(Ne)zaposlenost i socijalna prava u uslovima ekonomske krize u Srbiji

1 Ljubomir Mitrovic, 2 Slavka Mitrovic

1Pravni fakultet Priština, 2Poljoprivredni fakultet Priština

Rezime : U ovom radu autori najpre sagledavaju (ne)zaposlenost kao makroekonomski fenomen i njene pojavne oblike u Srbiji. U teoretskom kontekstu daje se kriticki osvrt na povezanost ekonomije i socijalnih prava (ne)zaposlenih kod nas i ukazuje na ekonomsku (globalnu) krizu kao ozbiljan ogranicavajuci faktor za ostvarivanje socijalnih prava imajuci u vidu pre svega, iskazivanje viska zaposlenih. Cilj rada je bio da se analiziraju mogucnosti da se odrzi postojeci nivo zaposlenosti. Posebno da se odrede aktivnosti za ostvarenje mera socijalne sigurnosti sinhronizovanom akcijom sindikata, poslodavaca i države, gde ce svaki ucesnik u dogovoru da podnese odredeni teret, država da smanji javnu potrošnju, poslodavci da se uzdrže od olakog davanja otkaza i zaposleni da prihvate niže nadnice i odustanu od štrajka.

kljucne reci : trziste radne snage (rada), zarade, (ne)zaposlenost, globalna ekonomska kriza, socijalna prava, bruto domaci proizvod, sindikat, poslodavac, drzava (vlada), preduzeca, mere socijalne sigurnosti, nacionalna sluzba za zapošljavanje.

UVOD

Nezaposlenost kao makroekonomski problem u Srbiji nije nov. Prelaz na trzisni koncept privredivanja i afirmacija trzista rada u Srbiji ucinili su povecanje nezaposlenosti, koja je kod nas i inace bila vrlo visoka. Problem nezaposlenosti postaje teži sa izbijanjem globalne ekonomske (finansijske) krize, mada su predvidanja bila da ce srpska privreda i drustvo biti "zaobideni". Ocekuje se da ce se trend rasta nezaposlenosti nastaviti i u narednom periodu, sobzirom da je došlo do pada ekonomske aktivnosti kao i zbog sporog i nedovoljnog priliva direktnih stranih investicija. Imajuci u vidu napred izneto, namera autora je da najpre sagledaju nezaposlenost kao ekonomski fenomen i njene pojavne oblike u Srbiji, zatim, povezanost ekonomije i socijalnih prava zaposlenih i nezaposlenih, dalje, da se sagledaju kakve posledice ima ekonomska kriza po zaposlene i nezaposlene i na kraju da sagledamo mere zaštite socijalnih prava od strane Vlade i Nacionalne sluzbe za zaposljavanje kako bi se sprecilo smanjenje ukupnog fonda radnih mesta na nacionalnom nivou.

1.    Nezaposlenost i njeni pojavni oblici

U trzisnim privredama trziste radne snage ne funkcionise na isti nacin kao trziste prirodnih resursa i trziste kapitala. Naime, u najvecem broju slucajeva visa cena kapitala (sredstava za proizvodnju) dovodi do povecanja ponude, a niza cena dovodi do njihovog smanjenja. Isti je slucaj i sa ponudom prirodnih resursa.

Medutim, trziste radne snage je specificno robno trziste, jer se na njemu kupuje i prodaje roba ''sui generis''. Ona predstavlja složen splet ekonomskih, socijalnih, politickih i istorijskih faktora koji time trzistiu radne snage daju poseban karakter i izgled. Znaci, rezultat na trzistu radne snage nije rezultat ''ponude i traznje'', odnosno "trzista" u klasicnom smislu, vec, pre svega, sporazum o ceni odgovarajuce kategorije rada postignut izmedu radnika i poslodavca.

Za razliku od sredstava za proizvodnju i prirodnih resursa, koji spadaju u objektivne faktore proizvodnje, radna snaga, kao najvazniji cinilac proizvodnje i samog procesa rada, predstavlja subjektivni faktor proizvodnje, koja pruza svoje usluge u obliku rada za odredeno vremensko razdoblje. Specificnost trzista radne snage ilustruju i sledece reci Paula Samuelsona: "Covek je mnogo vise nego sto je roba. Ipak je tacno da ljudi iznajmljuju svoje usluge za cenu. Ova cena je stopa najamnine, i od svih cena daleko najvaznija. Za preteznu vecinu stanovnistva, najamnina je jedina determinanta porodicnog dohodka''2 Ono je daleko najvaznije tržište, i na njega otpada 4/5 (preko 80%) nacionalnog dohodka, ili približno ¾ nacionalnog proizvoda.3 Prema tome, visina dohodka bitno zavisi od visine nadnice, odnosno plate, i ona se uglavnom odreduje nezavisno od odnosa ponude i tražnje za radnom snagom.

S obzirom na to da se na tržištu radne snage ništa ne prodaje i ne kupuje, nego se rad kao usluga radne snage iznajmljuje za odredeno vreme, cena rada (plata) se po pravilu ne odreduje samo u zavisnosti od snage ponude i traznje za radnom snagom. Ukoliko podemo od idealne apstrakcije da postoji tržišna ravnoteža, odnosno da je ponuda za radnom snagom jednaka traznji, to ce znaciti da nema nezaposlenosti i da bi u tom slucaju i cena rada (plata), bila determinisana samo dejstvom ponude i tražnje za radnom snagom. Ali, je samo teorijski slucaj jednakost traznje i ponude radne snage, pri cemu je traznja uvek manja, sto ima za posledicu da uvek postoji izvestan broj nezaposlenih lica koja traze a ne mogu da nadu posao.

Iz iznetog mozemo izvesti zakljucak da nezaposlenost predstavlja razliku izmedu ponude radne snage i traznje za njom. Drugim recima, nezaposlenost predstavlja višak ponude nad tražnjom za radnom snagom.

