Kulturološki aspekti poslovne komunikacije

Sažetak: Kulturni aspekti igraju značajnu ulogu u oblasti komunikacije jer oblikuju način na koji ljudi komuniciraju i razumeju jedni druge. Različite kulture imaju različite stilove komunikacije, norme i očekivanja, čineći efikasnu međukulturalnu komunikaciju ključnom u našem sve globa-lizovanijem svetu. Razumevanje ovih kulturnih aspekata može pomoći da se izbegnu nesporazumi, da se izgrade jači odnosi i podstakne inkluzivnije i raznovrsnije društvo. Etički aspekti komunikacije igraju vitalnu ulogu u našem društvu uspostavlјanjem smernica za odgovornu interakciju sa poštovanjem. U današnjem međusobno povezanom svetu, efikasna komu-nikacija je neophodna u različitim domenima, kao što su lični odnosi, pos-lovne interakcije i profesionalna okruženja. Etička komunikacija obuhvata iskrenost, integritet, poverlјivost i poštovanje mišlјenja, prava i privatnosti drugih. Pridržavanje ovih principa osigurava da pojedinci mogu da se uklјuče u smislene i produktivne razgovore, a da pritom izbegavaju nanoš-enje štete drugima.

Ključne reči : komunikacija, digitalno okruženje, etika

1.Uvod

Kako kultura utiče na komunikaciju s javnošću i koja je uloga interkultu-rne komunikacije u današnjem umreženom i globalnom okruženju? Posebno pitanje je, kako su kultura, kulturni identitet i različitost pove-zani. U ovim razmatranjima treba poći od toga da su ovo međusobno povezani procesi u recipročnom od-nosu, jer kultura utiče na komuni-kaciju, a komunikacija utiče na kul-turu. Zajedno oblikuju način na koji se identifikuju pripadnici jedne kul-ture i kako se osećamo kao pripad-nici određenoj kulturnoj grupi, kako komuniciramo sa drugom kultur-nom grupom i kako se na tu grupu gleda u širem društvenom sistemu.

Zbog toga najpre treba reći šta se podrazumeva pod kulturom, od-nosno koji aspekti kulture utiču na formiranje individualnog identiteta koje koristimo za stvaranje članstva sa drugima radi formiranja zajed-ničkog kulturnog identiteta, kao što je rasa, etnička pripadnost, nacio-nalnost, religija i socijalna klasa, a što je relevantno za razumevanje međusobnih odnosa komunikacije i kulture.

U literaturi se u najširem smislu, pod kulturom, podrazumeva sistem verovanja, vrednosti i ponašanja koji podržavaju određena ideologija ili društveno uređenje. Dalјe se navodi da kultura uklјučuje upotrebu jezi-ka, odgovarajuće oblike odevanja i pogleda na svet, čime se obuhvataju i druga područja našeg života kao što je uloga porodice, pojedinaca, obrazovnog sistema, zaposlenosti i rodnih razlika i pola. U tom smislu kultura uklјučuje rasu, nacional-nost i etničku pripadnost, ali ih i prevazilazi, jer markeri kulturnog identiteta su širi. Tako se navode različiti aspekti individualnog iden-titeta koji se koriste za stvaranje članstva sa drugima radi formiranja zajedničkog kulturnog identiteta, a to je: rasa, etnička pripadnost, na-cionalnost, pol, seksualna orijenta-cija, sposobnosti, invaliditet, religija i socijalna klasa. Uz ovo treba razu-meti pojmove etnocentrizam, privi-legije, prednosti, moći, zajednička kultura i političke orijentacije, jer su ovi pojmovi relevantni za razume-vanje međusobne igre komunikacije i kulture.

