Ekonomska i demografska tranzicija kao uzrok depopulacije pograničnih područja

' Petar Golubovic, 2 Vidoje Stefanovic ¹Filozofski fakultet, Niš

• ² Prirodno-matematicki fakultet, Nis

Apstrakt : Vec duze vreme se pod dejstvom naucno - tehnoloskih promena odvijaju radikalne ekonomske promene cije ishodiste savremeni ekonomisti nazivaju ekonomskom tranzicijom. Ali, istovremeno sa ovim procesima odvijaju se promene i u demografskoj strukturi društva koje, pak, demografi nazivaju demografskom tranzicijom. Buduci da se obe pojave vrlo isprepletane daju za rezultat drasticni porast depopulacije koja je najvise izrazena u pogranicnim teritorijama. Namera je autora da skrene paznju na ova negativna kretanja.

Kljucne reci : ekonomija, tehnologija, tranzicija, demografija, promene.

1.    Uvod

Mnogobrojni su uzroci depopulacije stanovništva u Srbiji. Kako se demografska tranzicija odvija dosta dugo (vise od dva veka) sto je znacilo brze i radikalne promene u demografskim strukturama depopulacija i nije imala tako drasticne razmere. Proces ekonomske tranzicije koji se odvija poslednjih dvadesetak godina je u prvi plan izbacio sve negativne tokove demografske tranzicije dovodeci tako do visokog stepena depopulacije: Taj proces se odvija u citavoj Srbiji, ali je posebno izrazen u pogranicnim opštinama. Rezlutat toga je demografsko pražnjenje ovih delova Srbije, promene demografske strukture (nizak natalitet, visok mortalitet, visoka starosna struktura, pad broja stanovnika tj. prirodnog priraštaja), nenaseljeni prostori i sl.

Jedna od sustinskih komponenti sadrzaja ekonomske tranzicije cini prelazak sa jedne razvojne koncepcije (ekstenzivne i mobilizacione ) na drugu, sasvim drugaciju koncepciju razvoja (trzisno utemeljenu i

Strucni rad. Primljeno u redakciju: 09.12.2013. Prihvaceno za objavljivanje:

17.06.2013

inovaciono usmerenu). To prakticno znaci radikalno menjanje privredne strukture sa dalekosežnim uricajima na regionalni razvoj. Istovremeno ovi procesi uslovljavaju da demografska tranzicija deluje samo od sebe što vodi u jednom pravcu. Posledica je da se mlado stanovništvo preobražava u staro, koje zbog gubljenja vitalnosti gibi i sposobnost reprodukcije. Krajnji efekat je depopulacija na ovim prostorima što je i dokazao poslednji popis stanovništva.

2.    Trendovi u ekonomskoj sferi

Celokupni razvoj privrede i drustva u XX veku je pratio citav niz tehnoloških promena od kojih je veoma veliki broj imao pozitivnog uticaja na evoluciju i prilagodavanje ljudskog ponasanja zahtevima covekovog okruženja (tu pre svega mislimo na odnos prema prirodi, ali i na odnos prema drugim ljudima). Taj proces se nastavlja i u ovom veku. Medutim, neke tehnoloske promene su negativno uticale na razvoj ljudskog društva (kao, na primer, stalno usvršavanje oružja za masovno uništavanje ljudi). Dvadeseti vek je pun primera koliko tehnologija i inovacije na kojima se ona zasniva u njenim razlicitim domenima mogu da unazade covecanstvo i pretvore se u sredstvo za destrukciju svega humanog. Upravo zbog ove cinjenice se pri objasnjavaju pojma tehnologije, tehnoloskih promena i buducih pravaca tih promena, kao i njenog uticaja na razlicite aspekte ljudskog bitisanja moraju uzeti u obzir pozitivni i negativni efekti svake inovacije i njene implementacije.

Osnovni uzroci nepovoljnog stanja tehnoloških promena u zemljama u tranziciji su : ekstenzivan nacin ekonomskog rasta, nedostatak konkurencije izmedu preduzeca po pitanju savremenih tehnoloskih rešenja, nerazvijenost sektora za istraživanje i razvoj, odliv mladih obrazovanih kadrova i naucnika svih profila i stalna teznja razvijenih zemalja da ove zemlje stave pod svoju sferu interesa ne birajuci sredstva za ostvarenje tog cilja.