Shodno trzistu roba i usluga, kod trzista radne snage treba, znaci, ocekivati da sa padom (plata) dode do porasta traznje za radnom snagom. Naime, rad u ovom slucaju postaje jeftiniji i mnogim bi se robnim proizvodacima isplatilo da zaposle nove radnike i da ostvare s njima dodatne profite. S druge strane, opadanje plata imalo bi uticaja na jedan broj lica koji nije fiksno vezan od radnog dohodka da prestane da traži posao i time bi se smanjila ponuda rada. Sa smanjenom ponudom rada, povecanom traznjom radne snage doslo bi do smanjenja nezaposlenosti.

Medutim, na trzistu radne snage ovaj proces nije moguc. Naime, plate imaju silaznu krutost (rigidnost) koja predstavlja kljucni problem u ekonomiji rada.4 Ukoliko su nadnice (plate) rigidne nadole i previsoke, docice do nezaposlenosti, kao i svako silazno kretanje traznje za robama i uslugama izazvace nezaposlenost. Rigidnost nadnica (plata) nadole je posledica suprostavljanja zaposlenih radnika da im se nadnice ne smanjuju, jer bi u protivnom došlo do obaranja naviknutog, odnosno postignutog standarda života.

S druge strane, pad realnih plata i porasta nezaposlenosti dolazi kao posledica prirodnog priraštaja stanovništva i migracija stanovništva iz sela u gradove i iz poljoprivrede u druge grane, odnosno delatnosti. Isto tako, pad nacionalnog dohodka, nedovoljna akumulacija, što je i naš slucaj, izaziva kako pad realnih plata, tako i porast nezaposlenosti.

Kako društveni proizvod jedne zemlje zavisi pre svega od zaposlenosti, odnosno od proizvodne snage rada, onda ce plate direktno uticati na smanjenje zaposlenosti, smanjenje prozvodne snage rada i akumulacije, smanjenje vrednosti društvenog proizvoda, devalviranje vrednosti nacionalnog rada i povecanje nezaposlenosti. Racunice koje pokazuju da je u srpskoj privredi, a narocito u industriji zabelezen visoki pad proizvodnje. Naime, dok je kod svih deset zemalja u tranziciji clanice EU odavno prevaziden nivo BDP-a iz daleke 1989. dotle Srbija je u 2008 godini ostvarila svega 80% BDP-a iz daleke 1989. godine. Tranzicioni pad industrijske (vukuce) proizvodnje je bio jos drasticniji, tako da je ona 2008 godine dostigla samo polovinu proizvodnje iz 1989. godine.Prosecna stopa rasta BDP-a u Srbiji u periodu od 2000 do 2008. godine iznosila 5,4% dok je stopa rasta industrijske proizvodnje bila oko 2%. Otuda je i veliko smanjenje ucesca industrije u BDP-u, sa 44,5% u 1989 na svega 17,4% u 2008. godini. Treba istaci da se u visoko razvijenim zemljama za isti period ucesce industrije u BDP-u kretalo oko 30% (u Ceskoj oko 40%, a u Kini oko 50%).

Tržište radne snage u našoj privredi (i uopšte u razvijenim tržišnim privredama) nije moglo funkcionisati kao tržište roba i tržište kapitala, ne samo kao posledica sistemske prirode, vec iz razloga sto je ono nesavrseno. Naime, u zemljama sa razvijenom tržišnom privredom tržište rada je segmentirano tržište. ''Pod segmentiranjem tržišta rada podrazumevamo njegovu podelu na posebne delove izmedu kojih postoje teske prepreke za slobodno selenje radne snage''.5 Zato i ne dolazi do ujednacavanja plata za istu vrstu rada.

Segmentirano tržište se može poistovetiti sa nizom nepovezanih ostrva, gde svako prelivanje s jednog na drugi troši vreme i novac, pa zbog toga preduzetnici i radnici odmeravaju dobitke i gubitke u takvoj situaciji. Ravnoteža na tržištu rada na makro nivou se može izvesti samo iz ovakve mikro osnove.

Osim toga, poznato je da je pokretljivost rada veoma mala, sto znaci da se radnici vrlo nerado odlucuju da menjaju posao i u slucaju da raspolazu sa svim relativnim informacijama i da mogu da nadu bolje zaposlenje u odnosu na postojece. Brojni su razlozi za ovakvo ponasanje radnika. Nedostatak stanova predstavlja realnu prepreku za promenu zaposlenja kada je to podrazumevalo preseljenje u neko drugo mesto boravka. Kao drugi razlog može se navesti sigurnost zaposlenja. Radnici visoko vrednuju sigurnost zaposlenja i najcesce su nespremni da prihvate neizvesnost i da snose rizik eventualnog gubitka posla. Osim toga, radnici, ukoliko duze provode u preduzecu, posebno se nagraduju.

Poznata je cinjenica da trziste radne snage funkcionise veoma sporo. Naime, na prmene u platama radnici i ne reaguju posto su cesto veci troskovi promene poslova nego efekti vecih novih plata. Isto tako, preorijentacija radnika sa jednog na drugi posao iziskuje puno vremena i novca zbog dopunskog obrazovanja, odnosno prekvalifikacije. Postoje i drugi razlozi ali je potrebno istaci da su to samo dopunski uzroci, koji su jos vise povecali vec formirane deformacije na trzistu radne snage. Treba naglasiti da nezaposlenost kao makroekonomska pojava predstavlja, bez sumnje, jedan od najozbiljnijih problema sa kojima se suocila nasa zemlja unazad nekoliko godina. Naime, dugotrajne posledice duznicke krize, rata, ekonomske sankcije Ujedinjenih nacija i sada svetska ekonomska (finansijska) kriza, kao najvaznija vansistemska ogranicenja, znacajno su doprineli da se formira visoki nivo nezaposlenosti. Za razliku od sportske i kulturne saradnje, koja ce brzo preboleti vreme sankcija, nezaposlenost, zajedno sa kriminalom, bolesti i ''sivom ekonomijom'' ce jos zadugo ostati pratilac srpskog društva. Pored nezaposlenosti kao opšte makroekonomske pojave, i nezaposlenost kao mikroekonomska pojava deluje i u uslovima kada nema nepovoljnih ekonomskih šokova.6 Naime, nedovoljne su investicije u postojecim preduzecima i za otvaranje novih radnih mesta, nema konkurencije izmedu zaposlenih i nezaposlenih lica. Smanjena sigurnost zaposlenja je zrtva koju valja podneti za vecu efikasnost privredivanja. Cinjenica je da su na trzistu rada nacinjeni znacajni pomaci u pravcu izmestanja socijalne funcije iz preduzeca i njenog prebacivanja na državu, što je odlika tržišne privrede.

