. Zahtevi ekonomicnosti i troskove konkurentnosti u prvi plan stavljaju mogucnosti standardizacije fizickih atributa kvaliteta proizvoda. Radi se o proizvodnim parametrima kod kojih su troškovni efekti i efekti od ekonomije obima od izuzetnog znacaja za obezbedivanje medunarodne konkurentnosti pa je teznja ka sto vecoj standardizaciji sasvim razumnjiva. Kod fizickih parametara proizvoda ona je najviše izvodljiva.

Ekološki prihvatljiv proizvod je sastavni deo savremenog poimanja kvaliteta proizvoda. U radu cemo dati kratak osvrt na znacaj usvajanja ekoloskih standarda za uspesan naastup preduzeca na svetskim trzistima i, paralelno, interpretaciju problema sa kojima se suocavaju preduzeca u spoljnotrgovinskom poslovanju koja ne uvazavaju medunarodne standarde u ovoj oblasti. Sledi analiza znacaja usaglasenosti proizvoda sa zahtevima kao element konkurentnosti preduzeca. Konacno, ukazacemo na nacine postojanja ekoloski prihvatljivog proizvoda kao i ekoloske pristupe unapredenju kvaliteta proizvoda. S obzirom da na makro planu zaštita životne sredine postaje neizistavni segment strategije održivog razvoja svake zemlje, u radu se apostrofira znacaj kvaliteta logistickih usluga

Ekoloski aspekti medunarodne konkurentnosti proizvoda (posebno reversne logistike) kao faktora konkurentnosti preduzeca.

1.    Znacaj medunarodne regulacije ekoloskih standarda

U proizvodnji za svaki proizvod postoji odgovarajuca tehnicka dokumentacija. Vremenom je doslo do uskladivanja razlicitih tehnickih propisa i specifikacija izmedu proizvodaca, narocito u industrijama ciji se proizvodi koriste kao inputi u nekoj drugoj proizvodnji, zbog masovnije primene proizvoda. Proizvodaci su trpeli velike stete u medusobnoj trci za nametanje svog standarda, pa su odlucili da saraduju i zajednicki formiraju svoje jedinstvene standarde. Ova autonomna harmonizacija proizvodackih standarda nije uvek bila prihvatljiva za potrosace pa su se poveli pregovori o prihvatanju standarda koji su optimalni sa stanovišta cele društvene zajednice. U tu svrhu su osnovana posebna tela za odredivanje nacionalnih standarda. Time je rešen problem prometa istih proizvoda proizvedenih po razlicitim standardima u okviru jedne drzave. Ali, svaka drzava je za sebe donosila optimalne standarde tako da danas ostaje problem razlicitih tehnickih propisa i prihvacenih nacionalnih standarda jer oni stvaraju prepreke u medunarodnom robnom prometu. Tehnicki propisi (eng. Technical regulation) su obavezujuci zahtevi ili standardi koji odreduju karakteristike koje odredeni proizvod mora posedovati. To su dokumenti koji sadrze tehnicke specifikacije proizvoda koji se prema njima proizvodi, a koji obavezuju proizvodace. Proizvodima za koje postoje razliciti tehnicki propisi i odgovarajuci standardi u raznim drzavama cesto nije moguce medunarodno trgovati ili su nekada porebne neke izmene i dorade koje znatno poskupljuju proizvod.

Razlozi zbog kojeg države uvode propise o ispunjavanju standarda, što se posebno odnosi na zahteve za testiranje proizvoda, obelezavanjem i sl. Traze se u zelji za ocuvanje bezbednosti gradana u koriscenju uvoznih proizvoda i zastiti prava potrosaca. Ovo su opravdani zahtevi koji se namecu uvoznicima proizvoda, ali samo u onoj meri u kojoj ih države tj. Njeni organi nekoriste iz zelje da zastite domace proizvodace, a ne potrosace. To se uglavnom ogleda u nametanju nekih neadekvatnih standarda, konplikovanjem i otežavanjem procedura sertifikacije i sl. U ovom slucaju ti propisi postaju znacajne barijere u robnom prometu. Ove barijere se uklanjaju jedino medunarodnim regulisanjem standarda. U praksi se stalno pojavljuju novi propisi i standardi. Primer za ovo su ekološki standardi. Danas uglavnom razvijene zemlje insistiraju na primeni propisa o ekologiji sto zemlje u razvoju tumace kao nove prepreke trgovini i njih svrstavamo u grupu tehnickih barijera spoljašnjoj trgovini, jer podrazumevaju ispunjenje odredenih tehnickih specifikacija i postovanja standarda. Svetska trgovinska organizacija prati uvodenje novih tehnickih proposa i standarda od strane njenih clanica koje su po sporazumu o tehnickim barijerama trgovini duzne to da prijavljuju. Prema podacima ove organizacije vidimo da broj novih tehnickih propisa i standarda koje uvode clanice naglo raste od 1995 godine kada je osnovana ova organizacija. Najveci broj ovih mera uvela je Evropska Unija.

