Fazni pristup u izgradnji ekološke odgovornosti preduzeća

Rezime. Cilj ovog rada je da determiniše adekvatan okvir fazne izgradnje ekoloske odgovornosti preduzeca. Izgradnjom ekoloske odgovornosti uspostavlja se primena ideje koncepta zelene ekonomije na nivou preduzeca. Ovaj proces moze se rasclaniti na plansku fazu, kontrolnu fazu i fazu unapredenja ekoloskih performansi preduzeca. Implementacija koncepta zelene ekonomije na nivou preduzeca kroz uspostavljanje njegove ekološke odgovornosti, podrazumeva ukljucivanje i postovanje ekoloske dimenzije duz lanca aktivnosti vezanih za formulisanje i implementaciju korporativne strategije. Ipak, navedeni proces je neophodno “graditi” paralelno s razvojem ekoloske svesti preduzeca i to na kontinuiranoj osnovi, sto je neophodan preduslov pravilnog i uspesnog “usadivanja” ideje zelene ekonomije, tj. ekoloske odgovornosti u poslovanju preduzeca.

1.    UVOD

Predmet ovog rada je primena koncepta zelene ekonomije na nivou preduzeca putem uspostavljanja njegove ekoloske odgovornosti. Rad polazi od pretpostavke da je rec o faznom postupku koji je moguce uspesno okoncati samo ukoliko postoji potpuna predanost menadzment tima, a u pogledu izgradnje ekološke svesti na svim nivoima i sferama poslovanja preduzeca. Posto se sustinski moze poistovetiti sa procesom upravljanja ekoloskim performansama preduzeca, moze se ocekivati da ce izgradnja njegove ekoloske odgovornosti takode zahtevati odredene planske i kontrolne aktivnosti u svrhu unapredenja citavog procesa.

Stoga ce se paznja najpre posvetiti planskoj fazi. Naime, svoju odrzivost preduzece pocinje da realizuje izborom nekih od najznacajnijih ekoloskih ciljeva, cemu prethodi delimicno ili potpunije „ozelenjavanje“ njegove misije i vizije, a sledi ga formulacija odgovarajuce ekoloske strategije kojom se blize utvrduju nacini i sredstva ostvarenja liste ciljeva. Vec u sledecoj fazi, koja ima kontrolni karakter, vrsi se pracenje izvrsenja svega što je korporativnom, pa time i ekološkom strategijom definisano. Najpre se ima u vidu izbor (sistema) merila ekoloških performansi, a na osnovu odabranog seta relevantnih kljucnih (strategijskih) faktora ekoloskih performansi. Dobijeni podaci procesom merenja se dalje analiziraju, kristališu se informacije o postignutoj ekološkoj efektivnosti i efikasnosti poslovanja, identifikuju se odstupanja od planskih ekoloških performansi, te u poslednjoj fazi, determinisu moguci pravci delovanja na njihovo unapredenje u narednom periodu, te, shodno tome, vrsi revizija ekoloske strategije preduzeca.

Dakle, primena koncepta zelene ekonomije je moguca i to kroz proces izgradnje ekoloske odgovornosti preduzeca, a koja podrazumeva ukljucivanje i postovanje ekoloske dimenzije duz citavog procesa formulisanja i implementacije strategije preduzeca. Ipak, puko pracenje bilo kog okvira implementacije koncepta zelene ekonomije bez istovremenog uvažavanja dejstva mnogobrojnih drugih faktora, u prvom redu razvoja ekoloske svesti menadzmenta preduzeca, nece rezultirati zadovoljavajucim nivoom ekoloske odgovornosti.

2.    Kljucni elementi implementacije koncepta zelene ekonomije na nivou preduzeca

Implementirati koncept zelene ekonomije na korporativnom nivou znaci uvažiti ekološku dimenziju kroz sve ostale dimenzije i aspekte poslovanja. Ovako kompleksan postupak, koji iziskuje dosta vremena i posvecenost menadzment tima, moguce je pratiti kroz proces upravljanja ekoloskim performansama preduzeca, koji otpocinje „ozelenjavanjem“ procesa planiranja u preduzecu, prerasta u merenje i izvestavanje o „zelenim“ rezultatima (performansama) poslovanja preduzeca, i zavrsava se predlaganjem nekih od resenja i nacina za dalje unapredenje i poboljsanje citavog upravljackog procesa kao i ekoloskih performansi preduzeca, a u smeru njegovog potpunijeg „ozelenjavanja“ u narednom periodu (slika 1).