Kada je u pitanju tehnologija i promene koja ona nosi sa sobom, možemo reci da su se sve bivse socijalisticke zemlje (osim nekoliko izuzetaka) razvijale potpuno izlovano od ostatka sveta, odnosno razvijenih zemalja (SAD, EU, Japan). Privrede ovih zemalja su se uglavnom oslanjale na ekstenzivan nacin ekonomskog rasta koji, kao sto smo prethodno istakli, podrazumeva povecanje obima proizvodnje uz stalno povecanje kolicine upotrebljenih faktora proizvodnje. Takav ekonomski rast je pre ili kasnije morao udariti na svoji prirodne granice, odnosno na limitiranost prirodnih resursa. Dok su se razvijene zemlje na razne nacine dovijale kako bi uspele da poboljšaju procese, metode i postupke proizvodnje u cilju smanjenja potrošnje prirodnih resursa, a pre svega nafte, bivše socijalisticke zemlje su se uljuljkivale magicnim ciframa stopa ekonomskog rasta koji je nastao neracionalnim trošenjem resursa. Razvijene zemlje su prilagodavajucise iznenadnim troskovima iz okruženja (nagli porast cena nafte 70 – tih godina) razvile resursno štedne tehnologije koje predstavljaju u stvari zacetak savremene informacione tehnologije.

Danas postoji i previse dokaza koji potvrduju tezu da nista tako efikasno, duboko i snazno ne doprinosi jacanju drzavne samostalnosti, njenog medunarodnog polozaja i konkurentske pozicioniranosti kao sto to cini savremena tehnologija u svim njenim vidovima : proizvodna, informaticka, komunikaciona, medijska, vojna itd. Ali, istovremeno malo je primera disperzije tehnologije u pogranicne teritorije, za sta se, na zalost, mogu uvek pronaci neki razlozi. Sva tehnoloska desavanja su se uglavnom odvijala u velikim aglomeracijama, kojima su zbog toga najviše, hrlile kretaivne snage iz pogranicja. To su procesi karakteristicni ne samo za Srbiju, nego i za druge zemlje.

Takode, treba istaci da se smanjuje potreba i sve vise se istiskuje reproduktivni, rutinski živi rad, a istovremeno raste potreba i vrednost kreativnog, stvaralackog ljudskog rada. Sve vise raste znacaj naucno -istrazivackog rada, imaginacije, maste i preduzetnistva. Stvaraju se svi potrebni i dovoljni preduslovi za seljenje visoko strucnog kadra iz nisko akumulativnih preduzeca i grana u visoko akumulativne, odnosno iz nerazvijenih u razvijene krajeve, države, kontinente u obliku odliva mozgova (“ brain drain”). To je specifican oblik eksplotacije nerazvijenih od strane razvijenih i prelivajne njihovog nacionalnog bogatstva.

Razvoj novih tehnologija radikalno ce izmeniti privrednu i socijalnu strukturu pojedinih zemalja, regiona, pa cak i sveta u celini. Doci ce do brojnih polarizacija i integracija. O tim trendovima( megatrendovima ) koje nosi dolazeca buducnost pisali su brojni poznati autori (H. Kahn, K. Koulding, R. Dahrendorf, A. Tourain, i dr.)

U vezi s tim zasluzuje paznju i jedno predvidanje Svetske banke iz Vasingtona u kojem se daje i rang - lista2 deset najvecih privreda (prema vrednosti društvenog bruto proizvoda)

Deset najvecih privreda sveta

2010 – te godine	2020 –te godine
1. SAD	Kina
2. Japan	SAD
3. Kina	Japan
4. Nemacka	Indija
5. Francuska	Indonezija
6. Indija	Nemacka
7. Italija	Koreja
8. Velika Britanija	Tajland
9. Rusija	Francuska
10. Brazil	Tajvan

