Fenomen dematerijalizacije hartija od vrednosti

Ilija Galjak, Ana Opacic

Visoka skola za poslovnu ekonomiju i preduzetnistvo, Beograd

Rezime : Za hartije od vrednosti je karakteristicno da predstavljaju u vecoj ili manjoj meri, u zavisnosti od njihove vrste, prenosive (negocijabilne) isprave. Buduci da se radi o ispravama koje se mogu dematerijalizovati, ovde smo nastojali prikazati genezu nastanka inkorporacije i sledstvenih nacela hartija od vrednosti koje od primene ovog instituta poticu uz sledstveno sagledavanje njihovog iscezavanja ili promene kao posledice gubitka materijalnog nosioca prava u prometu. Hartija od vrednosti tako vise nije isprava koja bi sluzila kao pismeni dokaz o postojanju obligacionog prava i obaveze koje su toj ispravi naznacene, vec cemo u radu prikazati njen novi kvalitet i funkciju, koje je stekla procesom dematerijalizacije.

Kljucne reci : Hartije od vrednosti, Dematerijalizacija, Negocijabilnost, Bestelesni novac.

UVOD

Kojim teorijskim sredstvima i nacinom se mozemo posluziti da objasnimo fenomen dematerijalizacije hartija od vrednosti?

Za hartije od vrednosti je karakteristicno da predstavljaju u vecoj ili manjoj meri, u zavisnosti od njihove vrste, prenosive (negocijabilne)2

isprave. Buduci da se radi o ispravama koje se mogu dematerijalizovati, ovde smo nastojali prikazati genezu nastanka inkorporacije i sledstvenih nacela hartija od vrednosti koje od primene ovog instituta poticu uz sledstveno sagledavanje njihovog iscezavanja ili promene kao posledice gubitka materijalnog nosioca prava u prometu.

Savremeno drustvo karakterise razvijena robno ■ novcana privreda u kojoj novac postaje zajednicki imenitelj za sve ono sto u takvom drustvu ima vrednost. Sve ono sto ima vrednost ima i svoju cenu. Sve ono sto ima cenu, moze postati predmetom gradanskog, odnosno privrednog prava. I sam novac postaje roba kada ga, kao takvog pozajmimo od drugoga. To sve ima svoju logiku u prometu gde roba pa i novac imaju svoje fizicke dimenzije ■ gde pravni promet redovno prati i fizicki prenos predmeta sto omogucava njegov fakticki posed. To u obligacijama nazivamo tradicijom, nuznom faktickom komponentom, kojom se u vecini pravnih podrucja ■ pa i u nasem pravu, stice pravo svojine. Transformacijom novca iz njegovog materijalizovanog pojavnog oblika, bez obzira sa ili bez unutrasnje vrednosti u skiptularni, nije sustinski izmenjena njegova prometna funkcija niti funkcija mere vrednosti, ali je izazvalo velike teorijske nedoumice oko prirode takvog bestelesnog novca.

Ne mozemo medutim, negirati da se prava i obaveze mogu otudivati, prenositi tako da umesto prvobitnog poverioca, to svojstvo prede, redovno pravnim poslom na drugo lice. Razume se, da zbog bestelesne osobine, prenos prava i obaveza, ne moze se provesti tradicijom, tj. telesnim prenosenjem u posed novog poverioca. Poveriocu je redovno dovoljno da ima ispravu kojom dokazuje postojanje prava i svojstvo titulara, ali je mnogo prakticnije, predmet zbog kojeg nastaje obligacioni odnos, makar to bila i "bestelesna stvar", imati u fizickom posedu i tako, i na takvu situaciju primeniti oborivu pretpostavku o istovetnosti posednika takve stvari i njenog titulara - vlasnika. Takva potreba je, po nasem misljenju, stvorila uslove za pronalazak koji "bestelesnoj stvari" tj. pravu i obavezama kao robi u prometu, "pozajmljuje" njen fizicki oblik.3

(v. Komentar ZOO u redakciji S. Perovica, Beograd 1995., str. 535), koja, na ovaj dosta efikasan nacin odgovara i autorovom shvatanju negocijabilnosti. Stojan Dabic, definise negocijabilnost kao "sposobnost za promet (hartija od vrednosti)". "Sticanje zvanja brokera na finansijskom trzistu", FON, Beograd 1995., str. 95.

