Etički aspekti ekonomske globalizacije

Vidimir M. Veljkovic, Zoran R. Pesic

Visoka skola strukovnih studija za menadzment u saobracaju Nis

Rezime. Savremeno društvo, nazvano novi svetski poredak, koga karakteriše sve nametnutija globalizacija u svim oblastima ljudskog života, pa i u oblasti ekonomije, primenom ideoloških mondijalistickih floskula i upotrebom najraznovrsnijih politickih, ekonomskih, vojnih i drugih surovih sredstava eksploatacije i prinude, izvrsio je snazan uticaj na menjanju postojecih civilizacijskih etickih i moralnih normi ljudi sirom sveta. Tim promenama najmocnije svetske ekonomske, politicke i vojne sile nastoje da ostvare planetarnu ekonomsku globalizaciju stvaranjem poslušnih naroda i njihovih država zavisnih u svim oblastima života i rada. S obzirom da je covek po svojoj prirodi bice nade, realno je ocekivati da ce u buducnosti sve vise jacati istinske eticko-moralne vrednosti koje ce mu omoguciti da se, ako ne zauzdaju, onda ogranice sve one retrogradne sile koje eksploatišu njegov rad i prirodna bogatstva i sputavaju ga da se formira kao ljudsko, svesno, slobodno i drustveno bice. Ovaj rad ima za cilj da ukaze da je postojeci eticko-moralni sistem globalnog sveta u svim njegovim segmentima u koliziji sa tradicionalnim eticko-moralnim vrednostima.

Kljucne reci : etika, moral, ekonomija, globalizacija, novi svetski poredak.

1.    UVOD

Po svemu sudeci pocetak novog milenijuma coveku nase Planete nije do^-neo plodove renesansnih poduhvata. Uprkos silnom napretku civilizacije, covek je doziveo mnoga iznenadenja i brojna razocaranja. Zato ovaj rad ima za cilj da pokusa da da odgovor na postavljena pitanja: kakav je covek danasnjice, sta moderna civilizacija nudi coveku i sta danas modernu civilizaciju odlikuje?!

U naucnim, strucnim i politickim razmatranjima o pojavama i promenama u savremenom drustvu, umesto svetsko drustvo, sve cesce je u konvencionalnoj upotrebi termin globalizacija. U stvari, ovim terminom se izmedu ostalog, oznacava stvaranje na nasoj Planeti, u odredenom smislu shvaceno kao jedinstveno ekonomsko i politicko prostranstvo, sa postojecim i buducim vrednostima ali i mnogobrojnim problemima. Zato se nastoji da se sadržaji globalizacije i posledice koje iz toga proizilaze multidisciplinarno posmatraju, odnosno bliže odrede sa ekonomskih, politickih, ekoloskih, civilizacijskih, eticko-moralnih, socioloskih i mnogih drugih aspekata.

Globalizacija kao neumitni ekonomski proces ukrupnjavanja ljudi i kapitala nezaustavljiva je i u konacnom smislu neupravljiva. Po misljenju mnogih nasih i stranih teoreticara, prilikom razmatranja globalizacije, treba uciniti pokusaj da se sagleda buducnost covecanstva, da se u njegovom razvoju uoce kontinuiteti i specificnosti pojedinih razdoblja, i postavi pitanje kojim putevima se ostvaruje, i treba da ostvaruje, povezivanje i objedinjavanje covecanstva: putevima demokratskog dijaloga i solidarne saradnje svih ili prema pravilima i volji najrazvijenijih.

Veliki broj zastupnika globalizacije saglasan je u u tome da treba „urediti globalni svet“, ali nije ponudio resenje - kako i na koji nacin to treba uraditi. Tako jedni ukazuju na cinjenicu da globalni svet treba da se uredi stvaranjem medunarodnih organizacija i institucija u demokratskom postupku, uz postovanje i ocuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta svakog ucesnika, gde bi u tako stvorenim organizacijama i institucijama postojala ravnopravnost svih njihovih subjekata u izražavanju i ostvarivanju njihovih interesa. Nasuprot njima, drugi smatraju da covecanstvo u svakom pogledu, pa i u eticko-moralnom smislu, treba „urediti“ stvaranjem novog svetskog poretka u kome bi odlucujucu ulogu imale privredno najrazvijenije i politicki najmocnije drzave na celu sa SAD, jos uvek najrazvijenijom, odnosno ekonomski i politicki najmocnijom drzavom. Tako se svetski poredak javlja kao hegemonija jakih i mocnih.

Medutim, sve glasniji su zahtevi da stvaranje novog medunarodnog poretka treba da obezbedi takav poredak pravde i dostojanstva u kome ce se celokupna vizija zasnivati na novoj ravnoteži snaga i na punom uvazavanju ekonomske, politicke, kulturne, religijske specificnosti svakog naroda. Na žalost, praksa je potvrdila da se globalizovani svet ne „ureduje“ na demokratskim nacelima, ravnopravnim i solidarnim odnosima, vec se „ureduje“ na neravnopravnim odnosima, ekonomskoj i politickoj dominaciji jednog centra. U stvari, srce novog svetskog poretka je novi ekonomski poredak koji je nastao i stalno se izgraduje kao ekonomsko sjedinjenje i integrisanje dve najmocnije ekonomske zajednice sveta - SAD i EU, mada im tu „racunicu“ sve vise kvare druge, takode ekonomski sve mocnije, i u usponu, velike drzave — Rusija, Kina, Indija.

I konacno, izucavanjem ovog sveopsteg problema koji snazno opterecuje svetsko drustvo, stalno treba dokazivati da postojeci „eticko-moralni sistem“ globalnog sveta u svim njegovim segmentima, koji najcesce, u osnovi svog delovanja, ljudima širom Planete, ne nudi tradicionalne eticko-moraine vrednosti u kojima je covek sadasnjosti istinska licnost s nenarusenim drustvenim, psihickim i fizickom integritetom. Znanje o narusavanju tradicionalnih eticko-moralnih vrednosti je prvi preduslov za njihovu reafirmaciju i stvaranje osnove da se s globalizmom ne potiru njihove vrednosti.

2.    Ekonomska globalizacija 2.1.    Osnovna obeležja globalizacije lako se savremeno covecanstvo sve vise promovise kao celina ljudskih društava, ono se ne odvija pravolinijski i onako kako mi želimo.2 Naime, ni jedno drustvo u svom istorijskom razvoju, ne mora da „sledi” druga slicna drustva, da prode kroz sve drustveno-ekonomske formacije i da ima isti stepen razvoja materijalnih proizvodnih snaga i isti stepen ostalih elemenata društvene strukture.3

Medutim, ipak se za pojedine istorijske periode mogu formulisati zajednicka obelezja svih konkretnih drustava, kao ukupnosti njihovih elemenata koji ih cine identicnim, a koji proizilaze iz stepena ljudskog rada. Tako je moguce formulisati njegova osnovna obelezja, koja ce karakterisati sva savremena drustva. Zato se u savremenoj eticko-moralnoj, sociološkoj, politikološkoj, pravnoj, ekonomskoj i dr. literaturi moze procitati da je nastupio istorijski trenutak stvaranja „svetskog drustva” u kome postoji visok stepen tehnoloske, ekonomske, politicke, vojne, kulturne, eticko-moralne meduzavisnosti izmedu gotovo svih društava kao jedinstvenog svetskog sistem a.⁴

Raznorodnosti i raznolikosti sveta u materijalnoj, duhovnoj, egzistencijalnoj sferi, njegovo povezivanje i objedinjavanje postala je neumitna zakonitost i nezaustavljeni tok savremene istorije i civilizacije planetarnih razmera. Iz tih razloga, kako je svojevremeno Cedomir Popov tvrdio, „malo ko od mislecih politickih i drugih kreativnih ljudi nije uocavao cinjenicu da niko vise na ovoj planeti ne moze da se usami i izoluje, da živi odvojen i nezavisan od drugih”.5