U ovoj projekciji ima citav niz zanimljivih momenata, ali cemo posebno izdvojiti izostavljanje sa liste 10 najvecih svetskih privreda takvih dzinova kao sto su:Rusija, Italija i Velika Britanija ( inace sada clanice tzv. grupe “G 7 + 1) i Brazila. Samo neupucene moze iznenaditi uvrstenje Indonezije, Koreje, Tajlanda i Tajvana u ovaj “ klub “ najjacih ekonomija sveta. Pouke za male zemlje, kao sto je na primer i nasa, namecu se same po sebi. Ali isto tako izbijanje Kine na celo ove liste, kao i pad na niza mesta Amerike, Japana, Nemacke i Francuske, sada vodecih privreda, svakako je znacajno upozorenje i za sadasnje tvorce globalizacije shvacene kao vesternizacija, zapravo amerikanizacija.

Medutim, upravo savremena tehnika i tehnologija, kao faktori rasta i razvoja koji nikad, pa ni dugotrajnije, a pogotovo ne trajno, na pripadaju samo onome ko ih stvara i prvi pocne primenjivati, vec brzo difuziraju, tj. šire se u prostoru i relativno brzo postaju dostupne svakom zainteresovanom. Cak ni pokusaji zavodenja stroge kontrole transfera i zabrane izvoza odredenih tehnologija u odredene regione (drzave) sveta, nikad nisu pokazali neke vece uspehe i samo su kompromitovali zagovornike principa slobodnog tržišta i liberalnog koncepta društva, za šta se tobože Zapad toliko zalaže.

3.    Ekonomsko — tehnoloske promene cine ekonomsku tranziciju

Jednu od suštinskih komponenti sadržine pojma tranzicije, kako za Srbiju tako i za ostale postsocijalisticke zemlje, cini prelazak sa jedne razvojne koncepcije (ekstenzivne i mobilizacione) na drugu, sasvim drugaciju koncepciju razvoja(tržišno utemeljenu i inovaciono usmerenu). U domenu privrednog rasta to znaci napustanje fenomena pretezno fizickog uvecanja proizvodnje i prelaz na ekonomsko napredovanje koje podrazumeva da se stalno vodi racuna o odnosu troskova rezultata. U oblasti privrednog prestruktuiranja tranzicija podrazumeva napustanje postojece tehnoloski zastarele i ekonomski neefikasne strukture (koja produkuje nedovoljne stope rasta proizvodnje i zaposlenosti, ogranicenu izvoznu ponudu, visoku uvoznu zavisnost, skromnu ili nikakvu akumulaciju, zabrinjavajucu nelikvidnost i gomilanje gubitaka u poslovanju, brojne unutrašnje deficite, veliku spoljnu zaduzenost i sl.) u korist nove, zasnovane na naucnom i tehnoloskom napredovanju, sve odlucnijem uticaju svetskog trzista i raspolozivim proizvodnim faktorima (koja obezbeduje povecanje konkurentnosti domace privrede, njenu otvorenost i punu afirmaciju trzista, brzu primenu tehnoloskih inovacija, jacanje razvojnih i platnobilansnih funkcija izvoza, zaštitu životne sredine, odnosno stvaranje uslova za dinamican i efikasan ekonomski rast i fleksibilnost u prilagodavanju svim unutrasnjim i spoljnim izazovima). Vitalnost nase privrede i njena buduca pozicija na stranim trzistima bitno ce zavisiti od sposobnosti da brzo i efikasno reaguje na dva kljucna svetska izazova - na procese tehnologizacije i globalizacije, odnosno od sposobnosti za permanentne unutrašnje transformacije u skladu sa glavnim svetskim tehnološkim i ekonomskim trendovima. Savremena tržišna privredna struktura ne formira se jedinstvenim i harmonicnim delovanjem, vec autonomnim aktivnostima preduzeca, drzavnih institucija i medunarodnih ekonomskih sistema. Stoga je u našim uslovima neophodan razuman pristup unutrasnjem i spoljnom prilagodavanju na svim nivoima (kako na globalnom i regionalnom, tako i na granskom i preduzetnom planu) putem ekspanzije izvoza i liberalizacije uvoza bez obzira na iskušenja koja to mogu ometati. 3

