Kejnzijanska doktrina:mogući scenario izlaska iz krize

Gordana Jovanovic¹, Bojana Jokic², Jasmina Smigic-Miladinovic³ 1 Visoka ekonomska skola strukovnih studija Pec-Leposavic ²Državni Univerzitet u Novom Pazaru

3Savezna uprava carina Republike Srbije

Apstrakt: Finansijska kriza koja poslednjih godina hara svetom donela je ponovni procvat kenzijanskoj doktrini i iznela je kao vodecu. Teorije o nesavršenostima tržišta i potrebi vladinih regulacija i intervencija ponovo se mogu cuti od mnogih ekonomista. Umesto pitanja deficita, politike štednje i monetarne politike koja se opsesivno bori protiv najmanje inflacije, do znacajnog ekonomskog oporavaka moze se doci putem orjentacije ka potrosnji i otvaranjem novih radnih mesta. Kako bi prenebregla postojecu kriznu situaciju Pol Krugman predlaže Srbiji: umerenu monetarnu politiku, koriscenje evropskog iskustva u podsticanju privrede, podsticanje potrosnje gradana.

Kljucne reci: kejnzijanska doktrina, ekonomska kriza, monetarna politika, fiskalna politika

UVOD

Ekonomska teorija kao sistematizovan, logicno povezan naucni sistem o ekonomskim procesima i pojavama omogucava mozda uspesno upravljanje privrednim zivotom. Cinjenica da postoje izvesne krize u ekonomskoj teoriji, neosporni je signal smanjenja teorijskih postavki a ne njihovog povecanja. Zato, predmet mnogih kontraverzi u ekonomskoj teoriji je gotovo svaka koncepcija, svaka teorema, svaka metodologija.

Najveci broj ozbiljnih gresaka nastalih u makroekonomskoj politici, rezultat su propusta neuzimanja u obzir sekundarnih i rezidualnih efekata makroekonomske politike. Svaka teorijska osnova makroekonomske politike nalazi se u istrazivanju medusobnih odnosa subjekata na trzistu. Stoga, ukoliko želimo makroekonomsku teoriju, odnosno ekonomsku politiku, potrebna nam je tržišna ekonomija.

Ekonomska politika je veština da se sa najmanje grešaka postigne najviše moguce sa limitiranim i nedovoljnim teorijskim postavkama i neadekvatnim empirijskim podacima. Pri tome je proces donošenja odluka i ostvarivanje ekonomske politike veoma složen, i u nekim aspektima nedovoljno poznat, usled pogrešnih podataka do kojih se dolazi sa kašnjenjem.

Šezdesetih godina prošlog veka izgledalo je kao da je došlo do konvergencije ekonomista oko „neoklasicne sinteze“ koja je pomirila klasicnu ekonomiju „nevidljive ruke“ Adama Smita sa „ekonomskom revolucijom“ Džona Mejnarda Kejnza. Medutim, nakon 1970. godine opsta saglasnost u ekonomskoj teoriji raspala se na cikaske monetariste, postkejnzijanske, neomarksiste, neoinstitucionaliste, neoastrijance i jednu novu fundamentalisticku struju - skolu racionalnog ocekivanja. 2

Sa sirenjem finansijske krize dolazi do pomeranja u vodenju ekonomske politke. Neoliberalna paradigma Miltona Fridmana i savršenost tržišta kao mocnog regulatornog mehanizma ne daje ocekivane rezultate. Ekonomska kriza koja hara svetom u prvi plan nanovo stavlja kenzijansku teoriju, koja se vec pokazala kao oproban recept za izlazak iz krize. Najznacajniji ekonomista koji je proteklih godina doprineo oživljavanju kejnzijanske filozofije je nobelovac Pol Krugman koji u svojim delima navodi da se umesto pitanja deficita, politike štednje i monetarne politike koja se opsesivno bori protiv najmanje inflacije, treba usresrediti na potrošnju i pre svega otvaranje novih radnih mesta, sto moze biti od velikog znacaja za ekonomski oporavak. U radu ce se upravo predstaviti osnovni postulati od kojih on polazi, i predlozi koje on daje za prebegavanje trenutne situacije u kojoj se svet nalazi. Rad daje i osnovne predloge koj dolaze upravo od njega, a vezani su za izlazak srpske privrede iz postojece nezavidne ekonomske situacije.