O tome vidi: Yves Gipmp u svom clanku: "Les aspects juridiques de la dematerialisation des valeur mobilieres“, Revue des societes, Pariz, 1984., 451, str. 18, kaze: "Hartije od vrednosti na donosioca, manje ili vise slicne telesnom predmetu su samo jedan ustupak stedisama koje imaju potrebu da vide jednu ispravu da bi verovali u pravnu egzistenciju svojih ovlascenja. To predstavlja takode jednu vestacku pogodnost koja olaksava promet putem manuelne predaje analogno onom koji se primenjuje kod pokretnih stvari." 70

Hartija od vrednosti tako vise nije isprava koja bi sluzila kao pismeni dokaz o postojanju obligacionog prava i obaveze koje su toj ispravi naznacene, vec je stekla novi kvalitet i funkciju. Kvalitet koji je omogucio inkorporaciju predmeta i prava u funkciji prometa time, sto simbolizuje samo postojanje potrazivanja u korist njenog posednika. Na ovaj nacin, tj. dodavanjem pravima i obavezama kao neopipljivom bestelesnom drustvenom odnosu materijalnu ljusturu i telesne osobine, zadovoljila se potreba da se sva roba u pravnom prometu, opredmeti i tako maksimalno poboljsa njihov promet fizickim prenosom.

Iz izlozenog proizlazi i zakljucak, da je citav proces simbolizacije egzistencije potrazivanja kao bestelesne robe, olicene u inkorporaciji prava u hartije od vrednosti, sluzio krajnjem cilju — olaksavanju prometa takvog prava i sticanju osobina negocijabilnosti.4

Povezanost fenomena negocijabilnosti za ekonomske i pravne komponente je posledica povezanosti prava i ekonomije u pravnom prometu robe. Naime, ni negocijabilnost u ulozi ekonomskog fenomena, nije konacan ekonomski cilj. Takvim se moze smatrati samo prihvatanje robe u prometu u cilju sticanja profita (u privredi) ili upotrebne vrednosti (u gradanskom poslu). Negocijabilnost je sredstvo da se roba sto brze i lakse prisvoji - da se postane njen vlasnik ili titular drugog prava kojim se u celosti ili delimicno uz pomoc robe ili na robi vrsi prisvajanje odredene vrednosti. To je u manjoj ili vecoj meri, u zavisnosti od prirode robe i pravnog poretka, slucaj koji vazi za citavo gradansko pravo. Cinjenica da se negocijabilnost povezuje sa hartijama od vrednosti govori o narocitoj potrebi da se ovaj institut nade u ovoj grani prava i ugraduje u njihovo karakteristicno svojstvo.

Stoga, bez obzira sto smo se po nasem misljenju, uz opravdani razlog opredelili za negocijabilnost kao ekonomsku kategoriju u prometu hartija od vrednosti kao specificne robe, ne smemo izgubiti iz vida, da se pravnim sredstvima "velicina" te negocijabilnosti prema pojedinim vrstama takih hartija, regulise u meri u kojoj drzava to smatra potrebnim.

Sva objasnjenja teorijskog izucavanja nastanka hartija od vrednosti kao isprava bez sumnje moraju poci od robnog karaktera tog fenomena, privredne funkcije i time njegovog drustvenog znacaja. 5 Iz toga nesumnjivo proizlazi i da je inkorporacija tek uslov za ono sto je osnovno, a to je negocijabilnost. U njoj je sustina hartija od vrednosti.⁶