Slika 1. Povezivanje ekoloske strategije sa SFEP i MEP preduzeca

Izvor: Krstic, B.: Konceptualni okvir dizajniranja sistema merenja ekoloskih performansi za kontrolu ekoloske strategije preduzeca - Zbornik radova: Nauka i svetska ekonomska kriza, Ekonomski fakultet, Niš, Srbija, str. 307-319. (2012)

Kako slika pokazuje, ekoloska strategija, tacnije njena formulacija i implementacija, cine centralni deo i verovatno najznacajniju fazu izgradnje ekoloske odgovornosti, pa ce se rad dalje baviti upravo ovim elementom implementacije koncepta zelene ekonomije na nivou preduzeca, a potom i ostalim elementima koji su sa njim u tesnoj vezi.

• 2.1    Formulisanje i implementacija ekološke strategije u funkciji izgradnje ekoloske odgovornosti preduzeca

• 2.2    Kontrolna faza izgradnje ekoloske odgovornosti preduzeca

Da bi se ekoloska komponenta integrisala u poslovanje jednog preduzeca, neophodno je koristiti strateški pristup. Stoga je na osnovu analize okruzenja potrebno postaviti odgovarajucu ekolosku misiju i viziju, te izvrsiti izbor relevantnih ekoloskih ciljeva koji ce usmeriti buducu putanju razvoja preduzeca. Ekoloska misija i ekoloska vizija preduzeca mogu se formulisati kao posebne kategorije koje dopunjuju korporativnu, sveobuhvatnu misiju i viziju, posebno isticuci pri tome znacaj ekoloske dimenzije poslovanja. Najcesci slucaj je ipak, da se ideja koncepta zelene ekonomije inkorporira u postojecu misiju i viziju preduzeca, odnosno da se njegova misija i vizija ukljuce u proces tzv. „ozelenjavanja“.

Ekoloska misija preduzeca odnosi se na ona podrucja u kojima preduzece želi da konkuriše kao ekološki odgovoran izvršilac ekonomske aktivnosti. Ekoloska misija se odnosi na „ono sto preduzece zeli da bude“, pa kao takva moze biti kritican element marketinskih aktivnosti preduzeca, jer komuniciranje njenih ekoloskih ubedenja moze biti ponekad vredno koliko i samo cinjenje akcija u tom domenu.2 Ona predstavlja izraz postojeceg pravca razvoja preduzeca, kojim se naglasavaju njegove namere u sagledavanju uticaja na životnu sredinu i rešenost da se nešto po tom pitanju i poboljša. Može biti široko postavljena ili da zalazi u detalje po pitanju ideje održivosti, ali je bitno komunicirati je transparentno ka svim stejkholderima. Vizija predstavlja „ono sto preduzece moze biti“, njegov nacin reagovanja na delovanje internih i eksternih faktora poslovanja i opšti izraz nameravanih pravaca razvoja koji bi trebalo da deluju izazovno i motivisuce na sve stejkholdere preduzeca.3 Stoga, ekoloska vizija predstavlja nacin ostvarivanja ekoloske misije preduzeca, odnosno nacin reagovanja na sve ostrije ekoloske zahteve drustvene i politicke zajednice u okviru koje preduzece egzistira. Ona treba da na jasan, izazovan i praktican nacin usmeri poslovanje preduzeca u pravcu prihvatljivosti u pogledu ekološke odgovornosti i održivosti na duži rok. Postavljena ekoloska misija i vizija preduzeca, dalje se konkretizuju utvrdivanjem osnovnih ekoloskih ciljeva cijoj realizaciji preduzece tezi u svom buducem poslovanju. Zbog toga bi ekoloske ciljeve preduzeca trebalo shvatiti kao realno postavljene ciljne nivoe performansi u razlicitim oblastima njegovog poslovanja, kroz koje se oslikavaju želje i ambicije u bližoj ili daljoj buducnosti.