Mada tranzicija u vecini bivsih istocnoevropskih socijalistickih zemalja vodi u pravcu transfera na stranu savremenog kapitalizma, ona se, ipak, ne javlja, u bukvalnom smislu, kao povratni put iz socijalizma u kapitalizam (dakle, kao povratak na pocetak). Naime, ne treba dokazivati da je savremeni kapitalizam daleko odmakao u odnosu na ideološke »kapitalisticke« predstave«. Isto tako, ni tranzicija u preteznom delu evropskih postsocijalistickih zemalja se ne odigrava toliko po scenariju vlasti ili eksperata Medunarodnog monetarnog fonda, koliko pod uticajem konkretnih materijalnih i socijalnih okolnosti. Tržišna tranzicija je »davolski« posao, pa su zbog toga pocetni tranzicioni ucinci neugodni za izvesna preduzeca i pojedine privredne grane, za odredene regione, za neke slojeve stanovnistva. Sledi da prelazak na trzisno privredivanje podrazumeva prethodnu drustvenu saglasnost, posto moguca strana pomoc samo delimicno umanjuje teret promena, a nema nikakvih garancija da ce proces tranzicije uspeti.

Tranzicija podrazumeva izmenu stare institucionalne infrastrukture, jer prelaz na trzisnu ekonomiju nije moguc bez odgovarajuceg zakonodavstva i primerenih institucija. Institucionalna infrastruktura tranzicije mora da bude fleksibilna, posto je sam tranzicioni proces veoma protivurecan i nepredvidiv. Ona treba da bude okrenuta procesima, organizovane deregulacije privrednog i društvenog života. Privrede u tranziciji zahtevaju takvo ustavno uredenje, koje stimulise promene, omogucava slobodu ulaska ili izlaska privrednih subjekata, ogranicava drzavni intervencionalizam na utvrdene okvire, obezbeduje prevazilazenje konfliktnih situacija i minimizaciju tranzicionih trokškova i rizika, podstice preduzetnistvo i poslovno liderstvo, garantuje sigurnost privatnog vlasnistva i postovanje ugovora, kao i odgovornosti za pricinjenu stetu.

Na putu ka trzisnoj privrednoj strukturi u nas se isprecila jos jedna gotovo nezaobilazna socioekonomska prepreka u vidu ustaljene tzv. sociopsihološke infrastrukture na ovim prostorima. Sociopsihološka infrastruktura oznacava celokupnost, uvrezenih u lokalnim tradicijama i nacinu zivota, takvih kulturnih i ekonomskih navika i sklonosti stanovnistva odredene teritorije, koji se javljaju u karakteristicnim, za vecinu njenih stanovnika, kvalitetu, intenzivnosti i disciplini rada, vestini uzajamnog delovanja u procesu proizvodnje, prijemcivosti za dostignuca tehnoloskog progresa, inovativnosti, te konacno u niovu produktivnosti rada i njoj imanentnoj dinamicnosti.

Da bi se postigao bilo kakav ozbiljniji i suštinski iskorak u tranziconom smeru neophodno je izvrsiti tranziciju ponasanja doslovno svih ucesnika u tom procesu, bez obzira da li oni to žele ili ne i da li su toga svesni ili ne. Ta tranzicija ponašanja mora da ima najmanje tri paralelna toka :

• •    tranzicija misljenja (misliti afirmativno, oslobodeno od mitova i preterane zagledanosti u proslost, kao i tudu sadasnjost);

• •    tranzicija osecanja (biti samopouzdan, optimisticki usmeren na postignuce, bez osecaja krivice i inferiornosti )i

• •    tranzicija delovanja (orijentacija ne samo na efektivno i efikasno, vec i na eticki i estetski ispunjeno ponasanje)

Uzimajuci u obzir navedene pretpostavke, moguce je postaviti nekoliko kljucnih pitanja na koja moramo potraziti odgovore uvek kada zelimo da se upoznamo sa konkretnim procesom tranzicije u nekoj konkretnoj zemlji. U inace vec prebogatoj literaturi o problematici tranzicije, osim vec navedenog nedostatka koji se tice izostavljanja analize veza i odnosa tranzicija - tehnologija, uocljiv je i nedostatak kvalitetnih pokusaja celovite analize tranzicije koja bi morala da pruzi odgovore na sledecih sedam pitajna:

1)Kuda, u kojem smeru ide tranzicija? Najkraci odgovor mogao bi da glasi : u bolje, dakle pravednije i naprednije društvo. Bliža elaboracija ovih atributa zahtevala bi veoma detaljnu ne samo argumentaciju , nego pre svega preciznije kriterijume za odredivanje sta je za neko drustvo bolje, s tim da ono samostalno odlucuje o tome.