Negocijabilnost kao cilj transformacije obicne isprave u hartiju od vrednosti je nesumnjivo sredstvo koji olaksava pravni promet prava i robe u sve ubrzanijem ekonomskom razvitku koji nije mogao mimoici jedan od najznacajnijih institucija industrijskog drustva, koncentraciju kapitala na akcijskoj osnovi (korporacione hartije od vrednosti). Naime, inkorporacija prava iz akcije prema osnovanom samostalnom pravnom poslovnom entitetu, sa manjom ili vecom dozom negocijabilnosti (u zavisnosti, po pravilu od statutarnih akata drustva), optimalan je nacin za koncentraciju velikih sredstava i njihovu alokaciju u najprofitabilnije svrhe. Time se sa jedne strane omogucava fiksiranje kapitala namenjenog za odredene svrhe, a sa druge strane, negocijabilnost akcija omogucava njihovim vlasnicima otudivanje prava iz takvih akcija drugima, da bi tako stecena likvidna sredstva bila upotrebljena za druge namene. Negocijabilnost akcija na izlozeni nacin omogucava mobilnost kapitala koji bi inace za investitora bio teze prihvatljiv. Specificnost akcija u odnosu na druge hartije od vrednosti jeste i cinjenica da one, pored inkorporacije

To istice: S. Caric "Bankarski poslovi i hartije od vrednosti" Beograd, 1981. str. 70, kada kaze: "Pomocu hartija od vrednosti se mogu zadovoljiti potrebe privrede u pogledu uzajamnih placanja bez dodatnih emisija novca zadovoljavaju raznovrsne funkcije kredita, postaju znacajni instrumenti obezbedenja, ... obezbeduju robni promet bez fizickog prisustva robe na trzistu" ....

Videti o tome R. Legradic - cit delo, str. 40. Iz istih razloga ne bi se slozili sa ovim autorom da "na trzistu sve treba da ima opipljivo tijelo da bi se ekonomski zakon vrijednosti mogao nesmetano odvijati" (str. 39). Naime, zakon vrednosti i promet prava kao robe, deluje i bestelesnim gradanskopravnim nacinom sto znaci da telesnost u prometu moze izostati ali, izvesno na stetu bolje negocijabilnosti, a ne negocijabilnost postaviti kao uslov dejstva ekonomskih zakona.

imovinskih, inkorporira i formalna statusna prava kao sto su, na primer, prava upravljanja i slicno. Razume se da se priroda negocijabilnosti takve hartije od vrednosti odnosi i na sadrzinu takvih prava. Time se inkorporacija u funkciji negocijabilnosti proteze kod svih hartija od vrednosti uz mogucnost da se prema zelji i potrebama emitenta, ta negocijabilnost moze izraziti u vecoj ili manjoj meri uz formulu - veca negocijabilnost - manja sigurnost, ali manje smetnje u prometu i obratno, ogranicena negocijabilnost - veca sigurnost uz veca ogranicenja u prometu.7

Hartije od vrednosti sa manjom ili vecom izrazenoscu negocijabilnosti kao jedna od njihovih bitnih karakteristika, izrazava trzisnu sposobnost njihove cirkulacije u pravnom prometu tako, da takva hartija bude predmet kupoprodaje sa vlastitom cenom koja zavisi od sadrzine u prvom redu imovinskih prava iz hartije. Medutim, mi smo se opredelili za negocijabilnost kao ekonomsku, a ne pravnu kategoriju, iako je ona uslovljena pravnim sredstvima koji deluju na takvu hartiju. Zbog toga je na terenu naseg pravnog prostora moguce u definiciju hartija od vrednosti ukljuciti i one sa ogranicenom mogucnoscu cirkulacije, pa i takve, cija se cirkulacija bilo zakonom bilo voljom emitenta potpuno zabranjuje, pod uslovom naravno da takva isprava poseduje ostala svojstva koja zakon za takva ispravu trazi. Drugim recima, bez obzira na to sto je ispravno zakljuciti da je kod svih oblika hartija od vrednosti inkorporacija prava uslov za ekonomsku funkciju takvih hartija u prometu i da negocijabilnost svoj nastanak i funkciju duguje inkorporaciji, ne mozemo u nedostatku takvog uslova kao bitnog sastojka hartije od vrednosti u zakonu, negirati postajanje takve hartije i za slucajeve kada je negocijabilnost kao ekonomska svrha izostavljena pravnim sredstvima, ne ulazeci naravno u razloge takvog opredeljenja.