Naravno, oslobadanje od viskova zaposlenih ne treba shvatiti kao jednokratan cin, kampanju koja ce dovesti do enormnog povecanja nezaposlenosti. Rec je, dakle, o procesu koji treba dinamizirati u skladu sa materijalnim mogucnostima drzave da intervenise u sferi zastite od nezaposlenosti. Isto tako, nezaposleni moraju biti stimulisani da traže zaposlenje i prihvate raspolozivi posao, odnosno iskoriste mogucnosti koje vode zapošljavanju.

Cinjenica je da traznju za radnom snagom odreduje zaposlenost. Ovo iz razloga što je ponuda radne snage (lica koja traže zaposlenje) gotovo uvek veca7 od traznje, tako da uvek postoji neki vid nezaposlenosti. To znaci da i u uslovima pune zaposlenosti8 postoji odredena nezaposlenost.9

Puna zaposlenost u trzisnim uslovima privredivanja sadrzi odredeni stepen frikcione nezaposlenosti. Ova vrsta nezaposlenosti predstavlja dobrovoljnu nezaposlenost koja nastaje i postoji prilikom prelaza s jednog na drugi posao ili traženja zaposlenja.

Ilustracije radi, to znaci da ukoliko je radnik zaposlen u Beogradskoj "Lasti" napustio posao i za tri nedelje ocekuje da radi u "Kosmet-prevozu" u Kosovskoj Mitrovici, on je prakticno tri nedelje nezaposlen. Ovakav oblik nezaposlenosti, koja se javlja izmedu napustenog radnog mesta i ponovnog zasnivanja radnog mesta u drugom preduzecu naziva se frikciona nezaposlenost.

Pored frikcione nezaposlenosti, u okviru dobrovoljne nezaposlenosti spada i nezaposlenost ''tražnja''. Za razliku od frikcione nezaposlenosti koja se odnosi na prelaz s jednog na drugi posao, ne ulazeci u motiv prelaska nezaposlenosti ''tražnja'' je takav oblik nezaposlenosti koji nastaje prilikom traznje novog uspesnijeg, najbolje placenog posla. Vreme dok se najbolji posao traži je vreme voljne nezaposlenosti.

Dobrovoljnu ili voljnu nezaposlenost definisao je Phelps (1970). Naime, on je posao od stava da najamnine, nadnice, odreduju preduzeca, sluzeci se principom da veca nadnica — stvara mogucnost za veci i brzi priliv radne snage.

Imajuci u vidu da sva preduzeca nemaju istu traznju za radnom snagom i, stim u vezi, u nivou ponudenih nadnica jedan broj radnika koji trazi bolje radno mesto nece prihvatiti prvo ponudeno, vec ce provesti deo u informisanju i vrednovanju ovih razlika pre nego što prihvate novi posao. Za to vreme oni su, po pretpostavci, nezaposleni.

Tako, ''ocekivana disperzija nadnica neizbezno dovodi do nezaposlenosti. 10 Inace, nivo zaposlenosti po ovoj teoriji zavisice od:

• •    kvaliteta informacija o slobodnim radnim mestima - nizi kvalitet informisanja znaci i duzi period trazenja, a time i visu nezaposlenost i

• •    od odnosa izmedu socijalne pomoci nezaposlenima i zarada.

Tako, sto je visi odnos socijalna pomoc zarada (odnos zamene) i troskovi trazenja posla ce biti nizi, a broj onih koji traze posao veci. Do povecanja broja zainteresovanih za novi posao (kao posledica rasta pomoci) dolazi po dva osnova: prvo, manji broj ljudi je spreman da odmah prihvati prvi ponudeni posao, i drugo, jedan broj radnika, nezadovoljnih postojecim poslom, napusta radna mesta da bi trazili druga, bolja. Na taj nacin povecava se gep izmedu onih koji su spremni da odmah prihvate posao i radne snage, koja predstavlja ukupan broj lica koja traže posao. Visoke naknade za nezaposlcenost, s druge strane, povecavaju i broj onih koji traze posao, tako da se gep dodatno prosiruje. To znaci da relativno visoke kompenzacije nezaposlenim (u odnosu na zarade) povecavaju prirodnu stopu nezaposlenosti i to po dva osnova: smanjivanjem ponude rada i privlacenjem novih lica na trziste radne snage.11

Nasuprot voljnoj (dobrovoljnoj) nezaposlenosti kao rezultatu tražnje za boljim radnim mestom, nedobrovoljna nezaposlenost nastaje kada je kolicina ponudenog radnog vremena radnika veca od kolicine trazenog radnog vremena koju zahtevaju poslodavci pri nekoj datoj visini nadnice. Drugim recima, nedobrovoljna nezaposlenost nastaje kada nema dovoljno zaposlenja za sve one koji ga traže, jer postoji višak ponude radnog vremena, odnosno radne snage.