Različiti aspekati ličnog identiteta i načini na koji deluju zajedno impli-ciraju relativnu moć i privilegiju osobe i ko-kulture, i određuju odre-đene stilove komunikacije, naročito u smislu razlika između visokog i niskog konteksta kultura i kontinu-iteta direktnih i indirektnih stilova (Dašić, 2018). Ovde treba naglasiti prelazak sa biološkog na sociokul- turološko shvatanje, kada se rasne i druge razlike, označavaju „u velikoj meri društvenim, što je moćna konstrukcija lјudskih razlika, koja je korišćena za razvrstavanje lјudi u odvojene kategorije zasnovane na vrednostima

S rasom su povezana još tri različita koncepta: rasne predrasude, rasna diskriminacija i rasizam, a posebno treba naglasiti inherentnu složenost samog izraza rasa, kao i njegovu snažnu emocionalnu konotaciju. Rasne predrasude se odnose na praksu lažnih ili negativnih uvere-nja jedne rasne grupe u svrhu stva-ranja mišlјenja o drugoj rasnoj grupi (obično sopstvenoj) kao superiornoj. Rasna diskriminacija je spolјna ma-nifestacija rasnih predrasuda, kada lјudi deluju prema svojim negativ-nim verovanjima o drugim rasama prilikom komuniciranja ili postav-lјanja politike. Kao finalni koncept je rasizam, kada se kombinuju rasne predrasude sa društvenom moći. ''Rasizam je pre instituci-onalni nego pojedinačni koncept, jer se javlјa u velikim institucionalnim kontekstima kao što je predstav-lјanje određenih grupa u medijima ili zbog činjenice da rasne manjine nemaju jednak pristup obrazovnim ili zakonskim mogućnostima.

Još dva koncepta su bitna sa kultorološkog aspekta komunika- cije, a to su etnička pripadnost i na-cionalnost. Etnička pripadnost se odnosi na kulturološko nasleđe i istoriju osobe ili naroda i uklјučuje zajedničke kulturne tradicije i vero-vanja. Državlјanstvo se odnosi na nacionalnu državu jednog naroda ili prebivališta lјudi gde imaju državlјanstvo. Najčešće nacional-nost potiče iz zemlјe u kojoj je poje-dinac rođen, ali ponekad lјudi rođe-njem odustaju od državlјanstva i migriraju u novu zemlјu gde imaju pravo na novi nacionalni identitet.

Rod i seksualna orijentacija, unosi nove načine razmišlјanja o kulturi, gde je suština, ne samo da li je neko muško ili žensko, već i kako se iden-tifikujete kao heteroseksualni, ho-moseksualni, lezbejski, dvopolni ili transrodni? Rod je u tome deo kul-ture jer svako društvo ima određene rodne uloge i očekivanja za muš-karce i žene. Na primer, obično se smatra normalnim da se ženski pol šminka, dok se to često smatra ne-prikladnim to za muškarace, ako se izuzmu određeni društveni i svečani rituali. Seksualna orijentacija se odnosi na sklonost osobe prema seksualnim ili romantičnim veza-ma, neko može preferirati partnera istog pola, suprotnog pola ili oba. Seksualna orijentacija utiče na nečiji pogled na svet ili politiku države, jer sva društva ne uklјučuju u sve socijalne i druge beneficije, one članove koji se identifikuju kao homoseksualci ili lezbijke.

Socioekonomski položaj je takođe bitan elemenat kulturnog identi-teta, a osim ekonomskog i materi-jalnog aspekta, odnosi se i na razu-mevanje sveta i ukupnog okruženja i ''sastoji se od ideja, ponašanja, stavova, vrednosti i jezika; odnoosno toga kako mislite, osećate se, pona-šate se, posmatrate, oblačiti se, razgovarate, krećete se, šetate” Orbe i Harris. Ovim se proširuje, koncept klase i šta označavaju rad-nička klasa, srednja klasa i viša kla-sa. Međutim, ekonomski položaj je samo jedna promenlјiva koja utiče na klasu ili socioekonomski položaj. Postoje i drugi markeri identiteta koji oblikuju čovekovu kulturu ili pogled na svet, pre svega duhovnost ili religija, profesija, hobiji, politička ubeđenja, godine, sposobnosti (Da-šić 2014a; 2014b). Dodatni koncepti su privilegovanost i etnocentrizam, politička korektnost, a što je od zna-čaja za vlastiti kulturni identitet, mesto u društvu i komunikaciju sa drugima.