1.    Negocijabilnost i dematerijalizacija hartija od vrednosti

Geneza nastanka inkorporacije kao pravne konstrukcije u funkciji ekonomskog cilja u prometu, prvenstveno imovinskih, ali i drugih prava kao svojevrsne robe i negocijabilnosti hartija od vrednosti, koju smo razmatrali u svrhu podsecanja na znacaj osnovnih elemenata u konstrukciji takvih hartija, neminovno nas vodi pitanju da li je moguc obrnuti proces od onog koji je doveo do stvaranja obicne dokazne pismene forme u hartiju od vrednosti, a da pri tome ne budu dovedene u pitanje ekonomske funkcije tih hartija? Najzad, da li bi dematerijalizacija hartija od vrednosti istovremeno znacila gubitak, lisavanje nacela inkorporacije (prezentacije) i kraj ovog instituta obligacionog prava?

Ne mozemo negirati potrebu da se odgovori na ovakva pitanja koja zadiru u sustinu stvari. Medutim, institucija koja je prava i obaveze, kao drustveni odnos, pretvorila na simbolican nacin u materijalni oblik kroz inkorporaciju, u kojoj je isprava posluzila kao telesni pojavni oblik takvog odnosa i sa njime se identifikovala i tako postala od obicne hartije sa dokaznom funkcijom u hartiju od vrednosti sa dokaznom, legitimacionom i inkorporisanom osobinom, nije bila, niti je sama sebi cilj i svrha. Ona je pravni mehanizam koji je omogucio da se ostvari prvenstveno ekonomski racio lakseg, sigurnijeg i brzeg prenosa prava kao nematerijalne robe od jednog na drugi i sledstveni pravni subjekt. Ako se taj ekonomski racio moze ostvariti brze, bolje i jevtinije drugacijim pravnim mehanizmom, tada taj noviji i efikasniji moze i treba da zameni postojeci sistem koji se zasnivao na materijalizaciji "bestelesnih stvari", kako smo uslovno nazvali prava i obaveze u pravnom prometu. Razume se da ostvarivanje takvih zamisli zavisi od tehnickog dostignuca koji ce usloviti pomisao na promene. Takva dostignuca moraju opravdati napustanje vec vekovima uspostavljenog pravnog rezima hartija od vrednosti.

Promet prava i obaveza nije uslovljen njihovom "materijalizacijom". Promet se dakle, takvih "nematerijalnih stvari" moze obaviti bez pribegavanja njihovoj transformaciji u fizicki pravni oblik pismene isprave u kojoj je inkorporisano odredeno pravo. Inkorporacija je samo olaksala taj promet i svela ga na obicnu tradiciju - prenos u drzavinu, sa vlasnickim atributima na predmetu koji simbolizira odredeno pravo. Prema tome, problem se svodi na to da li uspevamo da nademo institut koji ce umesto postupka inkorporacije omoguciti negocijabilnost prava na bolji nacin od postojeceg sistema. Razume se, da tek u takvom slucaju mozemo naci opravdanje za zamenu postojeceg, cak i pod uslovima da odmah ne pronademo prihvatljiva pravna objasnjenja za sve nove pojave, odnose i institute koji u ovoj oblasti nisu do sada bili zastupljeni.

Ako bi se prema tome, vratili na polazni polozaj, tj. na pravo kao bestelesnu robu koju treba pustiti u pravni promet na sto jednostavniji, a istovremeno siguran i jeftin nacin, narocito ako se radi o masovnom prometu na primer novcanih obaveza u apoenskim jednakim iznosima karakteristicnim za serijske emisije hartija od vrednosti na odgovarajucem tehnickom nivou koji zadovoljava kriterijume koji se traze za ove svrhe, neminovno se namece koriscenje racunarske tehnike, narocito kada se ono sve vise, pa nekada i u nezamenljivom vidu, vec upotrebljava u bankarskom poslovanju. 8

O potrebi i nuznoscu promena bez sumnje poslednju rec moraju dati sami korisnici hartija od vrednosti, kako u nacelu, tako i u pojedinostima. Ostaje da, kao osnovu novog skripturalnog nacela i tehnike, najpre otklonimo one dileme oko kojih bi se eventualno mogli u pocetku dvoumiti, bilo da se radi o nacelnim pitanjima ili tehnoloskoj problematici. Ne mozemo pri tome, ipak pre svega, da u vezi pitanja dematerijalizacije hartija od vrednosti, pa time i inkorporacije, ne razmotrimo od kakvog je uticaja ovakva transformacija na nacelo prezentacije, kao instituta neposredno vezanog za ostvarivanje prava iz takvih hartija u klasicnom sistemu.