Transnacionalni uzajamni drustveno-ekonomski odnosi, pocev od globalizacije proizvodnih sistema i finansijskih transfera zakljucno sa medijskim rasprostiranjem informacija ili masovnih pokreta ljudi -turista, radnika, migranata i izbeglica, poslednjih decenija dramaticno su intenzivirane.⁶ Uvidevši izuzetan obim i dubinu tih transnacionalnih interakcija mnoge autore naveli su da u njima vide raskid s prethodnim oblicima medugranicnih interakcija, i da novu pojavu nazovu -globalizacijom, globalnom formacijom, globalnom kulturom, globalnim sistemom, globalnom modernoscu, globalnim procesom, globalizacijskim kulturama, globalnim gradovima. Neki od njih, Gidens , globalizaciju definisu kao jacanje drustvenih odnosa sirom sveta kojima se povezuju medusobno udaljena mesta tako da lokalna desavanja oblikuju dogadaji koji se odvijaju na velikoj udaljenosti i obrnuto. Federston traži od sociologa da teorijski osmisle i sprovedu istrazivanje kojim ce objasniti procese globalizacije i destruktivne oblike društvenog života . Lisabonska grupa misljenja je da je globalizacija faza koja logicno sledi nakon faza internacionalizacije i multinacionalizacije jer, za razliku od njih, najavljuje kraj nacionalnog sistema kao centralnog jezgra organizovanih ljudskih aktivnosti i strategija.

Dosadasnja istrazivanja procesa globalizacije potvrdila su da je ovde rec o pojavi koja se sastoji iz vise dimenzija - ekonomska, drustvena, politicka, kulturna, eticko-moralna, verska i pravna, te da su sve one medusobno povezane na slozen nacin.7 Istovremeno, pojam „globalizam” ne moze se jednostrano tumaciti i objasnjavati. Takode, umesto da se prilagodi modernom zapadnjackom modelu globalizacije, odnosno modelu homogene i jednoobrazne globalizacije, više od tri decenije ovaj proces „kombinuje univerzalnost i ukidanje nacionalnih granica, s jedne strane, s posebnoscu, lokalnom razlicitoscu, etnickim identitetom i vracanjem vrednosti zajednice, s druge strane.” Naime, „takav model globalizacije podrazumeva raznovrstan interaktivan odnos s drugim, uporednim procesima transformacije svetskog sistema kao sto su dramatican porast nejednakosti izmedu bogatih i siromasnih zemalja, izmedu bogatih i siromašnih u svakoj zemlji ponaosob, prenaseljenost, ekološke katastrofe, etnicki sukobi, masovne migracije na medunarodnom planu, pojava novih drzava i propast ili opadanje starih, sve veci broj gradanskih ratova, organizovani zlocin na globalnom nivou, formalna demokratija kao politicki uslov za dobijanje medunarodne pomoci itd.“8

Pokazalo se medutim da globalizacija iako predstavlja jedan vrlo slozen i, u osnovi, pozitivan proces razvoja ljudskog društva, uveliko proizvodi necivilizacijske posledice, pocev od kulture, nacionalnog identiteta, do ogranicavanja nacionalnog i drzavnog suvereniteta. Kako tvrdi Danilo Z. Markovic, da bi se postigla potpuna „zastita univerzalnih prava i sloboda gradana“... ne samo u konkretnom drustvu, kao „drzavljani pojedinih drzava, vec i pripadnici opsteljudske zajednice“, regionalne i medudrzavne bilateralne organizacije, a posebno OUN i njeni organi, ne smeju da dovedu „u pitanje uopste suverenitet pojedinih drzava, vec samo njegovo delimicno ogranicenje primereno zastiti univerzalnih ljudskih sloboda i prava”.⁹

• 2.2.    Novi svetski poredak i mondijalizam

  • 2.2.1.    Novi svetski poredak

• 2.2.2.    Mondijalizam

Za SAD, kako na unutrasnjem, tako i na medunarodnom planu, novi svetski poredak ne podrazumeva pluralizam, tj. ucesce svojih clanova u upravljanju i podeljenu odgovornost, vec diktat, a to znaci antiporedak. Zerar Bodson, ovako shvacen novi svetski poredak operacionalno definise kao jednu varijantu stare hegemonisticke stabilnosti, po kojoj medunarodni odnosi pocivaju na hegemoniji najmocnije sile, pri cemu njen nacionalni interes poprima sirok pojam, pocev od kontrole nad sopstvenim prostorom i teritorijama u susedstvu, kontrole strategijskih puteva i dragocenih, prvenstveno energetskih sirovina po celom svetu, zaštite saveznika i saveznickih rezima, osvajanja trzista, do postovanja ljudskih prava, brige o demokratskom uredenju i slobodi medija, kao i trzisne privrede i prinudne privatizacije.¹⁰

Sadašnji globalni dominion , za razliku od prethodnih kojima je interes bio ogranicen na jedan region, nastoji da stvori planetarnu imperiju s jednim centrom vlasti, ali bez stvaranja novih institucionalnih struktura, vec svih postojecih institucionalnih oblika. Pri tom, fizicka kontrola teritorije se ne razmatra ni kao mogucnost, vec se to ostvaruje savremenom tehnologijom, upotrebom politickih, vojnih, diplomatskih, ekonomskih, informativno-propagandnih sredstava i sistema.

Trenutni novi svetski poredak, kako tvrdi Dusan Nikolis, olicen u vladavini SAD, cija se medunarodna politika vise ne zalaze za globalnu dominaciju vec za totalitarnu, unilateralnu, planetarnu diktaturu, gde su „svi ucenjeni - zapadni Evropljani opasnoscu od novog dizanja Rusije, istocni - ekonomski“ 11 , ona jos uvek opstaje na snaznoj politickoj, ekonomskoj, medijskoj i vojnoj snazi.

Medutim, kako je tvrdio Mihailo Markovic, buducnost za uspeh nije tako izvesna, zato sto je: (1) ceo poduhvat lisen eticko—moralne snage zbog dominacije, kontrole prostora i brutalne pljacke, gde se iza lepih fraza krije cinizam; (2) nedostaje motivacija za masovno angazovanje i licno zrtvovanje, s obzirom da je malo ljudi zainteresovano da gine radi tudih teritorija i potcinjavanja drugih naroda; (3) mali su izgledi da ce jedna supersila uspeti dugo da sacuva svoj status, jer na pozornicu izbijaju grupacije, koje je vec sada ugrozavaju; (4) relativno velike i skrivene slabosti u americkoj ekonomiji i politici - visok godisnji deficit, unutrasnji dug, stanje školstva, problemi velikih gradova, rast kriminala.¹²

U osnovi mondijalizam je isto sto i globalizam. Medutim, kako mnogi poznavaoci ove, u osnovi „americke novotarije“, kazu - zvuci „privlacnije“ i „svetskije“. U stvari, mondijalizam predstavlja ideologiju novog svetskog poretka. Ako zelimo da „iskujemo“ nasu kovanicu sa istim znacenjem, rezultat kovanja bilo bi „posvetljavanje“. Za razliku od našeg poimanja prosvetljavanja, to njihovo „posvetljavanje“ znaci dobrovoljni pristanak na „zaglupljivanje“.

U svojoj ogoljenoj suštini globalizam formira takav svet u kome je provalija izmedu bogatih i siromasnih sve dublja, pri cemu zivot obicnog coveka postaje potpuno obesmisljen i dehumanizovan. Ono sto je najvaznije, sve odluke koje se odnose o njegovoj sudbini, uoblicavaju se „tamo negde“, u nekim medunarodnim institucijama, u ime tzv. medunarodne zajednice na koje obican gradanin, a i najveci deo siromašnog sveta širom Planete, nema nikakav uticaj.