Jedan od prvih koraka ka senzi-bilnoj i produktivnoj komunikaciji o kulturnom identitetu je mogućnost imenovanja i prepoznavanja nečijeg identitet i relativne privilegije koju on pruža. Slično je i priznanje da Ekonomski signali 72

nečije kulturno stanovište nije sta-novište svih, jer naš pogled na svet, ono što se smatramo ispravnim ili netačnim, normalnim ili čudnim, u velikoj meri su pod uticajem kultur-nog položaja ili stanovišta, odnosno preseka svih aspekata našeg iden-titeta. Česta greška za koju su krivi lјudi iz svih kultura je etnocen-trizam, odnosno stavlјanje sopstve-ne kulture i odgovarajućih uverenja, vrednosti i ponašanja u centar (Ta-sić, Đokić, 2022). Etnocentrizam se pokazuje na male i velike načine, od nacističkog uzdizanje arijevske rase iz Drugog svetskog rata i stradanja drugih naroda, do malih i naizgled nesvesnih postupaka i raznim ob-lastima, od istorije i značaja pojedi-nih naroda, do savremene društ-vene prakse, zatim književnosti, do geografije i značaja u tom smislu (Bajić, 2020).

Razvoj identiteta manjina je takođe bitan, jer pripadnici manjinske gru-pe su uočeni kao drugi ili drugačiji, oni takođe teže da postanu svesni svog identiteta, pre nego pojedinci koji su deo većinske grupe. Može se koristiti model četiri faze razvoja, koji se inače odnosi na razvoj rasnog i etničkog identiteta, i kada se raz-matraju drugi manjinski aspekti identiteta kao što su pol, klasa ili seksualna orijentacija.

Prva faza je neispitani identitet, kada su osobe mlade i jednostavno ne vide između rasnog identiteta i njihovog sopstvenog života i kada se jednostavno prihvataju vrednosti i verovanja većinske kulture. U dru-goj fazi, konformnost, pojedinac se kreće od pasivnog prihvatanja dominantnog sistema vrednosti kulture na aktivniji. Oni svesno donose odluke da se asimiliraju ili uklope sa dominantnom kulturom čak i ako to znači rušenje ili negiranje sopstve-nog nasleđa. Može se ostati u ovoj fazi, sve dok neki događaj ne natera na preispitivanje svog sistema vero-vanja. Treća faza je otpor i razdva-janje. Prelazak sa druge na treću fazu može biti težak proces jer je potreban određeni nivo kritičkog mišlјenja i samorefleksije, a na bazi nekog nacionalnog ili individualnog podsticaja. Faza četvrta je integra-cija, kao završna faza u kojoj poje-dinac dostiže postignuti identitet i kada se nauči da treba ceniti razli-čitost, a rasu, pol, klasu i etničke odnose treba doživlјavati kao slo-žene procese.

U savremenom digitalnom dobu postoje teorije o globalnim nomadi-ma, odnosno lјudima koji se puno kreću i koji mogu razviti multi-kulturalni identitet kao rezultat svog opsežnog međunarodno puto-vanje. Međunarodni nastavnici, poslovni lјudi i vojno osoblјe primeri su globalnih nomada. Jedna od ranijih teorija koja je opisala ovaj model razvoja nazvana je teorija U-krive, jer se smatralo da faze slede obrazac slova "U". Ovaj model je od tada revidiran u oblik koji pred-stavlјa niz uspona i padova. I ovde se uočavaju faze, počev od prve, koju karakteriše predviđanje i uzbuđe-nje, i u kojoj su lјudi ispunjeni pozitivnim osećanjima o njihovom predstojećem putovanju i pokuša-vaju da se pripreme. U drugoj fazi može se doživeti kulturni šok, kada se uzbuđenje istroši ili se dogode neočekivani, ili neprijatni događaji. Razlike u jeziku, običajima, pa čak i hrani, čine da to nekome može biti neprihvatlјivo. Treća faza je adap-tacija. Na vrhu modela (što je završ-na, četvrta faza), postoji osećaj ugodnosti, zbog kontakta sa novim kulturnim obrascima i verovanjima. Sve ovo pokazuje da je razvoj iden-titeta osobe proces u fazama i speci-fičan je za pojedince i kulturne gru-pe, što znači da je to komunikacioni odnos i društveni proces, jer se javlјa u našim odnosima sa drugim lјudima u određenom društvu. Pri tome je jezik klјučni faktor u obliko-vanju sopstvene percepcije o sebi, kao i stavova i verovanja o drugim kulturnim grupama.