2.    Nacelo prezentacije kod dematerijalizacije hartija od vrednosti

Nacelo inkorporacije kod hartija od vrednosti neminovno prouzrokuje da se ispunjavanje potrazivanja iz takvih hartija moze zahtevati samo uz podnosenje isprave od strane zakonitog vlasnika (ili naravno lica koja on

• ⁸ Poznato je da se u praksi i bez nalazenja institucionaliziranih pravnih resenja, dakle i u vreme kada je pozitivno pravo stajalo na klasicnim nacelima sistema hartija od vrednosti kao obaveznih pismenih isprava u kojima se inkorporira odredeno pravo u prometu, obveznicama, blagajnickim zapisima i komercijalnim zapisima, odnosno u njima navedenim pravima, trgovalo i obavljao promet, bez da su to prava inkorporisana u ispravi " u formi i sadrzini propisanoj zakonom. Zakljucnicu o sklopljenom kupoprodajnom poslu obavljenom redovno trgovackim posrednistvom, pratila je redovno samo potvrda o obavljenoj transakciji koja je bila nuzna u racunovodstvenoj " knjigovodstvenoj evidenciji partnera, a evidencija ostala zabelezena u racunskom centru. Nije bilo prigovora nevaljanosti pravnog posla po osnovu prometa hartija od vrednosti, ali to ne znaci da ih nije moglo biti.

3.    Dematerijalizacija i gubitak prava iz hartija od vrednosti 4.    Zaloga pokretnih stvari i dematerijalizacija hartije od vrednosti

ovlasti) duzniku. To je neophodno kako iz razloga koji se odnose na izvesnost aktivne legitimacije titulara prava iz hartija od vrednosti, tako i kao posledica takve inkorporacije, buduci da prezentaciji takve hartije radi ispunjavanja obaveze, sledi istovremeno i predaja isprave duzniku. Ako prezentacije i predaje hartije od vrednosti ne bi bilo, uvek bi postojala opasnost da se ona ponovo pojavi u prometu, i da njen savesni pribavilac, postavsi tako i njen zakonski imalac, punovazno ima pravo da uz prezentaciju i predaju duzniku takve isprave, trazi ispunjenje u njoj naznacene obaveze, bez obzira na to sto bi duznik bezuspesno isticao prigovor da je obavezu (nekom drugom) vec izvrsio.

Na izlozeni nacin, inkorporacija prava u hartiji od vrednosti omogucilo je promet prava iz hartija kao da se radi o pokretnoj stvari, a prezentacija je samo postupak koji, analogno tradiciji u prometu takvih hartija, u fazi naplate od duznika u medufazama, ili od emitenata isprave na kraju, ima znacaj okoncanja duznicko - poverilackog odnosa isplatom iz naznacenog osnova.

Prezentaciju i predaju hartija od vrednosti u svrhu naplate, ipak i pored toga sto predstavljaju redovno istovremene radnje, ne treba poistovetiti, jer imaju razlicite procesne, odnosno materijalnopravne efekte. Naime, ovom prilikom svakako treba imati u vidu da se kod ispunjavanja potrazivanja iz hartija od vrednosti radi o izuzetku od pravila predvidenog u nasem obligacionom pravu po kojem "duznik donosi" dug poveriocu9, jer kod ovakvih hartija vazi obrnuto pravilo, tj. poverilac "trazi dug", odnosno ispunjavanje prava iz isprave od duznika. Ono je logicno, narocito kada se radi o hartiji na donosioca. Prezentacija je stoga izgradnja koji prethodi zahtevu za ispunjenje obaveze, jer predstavlja nuznu legitimacionu fazu u kojoj se poverilac u tom svojstvu, kao zakoniti imalac hartije od vrednosti, pojavljuje kao legitimni titular prava iz hartija ili njegov punomocnik. Istovremeno, prezentacija hartije od vrednosti je i trenutak koji oznacava vreme od kojeg se, u slucaju odbijanja ispunjavanja obaveze racuna pocetak duznikove docnje i nastupanje posledica koji iz ovog proizlazi, kako za duznika, tako i za poverioca.10 Prezentacija dakle, moze uslediti i bez predaje isprave kada dug nije isplacen, ali to ne znaci da kod eventualne naknadne isplate ne treba da se postupak prezentacije ne ponovi, odnosno ne usledi istovremeno kada se isplata duga iz hartije od vrednosti naknadno ipak provede poveriocu, uz tada i predaju takve hartije duzniku kao u normalnom slucaju.