Politicki sistem vise je nego prazna ljustura, bez ideje i borbe za istinske vrednosti. On je samo okvir u kome sve zveci od praznih reci i u kome se stvaraju uslovi da veliki i mocni postanu jos snazniji i mocniji. Ekonomski, politicki, kulturni i svaki drugi mondijalizam nemilosrdno lomi temelje na kojima svako drustvo pociva. Tako je i sa srpskim drustvom koje je dovedeno u poziciju da prihvata norme koje ga u ekonomskom smislu dovode u ropski položaj prema velikim korporacijama, realnim vlasnicima trzista. Jos gore, drzava je prinudena da se odrekne suverenog prava da samostalno utice na razvoj domace privrede, zdravstva, skolstva, finansijskog sistema.

Iskustvo je pokazalo da smo i mi, Srbi, stalno u nekom raskoraku zbog cega nam mondijalizam lomi nacionalne temelje.13 Ultimativna globalizacija i neoliberalizam zatekli su nas potpuno nespremne i neorganizovane. To je datost koju, po svoj prilici, ne možemo da izbegnemo. A gradansko drustvo koje u Srbiji tek nastaje o tome nema ni vremena da razmišlja.

• 2.3.    Najznacajnije karakteristike ekonomske globalizacije

  • 2.3.1.    Pojmovno odredenje ekonomske globalizacije

Iz do sada recenog moze se zakljuciti da globalizacija predstavlja istorijski realan, ali nadasve protivrecan i neravnomeran, nezaustavljiv i nepovratan proces. To je proces koji transformacijom i dinamizacijom svojih konkretnih oblika, mehanizama i metoda ispoljavanja bitno menja medunarodne ekonomske i druge odnose u smeru njihovog sve veceg povezivanja.14

Mada ne postoji saglasnost o pojmovnom odredenju „ekonomskog globalizma“, u osnovi, njegovo znacenje vezuje se za „menjanje ponasanja ekonomskih subjekata zbog opadanja znacaja geografskih udaljenosti, internacionalizacijom i denacionalizacijom proizvodnje, relativizacijom nacionalnog suvereniteta, legaliteta i politickih razlika, sve brzim infrastrukturnim povezivanjem kapitala, robe, usluga, radne snage i informacija na velikim udaljenostima, dominacijom kapitalnih nad trgovackim tokovima, posebno nad rastom proizvodnje meren domacim GDP, tehnicko-tehnoloskom standardizacijom proizvodnje, homogenizacijom zakonske, institucionalne i privredno-sistemske infrastrukture, unifikacijom medunarodnih tokova roba, usluga i resursa, tržišta, proizvodnje, tehnologije, komunikacija, finansija i sl., izuzetnom ekspanzijom krupnog kapitala, projektovanjem novih organizacionih oblika, intrafirmske razmene, mrežnog povezivanja i virtualiuzacije poslovanja, itd.“15

Univerzalno prihvacena definicija globalizacije ne postoji, a ako pak i postoji, svakoj od njih se može prigovoriti da ne obuhvata celinu ovog pojma vec da obrazlaze samo pojedine aspekte globalizacije. U literaturi se o globalizaciji kaže da se ona odnosi na intenziviranje i dinamiziranje društvenih i ekonomskih odnosa izvan državnih granica, što za posledicu ima sve vece i tesnje medusobne uticaje globalnih i lokalnih desavanja.16

U pitanju je, dakle, proces kojim se objedinjavaju ljudske aktivnosti i ljudski zivoti povezani razlicitim drustvenim dinamickim i intenzivnim aktivnostima ekonomskih i svakih drugih integracija na regionalnom, kontinentalnom, medukontinentalnom i planetarnom nivou. Da bi se ovaj proces uspešno realizovao, pod dirigentskom palicom globalne elite i njihovog idejnog koncepta demokratskog liberalizma, na njegovoj realizaciji kljucni akteri globalizacije koriste citavu lepezu informacija, ideja, tehnologija, kapitala i ljudi.

Ekonomski aspekt globalizacije, sa cije se tacke gledista globalizacija najviše razmatra, u prvi plan stavlja hegemoniju slobodnog tržišta i princip liberalizma u ekonomskoj nauci uz minimiziranu ulogu države (njene ekonomske politike) na regulisanju slobodno formiranih, do perfekcije savršenih funkcionionalnih tržišnih mehanizama. A sve to je institucionalno uredeno funkcionisanjem Trilaterale.

Inace, Trilaterala podrazumeva tri institucionalna stuba medunarodne ekonomije na kojima pociva medunarodni ekonomski poredak: Medunarodni monetarni fond — MMF, Medunarodna banka za obnovu i razvoj - IBRD i Svetska trgovinska organizacija. Trilaterala se odnosi i na formiranje tri velika regionalna bloka, odnosno tri centra moci: SAD, Zapadna Evropa i Azija.

Prema tome, pod ekonomskom globalizacijom podrazumevamo sveopštu liberalizaciju kapitalnih i trgovinskih tokova na medunarodnom planu, kao i deregulaciju kretanja faktora proizvodnje u formi medunarodne mobilnosti kapitala, radne snage, ideja, informacija, tehnologije, itd. Svako obuhvatnije i celovitije definisanje globalizacije ukljucivace i druge multidisciplinarne aspekte.

• 2.3.2.    Karakteristike ekonomske globalizacije

• 2.3.3.    Suština ekonomske globalizacije

Uprkos problemima koji se odnose na terminolosko odredenje ekonomske globalizacije, za potrebe ovog rada moguce je navesti njene sledece karakteristike : (1) realan je istorijski proces univerzalizacije, homogenizacije i unifikacije privreda po nekim znacajnim principima, odrednicama i normama ponasanja, (2) afirmacija je rastuce uzajamne povezanosti i uslovljenosti izmedu pojedinih privreda i velikih korporacija, (3) ovaj proces se razvija uporedo s liberalizacijom i denacionalizacijom robnih i finansijskih tokova, pojavom novih oblika spajanja raznih korporacija i kupovine drugih firmi radi opstanka i jacanja medunarodne konkurentske sposobnosti i globalnim inovacionim bumom informatickog, komunikacionog i transportnog monitoringa.

Medutim, po misljenju Veselina Draskovica, ekonomsku globalizaciju karakterisu i mnogi drugi pokazatelji, medu kojima su i: 17 (1) razvoj po zakonima i logici krupnog kapitala; (2) ciklicnost i postepenost razvojnog procesa, koji se odigrava u dugoj istorijskoj perspektivi; (3) dualnost, koja se ogleda u integraciji država i širenju TNK, koji vodi smanjivanju nacionalnog suvereniteta; (4) sveobuhvatnost - pravac delovanja je svestran i univerzalan; (5) heterogenost i diferenciranost - jacina i karakter delovanja su razliciti prema raznim objektima, granama, podrucjima delatnosti, zemljama i sl., (6) posebno snazan uticaj prema kriznim podrucjima, koja su najosetljivija; (7) institucionalizovanost procesa - koncentraciju proizvodnju i centralizaciju kapitala namecu mocne i institucionalizovane svetske monopolske strukture koje dominiraju i onemogucavaju slobodnu konkurenciju i liberalan pristup globalom trzistu, koje se deli na bazi medusobnih sporazuma;

Pored recenog, negativnost globalizacije ogleda se u sledecem:18 (1) globalizacija je neka vrsta konspiracije velikih kompanija protiv malih država; (2) globalizacija je koncentracija tržišne snage u rukama nekoliko velikih korporacija; (3) globalizacija je kompanija bez pravila; (4) globalizacija smanjuje radna mesta; (5) globalizacija podriva kulturne razlike; (6) globalizacija snizava radnicke standarde, pretvarajuci radnike zemalja u razvoju u savremene robove; (7) globalizacija se razvija na uštrb malih kompanija i potrosaca; (8) globalizacija prosiruje jaz izmedu bogatih i siromašnih.