Tabela 1 Broj novih tehnickih opisa i standarda prijavljenih WTO

Clanica WTO	1995	1996	1997	1998	1999	2000
Argentina	0	1	0	1	16	37
Australija	20	18	26	12	35	10
Brazil	1	9	35	43	17	12
Ceska	12	14	1	6	28	52

Republika
Evropska unija	123	123	437	276	185	156
Japan	50	41	35	28	30	56
Kanada	29	20	30	115	24	26
Republika Koreja	13	9	14	8	22	27
Malezija	1	19	12	28	98	3
Meksiko	29	27	29	35	34	28
SAD	33	40	33	35	49	32
Švajcarska	4	12	21	7	22	9
Tajland	7	13	22	34	22	9
UKUPNO	365	460	795	648	672	611

Izvor: WTO ’’Annual Report 2002’’ Geneva,2002, p.37

Kada je izvoz robe iz jedne zemlje onemogucen u drugu zemlju zbog postojanja strogih propisa o ekološkim standardima, kažemo da postoje ekološke barijere spoljne trgovine (eng. Environmental Trade Barriers). U zemljama gde postoje propisi o zastiti zivotne sredine zahteva se odredeno ispitivanje uskladenosti sa ekoloskim standardima prilikom uvoza odredene robe. Jedna studija UNCTAD-a i medunarodnog trgovinskog centra je ustanovila da od 4917 posmatranih proizvoda kojima se trguje u svetskim razmerama cak 3746 je pod uticajem ekoloskih barijera u spoljašnjoj trgovini. Proizvodi pod uticajem ekoloških barijera ucestvuju sa 88% u ukupnom svetskom prometu robe u 1999 godini. 1

Ovako znacajan uticaj ekoloskih propisa na trgovinu doveo je do znacajne rasprave u medunarodnoj zajednici o prioritetima ocuvanja zivotne sredine , ili rasta trgovine i povecanja standarda stanovništva.Krajnji rezultat diskusije o odnosu spoljne trgovine i ekologije u medunarodnoj zajednici je konstatacija da je zaštita životne sredine bitna zbog smanjenja zagadenosti na planeti, ali da se ta zastita mora sprovoditi na medunarodnom nivou kako bi ona sto manje predstavljala prepreku razvoju priveda i svetskoj trgovini. Pokrenut je i globalni koncept takozvanog održivog razvoja (eng. Sustainable Development) koji podrazumeva prirodni razvoj uz ocuvanje životne sredine.

2.    Usaglašenost proizvoda sa zahtevima korisnika kao element konkurentnosti

Proizvodi koji se plasiraju na nacionalnim ili regionalnim trzistima moraju ispuniti odgovarajuce tehnicke zahteve. To je neophodan preduslov njihove konkurentnosti, a dokazuje se propisanim procedurama ocenjivanja usaglašenosti koji treba da omoguce plasiranje proizvoda na trziste bez dodatnih troskova za ispitivanja i sertifikaciju. Ovo takode odrzavaju medunarodni sporazumi. Globalizacija, karakteristicna po sve vecem protoku informacija, ideja, proizvodnih faktora, tehnologija i dobara doprinela je širokoj integraciji svetske ekonomije. Tradicionalne prepreke trgovini kao što su carinski propisi, neigraju onakvu ulogu kao nekada, pre svega zahvaljuci novoj medunarodnoj trgovinskoj politici. Uzastopne runde medunarodnih pregovora o slobodnoj trgovini na globalnom i regionalnom nivou (koje vodi svetska trgovinska organizacija-STO ili udružene zemlje razlicitih regiona) su na sistematican nacin smanjile carinske barijere, a sve vise uticu na tzv. Necarinske barijere trgovine.