Sve navedene materijalnopravne radnje kod prezentacije sa relevantnom sadrzinom i posledicama, logicna su posledica usvojenog nacela inkorporacije i za ocekivati je da nestanak inkorporacije dovede do odgovarajuce transformacije. Dematerijalizacija hartija od vrednosti, kada iskljucuje inkorporaciju, time lisava titulara prava da prezentira njegovu materijalnu personifikaciju tog prava, pa se stoga i radnje koje su u sistemu hartija od vrednosti neophodne, kod prenosivih dematerijalizovanih vrednosti ne pojavljuju u obliku prezentacije isprave, vec u obliku i nacinu koji odgovara utvrdenju na drugi nacin identitetu nosioca prava iz takvih odnosa radi ispunjenja zahteva.

Poznato je da u vazecem sistemu hartija od vrednosti, kako intenzitet negocijabilnosti, tako i nacin inkorporacije i prezentacije, zavise od vrste takvih hartija, a u prvom redu pitanja da li se radi o hartijama na ime ili o hartijama na donosioca. Mogucnost amortizacije kod hartija od vrednosti na ime, za razliku od onih hartija na donosioca, znatno ublazava opasnost da princip inkorporacije prava ne onemoguci poverioca da svoje pravo iz takve hartije koristi. Cinjenica da je kod hartija od vrednosti na donosioca do krajnosti izrazeno i primenjeno nacelo inkorporacije i prezentacije, dovodi do posledica da titular, koji je ovakvu hartiju izgubio ili unistio, gubi i samo pravo koji je u takvoj ispravi inkorporirano. 11

Uzevsi u obzir da u sistemu dematerijalizacije ne postoji isprava kao nosilac pravnog odnosa, vec da je teziste u ovom sistemu na relevantnosti nacela skripturalne tehnike, tj. da registracija odnosa i otvoreni racun ima onaj pravni znacaj koji je imalo posedovanje isprave kod sistema hartija od vrednosti, tada, po nasem misljenju, ne bi bilo neispravno zakljuciti, da eventualni hipoteticki nestanak evidencije ne bi trebalo izjednaciti sa gubitkom isprave, odnosno hartije od vrednosti. Drugim recima, pravni odnos u dematerijalizovanom sistemu prenosivih vrednosti, nije zavisan od egzistencije relevantne forme ako je takva forma, kao bitna, jednom bila uspostavljena. To znaci da u sistemu prenosivih vrednosti, pravo (i obaveza) iz takvih vrednosti, ne bi trebalo da prestanu usled hipotetickog nestanka skripturalne evidencije. Trebalo bi medutim, imati u vidu dva aspekta ovog problema. Obzirom da registracija (racun) do realizacije prava iz dematerijalizovanih hartija od vrednosti u postupku ispunjavanja obaveza iz obligacionog odnosa, daje posebnu kvalifikaciju i pravni rezim u okviru privrednog prava, nestanak registracije (racuna), dovodi do gubitka mogucnosti ispunjavanje prava po takvom kvalifikovanom osnovu. Da bi "povratili" odnos u stanje koje je postajalo pre hipotetickog nestanka bitne evidencije, potrebno je utvrditi postupak u kojem bi se, na odgovarajuci nacin, uspostavilo "predasnje stanje", dakle onu relevantnu evidenciju (racune), koja je usled hipotetickog, ali nastalog dogadaja bila nestala. U ovom pravcu ostaje kao opcija da li bi takav postupak, mogao da bude predviden, slicno postupku amortizacije isprave u vanparnicnom procesnom vidu (sto bi po nasem misljenju bilo najcelishodnije) ili u vidu kontradiktornog parnicnog postupka12 (ako bi ranije postojanje evidencije, odnosno svojstvo titulara iz tog odnosa, bilo sporno).