Sledeci korak na putu ka uspostavljanju modela ekoloski odgovornog poslovanja u preduzecu pretpostavlja formulisanje njegove ekoloske strategije , a na osnovu prethodno determinisane ekološke misije, vizije i ekoloskih ciljeva. Njome se putem razlicitih planskih odluka regulise podrucje delovanja ekoloske odgovornosti preduzeca, pa je kao takva element strategije preduzeca u celini (korporativne strategije) i/ili strategija njegovih poslovnih jedinica (poslovnih strategija).

Ekoloska strategija ima vrlo znacajnu ulogu u daljoj konkretizaciji ekoloske misije preduzeca, sto se prvenstveno ogleda u planiranju nacina za ostvarivanje ciljnih nivoa njegovih ekoloskih performansi. Zahvaljujuci njoj se definisu razliciti ekoloski aspekti poslovne aktivnosti preduzeca, sto posledicno otvara pitanje odredivanja nivoa ulaganja u realizaciju razlicitih ekoloskih akcija, programa i inicijativa u smislu njihove ekonomske kao i društvene opravdanosti. Pre toga je neophodno još pri njenoj formulaciji ispitati i uvaziti zelje i potrebe kljucnih stejkholdera preduzeca, jer su performanse preduzeca upravo rezultanta medudejstva i dvosmernog ponasanja na relaciji preduzece - stejkholderi. lako se zivotna sredina moze takode smatrati jednim od stejkholdera preduzeca4 jer svojim performansama i ulogom itekako tangira performanse i odnose sa ostalim interesnim grupama, vazno je istaci da i svi ostali stejkholderi treba da sopstvene interese podrede ekoloski odgovornom nacinu poslovanja. Tako bi vlasnici kapitala trebalo da svoj profitni cilj i cilj uvecanja svog bogatstva stave u funkciju ostvarenja cilja ocuvanja zdravlja celokupnog covecanstva i ostalog zivog sveta, potencijalni investitori bi posebno trebalo da vrednuju svaki preduzeti napor preduzeca u pogledu ekoloski odgovornog poslovanja, zaposleni i menadzment preduzeca da razvijaju ekolosku svest i doprinose realizaciji ekoloskih programa i projekata, potrosaci svojim izborom ekoloskih proizvoda da daju impuls rastu i razvoju preduzeca koje ih nudi na trzistu, dobavljaci svoje aktivnosti da baziraju na principima isporuke ekoloskih proizvoda, a regulatori da pravno ureduju oblast ekologije, te stimulisu razvoj ekološke svesti i kod ostalih subjekata poslovnog sektora.5

Ekoloska strategija, kao dugorocni planski dokument, nakon formulacije implementira se konkretizacijom operativnih, kratkorocnih planova i aktivnosti. Prakticno, to znaci da se sve ono sto je zacrtano u misiji, a obrazloženo kroz viziju i postavljene ekološke ciljeve, sada kroz izabrane nacine i sredstva (instrumente, inicijative, projekte) prevodi i u konkretnu akciju. Dakle, njena implementacija se vrsi kroz definisanje i sprovodenje razlicitih ekoloskih akcija, programa i inicijativa, gde je moguce razlikovati njihove dve grupe:6 a) grupu koja ukljucuje poboljsanja ekoloskih performansi, pomocu koje se mogu predvideti promene u poslovnim rutinama ili uvodenje potpuno novih nacina za obavljanje poslova (programi kapitalnih ulaganja u nove proizvode, redizajn tehnologije i proizvoda, ulaganje u istraživanje i razvoj, ekološki programi koji se odnose na redukciju i prevenciju zagadenja, supstituciju repromaterijala koji zagaduju zivotnu sredinu i sl.) i b) grupu koja ukljucuje akcije prema stejkholderima, a koja podrazumeva uspostavljanje adekvatnog odnosa i komunikacije sa odredenim stejkholderskim grupama (programi usmereni na potrosace preko razlicitih ekoloskih poduhvata na podizanju kvaliteta proizvoda/usluga koji im se nude, zatim programi vezani za zajednicu, gde se posebna paznja posvecuje ispitivanju javnog mnjenja po pitanju ekoloskih performansi preduzeca i programi usmereni na zaposlene, koji se ticu zastite zdravlja, bezbednosti, edukacije i obuke u vezi sa ekološkim pristupom u poslovanju). Ukoliko je ekološka strategija dobro osmišljena a potom se njenoj implementaciji pristupilo planski, ista moze posluziti kao odlican kontrolni mehanizam implementacije koncepta zelene ekonomije na nivou preduzeca i izgradnje njegove ekoloske odgovornosti, a kroz pracenje ostvarenja u pogledu postignutih ekoloskih performansi poslovanja.