Obim svetske trgovinske razmene je višestruko porastao u poslednje tri decenije u odnosu na prosecne godisnje stope rasta proizvodnje u svetu. U istom periodu brz porast trgovine i znacajno ucesce samih proizvodaca i njihove korporativne

Ekoloski aspekti medunarodne konkurentnosti proizvoda strategije u globalnoj razmeni roba doveli su do toga da kvalitet postane kljucni faktor uspeha u izvozu.Radi toga raste znacaj      infrastrukture kvaliteta koju   cine   sistemi standardizacije, metrologija, akreditacije, i ocenjivanja usaglašenosti, kao osnove za sticanje poverenja na tržištu i postizanje konkuretnosti proizvoda i usluga.

Posto tehnologije postaju sve konpleksnije, potrosaci i korisnici proizvoda i usluga postaju sve više svesni da zavise od proizvoda ciju konstrukciju i dizajn cesto nemogu da razumeju. Shvatajuci ovo potrosaci zele sigurnost da je proizvod koji koriste pouzdan(siguran) i da ce zadovoljiti ocekivanja u pogledu performansi, bezbednosti, trajnosti i drugih kriterijuma. Kljucno pitanje je- kako mogu korisnici u industriji ili finalni potrosaci biti sigurni da su kupili proizvode koji odgovaraju propisima kojima se definiše njihova bezbednost pri upotrebi ?

Ocenjivanje usaglašenosti i sistemi sertifikacije proizvoda upravo su razvijeni da bi se obezbedila sigurnost za potrosace u ovakvim slucajevima. Koriscenje ISO/IEC standarda u procedurama ocenjivanja usaglašenosti dopušta, kroz harmonizaciju širom sveta, ne samo olaksanje medunarodne trgovine izmedu zemalja vec i ubrzanje trgovine u okviru pojedinih zemalja nametanjem obaveze isporuciocima proizvoda i usluga da njihovi proizvodi ili usluge zadovolje propisane zahteve. Procedure za ocenjivanje usaglasenosti, medutim olaksavaju prihvatanje robe i usluga svuda, na bazi samo jednog ocenjivanja u jednoj od zemalja potpisnica, ubrzavajuci razmenu roba i pomazuci da sistem medunarodne trgovine bude efikasniji. 2

• ²    Jaksic, B., Ocenjivanje usaglasenosti proizvoda kao element konkurentnosti kvaliteta, Poslovna politika AD, br.7-8, Beograd, 2008.

Kada na proizvodu ugleda znak ’’CE(Conformity Europen)’’ potrosac treba da zna da je takav proizvod usaglasen sa zahtevima direktiva EU u pogledu bezbednosti, zaštite životne sredine i zdravlja korisnika. Vlade zemalja clanica EU prenose direktive u svoja zakonodavstva i omogucavaju uvoz proizvoda usaglašenih sa zahtevima iz direktive. Znak CE se nanosi na uredaj, izmenjenu opremu, anbalazu i pratecu dokumentaciju, a smisao je da nadležne vlasti mogu da prepoznaju da se radi o proizvodu koji je pušten u promet, u saobraznosti sa pomenutim direktivama. Ukoliko se na proizvod primenjuje više njih onda se moraju zadovoljiti zahtevi svih direktiva. Prema njima odreduje se kontrola koja treba da se izvrši na proizvodu ili procesu proizvodnje pre puštanja na tržište. Dok se konrole obavljaju pod odgovornoscu proizvodaca, druge moraju obaviti odgovarajuce organizacije, tzv. nadležna tela. Kontrole obavljanja u nekoj zemlji EU priznate su automatski u svim zemljama clanica, a stavljanjem znaka CE na proizvod omogucava se slobodno cirkulisanje na celoj teritoriji EU.3 Znak CE se postavlja na sam proizvod nalepnicu) ili na anbalažu za pakovanje proizvoda tako da se jasno vidi, a zabranjeno je stavljati slicne natpise koje mogu kupca dovesti u zabludu. Ovaj simbol treba da bude pracen:

• -    Nazivom ili identifikacionim znakom proizvodaca;

• -    Navodenjem karakteristika proizvoda koje ga identifikuju;

• -    Sinbolom organizacije koja je ukljucena u nadzor (ako je ukljucena);

• ‐    Brojem EU atesta saobraznosti/ako postoji).