Institut zaloge koja, kada se radi o hartijama od vrednosti ima pravni tretman koji ona ima u stvarnom pravu, kada je ono konstituisano na pokretnoj stvari (rucna zaloga).

Naime, zalaganje potrazivanja hartija od vrednosti, kao moguce, prilagodeno je telesnoj osobini takvih isprava i jedinstveno se provodi predajom hartija od strane zaloznog duznika (uz upisanu klauzulu na hartije i "vrednost za zalogu") 13 , pri cemu pravo svojine na takvoj hartiji i dalje ostaje titularu prava iz hartije, ali zalozni poverilac, konstituisanjem zaloga na izlozeni nacin, moze realizovati pravo iz takve hartije do iznosa namirenja svog potrazivanja prema vlasniku hartije kao zaloznom dužniku.

Slično iznetoj situаciji, kаdа se rаdi o prenosu punomoćjа, tj. kаdа zаkoniti imаlаc (vlаsnik) hаrtije od vrednosti nа ime (ili po nаredbi - аli ne i nа donosiocа), ovlаsti drugo lice kаo svog punomoćnikа, dа zа njegov rаčun i u njegovo (vlаstito) ime ostvаri prаvа iz hаrtije od vrednosti istu prenese punomoćniku (uz klаuzulu "vrednost u punomoćju"). Punomoćnik se u tom svojstvu legitimiše dužniku iz hаrtije od vrednosti, prezentirаnjem te hаrtije sа upisаnom klаuzulom.

Iz nаvedenog proizlаzi dа se kаko institut zаložnog prаvа tаko i punomoćstvа kod hаrtijа od vrednosti prilаgodio nаčelimа inkorporаcije i prezentаcije, odnosno telesnim osobinаmа isprаve, pа je rаzumljivo pitаnje dа li i kаko se tаkvа zаlogа, odnosno punomoćstvo, mogu usаglаsiti sа koncepcijom demаterijаlizаcije i skripturаlne tehnike.

Pre svegа, nаše obligаciono prаvo, kаo sаmostаlаn institut reguliše pitаnje zаlаgаnjа potrаživаnjа i drugih prаvа, pri čemu posebno određuje kаdа poverilаc stiče zаložno prаvo nа potrаživаnjа kojа su upisаnа nа hаrtiji od vrednosti nа donosiocа i kаko se vrši dаvаnje u zаlogu potrаživаnjа iz hаrtijа po nаredbi. 14

Nemа nikаkve sumnje dаkle, dа kod nаs, institut zаlаgаnjа ne sаmo potrаživаnjа već i drugih prаvа15, funkcioniše uz dodаtnа uputstvа kаko se to obаvljа kod hаrtijа od vrednosti, prilаgođаvаjući ih činjenici posebnosti njihovog prаvnog režimа.

ZАKLJUČАK

Reаlizаcijа konceptа demаterijаlizаcije hаrtijа od vrednosti, neminovno vodi u posledicu gubitаk svojinskih prаvа nа tаkvim hаrtijаmа. Svojstvo zаkonitog imаocа kаo titulаrа prаvа iz hаrtije od vrednosti nosi u sebi svа ovlаšćenjа kojа može imаti u nаšem prаvu vlаsnik stvаri, bez obzirа što se u odredbаmа koje regulišu pitаnje ostvаrivаnjа prаvа iz tаkvih hаrtijа, vlаsništvo nаd njimа izričito ne pominje, bilo kаdа je reč o tome kome pripаdа prаvo iz tаkvih isprаvа ili ko može trаžiti ispunjаvаnje potrаživаnjа.16