1 . Osnovni postulati Kejnzijanske doktrine

Ekonomska istorija, Veliku ekonomsku krizu 30-ih godina XX veka posmatra kao jedan od najvaznijih ekonomskih dogadaja, te se sustinski uzroci krize i greške kreatora ekonomske politike još uvek istražuju. Ta istraživanja su intenzivirana sa pojavom sadašnje ekonomske krize i potrebom kreatora ekonomske politike da primene efikasne mere. Izlazak iz Velike ekonomske

• ²    Robert Kuttner, O stanju u oblasti ekonomije, Pregled, Beograd1985. pp. 65—71.

krize oznacio je odustajanje od najvaznijih nacela liberalne ekonomske politike3.

Doba nakon Velike ekonomske krize u ekonomskoj teoriji je doba kejnzijanizma. Kejnzijanska teorija je dominirala sve do 70-ih godina XX veka. Bazicna ideja teorije tokom njene dugogodisnje dominacije proizilazi iz nestabilne prirode privrede. Ekonomska politika koja je usmerena na postizanje kejnzijanskog ideala - stanja pune zaposlenosti je središte kejnzijanskog fokusa. I zaista, realna ekonomska kretanja sredinom XX veka, upucivala su na zakljucak o uspesnosti kejnzijanske ekonomske politike i opravdanosti odustajanja od politike liberalizma. „Kejnzijanski pristup ciklicnim fluktuacijama privredne aktivnosti objasnjava cikluse kao posledicu fluktuacija agregatne tražnje, što izaziva fluktuacije proizvodnje i zaposlenosti. Kejnzijanski model pretpostavlja inherentnu nestabilnost ekonomije koja ne teži automatski ka postizanju ravnoteže pri punoj zaposlenosti“4.

Kejnzijanska doktrina smatra da glavni uzroci krize dolaze usled nepotpunog koriscenja akumulacije i opadajuceg obima investiranja, a koji se zapravo pojavljuju kao rezultat medusobnog uticaja sklonosti ka potrosnji sa jedne strane i podsticaja za investicije sa druge strane. Investicije su okosnica razvoja i najsnazniji stub kapitalistickog poretka. Kejnz je shvatanja, da kada investicona traznja raste kamatna stopa se povecava, a to stimulativno deluje na stednju, a destimutivno na potrosnju. Kamatna stopa ne utice na stednju, vec pre svega na nivo investicija, odnosno na nacionalni dohodak. Snizavanje dohotka je vece nego snizavanje investicija, jer smanjenje investicija ima direktan uticaj na porast nezaposlenosti, snižavanja potrošnje i dalje opadanje dohotka. Porast kamatne stope negativno utice na investicije tako što ih smanjuje kao i dohodak. Iz tako smanjenog dohotka sve se manje izdvaja za stednju pa je konacni saldo, povecanje kamatne stope i pad štednje.5

Kvantitativnu teoriju novca Kejnz podvrgava kritici i dokazuje da cene ne zavise samo od kolicine novca u opticaju, brzine obrta novca i obima drustvene proizvodnje, vec i od odnosa izmedu stednje i investicija. U situacijama kada je stednja veca od investicija, dolazi do pada cena i privredne depresije, a u slucaju manje stednja od investicija dolazi do porasta cena i privredne aktivnosti. On predloze indirektnu vezu izmedu kolicine novca i realnog bruto drustvenog proizvoda. Indirektan odnos se ispoljova preko efekta koji kolicina novca ima na kamatane stope. Uticuci na realne investicije i mozda cak realnu potrosnju, promene u kamatnoj stopi ce proizvesti indirektan efekat na realni autput.

Kejnz je u svojim postavkama otišao i mnogo dalje. Smatra da u vremenu Velike depresije monetarna politika je krajnje neefikasna.6 Kejnz smatra neophodnim aktivnu ekonomsku politiku koja bi obezbedila jacanje efektivne traznje. Tacnije, drzava mora obezbediti uticaj na kreiranje opstih makroekonomskih uslova u kojima ce se sprovesti trzisna alokacija resursa. Mišljenja je da vlade trebaju koristiti fiskalne i monetarne mere kako bi ciljano ublažile efekte ekonomske recesije i depresije. U tom kontekstu kejnzijanci se zalažu za aktivnu stabilizacionu politiku, koja posredstvom monetarne i fiskalne politike, obezbeduje takav nivo investicija i agregatne traznje za drustvenim dobrima koji ce garantovati punu zaposlenost proizvodnih faktora i stabilnost opšteg nivoa cena. Mišljenja je da u cilju sprovodenja monetarne strategije i politike, centralna banka treba da kontrolise ponudu novca i kredita u zemlji putem: a) povecanja obima novca i kredita u vreme kada stopa privredne aktivnosti i zaposlenosti opada i b) smanjenjem obima novca i kredita u vreme kada ukupna potrošnja preti da postane preterana.7

Ekspanzivna monetarna politika putem standardnih operacija na otvorenom tržištu od strane centralne banke je prva stavku na listi onoga što treba uraditi u doba finansijske krize. Kroz kupovinu vladinih obveznica za keš, centralna banka može da zadovolji potrošnju i smanji cenu novca. U situacijama kada nema prevelike traznje za kesom, nece biti ni prevelike ponude obveznica i akcija koje obezbeduju i finansiraju produktivni kapital ekonomije.