Kontrola kao faza u procesu izgradnje ekoloske odgovornosti preduzeca, podrazumeva dve podfaze – merenje i analizu i izveštavanje o ostvarenim ekoloskim performansama. Ove podfaze su medutim i dalje povezane sa prethodnom fazom, fazom planiranja, i to preko determinisanja strategijskih faktora ekoloških performansi (slika 1 – SFEP1, SFEP2, SFEP3 itd.) koji su kljucni kako za uspesnu implementaciju ekoloske strategije kroz uticaj na izbor odgovarajucih ekoloskih programa i akcija, tako i za koncipiranje kljucnih merila ekoloskih performansi (slika 1 -MEP1, MEP2, MEP3 itd.). Tek nakon identifikacije faktora, faza planiranja se moze smatrati okoncanom i tada steci uslovi za otpocinjanje kontrolnih aktivnosti iz druge faze implementacije koncepta zelene ekonomije na nivou preduzeca.

Znacaj merenja performansi preduzeca lezi u krucijalnoj potrebi da se njima upravlja, jer se za ono što se ne može izmeriti smatra da nije moguce ni da bude predmet upravljanja. Upravljanje ekoloskim performansama se sprovodi kroz procese formulacije, implementacije i kontrole ekoloske strategije, pri cemu sistem merenja ekoloskih performansi predstavlja nezaobilaznu „kariku u lancu“. Stoga je neophodno koncipirati, primeniti i razvijati sistem merila ekoloških performansi, kao podsistem sistema merenja ukupnih (poslovnih) performansi, a koji bi trebalo da:⁷ podržava ostvarenje ekoloških ciljeva preduzeca i njegovih stejkholdera, podrzava realizovanje aktuelne ekoloske strategije i politike preduzeca, standarde ekoloskih performansi zasniva na granskom benchmarking-u i doprinosi razvijanju kulture ocuvanja zivotne sredine i stimulise jacanje ekoloske svesti.

Merila ekoloskih performansi predstavljaju odredene kvantitativne i kvalitativne pokazatelje, finansijske ili uglavnom nefinansijske prirode, koji pruzaju kljucne informacije o uticaju poslovnih aktivnosti preduzeca na životnu sredinu, o njihovoj usaglašenosti sa regulativom i o njihovom uticaju na izgradnju kvalitetnih odnosa sa stejkholderima preduzeca.8 Koriste se za pracenje efekata interaktivnih veza tokova poslovanja preduzeca i zivotne sredine, pri cemu se nastoji da se kvantifikuje ekološka efektivnost (kao odnos ostvarenih i planiranih ekoloških efekata) i ekološka efikasnost (odnos ostvarenih ekoloških efekata i inputa za realizovanje ekoloskih akcija i programa) uz koriscenje seta izabranih merila performansi. Parcijalnog ili agregatnog karaktera, ova merila se smatraju komponentom ekoloskog upravljackog racunovodstva koje predstavlja sastavni deo ekoloskog upravljackog sistema i odnosi se na formalne sisteme i baze podataka koje integrišu procedure i procese za obuku kadrova, pracenje, sumiranje i izvestavanje o ekoloskim performansama od strane preduzeca.9 Informacije koje se pri tome obezbeduju, bilo da su finansijskog ili nefinansijskog karaktera, koristan su input procesu odlucivanja kako upravljackog vrha preduzeca, tako i svim ostalim subjektima zainteresovanim za njegovo poslovanje. Stoga je jako vazno kreirati adekvatnu listu (sistem) ekoloskih merila, pri cemu su preduzecu na raspolaganju razliciti okviri za merenje, koji razlicito klasifikuju ekoloska merila, a na osnovu kojih bi preduzece trebalo da izgradi sopstveni pristup oceni ostvarenih ekoloških performansi.