Uprkos tome, u nаšem doktrinаrnom shvаtаnju, nemа sporа o tome dа su nаčelom inkorporаcije prаvа iz hаrtijа od vrednosti kаo pismenoj isprаvi, konstituisаnа dvа prаvа. Jedno je stvаrno prаvo nа hаrtije od vrednosti ciji je objekat sama isprava kao predmet, drugo pravo je ono koje je inkorporisano u toj ispravi i koje savesni imalac, njihov vlasnik, moze ostvariti kao titular.17 Kod hartija od vrednosti, prema tome, nacelo inkorporacije pretpostavlja da je vlasnik isprave istovremeno i titular prava iz takve isprave. Jedino se u prometu, kada je rec o hartijama od vrednosti na ime, prvo prenosi pravo iz takve hartije, pa zatim sledstveno i pravo na hartiji, obzirom da je ovo poslednje u stvari posledica prvog akta tj. prenosa prava iz hartije, dok se kod druge vrste takvih hartija taj prenos najcesce obavlja istovremeno (kod hartija na donosioca - samom predajom).

Razume se da ova konstrukcija moze da funkcionise samo u uslovima postojanja hartije od vrednosti kao isprave u telesnom obliku, odnosno ocigledno je da vlasnicki, kao stvarno pravni odnos, nije moguc, ako isprave kao telesnog predmeta nema.

Drugo je pitanje da li je svojinski odnos na hartijama od vrednosti opravdan, odnosno da li je relevantan u sistemu dematerijalizovanih hartija od vrednosti. Otelovljenjem hartija od vrednosti i prava u prometu, olaksali su negocijabilnost takvog prava po ugledu na promet pokretnih stvari kao svake druge robe i sa tog stanovista, telesnost isprave kao neophodna pretpostavka nije osporavana. Ova telesnost je istovremeno omogucila i konstrukciju vlasnistva na hartije od vrednosti, sto moze biti korisno, ali ne i nuzno.

Komponenta vlasnistva na hartiji od vrednosti omogucavala je izmedu ostalog, titularu prava iz takve hartije, da pored obligacione zastite svojih prava iz hartija, ostvaruje i onu vrstu zastite koju pruza stvarnopravni odnos titulara prema stvari, u ovom slucaju odredenoj ispravi. Ta vrsta zastite je ocigledno u sistemu hartija od vrednosti bila samo dopunska, pa prema tome, ne jedina i ne karakteristicna za zastitu obligacionih prava iz isprave. Usled toga sto takva zastita u uslovima dematerijalizacije hartija od vrednosti ne moze da se konstituise, titular prava iz takvih hartija ipak ne moze biti ostecen, jer svoje pravo prema duzniku ostvaruje, slicno kao sto to cini i zakoniti imalac hartija od vrednosti, njenim prezentiranjem duzniku, trenutkom upisa na njegovo ime u registar. Upis titulara prava iz dematerijalizovane hartije od vrednosti, treba da bude dovoljan za pretpostavku o postojanju prava tog titulara prema duzniku i bez vlasnicke konstrukcije, koje je pratila hartiju od vrednosti kao materijalnu ispravu i njenog zakonitog imaoca.

Istina, vlasnicko svojstvo na hartiji od vrednosti kao predmetu, omogucava svojinski prenos takve hartije, ali, ako nam dematerijalizovani sistem prenos prava iz hartije omogucava na jednostavniji nacin skripturalnom tehnikom, tada se prenos prava svojine u funkciji prenosa prava iz hartije od vrednosti, jednostavno pokazuje suvisnim.

Ako je u sistemu hartija od vrednosti, vlasnicko pravo na takvoj hartiji fakticki dokazivalo cinjenicu da je vlasnik istovremeno titular prava iz takve hartije, buduci da odvajanjem prava na samoj hartiji nemamo nikakav imovinski interes (jer sama hartija kao materijal prakticno nema nikakvu vrednost), tada se i gubitkom takve mogucnosti u sistemu dematerijalizacije, u stvari nista bitno ne bi menjalo na stetu titulara prava iz takve dematerijalizovane hartije.

Gubitak svojinske komponente u sistemu dematerijalizovanih hartija od vrednosti moze da ima ipak svoje posledice na neke druge odnose koji se eventualno mogu pojaviti kod titulara prava ili kod kvalifikovanog posrednika. U tu svrhu razmotrimo posledice dematerijalizacije hartija od vrednosti na institut zaloge i stecaja, a zatim i na nekim drugim institutima povezanim sa hartijama od vrednosti.