Nedobrovoljnu nezaposlenost možemo poistovetiti sa otvorenom nezaposlenoscu, mada je pojam otvorene nezaposlenosti uzi. Naime, svaka nacionalna ekonomija, pored toga što ima problem otvorene nezaposlenosti, moze se sresti i sa prikrivenom nezaposlenoscu. Prikrivena nezaposlenost može se manifestovati u vidu tzv. obeshrabrenih radnika, koji je, inace, prisutan u trzisnim privredama za vreme recesije. Radi se o licima (radnicima) koji posle uzaludnih nastojanja da nadu posao gube svaku nadu i prestaju aktivno da ga traze. Na taj nacin oni ''ispadaju'' iz radne snage i iz evidencije tržišta rada. Isto tako, prikrivena nezaposlenost može se javiti kao posledica društveno-ekonomskih reformi. Naime, u zemljama Istocne Evrope nezaposlenost vecih razmera dosla je do izražaja nakon otvaranja procesa privrednih i društvenih reformi. Poznato je da u uslovima centralno - planskog privredivanja prakticno sva raspoloživa ponuda rada bila apsorbovana formalnim zapošljavanjem, koje cesto nije bilo u skladu sa ekonomskim kriterijumima i stvarnim potrebama proizvodnje. Zato se danas u uslovima privrednih i državnih reformi bivse socijalisticke zemlje susrecu sa problemom prekobrojnih radnika (prikrivena nezaposlenost).

Treba istaci da je prisustvo prekobrojnih radnika nespojivo sa funkcionisanjem preduzeca na trzisnim osnovama, buduci da viskovi zaposlenih predstavljaju trosak za preduzece i umanjuju mu konkurentnost na domacem i stranom trzistu.

Cinjenica je da ''bilo da je trajna ili povremena, da se pogorsava ili ne, nezaposlenost je nesumnjivo velika nesreca i uvek je to bila. 12 Stoga se i postavlja pitanje kako smanjiti nezaposlenost i stvoriti uslove za punu zaposlenost.

Problem nezaposlenosti mora se rešavati paralelnim delovanjem u dva pravca: da se stvori pritisak na nezaposlene da traže posao i da se stvore mogucnosti za rad aktivnim merama trzista rada. Drugim recima to znaci: a)da se lica bez posla osposobe za rad u novim propulzivnim granama putem prekvalifikacije i obuke i b) da država stvori novu tražnju za radnom snagom (podsticanjem zaposljavanja u malim preduzecima, javnim radovima itd.). I najzad, najvažnija zaštita od trajne masovne nezaposlenosti svakako jeste privredni rast. Naime, jedino pravo rešenje problema zaposlenosti je ono zasnovano na privrednom rastu, koje ne insistira iskljucivo na socijalnoj dimenziji nezaposlenih radnika, vec prvenstveno na stvaranju trzisnog ambijenta preko kojeg ce se postici pokretanje investicionih ciklusa i podizanje produktivnosti rada. Dakle, cilj mora biti ponovni uzlet privrede, a sa privrednim rastom otvorice se mogucnosti za vise radnih mesta. Naravno, u postizanju ovog cilja treba koristiti harmonicnu strategiju rasta umesto strategije forsiranog rasta svojstvene bivsim socijalistickim zemljama. Sto se toce nase zemlje, mogucnosti privrednog rasta su posebno znacajne kod usluznog sektora koji, kao što je poznato, uglavnom zapošljava radnu snagu. Posebno postoje mogucnosti kod privatnog sektora buduci da ce svoj puni razvoj imati u narednom periodu, sto ce imati za posledicu da se uposli znatan deo radnika koji je morao da ode zbog ''velike operacije'' i sada ekonomske krize, kao i prijem novih radnosposobnih lica.

12 Jozef Šumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Kultura, Beograd, 1960, str. 111

2.    Interakcija ekonomije i socijalnih prava

Izmedu stanja ekonomije i socijalnih prava kao i polozaj zaposlenih i nezaposlenih postoji interakcija. Tu meduzavisnost mozemo posmatrati kako u granicama jedne nacionalne ekonomije, tako i na nivou globalne ekonomije. Opšte je poznata stvar da ukoliko je ekonomska snaga jedne zemlje veca to sve su pretpostavke da ce ona uticati pozitivnije na socijalna prava i obratno ukoliko je ekonomija jedne zemlje takva da je ekonomski rast i razvoj neznatan (kao posledica ekonomske krize), to i efekti uticaja ekonomije na socijalna prava (polozaj zaposlenih) bice negativni (manji). Ovakvu konstataciju potvrdujemo velikim privrednim rastom koji je ostvaren u gotovo svim zemljama u drugoj polovini XX veka kao i na pocetku trceg milenijuma. Visoki privredni rast omogucio je da se poveca zivotni standard zaposlenih. Doslo je poboljsanja polozaja zaposlenih, bolji uslovi rada, veca sindikalna prava i slobode. Isto tako, ekonomski rast na svetskom nivou je omogucio da problem siromastva, unazad dve decenije najviše smanjio. Naime, ekonomski rast i razvoj u ovom periodu su najviše ostvarile, Kina, Indija i još neke azijske zemlje, cime je omoguceno da se smanji u apsolutnom odnosu broj ljudi koji zive u uslovima siromaštva.

Cinjenica je da nizak ekonomski rast izaziva porast nezaposlenosti i siromastva. Naime, izmedu nezaposlenosti i siromastva postoji interakcija. Nezaposlenost prema A. Senu ima tri razlicita aspekta, a sto se moze reci i za zaposlenost. Oni se ticu proizvodnje dohodka i priznanja koje je povezano sa radom. Prva dva aspekta su ekonomskog karaktera, dok se treci moze oznaciti kao psiholoski.13 S obzirom da nezaposleni ne stvaraju vrednost niti visak vrednosti, to znaci da su i liseni prihoda od rada i optereceni osecanjem licne beskorisnosti.

Iako je siromaštvo u korelaciji sa niskim ili nikakvim primanjima, ipak treba istaci da nezaposleni nisu po definiciji siromasni. Istina je da nezaposleni nemaju prihode od rada, ali mogu imati druga primanja i to: ako su vlasnici akcija u nekom preduzecu mogu imati dividendu (prihod od akcija), kamatu ukoliko su svoj novcani kapital dali u banku, rentu ukoliko su dali na koriscenje zemlju, kucu ili poslovni prostor. Takode nezaposleni mogu imati prihode i materijalnu pomoc od clanova svoje porodice (oceve ili majcine penzije). Nema sumnje da ovi prihodi u nasoj zemlji nemaju veliki znacaj, tako da se moze slobodno reci da se u Srbiji nezaposlenost i siromastvo gotovo preklapaju. Siromastvo pogada i one koji rade kao i penzionere s obzirom da nezaposleni ovim clanovima cine jos veci teret kao i da ne mogu da imaju siguran oslonac, jer su im primanja i penzije uglavnom nedovoljne i za najosnovnije potrebštine.