Osim značaja koji ima jezik u inter-kulturnoj komunikaciji, važni su i određeni koncepti za razumevanje komunikacione prakse među kul-turama, kao i određeni stilovi komu-nikacije i razlike između visokog i niskog konteksta i kontinuiteta direktnih ili indirektnih stilova. Treba svakako navesti visok i nizak kontekst koji objašnjava Hal, kao i nalaze koje utvrđuje Hofstede. Hal kaže, u komunikaciji sa visokim kontekstom, značenje je u lјudima, više je konkretno, odnos među lјudima je nasuprot samo rečima. Komunikacija u niskom kontekstu se dešava kada se moramo osloniti na značenje reči da bismo dešif-rovali značenje osobe. Iako su neke kulture nizak ili visok kontekst, u opštem smislu, takođe mogu biti pojedinačne ili kontekstualne razli-ke unutar kultura. Zemlјe poput Ne-mačke, Amerke i Švedske su nizak kontekst, dok su Japan i Kina visok kontekst.

Važnost interkulturne komunika-cije je i u tome, da li kultura ima kolektivističku ili individualističku orijentaciju. Kada osoba ili kultura ima kolektivnu orijentaciju, ona postavlјa potrebe i interese grupa iznad individualnih želјa ili moti-vacija. Nasuprot tome, sopstvo ili sopstveni lični cilјevi su motivisani u kulturi individualističke orijen- tacije. Svaka osoba se smatra odgo-vornom za sopstveni uspeh ili neus-peh u životu. Gert Hofstede je orga-nizovao istraživanje u 52 zemlјe, o njihovoj orijentaciji prema indi-vidualizmu odnosno kolektivizmu. Nјegovi nalazi, kao i druga istra-živanja pokazuju, da nijedna kul-tura nije samo jedno ili drugo, da je to više kontinuum, da pojedinci i kulture mogu pokazivati razlike u individualizmu ili kolektivizmu iz dominantne kulture, ali određeni konteksti mogu da istaknu jedno ili drugo(Vlajković, 2021).

Ideja o ''malom svetu'' može se objasniti na jednom slikovitom pri-meru. Da bi objasnio svetsku popu-laciju maloj deci, David J. Smit traži od dece da svet zamisle kao malo selo, na sledeći način: ako je 2012. godine svetska populacija iznosila 7. 050.000.000 (sedam milijardi i pede-set miliona), to se može uzeti tako da je čitav svet ima 100 lјudi, gde jedna zamišlјena osoba predstavlјa sedam miliona i petsto hilјada lјudi (7.500.000) iz stvarnog sveta. Smi-tov model pomaže da se ispita koje nacionalnosti čine svetsku popula-ciju, kojim jezicima govore, koliko imaju godina, i kako su bogatstvo i obrazovanje globalno distribuirani (Vlajković, 2021).

• 2.    Kontinuet i diskontinuitet digitalnog doba

  Kako odrasti u novom digitalnom dobu; da li nova tehnologija ima uti-caja na demografske promene sav-remenog sveta, i da li digitalna revo-lucija bitno menja ne samo opšte društvene uslove života, već i uslove u kojima se odvija proces obrazova-nja, pa tako i same subjekte novog obrazovnog sistema. Prisutna je dilema, da li upotreba IKT može biti više pitanje digitalne pismenosti i digitalnog pristupa nego generacij-skih osobina (Stevanović, et al., 2022). Dok su neki sumnjičavi u pogledu tvrdnji da je savremena ge-neracija radikalno različita od uče-nika iz prošlih generacija, ima onih koji u to veruju, jer su novi mladi izloženi tehnološkom napretku koji nikada ranije nije viđen. Ovu ravno-težu između bezrezervnog slaganja i skepticizma najbolјe je sažeo N. Selvin, koji tvrdi:

• 3.    Nove paradigme komunikacije u digitalnom dobu

Iako postoji jasna potreba da se vodi računa o promenlјivim informacijama i tehnološkim potrebama dece i mladih, jasno je da činimo dobro ako izbegnemo ekscese digi-talne izvorne debate i umesto toga se koncentrišemo na pobolјšanje našeg razumevanja realnosti upot-rebe tehnologije u savremenom društvu (Selwyn, 2009, 12).