Kejnz istice, i da u uslovima nedovoljne sklonosti potrosnji kamatna stopa je visoka, te monetarnom politikom treba podsticati potrošnju i obarati kamatnu stopu.8 Porast kolicine novca je pozeljan kod vodenja politike podsticanja potrošnje i obaranja kamatnih stopa. Kejnz predlaže, pre svega, da država neposredno trosi i time podstice posustalu traznju koja je najvidljivija manifestacija krize.

Suštinski posmatrano sve Kejnzove teorije zasnivaju na postulatima raznih vidova ravnoteže sa naglaskom na punu zaposlenost. Državna potrošnja predstavlja podsticj tražnje samo u situaciji kada su sredstva monetarne politike iscrpljena. To je takozvana ,,zamka likvidnosti’' kada su kamatne stope vec na nuli i ne mogu se dalje smanjivati. Kako je ekspanzivna monetarna politika tada nemoguca, a ekonomija u recesiji pribegava se fiskalnoj (poreskoj) politici. Vreme kejnzianizma ili Welfare state (država blagostanja) ispravljano je mekim budzetskim ogranicenjima. Tzv. nacelo pravednosti oporezivanja velikim delom je poništeno tzv. inflatornim porezom. Ovo je bilo Kejnsovo prinudno rešenje za Veliku depresiju u SAD 30-tih godina.

2.    Kejnzijanska teorija i krizni talas XXI veka

Finansijska kriza 2007. godine iznela je neke nove stavove u ekonomiji. Mnogi uticajni ekonomisti predložili su da novac manje-više ne bude toliko relevantna kategorija kao do momenta izbijanja krize. Medu savremenicima našeg doba koji predstavljaju glavnu okosnicu savremene kejnzijanske teorije izdvajamo Pola Krugmana, Majkla Vudforda, Džozefa Stiglica.

Pol Krugman, poznati americki ekonomista i Nobelovac9 zastupa razvojni koncept, koji govori da u vremenu krize stednja nije nacin da se iz nje izade, svako naredno smanjenje vladine potrošnje u uslovima depresije ne doprinosi izlazku iz krize, vec naprotiv dalje pogorsava stanje privrede i sa merama stednje treba sacekati dok se ne dogodi snazan ekonomski oporavak. Po njegovom mišljenju, ekonomskoj politici treba pristupiti aktivno, oživeti proizvodnju a time i ljudima povecati zarade kako bi se na bazi tih plata podigla potrosnja, i da onda preduzeca imaju mogucnosti da vise proizvode i prodaju. U tom smislu je on glas razuma ali i glas nade. Nažalost, krajem 2010. i pocetkom 2011. politicari i kreatori ekonomske politike u vecem delu zapadnog sveta su se i bazirali na deficitu prilikom vodenja ekonomske politike, a ne na radnim mestima. Rešenje se nalazi u pokretanju ekonomija, a onda ce se deficiti popraviti tako sto ce drzava ubirati prihode od privrede. Evropske vlade insistiraju na merama štednje, a iskustvo svih tih zemalja, prema Krugmanovom mišljenu, jeste takvo da su navedene mere dovele do pada drustvenog proizvoda10. Delujuci po principu anti-kejnzijanskog uverenja, oni su iznova dokazuju ispravnost Kejnzovog pristupa izlaska iz krize. Da je kejnzijanski stav opravdan videlo se iz evropskih zemalja Grcke i Irske, koje su morale da nametnu divljacku fiskalnu stednju (kao uslov za dobijanje hitnih kredita) i da pritom pretrpe ekonomsko posrtanje depresionog nivoa, sa dvocifrenim padom realnog BDP-a u obe zemlje11.

Pol Krugman u svojoj teoriji nije ostao usamljen. On i Majkl Vudford daju smernice za vodenje nove monetarne politike. Oni smatraju da se mogu izbeci zamke likvidnosti, pod pretpostavkom projektovane stope BDP-a uz sniženje realnih kamatnih stopa. Ova popularna mera pocinje sa promenom cilja tzv. projektovane ciljne inflacije: predlaže se projektovani-nominalni BDP. Ova dvojica ekonomista zakljucuju: ako se ljudi plase da ce inflacija vremenom narusiti realnu vrednost njihovih novcanih fondova, to bi obavezivalo centralnu banku da cilja vecu inflaciju tokom perioda depresije.(slika1.)