U Srbiji gotovo da se ništa krupno nije desilo po pitanju upošljavanja nezaposlnih kao i onih koji su postali višak radne snage kao posledica tranzicije i prirodnih reformi. Problem je postao još teži izbijanjem svetske ekonomske (finansijske) krize. Naime, negativni efekti svetske krize su vec prisutni. Tako dovoljno je samo pomenuti da su donacije presusile, da nove investicije sporo ili nedovoljno pristižu za veliki posao koji treba da se obavi. Na ovo treba dodati javni dug Srbije od 12, 68 milijardi evra što je 39,7% BDP, tako da je Srbija zadužena u iznosu koji pokriva 44% BDP i da ima prostora za još 30 milijardi dinara bilo kakvog novog kredita. Pored toga, neophodno je u cilju postizanja efikasnosti privredivanja državnih privrednih subjekata otpustiti znatan broj zaposlenih. Problem se ovde ne zaustavlja s obzirom da ovi zaposleni imaju svoje porodice, tako da ce doci do socijalnih problema za jos lica. Doda li se pak ovome cinjenica, da danas u Srbiji zivi preko 1.300.000 lica ispod socijalne granice izdržljivosti, to problem postaje još teži. Dakle, ekonomska kriza ostavlja negativne posledice u svim oblastima društvenog života, pa i u oblasti socijalnih prava. Zapravo, aktuelna globalna ekonomska kriza jasno je potvrdila, da su njene posledice puno vece nego sto se mogu postici pozitivni efekti u uslovima ekonomskog rasta i celokupnog ekonomskog boljitka. Drugim recima, ekonomska kriza ima veliki uticaj na socijalna prava i položaj zaposlenih i nezaposlenih u jednoj nacionalnoj ekonomiji. Otuda je cilj socijalne politike svake zemlje, da stvori, barem, minimum zivotnog standarda za celo stanovnistvo. Znaci, pitanje socijalne politike nije samo pitanje o zaposljavanju, jer ono utice na ljude ne samo kada su na poslu, vec i kada su izvan i bez posla.14 Zapravo, socijalna politika odnosi se na probleme koji tretiraju zarade, osiguranje nezaposlenih, program socijalne pomoci, penzije, zdravstvo, bezbednost na radu, obrazovanje, kao i profesionalnu i geografsku mobilnost radne snage.

3.    Svetska ekonomska kriza i srpska privreda i društvo

Iz politicke ekonomije je poznata stvar da je ekonomska kriza neminovni pratilac robne (trzisne) privrede. To se prakticno i potvrdilo najnovijom svetskom ekonomskom krizom. Kako ne postoji autarhicne privrede i kako gotovo sve zemlje sveta ucestvuju u drustvenoj podeli rada (neka vise neka manje), to sve one i ucestvuju u stvaranju nacionalnog odnosno drustvenog bogatsva. Otuda predvidanja da ce svetska ekonomska kriza "zaobici"

srpsku privredu i drustvo su netacna i neozbiljna. U ostalom, danas ''svet postaje globalno selo''.

Nema sumnje, ekonomska kriza je pogodila najveci deo covecanstva i da iz nje neke zemlje ce se izvuci pre a neke kasnije. Svi su izgledi da ce ekonomsku krizu savladati najpre one zemlje koje imaju mocnu privredu, a da ce kasnije one koje imaju slabu domacu privredu. Srbija kao zemlja koja ima nizak BDP (bruto domaci proizvod) sigurno ce morati da se duzi vremenski period bori sa ekonomskom krizom.15 Razvijene zemlje zapale su u ekonomsku krizu ne zbog toga sto im je BDP nizak, vec iz razloga sto postojecim ekonomskim i socijalnim sistemom, po ko zna koji put nisu u stanju da pronadu put i sprece negativne strane trzisne utakmice, odnosno zbog nemogucnosti suzbijanja ciklicnog ponasanja privrede. Sto se pak tice uzroka nastanka krize u Srbiji a sto je slucaj i sa ostalim zemljama centralne i istocne Evrope treba ih traziti na strani nedostatka trzisne utakmice. Da je kriza u Srpskoj privredi i društvu prisutna može se sagledati kroz razne segmente društvenog života. Negativni efekti finansijske krize najpre su se ispoljili kod tržišta kapitala, da bi se potom proširili na gotovo sve grane privrede. Kriza je pogodila kako zaposlene tako nezaposlene. Zbog toga svakodnevno imamo eskalaciju radnickih protesta koji cesto znaju biti i veoma radikalni, jaca jaz izmedu poslodavaca i zaposlenih, porast nezaposlenosti kao i strah od gubitka posla.

Cinjenica je da ekonomska kriza pogada ne samo zaposlene vec i druge grupacije. Negativni efekti su veoma izraženi kod životnog standarda penzionera, zatim, kod studenata. Naime, oni koji žele i koji su sposobni da idu dalje, najcesce su suoceni sa skupljom skolarinom. Studenti su, naravno, jedna od najugroženijih grupa stanovništva u pogledu finansijskih sredstava u uslovima ekonomske krize. Pored zaposlene, nezaposlene kriza ne mimoilazi poslodavce, kao ni kompanije odnosno preduzeca u svetu i u nasoj zemlji. Naime, u uslovima ekonomske krize mnoge firme iz inostranstva odlažu investicionu aktivnost zbog pada prodaje, a sto ima za konacan efekat pad profita kao osnovnog motiva privredivanja. Pored toga, mnoge firme ulaze u nove dugove ne samo zbog novih investicija, nego zbog restruktuiranja starih dugova. Kako je u uslovima ekonomske krize cilj prezivljavanje pojedinaca i sprecavanje erozije velikih kompanija, to smanjena kolicina novca utice na pad kupovne moci gradana kao posledica smanjenja zaposlenosti, pada produktivnosti, rasta nelikvidnosti, restriktivne poslovne politike kako velikih kompanija iz privatnog tako i javnog sektora, a što sve dovodi do pada prodaje. Sektor stanovnistva uglavnom se usredsreduje na kupovinu onog sto cini svakodnevne potrebstine.