Današnji učenici i studenti, smat-raju mnogi autori, nisu više subjekti u obrazovnom sistemu koji je dizaj-niran za podučavanje; oni se nisu samo postepeno menjali od onih iz prošlosti, kao što se to događalo između generacija ranije. Umesto postepenih promena, sada se dogo-dio veliki diskontinuitet. Moglo bi se, po mnogim autorima, to nazvati „singularnost“, a to je događaj koji stvari tako fundamentalno menja, da nema povratka. Ova „singular-nost“ nastaje iz izrazito brzog šire-nja digitalne tehnologije u posled-njim decenijama 20. veka (Prensky, 2001).

Današnji mladi predstavlјaju prve generacije koje su odrasle sa ovom novom tehnologijom, okruženi računarima, video igricama, digitalnim muzičkim plejerima, video kamerama, mobilnim telefonima; umesto igračaka, odmah koriste alate digitalnog doba (Dašić, et al., 2023). Prema nekim istraživanjima, mladi troše manje od 5.000 sati svog života čitajući, ali preko 10.000 sati igrajući video igre i oko 20 000 sati gledanja televizije. Šta je rezultat ovakvog okruženja i ogromnog obima interakcije sa njim, i da li današnji mladi fundamentalno misle i obrađuju informacije druga-čije od svojih prethodnika; i koje su njihove suštinske osobine. Najčešća predstava o njima je, da upotreba in-formacija i komunikaciona tehnolo-gija (IKT) definišu generaciju učeni-ka koji su radikalno drugačiji od onih iz prošlih vremena, pa se cela gene-racija naziva digitalnim domorocima (Prenski 2001a), Milenijumska gene-racija ili Generacija M. kod drugih autora, a za ove pojedince se kaže da su to „rođeni digitalci“ do kraja dva-desetog i početka dvadeset prvog veka. Oni su domoroci ili govornici digitalnog doba.

„Mrežna generacija“, takođe poz-nata i kao Milenijalci, Gugl gene-racija (Google generation) zapravo su „tehnološki veterani“, rođeni u potpunosti u digitalnom svetu. Naj-češća oznaka za njih je digitalni do-moroci, u smislu da su oni „izvorni govornici“ digitalnog jezika računa-ra, video igara, interneta. Ali, tu se postavlјa i „obrnuto“ pitnje – kako oni vide sve ostale? Oni sve te ostale, koji nisu rođeni u digitalnom svetu, a usvojili su većinu aspekata nove digitalne tehnologije, smatraju za doselјenike. Iz toga sledi važna raz-lika kao što je način obraćanja inter-netu, zatim proces učenja novog jezika, a jezik naučen kasnije u ži-votu, kažu naučnici, ide u drugi deo mozga Amersdorffer,et al, 2012). Međutim, digitalni domoroci u školi često osećaju, kao da su došli nera-zumlјivi (stranaci da im predaju, ne mogu da razumeju šta doselјenici govore. Digitalni starosedeoci navi-kli su da zaista brzo dobijaju infor-macije. Oni vole paralelni proces i više zadataka. Više vole svoju gra-fiku nego tekst, oni više vole nasu-mični pristup, poput hiperteksta (Okvir 7.2 i 7.3), a najbolјe funkci-onišu kada su umreženi. Uspevaju u trenutnom poduhvatu i čestim nagradama. Više vole igre nego „oz-bilјan“ posao.