• 2)    Zašto tranzicija? Jednostavno zato što sva prethodna društva (ne samo socijalisticka, nego i kapitalisticka ) nisu uspela da budu ni dovoljno efikasna , ni socijalno pravedna ni civilizacijski napredna, saglasno objektivnim mogucnosti, posebno tehnoloskim.

• 3)    i 4) Kako i Cime izvesti tranziciju ? Mere, sredstva, postupci, mehanizmi i ostale pretpostavke efektivnog sprovodenja tranzicije moraju biti u skladu sa ciljevima tranzicije, vodeci racuna da neretko odredene mere, ili njihova neadekvatna primena, mogu znacajno, ili cak sasvim, ugroziti ukupan smisao tranzicionih procesa. Primeri pogerešno sprovodene privatizacije u nekim zemljama Istocne Evrope pokazuju da moze doci do snazne “tranzicione recesije”, Pojave tzv. tajkunizacije, kriminalizacije svojinskih prava i pre svega produbljenih socijalnih razlika sto sve izaziva veoma rizicne posledice i baca senku na ukupan proces tranzicije.Stoga mozemo reci da sve neophodne mere kao sto su : svojinska transformacija, podrska preduzetnistvu, prihvatanje trzisnog nacina privredivanja, razvoj novih trzisnih institucija, tehnoloska modernizacija. novi nacini organizovanja, upravljanja i odlucivanja, itd. moraju biti primenjivane dobrovoljno, postepeno i transparentno, jer se samo tako moze ocuvati evolutivni karakter tranzicije i spreciti da ona preraste u neku novu socijalnu revoluciju, Utom slucaju znacajnu ulogu moze imati i edukativna podrska, tj. proces permanentnog obucavanja barem najvažnijih aktera tranzicije.

• 5)    Ko treba da ucestvuje u tranzicijI U najkracem : svi, tj. svi clanovi jednog drustva koje se opredelilo za tranziciju kao vid promena. Drugim recima, tranzicija ne moze biti parcijalni proces u kojem ucestvuju samo neki akteri drustvene reprodukcije, vec u tom procesu moraju da ucestvuju doslovno svi. Ali, isto tako, tranzicija ne moze biti sasvim uspešna ako se želi realizovati samo kao izdvojeni, nacionalni, projekat

promena, bez ikakvih promena u sirem medunarodnom okruzenju. U tom slucaju tranzicija ostaje samo obicno prilagodavanje, bolje reci kopiranje i mehanicko preslikavanje vec postojecih resenja nastalih u nekim drugim i drugacijim sredinama , zbog cega se takvi pokusaji svode na zadate, (oktroisane) reforme , odnekud spolja (?!) strogo usmeravane i kontrolisane i po pravilu bez dovoljnog i potrebnog osecaja za konkretnu realnost i specificne potrebe datog drustva u tranziciji, zapravo tranzicijskoj globalizaciji.

• 6)    Sta se nalazi u tranziciji? Opet u duhu vec usvojenog holistickog pristupa, nameca se veoma kratak odgovor : sve.