Tako je moguce govoriti o Thoresen-ovoj klasifkaciji merila,1 okviru koji polazi od krajnjih ekoloških efekata koje identifikuje menadžment preduzeca u poslovnoj aktivnosti, pa istice nekoliko kategorija merila ekoloških performansi: 1. merila performansi u životnom ciklusu proizvoda, koja prate ekološke performanse proizvoda kroz njegov životni ciklus i uticaj na životnu sredinu; 2. merila ekoloških performansi izabrane proizvodne tehnologije, koja se odnose na performanse obicno determinisane za sve proizvode koji kao osnovu imaju istu tehnologiju; 3. merila ekoloških performansi uticaja procesa, aktivnosti i operacija na zivotnu sredinu koja mere rezultate svih proizvodnih i upravljackih procesa u samom preduzecu, uz nastojanje da se pomogne proizvodacima da akcenat stave na onaj deo proizvodnog sistema gde postoji njihova potpuna i nesumnjiva odgovornost za posledice po životnu sredinu, i 4. set merila ekoloških performansi procesa i aktivnosti koji izražavaju: ekološku upotrebu energije, ekološku nabavku, ekološki determinisani transport i ekoloski dizajniranu proizvodnju. Moguce je takode ponuditi okvir za merenje ekoloških performansi prema standardu ISO 14031, elementu standarda ISO 14001, koji se odnosi na ocenu ekoloških performansi, a predlaže tri kategorije merila:11 a) merila ekoloških uslova, odnosno stanja životne sredine na lokalnom, regionalnom ili globalnom nivou; b) merila organizacionih performansi, koja pružaju informacije o ekološkim performansama organizacionih aktivnosti; c) merila upravljackih performansi, koja pruzaju informacije o naporima menadzmenta da utice na ekoloske performanse organizacije.

Uputstva sadržana u okviru Inicijative o globalnom izveštavanju (GRI) , odnose se kako na organizacionu, tako i na ekolosku politiku i odredene kategorije performansi, pa je prema njoj moguce izdvojiti i nekoliko kategorija merila ovih performansi:¹² merila koja se ticu emisija u vazduh i globalnog zagrevanja; merila u vezi sa koriscenjem i ispustanjem voda"; merila koja se odnose na otpad i zagadenje zemljista'; merila vezana za upotrebu energije i merila vezana za koriscenje materijala i resursa, kao i reciklazu istih. Najzad, moguce je identifikovati i neka merila prema Okviru za merenje ekoloskih performansi (Gccore) koji polazi od sledecih pet dimenzija:¹³ 1) opšti ekološki menadžment , 2) inputi , 3) procesi/operacije , 4) autputi i 5) ishodi ili rezultati .

Kako je nuznost uvodenja ideje razradene kroz koncept zelene ekonomije i implementacije koncepta odrzivog razvoja uticala i na promenu u nacinu pracenja poslovnih performansi preduzeca, a u smeru postizanja njihove multidimenzionalnosti i balansiranosti razlicitih vrsta merila, doslo je do pojave i savremenijih metodologija pracenja uspesnosti ove implementacije. Tako se može govoriti o metodologiji održivog prinosa na investicije (SROI) kao svojevrsnoj cost-benefit analizi u pracenju korporativne odrzivosti, koja otkrivajuci one uglavnom skrivene dimenzije poslovanja (poput ekološke), pruža uvid u pravu vrednost jednog projekta, znatno vecu od one do koje se dolazilo tradicionalnim putem,14 ili o Karti izbalansiranih performansi održivog razvoja (Sustainability Balanced Scorecard) koja standardnu formu Balanced Scorecard-a proširuje za još neke nefinansijske performanse (performanse zaštite na radu i ekološke performanse) i time je cini primenljivom i u uslovima ekoloski odgovornog nacina upravljanja.15