Novi svetski poredak je globalizaciju teorijski zasnovao na shvatanjima transnacionalnih trzisnih neoliberala, globalista i geopolitickih ekonomista, koji na svaki nacin nasilno nastoje da nametnu princip konkurencije kao dominantno i sveobuhvatno sredstvo za ostvarenje tako proklamovanog globalizma. Medutim, praksa krajnje surovo demantuje ovaj neoliberalni princip, s obzirom da on, u zavisnosti od potrebe koji namece krupni kapital radi zastite hegemonijalnog poretka bogate manjine, balansira izmedu upotrebe neoliberalnih sredstava i protekcionizma prema siromasnoj vecini. Pri tom ovaj sistem veoma surovo gusi konkurenciju. Sve jacim medunaronim monopolima i kompetencijama, samo se menjaju i prividno humanizuju njihove manifestacije.

Ovako shvacenim globalizmom sustinski se negira trziste kao „jednakost mogucnosti“ (M. Friedman), pri cemu se principi otvorene privrede selektivno i po potrebi primjenjuju. U tom smislu, neprekidno se kontrolišu i eksploatišu privrede perifernih zemalja, potcenjuju njihove kulture, nacionalne tradicije i namece zapadni mondijalisticki nacin zivota. To je, po recima Noama Comskog (N. Chomsky), u danasnjim uslovima, realna „ideologija bogatih“, „kapitalizam bez rukavice“, „nova verzija stare borbe nekolicine bogatih protiv vecine siromasnih“ i „korporativni merkantilizam“. Ovaj vrsni znalac globalizma piše: „Doktrina slobodnog trzista se pojavljuje u dva vida. Prvi je onaj zvanicni koji se namece nezasticenima. Drugi je onaj koji bismo mogli nazvati „stvarno postojecom doktrinom slobodnog trzista koja glasi: trzisna disciplina je zdrava za tebe, ali nije za mene, osim ako ce mi doneti privremenu prednost“.¹⁹

Prezentovane konstatacije argumentovano narušavaju kredibilitet univerzalnosti pravila i principa ovako proklamovane globalizacije, s obzirom da se na taj nacina obezvreduju svi pokusaji stvaranja ovog globalnog razvojnog modela. U stvari, ako globalizacija nastoji da postane sveopšta univerzalna pojava, to treba da važi za sve ljude na Planeti pod jednakim uslovima. Istovremeno, to znaci, da najrazvijenije zemlje ne bi smele u praksi da odobravaju i široko afirmišu polarizme, principe dvojnih standarda, nejednaku razmenu, brojne neravnopravnosti i disproporcije.

To se medutim, u zeljenom eticko-moralnom smeru ne dogada, jer, u ovakvom „multicivilizacijskom svetu, konstruktivan pristup je odustati od univerzalizma, prihvatiti raznovrsnost i teziti slicnostima” (Hantington). Univerzalno jedinstvo bilo cega je uvek predstavljalo osnovu za totalitarizam, koji se realizovao ovom ili onom vrstom nasilja. Na žalost, svesno ili nesvesno, ideal ekonomske globalizacije ima nekih dodirnih tacaka s totalitarizmom.

3.    Medusobna uslovljenost etike i ekonomske globalizacije 3.1.    Etika 3.1.1.    Stara etika

Upravo zahvaljujuci etici kao jednoj od filozofskih disciplina danas se zna da je u raznim drustvima postojalo razlicito poimanje etickih vrlina i moralnih normi.²⁰ Naime, u konfucijanskoj etici osnovnim dobrom smatrana je korisnost pojedinaca zajednici. U indijskoj etici posebno je naglašavana samilost , sažaljenje prema drugim ljudima. Kod Helena osnovni eticko-moralni ideal bilo je harmonicno, uravnotezeno ostvarivanje covekovih prirodnih sposobnosti. U judejsko-hriscanskoj etici moral je pocivao na strahu od boga i Ijubavi prema bliznjem.²¹

Razlike u shvatanju vrhovnih etickih normi, nastale u pojedinim istorijskim periodima, pokazuju da eticki zakoni (nacela, norme) imaju razliciti vrednosni okvir. Naime, prirodni zakoni su dugotrajni i nezavisni od coveka. Stavise, za razliku od prirodnih zakona koji nemaju nikakvu svrhu zato sto ih nije stvorilo svesno bice - covek, eticki zakoni imaju za svrhu da unesu neophodan poredak i sklad u ljudske odnose, da sprece zlo koje bi pojedinci i ljudske zajednice mogle uciniti drugim.

Buduci da u etici nema nikakve proizvoljnosti, kako je jos Sokrat govorio, svaki obicaj i norma ponasanja moraju da imaju svoj razlog. Zato oni i ne mogu biti u sluzbi posebnih, sebicnih interesa pojedinaca niti propisivani po volji pojedinih mocnika. Stoga jedna norma, da bi bila eticna i moralna, mora da služi opštem dobru , tj. da bi bila vrednosni sud, ona mora da ima univerzalno znacaenje.

Istorijski gledano, ideja opsteg dobra, kao osnovna eticka norma, vrednost, vrlina, najpre je bila vezana samo za odredenu zajednicu — na primer anticka Atina. Medutim, etika je u antickom polisu bila neodvojiva od politike, stavise, bila je poistovecena s njom.22 To je i razumljivo imajuci u vidu coveka kao bica zajednice, a polis kao mesta gde se uskladuje drustveni zivot kao sto je i priroda uskladena i harmonicna celina. Aristotel je smatrao da se prema pravednosti upravljaju dusa coveka, polis ili država i sama priroda. Cilj svega je u postizanju autarkije (samodovoljnosti) i srece, sto je jedino moguce u zajednici. Jedina zajednica koja je „postigla najviši stepen samodovoljnosti jeste država.“23 Najpoznatiji filozofi (prvi i drugi vek nove ere), Seneka, Epiktet, Marko Aurelije, Ciceron, bili su prvi koji su razvili ideju kosmopolisa – univerzalne zajednice svih ljudi bez obzira na naciju, veru ili klasnu pripadnost, u kojoj bi bilo priznato da svi pojedinci imaju ista prava i iste odgovornosti.

S pojavom hriscanstva (srednji vek) etika se sve vise razdvaja od politike, jer se vrlinom i s tim uskladenim zivotom, dobro dostize tek posle smrti. Tako se ona iz drustvenog okruzenja premesta u unutrasnjost coveka, u dušu, gde se na osnovu njegove volje i delovanja meri i njegov uspeh na putu ka bogu i ostvarenju etickih ideala blazenstva i srece. Razdvajanje etike pojedinca, od etike politike razdvaja moralnost od pravednosti tako što postaje moralnost korisnosti .

Moderno drustvo je dalje produbilo razlike izmedu pojedinca i drustva i redefinisalo samu slobodu, smatrajuci je vise kao slobodu „od“ od slobode „za“. Sloboda „od“ smatra državu i društvo nužnim zlom koje svojim uticajem i mešanjem ugrožavaju pojedinca, pa je istinska mera slobode velicina prostora izvan njih. Tako se politika i etika dalje razdvajaju do krajnjeg i suprostavljenog znacenja politika ili etika, a pojedinac svoje ispunjenje ne ostvaruje u zajednici, nego u sve vecoj izolaciji od nje.