3. Ekološki prihvatljiv proizvod

Ideja o održivom ekonomskom razvoju je u poslednjoj deceniji 20 veka dobila širok krug pristalica. Neposredna posledica toga je sve siri krug zainteresovanih subjekata koji ocekuju da poslovanje preduzeca i organizacije i njihovi proizvodi, budu prilagodeni i promenama odnosa prema prirodnom okruzenju. Današnje stanje prirodnog okruženja je posledica nesistematskog razmišljanja o prošlosti. Projektanti, inženjeri, dizajneri i ostali ucesnici u stvaranju proizvoda su tradicionalno bili odgovorni samo za odredene karakteristike proizvoda, ali ne i za otpad koji pri tome nastaje, niti za resurse koji se pri tome cesto nekontrolisano troše. Novi pristup stvaranju proizvoda bazira se na sprecavanju nastajanja zagadenja i prekomernog trosenja prirodnih, materijalnih i energetskih resursa uz prihvatljive troskove, efikasnost, produktivnost i ucinak na zastiti prirodnog okruženja.4

Proizvod je, centralni objekat vecine ljudskih aktivnosti. Njegov zivotni tok se odvija u prirodnom okruzenju i uz pomoc prirodnog okruženja. Potreba za proizvodima je takva da se njihov broj i apsolutno i po vrstama stalno uvecava. Zato je razumljivo zasto se danas intezivno analiziraju medusobni uticaji proizvoda i privrednog okruženja. Dakle, svaki materijalni proizvod ili materijalni deo konbinovanog proizvoda je u izvesnom medudejstvu sa prirodnim okruzenjem. Iz njega se eksatrahuju sirovine, u njemu se proizvod izraduje, pakuje, skladisti, transportuje i koristi. U njega se ispuštaju sporedni proizvodi.

Najzad, u njega se posle upotrebe, proizvod odlaže kao odpad. Osim ovoga, medudejstvo sa prirodnim okruzenjem kod mnogih proizvoda se desava u toku njegovog koriscenja, posto se pri upotrebi troši energija ili materijali ( proizvodi bele tehnike, prevozna sredstva i dr.). Medudejstva proizvoda i prorodnog okruzenja mogu biti od slabih do znacajnih, od kratkotrajnih do dugotrajnih, a nemogu se pojaviti na globalnom, regionalnom ili lokalnom nivou. Njihova sistemska analiza može da se obavi preko zivotnog toka proizvoda, to je veoma logicno, jer se ekoloski problemi pojavljuju tokom proizvodnje, manipulacije i post prodaje. Oni se mogu smanjiti ili eliminisati izborom odgovarajuceg dizajna proizvoda. Drugim recima do faze proizvodnje treba dovesti samo one proizvode koji su prema usvojenim kriterijumima usaglašeni sa zahtevima prirodnog okruženja. 5

Stepen prilagodenosti proizvoda prirodnom okruzenju moze da se krece u sirokim granicama: od potpune prilagodenosti do potpune neprilagodenosti. Proizvod koji je potpuno prilagoden zahtevima prirodnog okruzenja, odnosno onaj( cisto materijalni, ili materijalni deo kombinovanog proizvoda) koji ni na kakav nacin neutice negativno na lokalno, regionalno ili globalno prirodno okruženje, predstavlja ’’ idealan proizvod’’.Realno gledano, današnji proizvodi su još uvek daleko od ovog zahteva pa se za sada može govoriti samo o ’’ekološki usmerenim proizvodima’’. To bi bili proizvodi koji manje ugrožavaju prirodno okruzenje od prosecnog realnog proizvoda. U nasoj praksi se ovakvi proizvodi nazivaju ekološkim, mada se javljaju i drugi termini kao: ’’ prirodni’’, ’’zeleni’’ ’’zdravi’’ i sl.

Prema tome realno govoreci pod ekoloskim proizvodima se danas podrazumevaju proizvodi, materijalni ili konbinovani, koji imaju slabije izrazeno dejstvo na zdravlje ljudi i okruzenja, u poredenju sa drugim proizvodima koji služe istoj svrsi.