Osim toga, mladi ne moraju da pre-vode ili uče novu tehnologiju, već je neposredno doživlјavaju, jer su pro-veli čitav život uronjeni u digitalnu kulturu u meri u kojoj je to iz teme-lјa promenilo način na koji obrađuju informacije, tako da poseduju raz-ličite stilove učenja i sklonosti nika-da pre viđene (Prenski 2001a, b). U stvari, učenici se toliko drastično razlikuju od prošlih generacija po obrazovanju, ali sam sistem obra-zovanja ne ide u korak sa tim. Kao što tvrdi, „Naši učenici su se radik-alno promenili. Današnji studenti više nisu lјudi za koje je obrazovni sistem osmišlјen da poučava“ (Pren-ski, 2001a, 1). Ovo je delimično i zbog toga, što obrazovni sistem čine instruktori rođeni tokom analognog doba, koji nikada neće tako dobro poznavati novu tehnologiju, kao nji-hovi učenici jer će oni uvek zadržati, u određenoj meri, uporište ili „ak-cente”u svojoj prošlosti.

Digitalni imigranti ne veruju da njihovi učenici mogu uspešno učiti dok gledaju televiziju ili slušaju mu-ziku, jer oni, doselјenici to ne mogu. Digitalni imigranti misle da učenje ne može, ili ne treba biti zabavno. Učitelјi digitalnih imigranata pret-postavlјaju da su učenici isti kao i uvek, i da će iste metode dok su oni bili učenici, da važe i sada. Ali ta pretpostavka više ne važi. Međutim, digitalni domoroci su već u sistemu, na tradicionalan način. Pa šta bi trebalo da se dogodi? Da li bi studenti digitalnih urođenika treba-lo da nauče stare načine ili bi trebali njihovi edukatori, digitalni imigra-nti da uče novo? Bez obzira koliko bi to doselјenici mogli poželeti, malo je verovatno da će se digitalni domo-roci vratiti unazad. Možda je to nemoguće – njihov mozak je možda već drugačiji, kaže Prenski. Zbog toga se mora preispitati i metodo-logija i sadržaj, a današnji nastav-nici moraju da nauče da komunici-raju na jeziku i stilu svojih učenika (Darginavičienė, Suchanova, 2020). To znači ići brže, ne korak po korak, već paralelno, sa više pristupa, jer najveći problem sa kojim se suočava današnje obrazovanje je, da ins-truktori, koji govore zastareo jezik, onaj iz pred-digitalnog doba, bore se da nauče populaciju koja govori pot-puno novi jezik.

Da li metafora o komunikacionoj fontani želјa, u analogiji sa rimskom fontanom želјa kod Jose Luis Ori-huela (Žoze Luis Orihuela), može na neki način da implicira promene pa-radigme zasnivane na sopstvenim ontološkim i epistemološkim pret-postavkama o komunikaciji u digi-talno doba, već i da pokaže kako to treba preraditi. Analogija je potpuna. S jedne strane, uzet je Rim da personifikuje ceo svet, celu planetu, kao što je u davnoj prošlosti nekad i bilo. Kao što nagnuti nad rimsom fontanom želјa oni koji zamisle sreću misle ne samo na sebe nego misle i na druge, tako i ovde, u ko-munikaciji u okviru komunikacione fontane želјa reč je o celoj planeti.

U digitalnoj eri ili digitalnom dobu, podrazumeva se da je svet u opas-nosti iz više razloga (Bjelajac, et al., 2023). Kao Damoklov mač nad gla-vama lјudstva sve vreme je atomsko oružje, ugrožena priroda, tj. Eko-loški problemi, toplјenje lednika na oba pola, virusne pošasti kao u da-našnje vreme korone (Dašić, et al., 2022; Dašić, 2016). Sve to zahteva zajedničku brigu, te se želјe nagnuti nad rimskom fontanom želјa moraju ne samo uvišestručiti, nego dobiti novi smisao i nove širine u svojoj zamisli. Po obe linije, po liniji želјa čiji pojam po obimu i sadržaju se mora proširiti, tako i po drugoj liniji, po liniji dolazećih iz celoga sveta, ima smisla nova integracija (Rakić, et al., 2021). Ta nova integracija od-nosi se na današnji umreženi digita-lizovani svet.