Najzasluzniji filozof-eticar u cijoj je definiciji etike usla univerzalnost bio je Kant, koji je govorio da samo ono pravilo moze biti eticko koje vazi za sve ljude. Njegov eticki imperativ glasi: „Postupaj uvek tako da pravilo koje regulise tvoje ponasanje moze biti prihvaceno kao sveopste moralno nacelo“. Kant poducava da etika, odnosno moral „nije ucenje o tome kako sebe da usrecimo, nego kako treba da postanemo dostojni srece.“24 On smatra da jedino delovanje coveka iza kojeg stoji moralni zakon, a ne neki drugi cilj, svrha, gradanski zakon ili poriv, mogu se smatrati moralnim, zato sto se dela iz duznosti. A da bi se to postigli covek se mora upravljati prema samo jednom kategorickom imperativu koji glasi: ,,delaj tako da maksima tvoje volje uvek može važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva”25

Nasuprot Kantovoj etici namere, stoji Veberova (Max Weber) etika odgovornosti koja je usmerena na posledice i koja coveka pokusava da stavi u prostor izvan sopstvenosti, ocekujuci da ce njegova svest naci smisao i potrebu izvan sebe i uciniti ga odgovornim za sopstveno delovanje ili nedelovanje. Tako imamo dve razlicite etike, etiku uverenja i etiku delovanja koje se medusobno ne iskljucuju, ali cije suprostavljanje i postulati imaju konsekvencije u politickoj, ekonomskoj, kulturnoj sferi. Na drugoj strani, Veber iscrpno dokazuje da je citav kapitalisticki duh i sistem kao specifican pogled na svet i poslovanje, prozet protestantskom etikom, koju uz odgovornost obeležavaju ciljna racionalnost i organizovanost u poslovanju i sve vecem sticanju materijalnog bogatstva. U tom smislu kapitalisticki duh afirmise ekonomsku delatnost i sticanje dobiti, ali ne kao sredstvo, nego kao svrhu samu sebi, odnosno kao dužnost.²⁶

Marks (1843) unosi bitno drugaciji sadrzaj u kategorickiimperative „Treba ukinuti sve one drustvene odnose u kojima je covek ponizeno, porobljeno, napusteno, prezreno bice“. Medutim, on ovoj negativnoj formulaciji (1844) daje pozitivan smisao kad razvija misao o sveopstem politickom, ekonomskom, socijalnom ljudskom oslobadanju. „Na ovaj nacin“, kako Mihailo Markovic pise ^ ⁷ , humanizam etike se „razlikuje od svakog ideoloskog, religioznog ili politickog egoizma kojim se opravdavaju iskljucivi interesi posebnih grupa ljudi (crkva, drzava, partija). S etickog stanovišta, nema interesa i prava bez dužnosti i nema slobode bez odgovornosti. To znaci da je pojedinac, duzan da svoje interese uskladi s interesima drugih, da prava koja sam uživa prizna i drugima, i da svoju slobodu koristi odgovorno, tako da ne ošteti istu takvu slobodu drugih“. Uostalom, jedno od osnovnih nacela OUN glasi: „Granica moje slobode je sloboda drugih“.

• 3.1.2.    Nova etika

• 3.2.    Mogucnost uspostavljanja medunarodne etike

  • 3.2.1.    Priroda etike

U kontekstu cilja ili svrhe odgovornosti, sama odgovornost nije dovoljna, zato su zanimljivi zahtevi za preispitivanjem dosadašnje etike i uspostavljanja nove etike kao etike odgovornosti za buducnost H. Jonasa (Hans Jonas) i etike odgovornosti za drugog E. Levinasa (Emmanuel Levinas).

Jonas smatra da nova naucno tehnicka dostignuca imaju toliki uticaj i moc na promenu svega, coveka i prirode, da je neophodna i nova etika kako bi se onemogucio negativan uticaj na svet kao celinu. Za njega tradicionalno polaziste dosadasnje etike u kojoj je covek centar svega, zasnovane na nepromenjljivoj ljudskoj prirodi i znanju o najvišem dobru i s tim uspostavljanoj odgovornosti, ne odgovara sadašnjem vremenu. Zato nova etika treba da obuhvati staru i da se nadogradi oblascu koja ce zahtevati odgovornost za buducnost, za covecanstvo, za citavu prirodu.

Biti odgovoran za Jonasa znaci obavezu da se cini dobro, da se unapred znaju i predvide posledice i da se prema tome odlucuje i dela. Zato je, u odnosu na Kantovu, njegova maksima „djeluj tako da ucinci tvojega djelovanja ne budu razorni za buducu mogucnost ovakvog zivota“ ili „ ne dovodi u opasnost uslove za neograniceno opstojanje covjecanstva na Zemlji.“ 28 Prema tome, dok se Kant obraca u svom zahtevu samo pojedincu, Jonas se obraca i kolektivitetu, drustvu i svim sferama koje imaju najveci uticaj, a to su prvenstveno politika i ekonomija, a od kojih je zavisna i nauka.

Borba za opstanak je dovela do toga da se drugi ljudi shvataju kao prepreka, a odgovornost je svedena na odgovornost prema sebi, a ne prema drugima. Na to je posebno ukazivao Levinas (Emanuel Levinas)29 zahtevajuci da se sa takvim nacinom postojanja prekine i usmeri na ,,s onu stranu bivstvovanja”. Ona strana bivstvovanja je u stvari zajednica, društvo i „drugi“ za koje moramo biti odgovorni ukoliko želimo da opstanemo. Liberalna demokratija Zapada, nacin poslovanja i informaticko tehnicki i drugi napredak bez uspostavljanja etike odgovornosti, ne daju sanse za buducnost coveku i prirodi. Zato, polazeci od temelja liberalne ideologije, od slobode koja pretpostavlja odgovornost individue a koja je svrha samoj sebi, Levinas smatra da se mora poci od odgovornosti preko drugog i za drugog. A to znaci da je od pozeljne i potrebne samoidentifikacije sebe i sopstvenog Ja, kao nužnog samopotvrdivanja svoje sustine, neophodno prevazici sopstveni egoizam, kako ne bi postao svrha sam po sebi.30

Danasnji savremeni svet, olicen u sve vecem nastojanju najbogatijih delova Planete da se on globalizuje u svim njegovim segmentima pa, razume se, i u ekonomskoj oblasti, trazi daleko vece ucesce etike i morala u tom procesu. Buduci da se globalno drustvo nalazi u velikom vakuumu, bez pravne regulative, koje i kad postoje i same mogu biti nepravicne, te da se etika i moral razlicito shvataju, sve je vise zagovornika stvaranja nove, tzv. medunarodne etike cije ce eticko-moralne vrednosti i norme biti pozeljni obrazac unificiranog ponasanja ljudi. I zapadni teoreticari smatraju da je konacni smisao „medunarodne etike” da se „nasa moralna aktivnost ne svede na, nuzno parcijalno, popravljanje starih nepravdi, vec da bude i pomoc u izbegavanju novih nepravdi, kojih ce uvek nuzno biti”, a koji, kako su dosadašnji globalni procesi pokazali, na pretek ima.

Eticke vrednosti stvaraju se u okviru ideoloskih ciljeva epohe, zapostavljajuci eticku i moralnu univerzalnost, koja „vazi“ samo za neupucenog, obicnog gradanina, iz prihvacenih istina zivljenja, beskompromisnim odabiranjem ostvarljivog, odnosno beskompromisnim odbacivanjem tvz. apsolutnih vrednosti. Zato su danasnje eticke vrednosti jos „obasjane plamenom starih svetilista“, mada se covekov zivot „odigrava u etickoj tami“.

Po misljenju zapadnih eticara etika u osnovi obuhvata biranje ili cinjenje onoga sto je ispravno i dobro i uzdrzavanje od biranja ili cinjenja onoga sto je rdavo i zlo.³¹ Njeno ucenje se zasniva na saznanju da se dobro ostvaruje primenom odgovarajucih normi na privatne i javne poslove, gde je ekonomska oblast nesumnjivo jedna od najznacajnijih delatnosti kojom etika treba da se bavi. Oni se slažu da to ni malo nije lak i jednostavan zadatak, posebno kada je rec o domacoj, a narocito o medunarodnoj ekonomici, politici, pravu i dr., u kojima se vladine (državne) odluke ne mogu lako podvrgnuti jednostavnim moralnim presudama (moralnim sudenjem).

Pored ove dileme delimicno se javlja i sledeca teskoca koja nastaje zbog same slozenosti javnih poslova, kao i cinjenice da se moralne norme koje su ukljucene u odredena politicka pitanja i dileme preklapaju ili su, zbog prirode morala, uzajamno suprotstavljene. Zato se pred donosilaca odluka postavlja zahtev da izaberu najpoželjniji postupak iz mnogobrojnih prisutnih alternativa, od kojih svaka ima svoja moralna ogranicenja. Stoga, ako ekonomske, odnosno politicke odluke treba da budu donete i primenjene na osnovu morala, vrlo je vazno eticko rasudivanje donosilaca konkretnih odluka.