Obezbedivanje   ekololoski prihvatljivih proizvoda (green products) moguce je postici na nekoliko nacina:

• 1.    Smanjivanje kolicine repromaterijala i u formi koja nije stetna i koju je moguce preradivati;

• 2.    menjanje procesa proizvodnje tako da ne zagaduje okolinu;

• 3.    izbegavanje toksicnih materija;

• 4.    unapredivanje samog proizvoda tako da izaziva manje zagadivanje pri upotrebi;

• 5.    menjanje proizvoda kako bi se smanjila kolicina otpadaka;

• 6.    preferiranje povratne u odnosu na recikliranu ambalažu;

• 7.    minimiziranje ili izbegavanje pakovanja;

• 8.    smanjivanje potrosne energije u toku proizvodnje, koriscenja i primene;

• 9.    kreiranje “green” marketing programa;

• 10.    adekvatno “green” obeležavanje proizvoda. Generalno se moze reci da sto je proces standardizacije razvijeniji u preduzecu prisutniji, i sto se proizvod nalazi u zrelijim fazama zivotnog ciklusa, proizvodac ce manje ici za tim da pronalazi nove verzije proizvoda, a vise ce se koncentrisati na to da obezbedi zdrave ekološki prihvatljive konkurentne proizvode.⁶

4.    Ekoloski pristup unapredivajnu kvaliteta (Green products)

Danas se savremeni svet nalazi u takvom nivou razvoja da više niti moze niti sme da bude zapostavljen znacaj ekoloskih problema. U periodu 80-ih i 90-ih godina je došlo do vrlo ozbiljnog naglašavanja ekoloških i ambijenatalnih problema kao i organizovanog stvaranja uslova da se oni preventivno, kontinuirano i dugorocno razresavaju. Rade se o novim vidovima problema, zahteva i standarda koji postaju nužan korektiv i parametar uvazavanja pri kreiranju savremenih medunarodno orijentisanih poslovnih strategija. Svest o znacaju ekoloskih problema je najviše razvijena kod onih zemalja koje su njihovim dugogodišnjim ignorisanjem i najviše doprinele zaoštravanju ekoloske krize. U okviru razvijenih zemalja, Nemacka je najdalje otišla i najviše uradila.(Tabela 2).

Tabela 2 . Vrednovanje znacaja globalnih eko-problema u razvijenim zemljama

Eko-problemi	SAD	Nemacka	Japan
Nedostatak zelenila	63%	80%	47%
Nedostatak ozona	56	78	55
Zagadenostvode	71	70	43
Zagadenost vazduha	60	61	43
Problem zagrevanja	47	73	47
Izumiranje spec.vrste	50	69	37
Kontaminiranost zemlje	54	55	29

Izvor: Gallup, The Health of the Planet Survey, 1992.

Moze se reci da u razvijenim trzisnim privredama, danas vec, paralelno deluju tri organizovana institucionalna nivoa koja se bave razvojem i unapredivanjem ekoloskih standarda,

Ekoloski aspekti medunarodne konkurentnosti proizvoda pokretanjem ekoloških inicijativa i konkretnim rešavanjem ekoloskih problema. To su: potrosaci, drzave i komapnije. Nihovi pristupi se medusobno razlikuju i kao takvi deluju komplementarno na prvom mestu je, svakako, ekološki konzumerizam. Smatra se da se on prvi put u organizovanom obliku javio u Holandiji kada su potrosaci insistirali da se kolicina aerosola u proizvodima kontrolise u njihovim sopstvenim laboratorijama. To je bio vrlo ozbiljan signal i nemackim kompanijama i potrosacima da se ozbiljnije suoce sa ekološkim problemima. Sva istraživanja danas pokazuju da ekoloski konzumerizam najvise prisutan upravo u Nemackoj. Drugi nivo delovanja jeste državna regulativa, koja je sve prisutnija i organizovanija. Ekološki standardi i ekološka drzavna regulativa postaju vrlo znacajan segment u okviru tzv. netarifnih barijera. Treci nivo delovanja se vezuje za kompanije. Uglavnom se radi o uspesnim medunarodno orijentisanim kompanijama koje svoje poslovanje zasnivaju na dugorocnom strategijskom pristupu i naglašenoj marketing orijentaciji. Kompanije kao što su Volkswagen, Mc Donald s i Mobil su izmedu ostalog, poznate i po uspesnim ekoloskim inicijativama i uspešnim ekološkim rešenjima svojih proizvoda i pakovanja. U interesantnom Gallup-ovom istrazivanju cak 81% nemackih ispitanika izjavljuje da izbegava ekološki štetne proizvode, u Japanu je taj procenat duplo manji(40%), a u SAD se na taj nacin ponaša 57% ispitanih ( videti rabelu 3).Pored svesnog izbegavanja ekološki štetnih proizvoda, ekološko angažovanje i ponasanje potrosaca je moguce pratiti i preko njihove participacije u ekološkim organizacijama.