• 7)    Koliko dugo treba da traje tranzicija? Na ovo pitaje, razume se, nije moguce dati precizan odgovor. Ne samo zbog startnih razlika u svim elementima drustveno — ekonomskog razvoja, proizvodne, vlasnicke, socijalne i svake druge strukture, kao i svih drugih razlika koje postoje izmedu razlicitih tranzicijskih drustava, nego i zbog razlika u dubini i širini, odnosno intenzitetu tranzicionih napora. Na ovo poslednje posebno ce uticati snaga politicke volje, odnosno spremnosti politickog (drzavnog) vodstva pojedinih zemalja koliko ce brzo , duboko i sveobuhvatno sprovoditi tranziciju. Drugim recima, duzina trajanja tranzicije presudno zavisi od toga kada je ona zapocela, odnosno koliko iznosi kasnjenje u njenom otpocinjanju. U principu, svaka tranzicija je naknadni, dakle vise ili manje zakasneli odgovor na izazove promena u okruženju, tako da svako oklevanje i eventualno odlaganje samo doprinosi nje nom produzenom trajanju, povecava cenu kostanja, kao i socijalni napetosti koje rastu zbog zakasnelih promena. Ipak, na kraju treba reci da se zapravo tranzicija, kao proces neprekidnih promena i prelaženja iz jednog stanja u drugo, nikad i ne može i ne treba završiti. Ona traje otkako traju i ljudi, samo smo tek odnedavno taj proces poceli nazivati imenom “ tranzicija”. Znaci, ona se, zaista, odnosi na sve, a nikako samo na tzv. postsocijalisticke zemlje. Ili sve druge misle da su dozivele kraj “istorije”.

4. Demografska tranzicija – posledica promena u ekonomsko – tehnološkoj sferi

Sa ekonomsko - tehnoloskim razvojem industrijskog drustva cvrsto je povezana demografska tranzicija, tj. proces preobražaja biološke reprodukcije i struktura stanovništva. Ove tendencije su toliko isprepletane da cine jedinstven sistem promena. Moze se s pravom reci da taj sistem, u stvari, predstavlja suštinu industrijske civilizacije. Sve ono što se smatra napretkom simbolizuju ekonomija, tehnologija i transformisano stanovništvo. Na ovim elementima savremeno društvo zasniva svoje blagostanje. No, sa ovim blagostanjem došli su i problemi u vezi sa demografskom tranzicijom ponaosob. Neki su hronicni, a neki su akutni. Neki, dakle, traze hitno resavanje, a neki imaju dugorocniji karakter.

Demografska tranzicija je radikalno izmenila prirodne tokove obnavljanja satnovnistva, koji su u pogranicju dobili izuzetno zabrinjavajuce razmere. Obarajuci visoke stope nataliteta i mortaliteta uspostavila je, uz sadejstvo joše nekih elemenata, osnovu za stalno menjanje starosne strukture. Dalji rezultat tih mutacija je starenje stanovništva. Ova pojava se razvija sporo i može se zapaziti tek u jednom dužem vremenskom razdoblju. No, ona se daleko brze ispoljava u pogranicnim mestima, pogotovo ako nema neke vece aglomeracije u blizini. Ovo je, na zalost, nezadrziva tendencija. Ako je starost poslednji period covekovog zivota, ona ni kod stanovnistva ne moze imati neko drugo znacenje. Pogotovo, ne sa nekim pozitivnim predznakom. Zato se može govoriti samo o trajanju. Kod stanovništva u transformaciji starenje je dugotrajno, ali i umiranje, tako da i jedno i drugo izmice iskustvu jedne ili više generacija. S toga, depopulacija koja je u nekim ranijim industrijskim društvima prisutna nije ništa drugo do zrela faza starosti i pocetak postepenog izumiranja. To je ugrozavanje egzistencije drustva. A sta se tek moze ocekivati u postindustrijskom drustvu?

Upravo kada se govori o postindusrijskom društvu, o neizvesnoj buducnosti nase civilizacije, najmanje se misli na ovu pojavu. Jos smo daleko od toga shvatimo koliko ovaj demografski sindrom ugrožava buducnost, na izgled tako mocnog, postindustrijskog drustva. Ta pogubnost ce se sigurno vise ispoljavati u pogranicnim teritorijama, a posledica ce biti prazna pogranicna podrucja ili prostori sa «stogodišnjacima». 4

Dokle god se o demografskoj tranziciji misli da predstavlja iskljucivo proces racionalizacije ljudske reprodukcije i da ce trajati samo toliko dok se stope nataliteta i mortaliteta stabilizuju na niskom nivou i uz to se zavrsi preobrazaj demografskih struktura — pravi problem ostace prikriven. Priznavanje da je depopulacija jedna od alternativa demografskog razvoja ne doprinosi mnogo da se otkrije i upozna priroda revolucionarnih promena stanovništva. Demografska tranzicija ovako kako se odvija u sadejstvu sa ekonomskom tranzicijom pod okriljem burnih naucno — tehnoloskih promena ima zasigurno homocidni karakater.