Navedene okolnosti dovode do porasta nezaposlenosti. Nezaposleni prema Zakonu o zaposljavanju i osiguranju za slucaj nezaposlenosti, jeste lice od 15 godina života do ispunjavanja uslova za penziju, odnosno najkasnije do 65 godina života, sposobno i odmah spremno da radi, koje nije zasnivalo radni odnos ili na drugi nacin ostvarilo pravo na rad, a koje se vodi na evidenciji nezaposlenih i aktivno traži zaposlenje.

Nezaposlenim, u smislu ovog zakona, ne smatra se redovan ucenik, student osnovnih studija do 26 godina, lice kome miruju prava iz radnog odnosa u skladu sa zakonom i lice koje je ispunilo uslov za penziju u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju.16

Dakle, nezaposlenost kao ekonomski fenomen je situacija u kojoj lice (pojedinac) zeli da radi pri postojecoj trzisnoj plati i koje aktivno trazi zaposlenje (radno mesto), ali ne moze da ga pronade.17 Ona (nezaposlenost) se izražava preko stope nezaposlenosti. Stopa nezaposlenosti predstavlja kolicnik izmedu broja nezaposlenih i ukupnog broja aktivnog stanovnistva odredene zemlje, regiona ili sveta. Sto se tice obracuna stope nezaposlenosti ona se u Srbiji moze izracunati na dva nacina i to: prvi, stopa nezaposlenosti se dobija na osnovu zvanicnih podataka Nacionalne službe za zapošljavanje a drugi za koji se smatra da je pouzdaniji, a koji se dobija na osnovu ankete radne snage – ona je u Srbiji u 2010. godini iznosila oko 16%, odnosno 20%.

Pored nezaposlenosti proces tranzicije i privrednih reformi u Srbiji zajedno sa najnovijom svetskom (globalnom) ekonomskom krizom doveo je do pojave sindroma ''strah od gubitka posla''. Taj sindrom je bio nepoznanica u dojucerasnoj srpskoj socijalistickoj privredi, posto je jednom zauzeto radno mesto bilo garantovana kategorija do penzionisanja. Znaci, rizik ostajanja bez posla bio je iskljucen, sto jasno pokazuje da je radnik u samoupravnom preduzecu imao monopol na radno mesto.

Strah od gubitka posla danas je u srpskoj privredi i društvu realnost. Naime, strah od gubitka posla nije samo kod privatnih poslodavaca vec postaje sve izrazeniji i u javnim preduzecima, s obzirom da je ovaj sektor godinama bio prenatrpavan novom radnom snagom, ne vodeci pri tome racuna o efikasnosti privredivanja ovih preduzeca. Ne zeleci da zapostavimo i ovom prilikom posledice koje ekonomska kriza ostavlja na poslodavce, ipak moramo konstatovati da su negativni efekti krize najizrazeniji kod zaposlenih. Zaposleni su svesni cinjenice da je ekonomska kriza u srpskoj privredi i drstvu napravila dodatni obruc koji cini situaciju gotovo bezizlaznom. Naime, rezultati primenjivanog modela privatizacije ne ohrabruju zaposlene da ce naci novo radno mesto. Pored toga, pad proizvodnje izazvan ekonomskom krizom dovodi do pada profita u preduzecima a sa time su i manje mogucnosti za ulaganje u novu opremu, strucno usavrsavanje zaposlenih, a sto sve stvara pritisak na zaposlene da ce ostati bez posla.

Ono što posebno gubi optimizam i nadu kako kod zaposlenih tako i nezaposlenih jeste svakako sto nasa zemlja jos nije izasla iz domace krize, a vec je zadesila i svetska (globalna) kriza. Domaca ekonomska kriza prouzrokovana je pocev od ekonomskih sankcija, visoke inflacije kao i same visoke nezaposlenosti, a što je uslovilo stalni rast nezaposlenosti i sto je dovelo u pitanje obezbedenje socijalne sigurnosti za one koji to svojim radom nisu u mogucnosti da ostvare. Posebno nesaglediv problem nije samo na polju pada društvenog proizvoda, nego što je izvršena nevidena pljacka od strane ''bogatih zemalja''. Naime, vestacko osiromašenje naše zemlje putem ekonomskih sankcija izazvalo je ''odliv mozgova''. Dovoljno je pomenuti, da je samo do kraja 1993. godine iz Srbije otislo preko 800 naucnika od toga oko 200 doktora nauka. Ovome treba dodati one koji su u meduvremenu otisli iz zemlje, posebno treba istaci veliki broj mladih tek svrsenih studenata - strucnjaka za cije je skolovanje uložen ogroman novac kao nada tehnološkog razvoja zemlje (najviše mladih strucnjaka koji su napustili zemlju je zavrsilo studije iz oblasti fizike, matematike, elektrotehnike, hemije i sl.).

Imajuci u vidu napred izneto s pravom se namece pitanje ako iz Srbije odlaze najkvalitetniji strucnjaci, ko ce i da li ce imati dovoljno strucnih ljudi da Srbiju pokrenu ka ekonomskom razvoju i prosperitetu? Ovo pitanje treba da bude pitanje svih pitanja, jer XXI vek je vek znanja, a naš najproduktivniji kapital odlazi preko granice bez ikakve naknade.