Tabela 3 . Ekolosko angazovanje i ponasanje potrosaca u razvijenim zemljama

Zemlja	Izbegava eko-štetne proizvode	Aktivno u eko-organizacijama	Glasa ili radi za pro-eko-kandidate
SAD	57%	11%	19%
Kanada	77%	12%	15%
Japan	40%	4%	14%
Nemacka	81%	10%	18%
Velika Britanija	75%	10%	10%
Holandija	68%	7%	21%
Danska	65%	10%	18%

Izvor: Gallup, The Health of the Planet Survey, 1992.

5.    Kvalitet logistike usluge kao faktor konkurentnosti

Sa društvenog stanovišta kvalitet u logistici mora da zadovolji tri kljucne funkcije: zastita zivotne sredine, zastita zivota i zdravlja ljudi (zaposlenih, saradnika, komitenata) i zaštita korisnika usluga i potrosaca proizvoda.

Zastita zivotne sredine je jedna od najznacajnijih i najcescih tema savremenog drustva i privlaci siroku paznju razvijenih zemalja, na svim poljima razvoja i prosperiteta. Ova problematika je narocito izrazena na podrucju saobracaja i transporta kao znacajnih izvora zagadenja zivotne okoline, kako u pogledu emisije izduvnih gasova, tako i u pogledu buke. Briga o zastiti zivotne sredine podrazumeva koriscenje logistickih tehnologija i tehnološko- transportnih sredstava koja: ne zagaduju vazduh i vodu; ne stvaraju buku i prasinu; ne stvaraju zakrcenost saobracaja; ne trose retke prirodne izvore energije; ne stvaraju cvrst otpad i sl.( eng. Green Logistics). Poznato je da se problem zagadenja zivotne sredine od strane transporta ne

Ekoloski aspekti medunarodne konkurentnosti proizvoda moze u potpunosti eliminisati, ali uvodenjem ekoloskih standarda i regulative moguce je znacajno smanjiti negativne posledice transporta i drugih logistickih procesa na zivotnu sredinu i okruženje.

Stvaranjem otvorenih jedinstvenih medunarodnih i globalnih tržišta, administrativne i carinske barijere zamenjuju se barijerama kvaliteta. Tako su na podrucju Evropske unije prisutna znacajna ogranicenja u pruzanju logistickih usluga, a koje se odnose na zaštitu životne sredine, bezbednost, sigurnost transporta i dr. Ambalaža i materijali za pakovanje proizvoda, koji se zbog ekonomicnosti cesto koriste, mogu vrlo negativno uticati na životnu sredinu. Kada se odbace vrlo sporo se razlažu. Pri pruzanju logistickih usluga logisticke kompanije se vrlo cesto susrecu sa suprostavljenim zahtevima korisnika usluga i okruženja. Kupci proizvoda, odnosno korisnici usluga nisu spremni na odredene promene i vece cene na racun zastite zivotne sredine, uprkos koristima koje ce imati, vec su prvenstveno zainteresovani za ispunjenje njihovih logistickih zahteva. Izazov za logistickog menadzera je kako da zadovolji korisnike i istovremeno smanji negativne uticaje na okolinu. Kvalitet logisticke usluge podrazumeva zastitu zdravlja i zivota zaposlenih, direktno ili indirektno angažovanih u realizaciji logistickih procesa i aktivnosti. Neophodno je primenjivati tehnicko-tehnoloska i organizaciona resenja koja minimiziraju opasnosti i štetne uticaje na život i zdravlje ljudi. Negativni uticaji, koji mogu biti prouzrokovani: odredenim osobinama robe ili neadekvatnim postupcima rukovanja, transporta, skladistenja, pakovanja i sl.; uslovima rada i bezbednoscu odvijanja logistickih procesa, kao sto su transport, pretovar i skladistenje, prate znacajni rizici u pogledu: povreda, zdrastvene i životne ugroženosti zaposlenih, ekološke i bezbedonosne ugroženosti radne sredine, požara, eksplozija i drugih opasnosti.