Slika 1. Potencijalni nominalni i stvarni GDP (Izvor: http:/ (preuzeto, 10.10.2012.))

Veliki jaz koji se pojavljuje izmedu ukupnog autputa i ukupnog potencijalnog autputa je ono što obeležava krizni i postkrizni period. Vudford je stava i u svojim preporukama predlaze FED-u (Americkoj centralnoj banci) da u nastavku vodenja monetarne politike treba da odrzava kamatne stope niskim sve do momenta dok se plava linija ne podigne i dotakne crvenu liniju. Nije stvar u tome da FED održava niske kamatne stope dok se ekonomija ne poboljsa, smanji nezaposlenost ili inflacija ne pocne da se povecava, vec u tome da FED ne popušta pedalu gasa sve dok ekonomija ne ostvari pun potencijal autputa. Ideja je da FED posalje veliki signal preduzecima: Odrzavacemo novac jeftinim na duze vreme cak i kada ekonomija bude ojacala, tako da mozete ostvariti velike profite. Sva neizvesnost oko toga sta ce se dogoditi kada se povecaju kamatne stope je sklonjen.

Dzozef Stiglic, americki ekonomista i profesor Kolumbija univerziteta smatra da postojeci problemi predstavljaju produzetak krize iz 2008. godine iz koje nikada nismo ni izašli. Bruto društveni proizvod u mnogim zemljama je i dalje ispod nivoa pre krize, a i sa zaradama je slicna situacija. Nije se uspelo u oporavku sistema. Doduse, u nekim oblastima jeste, ali se u drugim stanje cak pogorsalo.Nakon 2008.godine, bilo je nekih pokusaja da se to ucini, medutim banke su se tome usprotivile i nisu dozvolile suštinske promene. Sadašnje mere stednje ce samo pogorsati stanje jer ce spreciti ekonomski rast - vidimo sta se desava u Grckoj, Letoniji, Irskoj, Portugaliji. Dakle, sve je vise cinjenica koje ukazuju da ce mere stednje biti kontraproduktivne po rast. Nismo se suocili sa kljucnim problemima, a neki od njih su se u meduvremenu pogorsali, zbog cega se sada spasavaju velike banke. Sustinski problem drustava danasnjice su narasle nejednakosti. Vracanje kejnzijanizmu i regulaciji je nužno, ali nedovoljno za rešavanje ovog problema.12

Varijanata moderne ekonomske politike predstavlja povratak kejnzijanskog nacina razmisljanja, u kojem je monetrana politika centralne banke trajno podredena fiskalnoj politici. Najbolji nacin da se odgovori savremenim uslovima je preko fiskalne konsolidacije i agresivne monetarne politike. Tacnije, agresivna fiskalna politika je od sustinske vaznosti kada je kamatna stopa blizu nule. Monetarna politika je nedovoljna efikasna ukoliko se sprovodi bez koordinacije sa ostalim makroeknomskim politikama a posebno fiskalnom politikom, narocito u sprecavanju aktuelne recesije, koja je glavno obeležje mnogih ekonomija u svetu danas. Otuda, monetarna politika predstavlja samo deo sistema ekonomskog regulisanja i za uspeh njenog delovanja neohodno je da mere monetarne politike budu uskladene sa drugim merama ekonomske politike. 13

3.    Krugmanove preporuke za izlazak srpske privrede iz krize

Kako svetska ekonomska kriza nije zaobisla Srbiju, brojne su teorije i moguci scenariji izlaska zemlje iz krize. Pol Krugman, cije smo stavove predstavili i ranije dao je osnovne smernice za vodenje srpske ekonomske politike. U uslovima krize kojoj se ne vidi kraj, za krojace fiskalne i monetarne politike Srbije, saveti americkog Nobelovca imaju ogromnu vrednost. Krugman je mišljenja, da naša zemlja treba da vodi umerenu monetarnu politiku, koja mora imati za cilj ogranicenje inflacije i, u tom smislu, izgradnju konkurentnosti. Država sa kasom koja je opasno prazna, mora podržati kupovnu moc stanovnistva, jer mere stednje, poput onih u Grckoj, ocigledno nisu dali rezultate14.