Kako je pisao Mark R. Amstuc : „kao minimum taj proces ce povlaciti za sobom utvrdivanje moralnih dimenzija datog pitanja (proces koji se ponekad naziva moralnom imaginacijom), izbor relevantnih moralnih normi, kriticko procenjivanje pitanja ili problema u svetlu moralnih normi, primenu morala na moguce alternative, a zatim vrsenje izabrane akcije”³² Zato eticko rasudivanje, posebno u medunarodnim odnosima u bilo kojoj oblasti, treba da obuhvati utvrdivanje, rasvetljavanje i primenu relevantnih moralnih normi na vodenje drzavnih spoljnjih poslova. Svakako, u tom svetlu znacajno mesto zauzimaju politicke odluke sa stanovišta etike i morala prilikom donošenja odluka koje se odnose na ekonomske poslove uže i šire društvene zajednice.

• 3.2.2.    Priroda morala

• 3.3.    Eticnost ekonomske globalizacije

  • 3.3.1.    Etika i globalna kriza

Nosioci novog svetskog poretka, svojom ideoloskom mondijalistickom matricom nastoje da ujednace ljudsko ponasanje po meri vlastitih interesa. Zato je razumljivo što je pravac tog delovanja usmeren, kako na etiku, tako i na moral, nastojeci da ih potcini ili bar prilagodi vladajucem svetskom, globalnom društvu.

Ovo shvatanje na najbolji nacin razotkriva Harold Nikolson, jedan od protogonista ovog nacina globalizacije: „Ne postoji takva stvar kao sto je medunarodni moral.”³³ Buduci da se etika i moral najsnaznije, cesto surovo i ogoljeno zloupotrebljeni, reflektuju u politici, Arnold Volfers upozorava da „nuznosti u medunarodnoj politici, a uostalom i u svim oblastima zivota, ne cine da odlucivanje i postupanje izade izvan carstva moralnog sudenja; oni pocivaju na moralnom izboru.”³⁴

Zanimljiv je i iskaz Dzejmsa K. Vilsona': „Covekovo moralno culo nije snažan snop svetlosti reflektora koja blješti kako bi se oštro ocrtala sve na sta padne. Pre je to mali plamen srece, koja baca nejasne i mnogostruke senke, trepereci i povijajuci se pod vihorima moci i strasti, pohlepe i ideologije. Ali kad je uzmemo k srcu i zaštitimo rukama, ona rasteruje tamu i greje dušu.”³⁵

Zapadni teoreticari, medu kojima i Mark. R. Amstuc, smatramo da korektno naucno definisu pojmove moral i etika.'³⁶ Tako, isto kao i mi, tvrde da moral, koji korene ima u latinskoj reci mos-moralis, oznacava obicaj, naviku i nacin zivota. Njime se oznacava ono sto je dobro, ispravno ili prikladno. Medutim, ovi pojmovi cesto se povezuju sa pojmovima vrline, integriteta, dobrote, ispravnosti i pravde.

Kada je rec o etici, cije je poreklo vezano za grcku rec ethos, daje joj se znacenje obicaja ili opsteprihvacenog nacina postupanja. Buduci da je njeno znacenje slicno znacenju reci moral , ova dva pojma se, po misljenju zapadnih teoreticara, mogu uzajamno zamenjivati. Sa ovom tvrdnjom se mi ne slazemo, s obzirom da se na taj nacin stvara pojmovna zbrka, kako u teorijskim radovima, tako i u obicnom zivotu i komunikaciji medu ljudima. Istina, mnogi od njih uocavaju odredene razlike, pa tvrde da ova dva termina predstavljaju posebne elemente normativne analize, buduci da se moral odnosi na vrednosti i verovanja o tome šta je ispravno i neispravno, dobro i loše, pravedno i nepravedno, a da se etika odnosi na ispitivanje, opravdanje i kriticku analizu morala.

Na osnovu ovog ucenja moze se zakljuciti da se medunarodna etika bavi opštim pitanjima koja se odnose na savremeni svet u celini. U tom smislu eticko promisljanje je usmereno na: (1) pravicnost postojanja medunarodnog ekonomskog poretka; (2) pravednost globalnih institucija; (3) moralna valjanost medunarodnog rezima; (4) pravila i obrasci donošenja odluka u pojedinim oblastima od opšteg globalnog interesa – briga o izbeglicama, zaštita ljudskih prava, štednja energije, zaštita ugrozenih vrsta, bezbedno odlaganje smeca itd. Ovakva moralna razmatranja za cilj imaju procenu pravednosti postojeceg svetskog sistema. Dakle, medunarodna etika se bavi provodenjem pravila globalnog drustva — da li se pravila primenjuju pravicno i nepristrasno?!

Funkcionisanje ekonomskog sistema velikim delom zavisi od odnosa etike i ekonomije.37 Za razliku od „stare asketske buržoazije“ koja je svojom izuzetnom marljivoscu, licnom moralnoscu i socijalnom odgovornoscu doprinela razvoju kapitalizma do Prvog svetskog rata, nju je s vremenom postepeno zamenjivala nova buržoazija finansijskih spekulanata. Ta, novostvorena, burzoazija, koja je vrhunac svoje moci dozivela zadnjih decenija proslog i ovog veka, svoje hedonisticke prohteve ni jednog trenutka nije ogranicila. Uprkos cinjenici da zivi u svom samoizolirajucem virtualnom svetu gde ne deluju pravila normalnog života, ona i ne pokusava da bude prihvacena i uvazavana od celoga drustva.

Ta nova buržoazija, kako bi Veber rekao, ljudi od struke – bez duha i ljudi od uživanja bez srca, sve se više izoluje od društva u kome živi. Umesto zajednickog suzivota, ona se „umrezava“ u posebnu medunarodnu grupu, svetsku oligarhiju, kojoj siroka gradanska podrska vise nije potrebna, vec podrška globalnih – nadnacionalnih korporacija i „vladara u senci“. Za njih ovozemaljski moral, etika i vera, vrednosni sistem, nemaju takav znacaj kao sto ga novac ima.

Eticko-moralna anomija kapitalistickog sistema dovela je do toga da su pohlepa (da se ima više – da se svaka prilika zgrabi kako je ne bi ugrabio neko drugi) i strah (da se sve može brzo da izgubi – da niko nije više siguran) glavni pokretaci sistema. Stoga se, umesto na moral, veru i savest, novi kapitalizam iskljucivo oslanja na zakone, interes i profit. Formalno postovanje zakonskih normi, koje cesto nisu u skladu sa etikom i moralom, i logika (sebicnih licnih) interesa i profita prevladali su nad etickim vrlinama i moralnim normama, verom i savescu koji pokusavaju da se proteraju u svojevrsni „crkveni rezervat“. Uostalom, tako je svojevremeno izjavio Zoran Dindic, prvi premijer „demokratske“ Srbije: „kome je do morala, neka ide u crkvu“.38

Istorijsko iskustvo pokazuje da ideologija ogranicava ili ljudske slobode (totalitarizam) ili relativizuje i ignorise moralna nacela (liberalni sekularizam). Poslednjih decenija otišlo se još dalje, tako da ljudi sadašnjosti žive bez bilo kakve ideologije koja bi im ponudila humaniji pogled na svet. Ranije je postojala kakva takva ideologija koja je objedinjavala društvo. Nasuprot toga, izrodile su se neke nove pojave, kao na primer masovna kic kultura koja namece odredeni stil zivota, formira stereotipe i stvara iluziju idealnog sveta u kome sve blista i sve je nadohvat ruke, sve je zabava, spektakl… Zgrtanje novca postaje ideal kojem tezi ovaj obezduhovljen „srecan robotizovani covek“ koji radi od jutra do sutra, ravnodusan prema patnjama drugih i svemu sto ne dotice njegov interes i životni standard.