Nakon okoncanog procesa merenja, dolazi se do srzi u kontroli implementacije koncepta zelene ekonomije na nivou preduzeca - analize postignutih rezultata . Svrha analize ostvarenih ekoloških performansi, kao jednog od kljucnih elemenata procesa kontrole ekoloskih performansi jeste da pokaže koliko se uspešno realizovalo ono što je definisano u fazi planiranja, a ciji rezultati se sagledavaju na osnovu sprovedenog merenja ostvarenih performansi. Zbog toga se i kaze da je rec o sustinskom elementu kontrole ili kontroli u uzem smislu, koja ce pruziti informacije o tome koliko je preduzece bilo ekoloski odgovorno u svom poslovanju. Analizom ekoloških performansi dobija se informacija o stepenu njihovog odstupanja od planiranih vrednosti, identifikuju se uzrocnici tih odstupanja, ali je vazno i razmotriti eventualne pravce promena i moguca resenja kako bi se uocena odstupanja eliminisala u narednom periodu. Ostvarene vrednosti seta ekoloških performansi kvantitativno i kvalitativno reflektuju uspešnost u realizaciji ekološke strategije preduzeca. Zato analiza ekoloskih performansi, u stvari, znaci kontrolu implementacije ekoloske strategije preduzeca. Cilj kontrole ekoloskih performansi (kontrole ekoloske strategije) pomocu seta odgovarajucih merila jeste da obezbedi odvijanje aktivnosti preduzeca u skladu sa nacelima odrzivog razvoja, odnosno u skladu sa zahtevima ocuvanja životne sredine, i šire posmatrano, društvene zajednice.¹⁶

Po okoncanju analize u upravljanju ekoloskim performansama sledi prezentiranje rezultata u vidu odgovarajucih izvestaja koji su osnov za utvrdivanje buducih pravaca razvoja i unapredenja ekoloskih aspekata poslovanja preduzeca. Izvestavanje je kljucni element efektivnog i efikasnog upravljanja, bilo da je usmereno interno, ka menadžmentu preduzeca ili eksterno, ka ostalim stejkholderima.17 Svi oni su zainteresovani za informacije o ostvarenim ekološkim performansama, odstupanju od planiranih vrednosti, a narocito za one koje se odnose na same uzrocnike odstupanja i kako to pogada njih. Za menadzment konkretno pisanje ovih izveštaja o relevantnim aspektima (finansijskim, ekoloskim ili drustvenim) znaci sigurniji i laksi proces odlucivanja, dok oni namenjeni javnosti mogu uticati na reputaciju citavog preduzeca a time i njegovu motivaciju da postize jos bolje rezultate i u buducem periodu. Stoga je vrlo znacajno u standardne okvire izvestavanja ukljuciti i informacije o postignutim ekoloskim performansama preduzeca, a u tome u mnogome pomoc moze pruziti uputstvo o odrzivom izvestavanju iz 2000. godine Globalne inicijative za izveštavanje (GRI).

• 2.3    Unapredenje procesa izgradnje ekoloske odgovornosti preduzeca

3.    Zakljucak

Nakon okoncanja inicijativa i akcija za implementaciju koncepta zelene ekonomije, te analize i prezentiranja dobijenih rezultata, sagledavaju se i predlazu moguci pravci unapredenja ekoloskih performansi i uvecanja ekoloske odgovornosti preduzeca za naredni period. Mogucnosti i oblasti unapredenja su razlicite, ali posebnu paznju privlace one koje se ticu poboljsanja procesa ekoloskog odlucivanja odnosno aktivnosti ekoloskog menadzmenta, koje ce u ovom radu biti sagledane kroz analizu specijalnih informacionih sistema za upravljanje kvalitetom životne sredine i uopšte razvoja informatike životne sredine.