Srbija u cilju izlazka iz krize koja je enormno velika, treba da koristi evropsko iskustvo u davanju stimulansa svojoj privredi, poput mera kojima se koriste Evropske centralne banke. "Srbija treba da bude deo evropskog rešenja, a ne da traga za individualnim merama stimulisanja ekonomije. Baš kao što bih rekao da pojedinacna drzava u okviru SAD ne moze da sprovodi 'kenzijansku' politiku, isto može da se primeni i na malu državu u Evropi"15.

Krugman smatra da male zemlje sa limitiranom privrednom snagom poput Srbija trebalo da nastoje da ublaze posledice krize po gradane, realizacijom odgovorne ekonomske politike.

Prema njegovom misljenju, lekcija za buducnost iz tekuceg kriznog perioda odnosi se na saznanje da države trebaju imati više finansijskih propisa kako bi se stvorile mogucnosti za izbegavanje ovakavog oblika krize, ali, takode, neophodna je i snazna podrska ekonomijama pogodenim krizom.

Krugman smatra da je srpski dinar jos uvek precenjen i preporucuje drzavi da podrzi kupovnu moc stanovnistva. "Srbija ima svoju valutu koja je dosta devalvirala. To generalno nije lose jer povecava konkurentnost zemlje".16 On je ukazao da je Srbija u specificnoj situaciji jer nije u Evropskoj uniji, ali se makroekonomskim kretanjima stanje u zemlji ne razlikuje od stanja u perifernim evropskim ekonomijama, poput Letonije. Dodatna otezavajuca okolnost za podizanje konkurentnosti u Srbiji je, prema oceni Krugmana, što je skoro sav dug zemlje u evrima i smatra da bi nepostojanje tog duga otvorilo prostora drzavi da izvrsi devalvaciju dinara i time poveca konkurentnost. Podrzavanje jakog dinara je po njemu, pokusaj da se odlozi jacanje konkurentnosti, što je problem za zemlju koja ima veliki deficit. On navodi primer Islanda koji je uspeo da jacanjem nacionalne valute poveca konkurentnost i privuce investitore17.

Ukoliko želi da smanji spoljnotrgovinski deficit, Srbija se mora okrenuti izvozu, a narocito prilikama koje joj se pruzaju u Aziji i drugim regionima.

ZAKLJUCAK

Kejns je osporio tezu neoklasicne ekonomske teorije da slobodno trziste automatski stvara punu zaposlenost i makroekonomsku ravnotežu, da kolebanje tržišnih cena i nadnica dovodi do ravnoteže ponude i tražnje i da je svaki poremecaj ravnoteze privremen. Kejns istice da u uslovima krize, zbog ocekivanog pada profita i povecanih kamatnih stopa, dolazi do smanjenja investicija. Krize su posledica opadanja marginalne efikasnosti kapitala. Njegova glavna teza je bila da je jedino drzava sposobna da izvuce privredu iz duboke ekonomske krize, da merama ekspanzivne monetarne i fiskalne politike stimuliše agregatnu tražnju i zapošljavanje.

Pobornici kenzijanske ekonomske politike, jedinstveni su u stavovima da je kriza XXI veka otkrila mnogobrojne greške u politikama zasnovanim na fetišu trzista kao svemoguceg mehanizma. Smatraju da se sada uvidaju greske Miltona Fridmana i stava da da tržište može da se reguliše samo; shvataju se i greske Regana koji je izjavio da vlada nije resenje - vec problem; evidentno je i da ideologija koja je bila dominantna poslednjih decenija, pokazala se kao pogresna; takode, danas i svi shvataju da, suprotno prethodnim uverenjima, problem ne moze da bude resen bez ucesca drzave, odnosno vlade; danas se ponovo prihvata Kejnsova ideja po kojoj poreska politika i deficitarna potrosnja igraju glavnu ulogu u vodenju trzisne privrede.

U aktuelnoj raspravi u Srbiji o tome da li treba pokrenuti privredu ili se okrenuti štednji, Pol Krugman zastupa prvu teoriju. Srbija imam ogromne neuposlene kapacitete, nezaposlene ljude, neiskoriscene prirodne resurse i finansijski potencijal zamrznut strahom investitora, neuspelom monetarnom politikom i finansijskim špekulacijama. Ono što je neosporne jeste da rešenja koja se primenjuju u tako velikoj zemlji kao što je Amerika nisu u potpunosti adekvatni jednoj maloj zemlji kao što je Srbija, ali smatramo da je bolje raditi nesto, nego ne raditi nista, a usresredenost na povecanje zaposlenosti stanovnistva, a time i potrosnje, zasigurno nece stetiti vec osiromasenom stanovništvu.