Vlada mora snagom argumenata da uspešno prebrodi posledice ekonomske krize, da vrati poverenje u bolje sutra, jer od kada je svetska ekonomska kriza pokazala svoje pravo stanje, gradani Srbije strahuju da ce se ziveti gore, i da ce danas biti kao u ''stara dobra vremena'', a vreme koje dolazi jos teze, s obzirom da se ocekuje tendencija pada zivotnog standarda, porast straha od gubitka posla. U tom kontekstu faktografski podaci upozoravaju da je ukupan broj zaposlenih u Srbiji dostigao istorijski minimum u poslednjih nekoliko decenija. Naime, stopa zaposlenosti od pocetka globalne (svetske) ekonomske krize opala za 3,3% odnosno za 200000 lica te da je prakticno svaka druga osoba radno sposobna zaposlena, a što pruža veoma sumornu sliku tržišta rada u Srbiji u 2009. godini. Isto tako od pocetka ekonomske krize doslo je do porasta nezaposlenosti, tako da se na kraju 2009. godine stopa nezaposlenosti popela na 17,4%.18

Prema podacima Anktete o radnoj snazi iz oktobra 2009. godine u Srbiji je bilo zaposleno oko 2450000 lica, dok stopa zaposlenosti 50%. Stopa zaposlenosti opala je za oko 0,8% izmedu aprila i oktobra 2009. godine. Imajuci u vidu da je cilj srpske privrede i drustva ulazak u Evropsku uniju to da bi dostigli sadašnju stopu zaposlenosti u njoj (EU) bilo bi potrebno da nivo zaposlenosti u Srbiji poraste za oko 800000 lica, sto ce biti gotovo nemoguce ostvariti tokom ove decenije.19

Vec je istaknuto, da ekonomska kriza pogada kako zaposlene, nezaposlene tako i same poslodavce. Naime, smanjena ekonomska aktivnost stvara strah za buducnost preduzeca, ali i mogucih dodatnih nameta koje drzava može da uvede kao rezultat deficita u budžetu. Faktografski podaci ukazuju da je BDP u drugom kvartalu u 2009. godini manji za 4,1% nego u isti period u 2008. godini. Osetan pad je zabelezen u preradivackoj industriji (20%), gradevinarstvu (16,1%), ugostiteljstvu (11,8%), vadenje rude i kamena (9%), trgovina (8%). Tendencija pada takode je prisutna kako kod izvoza tako i kod uvoza. Pad izvoza se objašnjava kao posledica pada cena primarnih proizvoda na svetskom tržištu. A zna se da se Srbija uglavnom pojavljuje sa izvozom primarnih proizvoda. Podaci pokazuju da je saldo tekuceg racuna platnog bilansa Srbije (u % BDP) u padu sa -7,0% u 2009. na -7,9% u 2010. godini, a ocekuje se da ce on u 2011. biti -8,9% a u 2012. godini -8,8%.

Dosadašnje izlaganje nas navodi na konstataciju da su negativni efekti uticaja globalne ekonomske krize na srpsku privredu i društvo veliki. Medutim, to ne znaci da su svi nagomilani problemi u srpskoj privredi i društvu produkt globalne ekonomske krize. Naime, razloge lošeg stanja treba traziti pocev od loseg modela privatizacije, zatim, nepostojanja socijalnog dijaloga, nedovoljna organizovanost (spremnost) sindikata da brane interese radnika, nagomilani problemi u drzavnoj upravi i slicno. Ipak, mnogi poslodavci danas pod plaštom globalne ekonomske krize žele da prikriju svoje loše poslovne rezultate. Oni smatraju da je loše poslovanje njihovih kompanija rezultat viška zaposlenih, pa otuda oni resenje vide u otpustanju radnika i to cesto bez postovanja ugovora o radu, nezakonito davanje otkaza i to neretko bez ikakvog obrazloženja, otkaz se cesto zasniva na bahato ponasanje uz obracanje radniku od sutra ne dolazi na posao. Isto tako, radnici njihovo loše stanje vide kao posledica i globalne ekonomske krize. Iza naizgled legitimnih radnickih zahteva krije se zelja za ponistaj ili sprecavanje privatizacije i vracanje pod okrilje drzave i starog nacina rada.

U uslovima globalne ekonomske krize u veoma teškom položaju su kategorija ''zaposleni na crno''. Zbog loših uslova rada ova kategorija zaposlenih ima ne samo mnogo prava koja imaju zakonski zaposleni, vec spadaju u najrizicniju grupu, sto se tice povrede na radu, s obzirom da obavljaju sezonske poslove, zatim, ne poznaju dovoljno tehnologiju rada, jer nisu ni strucno kvalifikovani za poslove koje rade, na kraju, sredstva za zaštitu na radu gotovo da ne dobijaju, tako da je kod ove kategorije zaposlenih najveci rizik od povrede na radu. Treba istaci da, u Srbiji prema nekim procenama rad na crno obavlja preko pola miliona radnika.

Ovako veliki broj zaposlenih na crno rezultat je nemogucnosti da se oni koji traže posao legalno odnosno zakonskli zaposle, zatim, niske zarade iz redovnog radnog odnosa. Takode i poslodavci su zainteresovani za ovaj vid zaposlenih, sobzirom da izbegavaju poreze i doprinose koje bi trebalo da plate državi. Do porasta ovog vida zaposlenosti dolazi i otuda što su simbolicne kazne za one koji uposljavaju ovu kategoriju zaposlenih.

4.    Mere socijalne sigurnosti

Ekonomska kriza kao ekonomski fenomen nije nepoznanica u tržišnoj privredi. Naime, tamo gde ima trzisne privrede tamo je i moguca ekonomska kriza. Medutim, kao sto u prirodi nije moguce sa preciznoscu utvrditi elementarne nepogode, tako ni u privredi i drustvu nije moguce sa pouzdanoscu znati kada ce se ekonomska kriza pojaviti i kako ce njeno razorno dejstvo biti. Isto tako, kao sto nije moguce suzbiti negativno dejstvo prirodnih nepogoda, tako je gotovo nemoguce spreciti sve njene negativne posledice. Imajuci u vidu da je u ekonomiji povezano sve sa svacim, s tim sto su interakcije medu pojedinim elementima negde vece negde manje, to rešavanje negativnih posledica ekonomske krize nije moguce na nivou jedne nacionalne ekonomije, jer ni jedna ekonomija nije samostalna, tako da borba protiv ekonomske krize mora biti rezultat zajednicke i sinhronizovane akcije.