Ekonomska politika koja je dovela do obe velike ekonomske krize bila je utemeljena na verovanju u apsolutnu efikasnost „nevidljive“ ruke tržišta, odnosno samoregulisuceg laissez-faire trzista. Cinilo se da je velika svetska ekonomska kriza nastala tridesetih godina prošlog veka raspršila iluziju liberalnog kapitalizma o funkcionisanju „nevidljive“ ruke tržišta, ali je poslednja laissez-faire inkarnacija – neoliberalizam – dovela do svetske krize u prvoj deceniji 21. veka.

Za razliku od klasicnog liberalizma koji je bio ideologija nacionalne buržoazije, koja je insistirala na principima individualnih sloboda i vladavini prava na nivou nacionalne države i donekle ukorenjena u sopstvenom narodu, te nije mogla da bude potpuno indiferentna prema socijalnim pitanjima sopstvenog naroda, nosilac neoliberalne ideje postala je transnacionalna buržoazija, koja nije ukorenjena u socijalnim strukturama nacionalnih društava, pa stoga formira posebno nadnacionalno društvo – svetsku oligarhiju, koja, indiferentna na pravednost, dostojanstvo, socijalnu odgovornost, insistira samo na ekonomskoj efikasnosti.

Medutim, pitanje je da li je kraj neoliberalizma i kraj ideje o samoregulisucem laissez-faire trzistu ili ce se ova ideja pojaviti u nekoj novoj inkarnaciji. Pri tom treba racunati i s mogucim opasnostima, koje se ne odnose samo na ekonomiju, vec i na mnoge druge koje iz ove ideje mogu da nastanu. Zato ne treba zaboraviti da su fašizam i totalitarizam direktan i nužan proizvod liberalnog kapitalizma. Takav sistem organizacije društva, u kojem profit, kapital i tržište postaju ciljevi sami za sebe, coveka, sa svim njegovim dotadasnjim funkcijama i odredenim mestom u drustvu, svodi na rad kao na nezasticenu i jevtinu robu. Osecaj odbacenosti i ljudske ponizenosti gde se radna snaga tretira kao i drugi proizvodi, odsustvo sigurnosti, odnosno hronicni strah od neizvesnosti, uticali su na psihicku nestabilnost ljudi, sto je direktno gurnulo mase u narucje fasizma. Nama ostaje samo nada da se nesto slicno nece ponoviti i posle ove velike svetske krize.³⁹

• 3.3.2.    Etika u senci ekonomske globalizacije

Savremeni svet pocetkom treceg milenijuma, proizveo je neoliberalni totalitarizam . Ovaj fenomen novog svetskog poretka snažno, pa i bezobzirno, vidljiv je u svim sferama covekovog zivota. Kako Ljubisa Mitrovic! ® tvrdi, „neokolonijalna ekspanzija megakapitala, tj. transnacionalnih korporacija kao planetarnih gladijatora i monocentricni globalizam, kao specifican vojno-politicki fenomen, tj. poredak novih nejednakosti i antagonisticke moci u savremenosti“, njegov su najznacajniji vid ispoljavanja.

Iz novog sistema raspodele drustvene moci i kompozicije geostrateskih sila, kako ovaj nas naucnik tvrdi, „totalitarizam kao fenomen, ne proizilazi samo iz karaktera politickog sistema (tj. monopartijske diktature drzave) vec i iz postojeceg nametnutog modela ekonomije.“ Tako je, „za razliku od klasicnog totalitarizma, koji se zasnivao na autoritarnoj moci drzave, novi totalitarizam zasnovan na monopolskoj i, po pravilu, nekontrolisanoj moci transnacionalnih korporacija.“

Rezultat svega tog su sve izrazenije klasne i regionalne protivrecnosti, prvenstveno izmedu rada i kapitala, Severa i Juga. Tako, na primer, dubina socijalne polarizacije izgleda sledece: (a) najbogatiji (20%) -poseduju 82,7% svetskog bogatstva; (b). drugi (20%) - poseduju 11,7% svetskog bogatstva; (v) treci - poseduju 2,3% svetskog bogatstva; (g) cetvrti - poseduju 1,9% svetskog bogatstva; (d) najsiromašniji - poseduju 1,4% svetskog bogatstva.⁴¹

Slicno ovome je i informaticki jaz izmedu postindustrijskih drustava i treceg sveta. Naime, broj telefonskih linija je kod prvih - 74,4%, a kod drugih – 1,5%; korisnici interneta kod najbogatijih iznosi - 93%, a kod najsiromasnijih - 0,2%; udeo u patentima u iskljucivoj privilegiji je postindustrijskih društava – 95%.⁴²

Posledice neoliberalnog trzisnog fundamentalizma, olicene u korporativnom „kapitalizmu katastrofe” i „tranziciji bez socijalne odgovornosti”, mogu biti pogubne za savremeno svetsko društvo, jer ga razaraju, dele i antagonizuju.43 Na površinu tog totalitarizma isplivala je „gusarska i ološ ekonomija” i „predatorska lihvarska finansijska burzoazija.“ One, kao „kovaci laznog progresa“, zajedno sa savremnom politokratijom, svojim zasebnim, pojedinacnim i egoisticnim interesima i gramzivoscu, razarajuci realnu ekonomiju, uzrokuju sve izrazeniju svetsku krizu.

Stoga, kako se mnogi umni ljudi danasnjice zalazu, „ako covecanstvo zeli izlazak iz aktuelne krize, i zasnivanje istinski otvorenog društva i multipolarni razvoj, neophodne su radikalne izmene strategije razvoja u savremenom svetu.“ U protivnom, „savremeni svet ce se suociti sa jos surovijim regionalnim i globalnim protivrecnostima i sukobima koje nece moci kontrolisati.“44

Buduci da najnovija kriza i globalne turbulencije savremenog sveta (2008), ciji je uzavreli vulkan neoliberalnog totalitarizna snazno eksplodirao, najpre u SAD, a zatim i u vecini zemalja sveta, izazvala najozbiljniji, prvorazredni planetarni problem, eticari i sociolozi ne smeju bezati od suštinskih problema savremenog društva.

Pri tom treba imati u vidu opštedruštvenu, planetarnu krizu demokratije u demokratskom ispoljavanju volje gradana. Tako se na pocetku treceg milenijuma dogodilo da, skoro svi najznacajniji drustveno-politicki akteri širom sveta koji se deklarativno izjašnjavaju za demokratiju i vrednosti koje ona predstavlja, istovremeno sve cine na njenom urusavanju.⁴⁵ Do toga nije lako doci, zbog cega je demokratsko oblikovanje i ispoljavanje svekolike volje gradana proces kojim se konstantno legitimise demokratija kao ideal i kao praksa. A u tome, sociologija kao opštedruštvena nauka, a etika kao najznacajnija filozofska disciplina, imaju nemerljiv znacaj. Zato Ljubisa Mitrovic, s pravom upozorava, da je zadnji cas za „budenje i uzbudivanje“ javnosti.⁴⁶ Na zalost, savremena etika i sociologija su u defanzivi. One se bave opisivanjem krize, umesto da tragaju za uzrocima njenog proizvodenja i mogucnostima i nosiocima njenog prevladavanja. Iz tog razloga, ova, funkcionalizirana, sociologija, a s njom i etika, iskljucivo služe legitimizaciji savremnog „besporetka”.

I ne samo to. Ovaj naš sociolog smatra da je primarni zadatak društvenih nauka, a posebno etike i sociologije da, svojim istraživanjima i kritikom, razotkriju prave izvore krize i definišu pravce delovanja društvenih aktera ka novoj socijalno humanijoj alternativi, kako bi svet bio bogatiji, ravnopravniji, slobodniji i pravedniji. Upravo iz tog razloga eticari i sociolozi treba da se zalazu za etiku i sociologiju koja ce biti „prometejska, akcionalisticka, humanisticko-emancipatorska“, a ne manipulativna, duboko funkcionalizirana i, u svemu, od megakapitala i tekucih elita, zloupotrebljena radi ocuvanje imperijalnog novog svetskog poretka.