U vezi sa deset paradigmi profesora Orihuele, postavlјaju se i mnoga druga pitanja. Tako, kod prve para-digme, postavlјa se pitanje šta zap-ravo znači „od publike do koris-nika“? Da li hoće da se kaže da je publika praktično nestala, i da je na sceni jedan po jedan korisnik; ili pak hoće da se kaže da publiku čini jedan po jedan korisnik, ma koliko da ih jeste, a zatim se izvode i ostale paradigme, ili hoće da se ukaže na neophodnost novog naučnog pris-tupa i pogleda u ovoj oblasti. Još širi pristup vodi do pitanja, kakva je uloga koju paradigme imaju u nauci jer su one najopštiji okvir za pos-matranje i razumevanje sveta, a time i osnov za stvaranja naučnih teo-rija. Kako navodi Stiven Man (Steven Mann), „Ljudi imaju strahovitu potrebu za stabilnošću, a jedan od načina na koji tu potrebu zadovo-lјavamo jeste traganje za paradigmama. Stvarnost smatramo ukroće- nom ukoliko pronađemo klasifika-ciju, opis za nju“ (Mann,1997)

O tome govori i Tomas Kun svom delu „Struktura naučnih revolucija“ revolucija (Kun, 1974).“ Baveći se filozofijom nauke, on naglašava zna-čaj koji paradigme imaju za nauku i njen razvoj. Paradigme predstav-lјaju refleksiju vremena, društveno-istorijskih okolnosti u kojima nasta-ju i opstaju, održavajući dostignuti nivo naučnog razvoja (Višnja 2007). U periodima naučnih revolucija, prevazilaženjem jedne i nastankom naredne, savremenije paradigme, ostvaruje se klјučni progres nauke. No, s obzirom da vladajuća para-digma opredelјujuće utiče na sve naučne teorije toga doba i jednako se primenjuje i na prirodne i društ-vene sisteme, razumlјivo je da je njena promena zahtevan poduhvat za čiju je realizaciju neophodno da se steknu određeni preduslovi (Sco-llon, et al., 2012).

• 4.    Zaključak

• 5.    Literatura

  Amersdorffer, D., Bauhuber, F., & Oellrich, J. (2012). The economic and cultural aspects of the social web: Implications for the tourism industry. Journal of Vacation Marketing, 18(3),   175–184.

Osim komunikacije putem govornih i pisanih narativa, na komunika-cionoj sceni sve više je prisutno i delјenje vizuelnih sadržaja kratkog trajanja putem mobilnih aplikacija. Ta deoba poseda sopstva postala je klјuč uspostavlјanja novih standar-da upotrebe društvenih mreža među, sve više među njihovim naj- mlađim korisnicima. Jedan važan aspekt kulturne komunikacije je verbalni jezik. Svaka kultura ima svoj jedinstveni rečnik, gramatiku i obrasce izgovora (Braslauskas, 2020). Na primer, u kulturama visokog konteksta kao što je Japan, neverbalni znaci i indirektni izrazi se često koriste za prenošenje infor-macija. Nasuprot tome, kulture nis-kog konteksta kao što su Sjedinjene Države imaju tendenciju da koriste direktniji i eksplicitniji jezik. Sposobnost prilagođavanja razli-čitim stilovima govora je klјučna za efikasnu međukulturalnu komuni-kaciju, omogućavajući pojedincima da tačno prenesu svoje misli i shvate poruke drugih.

Neverbalna komunikacija je još jedan kritični kulturni aspekt ko-munikacije. Gestovi, izrazi lica, govor tela i lični prostor razlikuju se u različitim kulturama. Dok se u jednoj kulturi uspostavlјanje kon-takta očima može smatrati znakom pažnje, u drugoj se može shvatiti kao nepoštovanje. Od suštinskog je značaja da pojedinci razumeju i pri-lagode se ovim neverbalnim znako-vima kako bi izbegli pogrešno tuma-čenje ili uvredu. Kulturna kompe-tencija u neverbalnoj komunikaciji može pobolјšati razumevanje, pove-renje i međusobno poštovanje među lјudima iz različitih sredina.

Kulturne norme i vrednosti takođe oblikuju stilove komunikacije. U ne-kim kulturama se podstiče emocio-nalna ekspresivnost, dok se u dru-gim ceni emocionalna suzdržanost. Razumevanje ovih kulturoloških razlika može pomoći pojedincima da interpretiraju i na odgovarajući na-čin reaguju na emocije drugih. Šta-više, svest o dinamici moći unutar kultura, kao što je važnost hijerar-hije ili rodnih uloga, može sprečiti nesporazume i pomoći u izgradnji pozitivnih i harmoničnih odnosa.