Prepuštena da deluje sama od sebe demografska tranzicija vodi samo u jednom pravcu: mlado stanovništvo preobražava u staro, koje zbog gubljenja vitalnosti gubi i sposobnost reprodukcije. Krajnji efekat je depopulacija, sto prakticno znaci lagano izumiranje ljudske zajednice zahvacene procesom demografske tranzicije cije tokove ekonomska tranzicija samo ubrzava. Mnogi narodi koji su prvi ušli u demografsku tranziciju danas se nalaze u dubokoj depopulaciji.

Više ne bi trebalo da bude dileme: demografska tranzicija se mora staviti pod kontrolu, a ekonomska tranzicija da dobije ljudski lik, odnosno da se humanizuje. Jer, ako bi ekonomska tranzicija bila pravicnija onda bi to moglo da uspori negativne efekte demografske tranzicije. To, prakticno znaci uspostavljanje odnosa nataliteta i mortaliteta na sasvim drugom nivou koji nece znaciti izumiranje ljudske zajednice. Mozda, u ovom trenutku kada mnogi misle da je zemlja prenaseljena to izgleda u najmanju ruku cudno, ali ce vrlo brzo depopulacija promeniti i demografsko i ekonomsko lice sveta. Sredstva kontrole demografske tranzicije mogu biti razlicita. Medu njima dva izgledaju narocito efikasna. To su populaciona politika i adekvatan razvoj gradova. I jedno i drugo sredstvo predestavlja zamašne poduhvate koji iziskuju i dobru pripremu i veliko neposredno angažovanje.

Populaciona politika je važan instrument regulisanja demografskog razvoja i ona je primenjivana u dosta dugoj istoriji covecanstva. Drustva sa niskim natalitetom nastoje da podstaknu intenzitet radanja, a ona sa visokim da radanje ublaze. Pri tome, ovih drugih je daleko manje i svakim danom ih je sve manje. Dosadašnje mere populacione politike su, uglavnom donošene iz ekonomskih, socijalnih ili doktrinarnih pobuda.

Savremeni gradovi su radukalno izmenili nacin nastajanja, funkcionisanja i širenja. Eksplozivno se umnožavaju i rastu. Savremeni grad ima tenedenciju da postane totalna velicina odnosno da obuhvati celokupno stanovnistvo. Ko ce onda ostati u pogranicju? Odgovor je - opet «stogodišnjaci». S druge strane, stepen urbanizacije i stopa nataliteta stoje u obrnutoj srazmeri. Sto je prva velicina manja, druga je veca i obrnuto. To je druga negativna tendencija demografske tranzicije.

U Srbiji bi kontrola demografske tranzicije morala imati selektivni karakter s obzirom na nejednake demografske situacije u pojedinim podrucjima ( recimo Vojvodina ili Timocka krajina). Cilj ove kontrole bi bio da se uspori starenje populacije kako bi se održavala potrebna biološka osnova za stvaralacki rad u ekonomskoj sferi drustva.

ZAKLJUCAK

Demografska tranzicija koja traje dosta dugo u današnje vreme se udružila sa ekonmskom tranzicijom i stvorila jednu opasnu pošast koja se zove depopulacija. U naucno - tehnoloskom miljeu dvadesetprvog veka tesko je ocekivati ozboljne mere u bilo kojoj zemlji da se svi ti procesi stave pod kontrolu. Velika zrtva u tim turbolencijama bice pogranicna podrucja, sto ce, pored ostalog uticati i na bezbednost.

Napomena- Rad je raden u okviru projekta broj 179013 - Odrzivost identiteta Srba i nacionalnih manjina u pogranicnim opstinama istocne i jugoistocne Srbije- koji finansira Ministartsvo za nauku i prosvetu