Kako zaposleni, a narocito korisnici, nisu uvek upoznati sa opasnostima i svim posledicama koje mogu nastati pri pružanju logistickih usluga, potrebno je odredenim standardima, propisima i zakonskom regulativom utvrditi mere i nacine zastite. Neophodno je na adekvatan nacin istaci odredena uputstva i upozorenja za odvijanje logistickih procesa i pruzanje usluga i tako poboljšati kvalitet u logistici.7

Riversna logistika se odnosi na sve operacije vezane za ponovnu upotrebu proizvoda i materijala. Upravljanje ovim operacijama se oznacava kao Product Risovery Management (PRM). PRM se odnosi na brigu o proizvodima i materijalima nakon njihovog koriscenja. Neke od ovih aktivnosti su donekle istovetne onima koje se pojavljuju pri vracanju defektnog proizvoda usled greske u proizvodnom procesu. Riversna logistika se odnosi na sve logisticke aktivnosti vezane za sakupljanje, rastavljanje i obradu koriscenih proizvoda, delova proizvoda i- ili materijala u cilju osiguravanja održive (ekološki prihvatljive) obnove. 8

Riversna logistika se bavi sledecim pitanjima:

‐ Koje su alternative za oporavak proizvoda, delova proizvoda i materijala?

‐ Ko bi trebao da izvršava spektar operacija vezanih za obnavljanje?

‐ Kako bi ove operacije trebalo izvršavati?

- Dali je moguce da se aktivnosti tipicne za riversnu logistiku integrisu u klasicne produkcione i distributivne sisteme?

‐ Koji su troškovi, a koje koristi riversne logistike, gledano kako iz ekonomskog tako iz ekološkog ugla?

Model riversne logistike moze se koristiti u razlicite svrhe a kljucni delovi modela riversne logistike su : 9

‐ Recikliranje,

• -    Povracaj novih proizvoda od strane potrosaca,

• -    Vracanje koriscenih proizvoda od strane potrosaca i

• - Vracanje proizvoda za visekratnu upotrebu.

U sistemu recikliranja ucestvuje nekoliko clanova lanca snabdevanja. Lanci snabdevanja za recikliranje primenjuju cetvorostepeni proces:

‐ Sakupljanje otpadnih materijala iz korpi za otpadke i njihova isporuka firmi koja je odgovorna za reciklažu;

‐ Obrada proizvoda koji se mogu reciklirati radi stvaranja sekundarnih sirovina,

• -    Koriscenje sekundarnih sirovina za proizvodnju novih proizvoda;

• -    Povracaj novih proizvoda na trziste.

Mnoge opštine i regioni razvijaju programe recikliranja da bi smanjile potrebe za smeštajem otpada na deponijama i da bi primenili pouzdane tehnike za zastitu zivotne sredine. Najcesce se recikliraju proizvodi na bazi aluminijuma, stakla, plastike i papira. Cesto najveci izazov nije stvaranje modela riversne logistike vec njegova implementacija koja moze da prati rast obima koji generišu programe i prerade.

Mnogi proizvodi se mogu reciklirati. Takode, mnogi proizvodi mogu ponovo biti iskorisceni u alternativne svrhe. Na primer neke vrste ulja i maziva mogu se reciklirati ili ponovo koristiti za podmazivanje masina. Ovi slucajevi namecu projektantima modela riversne logistike problem stimulacije potrosaca da vracaju korisceni proizvod. Neke firme nude finansijske podsticaje: od isplate u gotovini do poreskih olakšica. Da bi reciklirani proizvodi ostali i dalje konkurentni, oni nesmeju koštati više od novih proizvoda