I u naše vreme, u vreme digitalne tehnologije, kada se brzina preno-šenja poruka približava brzini svet-losti, etički vrednosni stavovi i dalјe važe. Svi, odranije znani kao ubed-lјivi argumenti opstaju; i dalјe se oslanjaju na tri oblika dokaza koji su bili u «igri» pre više od dve hilјade i petsto godina, a to su aristote-lovska tri oblika dokazivanja: logos, patos i etos, što su kasniji retoričari nazvali retoričkim trouglom. Logos poziva na razum, odnosno umova-nje. Logos se takođe može smatrati tekstom argumenta, kao i koliko dobro je govornik argumentovao svoju tezu. Logos se odnosi na obraz-loženje koje koristi govornik. Dobar argument je logičan, ima tačnu unu-trašnju strukturu, ukoliko se svaka tačka tačno odnosi na druge tačke i u tom smislu je kompletan. Među- tim argument ne mora biti „u pravu“ da bi bio strukturno zdrav, tamo gde su tvrdnje govornika potkreplјene verodostojnim dokazima. Argumen-tovane zablude ili pogrešni logički apeli su češći nego što mnogi to shvataju, naročito u reklami i poli-tičkoj kampanji.

12449364

Bajić, P. (2020). Theoretical and practical aspects of the communication theory of power in the global network society. SPORTS, MEDIA AND BUSINESS, 6(1), 19–25.     Retrieved from hp/smb/article/view/49

Braslauskas, J. (2020). Effective creative intercultural communication in the context of business interaction: theoretical and practical aspects. Creativity Studies, 13(1),                    199-215.

2094

Ekonomski signali 80

Bestiality: Profiling Zoophiles. International Journal of Cognitive Research in Science, Engineering and Education (IJCRSEE) , 11 (1),     153–164.

2503

Dašić D., Kostadinović G., Stan-ković M. (2023) Еthical aspects of science and scientific knowledge. International Journal of Cognitive Research in Science, Engineering and Education (IJCRSEE), 11(2),   343–350.

Dašić D., (2014a) Etički aspekti ele-menata brend miksa, Kultura polisa, god. XI br. 25, str. 163180

Dejan Dašić, (2018) Glasine kao vid simboličke moći – mediji između istine I manipulacije, Nacionalni interes, br.2, 2018, str. 61-80. 18.4

Dašić, D., Kostadinović, I., Kostadinović, S. (2022) Fake news as an indispensable part of media discourse. Economic signals: business magazine, 17(1), 121-136. 201121D

Dašić, D. (2016) Osobenosti I elementi brenda. Srpska aka-demska misao = Serbian academic thought. – God. 2, br. 2, 1946                                    ;

Kun, Tomas, Struktura naučnih revolucija, Nolit, Beograd, 1974.

Mann, S. R.. (1997) The Reaction to Chaos“ in Complexity, Global Po-litcs, and National Security, ed. Alberts, David S. and Czerwin-ski, Thomas J. National Defense University, Washington DC.

Prensky, Mark (2001) Digital natives, digital immigrants, part II:

Do they really think differently? On the Horizon, 9, 1–6. Retrieved from iting/

03067R

02054S

Tapscott, D. (1998). Growing up digital: The rise of the net generation. New York: McGraw-Hill Companies.

Tsang, N. K. F. (2011). Dimensions of Chinese culture values in relation to service provision in hospitality and tourism industry. International Journal of Hospitality Management, 30(3), 670–679.

10.12.002

Vlajković, M. (2021) Vidovi komu-nikacije s javnošću u uslovima visoke digitalne pismenosti, dok-torska disertacija, Fakultet za kulturu i medije, Univerzitet Megatrend, Beograd.

Višnja Š. (2007) KULTURNA UVJETOVANOST POSLOVNE KOMUNIKACIJE, Acta Turis-tica Nova, Vol 1, No. 1, pp 87-98.