Naime, dosta dugo se radilo na tome da kompjuterskom tehnologijom podrzani informacioni sistemi nadu svoju primenu i kod obrade podataka o zivotnoj sredini, u cilju njene zastite i unapredenja. To je doprinelo da danas oni ostvaruju svoju široku primenu u oblasti istraživanja i zaštite zivotne sredine, ali i u oblastima pracenja i kontrole, informacionog menadzmenta, analize podataka, planiranja kao i odlucivanja, sto je doprinelo razvoju tzv. informatike životne sredine kao komponente primenjene informatike. Informatika životne sredine je katalizator pri sakupljanju podataka, informacija i znanja preuzetih iz razlicitih izvora, koji se ticu kvaliteta covekovog prirodnog okruzenja, s tim sto ona ne istrazuje samo potencijalnu korist informatickih tehnologija u pogledu resavanja problema zivotne sredine, vec se osvrce i na potencijalno negativan ekološki uticaj istih.¹⁸

Informaciona podrska koju informatika zivotne sredine obezbeduje jednom preduzecu, podrazumeva aktivno koriscenje postojecih baza podataka (opšte informaciono okruženje) i formiranje adekvatnog internog informacionog sistema, kojim ce preduzece pratiti i unapredivati svoje ekoloske performanse.19 Opste informaciono okruzenje preduzeca podrazumeva postojanje brojnih domacih i stranih, vec izgradenih baza podataka, a koje su na raspolaganju preduzecu u kreiranju i uredivanju sopstvenih informacionih sistema, te efektivnom razvoju njegovog ekološki odgovornog nacina poslovanja (ENVIROLINE, UN INFOTERRA, CHEM BANK, CHEMTOX, ENVIRONMENTAL IMPACT STATEMENT DIGESTS, NTIS, WATERNET i sl.), a valja pomenuti i odgovarajuce programe razvijene sa svrhom pružanja podrške analizi uticaja poslovnih aktivnosti na životnu sredinu, kao što su ERMA, SAFETI, AWIS i dr.

Kada je rec o internim informacionim sistemima preduzeca u oblasti upravljanja kvalitetom životne sredine (ENVIS), njihova uloga je da obezbede formiranje, klasifikovanje, održavanje, prezentaciju i distribuciju baza podataka o: kvalitetu zivotne sredine, pracenju stanja i zastiti životne sredine, zakonodavnim, administrativnim i organizacionim i strateškim merama zaštite životne sredine i razmenu informacija sa drugim informacionim sistemima.20 Pri tome, postoji veliki broj vrsta ENVIS-a i obicno se klasifikuju prema prirodi informacija koje obraduju. Tako se izdvajaju:21 sistemi za pracenje i kontrolu, sistemi utvrdenih informacija, sistemi za obracunsku procenu i analizu, sistemi za planiranje i podrsku pri odlucivanju i integrisani ENVIS. Na kraju, valja pomenuti još i neke od novijih vrsta informacionih sistema i njima bliske tehnike i metode, a koje su sve cesce u upotrebi kod mnogih savremenih preduzeca. Prema navodima istih autora moze se govoriti o database sistemima (DBS), koji cine najveci osnovni deo informatike zivotne sredine i geografskim informacionim sistemima (GIS) kao vrsti DBS-a specijalizovanoj za posebno strukturiranje podataka; zatim o relativno novim tehnikama modeliranja i simulacije gde za potrebe ekološkog menadžmenta mogu poslužiti modeli eko-sistema, modeli u ekološkoj ekonomici, modeli za planiranje potreba u eko-logistici i dr.); o primeni sistema zasnovanih na znanju (KBS) u posebnom sistemu za razvoj informacija o zivotnoj sredini koji pruzaju podrsku samom upravljackom vrhu preduzeca, a kroz resavanje strateskih pitanja i analizu dugorocnih trendova kako u internom tako i u eksternom okruženju, gde spadaju ekspertski sistemi (ES), sistemi za podrsku u odlucivanju (DSS) i sistemi za najviše rukovodioce (EIS); o inteligentnim sistemima za podršku odlucivanju (IDSS), primenjenim u sferi ekoloskog upravljanja preduzecem (IEDSS) nastalim integracijom DSS-a i ES-a, a ciju posebnu vrstu cine tzv. sistemi za podrsku odlucivanju baziranih na znanju (KBDSS), koji su rezultat pokusaja da se domen vestacke inteligencije ugradi u DSS i time omoguci jos vecu efikasnost u donosenju odluka.