Model riversne logistike dozvoljava potrosacima da vrate nezeljene proizvode. Potrosaci obicno vracaju neispravne proizvode. Ucesnici u lancu snabdevanja pokusavaju da zastite integritet proizvoda u sistemu, ali neispravni i osteceni sistemi jos uvek mogu biti dostavljeni potrosacima. Model riversne logistike mora zadrzati neispravan ili osteceni proizvod sto zahteva duzi riversni kanal od kanala za povracaj upotrebljivih proizvoda. Potrosaci vracaju neispravne ili ostecene proizvode maloprodajnom objektu i u zamenu dobijaju drugi proizvod ili neki popust. Ako je neispravan proizvod dostavljen iz fabrike, maloprodajni objekat cesto vraca proizvod proizvodacu i dobija finansijski popust. Ukoliko je šteta nastala za vreme kretanja kroz lanac snabdevanja,prevoznik, distributivni centar ili neki drugi clan lanca snabdevanja preuzima odgovornost za nastalu štetu tj. finansijsku odgovornost.

Potrosaci su cesto stimulisani da vrate koriscene proizvode maloprodavcu i da dobiju finansijski popust. U automobilskoj industriji potrosacima se daje novcani popust ukoliko vrate vitalne delove koriscenog automobila. Alternatori automobila, starteri i pumpe za vodu mogu se ponovo proizvesti od koriscenih delova. Maloprodavci automobila projektuju i organizuju rad modela riversne logistike.

Kada trgovac na malo primi korisceni proizvod, on ga pakuje i vraca distributeru automobila. Distributer priznaje odredenu

Ekoloski aspekti medunarodne konkurentnosti proizvoda vrednost vracanja proizvoda i salje koriscene automobilske delove na ponovnu proizvodnju. Kada se poprave, delovi se koriste kao jevtinija alternativa novim automobilskim delovima. Ovaj logisticki model zapocinje podsticajima za vracanje koriscenog proizvoda maloprodavcima. Najcesci podsticaj je popust pri zameni koriscenog dela za isti takav, ali remontovanog dela. Da bi dobio popust kupac mora da vrati korisceni deo u momenu kupovine. Ako kupac ne donese vitalne delove koriscenog proizvoda to ce povecati cenu remontovanog proizvoda.

ZAKLJUCAK

Savremeni svet se danas nalazi na takvom nivou razvoja da više nemoze niti sme da zapostavi znacaj ekoloskih problema. Oni postaju nužan korektiv i parametar uvažavanja i konkurentnosti pri kreiranju medunarodno orijentisanih poslovnih strategija. Kljucne komponente takve strategije bile bi sledece: 1. Sistematski pratiti, vrednovati i kontrolisati sve tržišne aktivnosti i sve proizvodne linije, na podlozi najnovijih ekoloških zahteva i standarda;2. redefinisati strategiju kvaliteta i pakovanja; 3. Redefinisati strategiju promotivnog delovanja i komuniciranjem sa tržištem, ekološkim grupama i organizacijama; 4. Kreiranje novih ekoloških standarda i pokretanje novih ekoloških inicijativa u zavisnosti od tipa i karaktera preduzeca; 5. Prihvatanje ekoloskih formi obelezavanja proizvoda. Brz porast trgovine i znacajno ucesce samih proizvodaca u globalnoj razmeri roba dovodi do saznanja o kvalitetu kao kljucnom faktoru uspeha u izvozu. Kao rezultat toga raste znacaj infrastrukture kvaliteta koju cine sistem standardizacije, akreditacije i ocenjivanja uspešnosti u kojima je ekološki aspekt važan faktor, kao osnove za sticanje poverenja na tržištu i postizanje konkurentnosti proizvoda i usluga.

Pri pruzanju logistickih usluga koje se odnose na zastitu zivotne sredine treba obezbediti takav kvalitet usluge koje minimiziraju opasnosti i stetne uticaje na zdravlje i okruzenje. Proizvodaci i trgovinska preduzeca moraju razviti sistem riversne logistike za ponovnu upotrebu proizvoda i materijala PRM (Product Ricovery Management) koji se odnosi na njihovo koriscenje posle upotrebe. U vezi sa ovim izgraditi sistem riversne logistike za recikliranje, povracaj koriscenih proizvoda i povracaj proizvoda na trziste. Projektanti modela riversne logistike moraju izgraditi modele za stimulaciju potrosaca u procesu vracanja proizvoda i finansijskih podsticajnih aktivnosti.