Po misljenju Zdravka Jeza, opsti je stav medu nasim vodecim teoreticarima drustvenih nauka da etici kao filozofskoj disciplini i sociologiji kao nauci o društvu, razvoj tek predstoji.⁴⁷ Ovaj sociolog za potvrdu izrecene konstatacije nalazi u cinjenici da vec sada pred njima „stoji veliki izazov za analiticko davanje odgovora u pogledu stvaranja novih društvenih vrednosti i svih društvenih mena relevantnog karaktera u zemljama koje prolaze period društveno-ekonomske tranzicije, gde je doslo do drustvenog soka kod najveceg broja ljudi u tim drzavama“.

Taj šok, koji je i u našoj zemlji izazvao mnoge društveno-ekonomske tektonske promene: odlazak velikog broja preduzeca u stecaj; gubitak zaposlenja velikog broja ljudi; bezobzirna pljacka drustvene imovine; nestrucna privatizacija preduzeca; nesnalazenje drzave i njenih institucija u rešavanju novih odnosa u oblasti rada i radnih odnosa; nepridržavanje vlasnika i poslodavaca odredbi iz radnog zakonodavstva; veliko socijalno i ekonomsko raslojavanje, što je na površinu izbacilo sloj bogatih i veliki broj siromašnih, bez formiranja i postojanja srednje klase. Svakako, etika kao filozofska misao i moral kao njen prakticni deo, pozvani su da ponude odgovore na veliki broj postavljenih i ocekivanih pitanja od znacaja za društvo.

• 3.3.3.    Etika poslovanja i društvena odgovornost

4.    Zakljucak

Za zajednicu je društvena odgovornost važna u onoj meri u kojoj su napredak i ekonomija u funkciji opšteg dobra, a što je u eri neoliberalizma i nacin na koji se primenjuje ekonomski globalizam vrlo diskutabilno.48 S obzirom da je preraspodela drustvenog bogatstva, a time i moci, sve veca i u korist sve manje grupe ljudi osnovni je pokazatelj u kolikoj meri je zastupljena društvena odgovornost danas. Tu se prvenstveno misli na finansijsko-berzanski i bankarski kapital kao osnovnog izazivaca danasnje krize, nezajazljivost farmaceutskih kompanija i proizvodaca hrane itd. Ocigledno, niko od njih nije pravno odgovarao ili eticko-moralno bio prozvan zbog izazivanja krize, igre sa sudbinom života i imovine drugih i buducnoscu mnogih. Sve to ne ide u prilog drustvenoj odgovornosti kao imperativu savremenog života i poslovanja.

U osnovi najveci broj autora smatra da drustvena odgovornost obuhvata ukupan doprinos preduzeca odrzivom razvoju, odnosno, obuhvata sistemsko i kontiniurano opredeljenje i delovanje preduzeca prema etickim normama. Medutim, ako pojmovno objasnjenje drustvene odgovornosti nije diskutabilno, diskutabilna je njena primena. Iako deklarativno važi za covecanstvo u celini ili kao univerzalan postulat, korporacije ga ne sprovode na isti nacin i na svim prostorima i u svim zemljama. Jedna su merila za zemlje Zapada i razvijene demokratije koje i odreduju norme primene, druga za zemlje u razvoju i tranziciji. i doprinos sopstvenom ekonomskom razvoju, poboljšanju kvaliteta života zaposlenih, zajednice u celini i prirodnog i društvenog okruženja.

Liberalizam je kao ideja izgradivan na uzvisenosti ljudske slobode, ali ju je apsolutizovao, posebno u poslovanju do stihijnosti za vecinu, a do organizovane eksploatacije i pljacke za manju grupu ljudi. Danas covek ima slobodu da cinite i govori sta god hocete, ali je egzistencijalno ugrozen da se ne znate sta ce s tim „viskom slobode“. Na drugoj strani, s pravom se postavlja pitanje, kako pomiriti društvenu odgovornost i pozitivne efekte takvog ponašanja sa shvatanjem da je poslovanje ili biznis u suštini nedovoljno moralno, jer brine iskljucivo o profitu. Drustvena odgovornost, kao neosporna, svojom ambivalentnom prirodom može da bude u funkciji i stare i nove etike.

Sve su to razlozi koji ukazuju da je neophodno uspostaviti novu etiku koja ce drustvenu odgovornost promovisati kao integralan nacin poslovanjaa u korist opteg dobra. Vracajuci se na egoisticnost i nesavrsenost ljudske prirode, pokazalo se da eticko-moraine norme nisu dovoljne. Sporost reakcije pravnog sistema i izmenjene moralne vrednosti društva u tranziciji pogodno su tlo za izostanak svake odgovornosti. Do izgradnje novih vrednosti, nove etike i razvijanja svesti o društvenoj odgovornosti potrebna je daleko znacajnija primena preciznije uredene normativne regulative i strožija primena pravnih sankcija.

Današnja svetska civilizacija dostigla je svoj vrhunac u pogledu tehnološke i tehnicke savrsenosti, ali je isto tako dovela do nesagledivog eticko-moralnog posrnuca coveka i drustva u celini. Ekonomski razvoj sveta, nastao na snaznoj tehnicko-tehnoloskoj ekspanziji, koraca tempom od sedam milja, ali najvecim delom koraca preko coveka. Na ovaj nacin covek drugom coveku nije vise svetinja, vec, kako je From tvrdio — covek jedino zivo bice na ovoj Planeti koje svojoj vrsti nanosi smrtonosne udarce. U 21. veku svet se enormno prosirio i u svakom pogledu — politicki, pravno, ekonomski, vojno, kulturološki – gotovo nasilno globalizovao. Stoga bi tzv. mondijalizacija u svetlu društveno-ekonomskog razvoja predstavljala pozitivan proces kada bi raspolagala i fenomenom eticnosti, moralnosti, jednom recju ljudskoscu. Na zalost, bogati postaju sve bogatiji a siromasni sve siromašniji.

Covek danasnjice je svet za sebe, koji bi bezuslovno trebalo da poseduje kriticnost i moralnost koja se izgraduje i sa kojom se izlazi na drustvenu scenu. Medutim, on se pod uticajem spoljasnjih, u osnovi, mondijalistickih ideja i globalistickih ciljeva, najvecim delom afirmise kao bice prakse, a daleko manje u duhovnoj sferi života. O tome je Marko Miljanov s pravom govorio: „Covjek je duzan da cini dobra djela da bi osetio unutrasnje zadovoljstvo kao njegov najveci oblik, pri tom braneci druge od sebe!“

To znaci, covek, sam po sebi nije svet, jer je on i drustveno uslovljen. Okolina ga cini dobrim ili zlim, srecnim ili nesrecnim. Covek u konkretnim društvenim okolnostima iskazuje svu svoju individualnost i društvenu kompleknost. Otuda je uslov za spasenje covecanstva istinski humanizam. Eticko-moralno vaspitanje coveka u duhu humanizma sigurno prvenstveno utice i na formiranje osecanja za brigu i o drugima.

U tom smislu i ekonomska globalizacija — kao nadiruci svetski proces, nezaustavljiv i nepredvidivo varljiv, koji u isto vreme i spaja i razdvaja ovaj razoreni svet – prikazuje se kao partner sa hiljadu lica i kao rival bez lica, tj. kao jedna utakmica izmedu eticko-moralnih vrlina i svih mana ljudskog roda. Globalisti isticu da je ovo jedinstvena prilika za sve male narode da odrede dozu sveta u sebi i dozu sebe u svetu. Pred ovim zahtevom covek danasnjice je zbunjen protivrecnim i nejasnim obecanjima, sto znaci da, ako prihvati globalizaciju, kajace se, a ako je ne prihvati - opet ce se kajati. Nova etika bi trebala da nam ukaze kako da se ne kajemo, a ekonomija da to sprovede.