Unapredenjem ekoloskih performansi se krug aktivnosti na izgradnji ekoloske odgovornosti preduzeca samo na trenutak zatvara, ali se citav proces zapravo uvek iznova obnavlja, tacnije, radi se na njegovom kontinuiranom razvoju. Medutim, bilo da je rec o koriscenju nekih od navedenih tehnoloskih resenja, ili nekom drugom vidu unapredenja procesa izgradnje ekoloske odgovornosti preduzeca, uspeh nece biti postignut ukoliko se nivo ekoloske svesti kod svih stejkholdera, a narocito kod menadzmenta preduzeca ne podigne na znatno visi nivo, odnosno ideja o sustini i znacaju ekoloske odgovornosti ne „zazivi“ u svim sferama njegovog poslovanja. Iako su evidentni i brojni drugi faktori i preduslovi njegovog uspeha, nekako se upravo ovaj cini presudnim. Sledi da bi tek nakon dovoljnog razvoja ekoloske svesti kod onih cija je uloga u poslovanju jednog preduzeca mozda i najbitnija, i ovaj, ali i bilo koji drugi izabrani model korporativne implementacije koncepta zelene ekonomije, mogao da pokaže svoju pravu vrednost u praksi.

Da bi se došlo do adekvatnog okvira razvoja korporativne ekološke odgovornosti neophodno je postepeno i paralelno ukljucivati ekolosku komponentu kroz sve faze postavljanja osnove buduceg poslovanja preduzeca - kroz aktivnosti formulisanja i implementacije njegove strategije. Bilo da se pri tome ekoloska komponenta samo „uplice“ kroz postojecu ili cini sustinu nove, posebno definisane, ekoloske strategije, ovaj proces pretpostavlja postojanje faze planiranja, kontrole i unapredenja ekoloskih performansi preduzeca.

Tako izgradnja ekoloske odgovornosti preduzeca najpre zahteva „ozelenjavanje“ njegovog buduceg strateskog pravca u poslovanju, sto zapravo znaci „prodiranje“ ideje ekoloske odgovornosti u sustinu misije, na osnovu nje utvrdene vizije, kao i seta ciljeva koji se ovim putem definise. Kada je poslovanje preduzeca ekoloski usmereno, neophodno je posvetiti se i definisanju pravih koraka, nacina i sredstava kako bi se sve to zaista i ostvarilo u praksi, a kroz adekvatnu formulaciju njegove ekološke strategije. Uz uvazavanje zivotne sredine kao jednog od znacajnijih konstituenata preduzeca, te usaglasavanje interesa i svih ostalih stejkholdera prema zahtevima novoodabranog pravca poslovanja, definiše se i lista strategijskih faktora ekoloskih performansi koja ce prevashodno usmeriti tok primene ekoloske strategije preduzeca. Ista predodreduje i konacan set (sistem) merila, kao i mernih okvira kojim otpocinje kontrolna faza izgradnje ekoloske odgovornosti preduzeca. Tako se dolazi do brojnih kvantitativnih i kvalitativnih podataka, finansijske ili pretežno nefinansijske prirode. Njihovom analizom i izveštavanjem dolazi se do kvalitetnih inputa procesa ekoloskog odlucivanja, a oni su takode osnova predlaganja buducih pravaca razvoja i unapredenja ekoloske odgovornosti preduzeca, tacnije revizije njegove ekoloske strategije, cime otpocinje novi krug aktivnosti vezanih za njegovo dalje „ozelenjavanje“.

Ovakav okvir izgradnje ekoloske odgovornosti preduzeca cini se jedino opravdanim, upravo zbog toga sto nudi mogucnost postupnog, sveobuhvatnog i kontinuiranog sazrevanja jednog novog, drugacijeg pristupa sagledavanju odnosa ekonomskog i ekoloskog sistema. Ipak, rec je o vrlo kompleksnom procesu na koji utice mnogo drugih faktora, bez cijeg uvazavanja ni ovaj, kao ni bilo koji drugi predlozeni okvir njegove izgradnje, ne mogu biti garanti i njegovog uspeha u praksi preduzeca.