Svedoci smo da se poslednja ekonomska kriza (2008) pojavila u vremenu kada je odmakao proces globalizacije. To jasno ukazuje da je svestka ekonomska kriza produkt globalizacije.20 Otuda izlkaz iz globalne svetske ekonomske krize treba biti globalnog karaktera. Naravno ovo ne treba shvatiti kao proces koji treba posmatrati i pri tome ništa ne preduzimati na nivou nacionalne privrede i društva. Na rešavanje ovog krucijalnog problema najznacajniju ulogu imaju sindikati, poslodavci i naravno drzava odnosno njen predstavnik – Vlada Republike Srbije. Vlada treba biti usredsredena na socijalna pitanja i to pre svega, na redovno regulisanje obaveza poslodavaca prema zaposlenima, kako u oblasti redovnih isplata zarada, tako i u domenu za penzijsko i zdravstveno osiguranje. Dati problem je veoma izrazen kod nekih privatnih preduzeca. U situaciji kada u Srbiji postoji budzetski deficit i stroga ogranicenja javnog zaduzivanja (o cemu su u ovom radu navedeni faktografski podaci), a koja je i posledica nepredvidene ekonomske krize, potrebno je bilo da postojeci sistem socijalne sigurnosti države nadograditi. U tom smislu Vlada Republike Srbije je usvojila ''Plan socijalne sigurnosti''21 kako bi se resili kljucni problemi sa kojima su suoceni zaposleni danas u Srbiji. Medu najznacajnijim merama koje ovaj plan sadrzi su: uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, uplate doprinosa za zdravstveno osiguranje zaposlenima kojima to pravo nije obezbedeno od strane poslodavaca; isplata jednokratne pomoci za najugrozenije zaposlene; prekvalifikacija zaposlenih.

• a)    Uplata doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje

  Imajuci u vidu da za veliki broj zaposlenih u Srbiji za period od 01. januara 2004. do 30. juna 2009. godine nisu uplacivani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, Vlada Srbije je usvojila 27. avgusta 2009. godine ''Plan socijalne sigurnosti'' kojim se obavezala da ce uplatiti doprinose za penzijsko – invalidsko i zdravstveno osiguranje radnicima drzavnih i privatnih preduzeca, a sa time i povezati radni staz za isti period.

Vlada je omogucila povezivanje staza za isti period za preduzeca koja imaju vise od 50% drzavnog vlasnistva i za preduzeca koja cekaju privatizaciju. Sto se tice privatizovanih preduzeca, drzava im je omogucila takode da povezu radni staz svojim radnicima, tako sto bi oni izmirili svoje obaveze, a oni bi otplacivali kao kredit narednih godina. Odmah da kažemo da za ovaj model nije bilo mnogo interesovanja.

Drzava je omogucila da se poveze staz za period od 2004 do 2009 godine za 98000 radnika a sto je kostalo 25 milijardi dinara. Takode je doneta odluka da se poveze staz i za 2010. godinu, a kolio ce kostati u ovom trenutku se moze samo nagadati. Ovim je omoguceno da se penzionise veliki broj radnika, cime ce se povecati veliki broj penzionera. To ce dodatno izbršiti pritisak na državni budžet. Dakle, nevolje se ovim ne zavrsavaju vec samo premestaju na penzioni fond. Time ce se povecati korisnici novca iz budzeta, tako da se ocekuje, da ce u sledecoj godini stici naplata kredita zajedno sa kamatom u iznosu od 1 milijardu evra.

• b)    Uplata doprinosa za zdravstveno osiguranje zaposlenima kojima to nije obezbedeno od strane poslodavca

  Medu vecim problemima velikog broja zaposlenih u Srbiji je bila nemogucnost koriscenja prava iz zdravstvenog osiguranja. Sobzirom da poslodavci nisu uplacivali doprinose za obaveze za osiguranje u 2009. godini, Vlada je omogucila resavanje ovog problema uplatom zdravstvenog osiguranja za sve zaposlene kojima to nije ucinio poslodavac, cime je omogucila overu zdravstvenih knjizica (za zaposlene i clanove porodica) za 2009. godinu. Kako je ovo bila obaveza poslodavca, to drazava namirice svoja potraživanja od poslodavaca kao kod uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. U cilju rešavanja ovog problema na duži rok, Vlada je donela odluku o kontroli poslodavaca tako da u buduce poslodavci ce morati da najpre uplate doprinose za zdravstveno osiguranje, a potom da isplacuju zarade.

• v)    Isplata jednokratne pomoci za najugrozenije zaposlene

Dražava je u Planu za socijalnu sigurnost predvidela da se isplati jednokratna pomoc u iznosu od 5.000,00 dinara. Jednokratnu pomoc imace radnici u preduzecima gde mesecima nisu isplacivane zarade. Ovo pravo moci ce da ostvare zaposleni koji nije primio tri i vise zarade, pod uslovom da je on jedini clan domacistva u radom odnosu, ili ako oba bracna druga rade u istom preduzecu koje ne isplacuje plate, ili samohranim roditeljima maloletnog roditelja, ili onima sa više dece i neredovnim primanjima.

Treba istaci da jednokratnu pomoc ne bi predstavljala isplatu zarade zaposlenom, odnosno dela ili celokupne obaveze poslodavca po tom osnovu. Ovim bi zaposleni nastavio da potrazuje celokupan iznos neisplacene zarade sa pripadajucom kamatom.

Drazava je jednokratnu pomoc isplatila zaposlenim u javnom sektoru 15.01.2010.godine. Pomoc je isplacena zaposlenima cija je neto plata manja od 50.000,00 dinara a novac je obezbeden iz budzeta Ministarstva rada i socijalne politike Srbije. Treba istaci da isplata jednokratne pomoci nije se odnosila na javna preduzeca.

• g)    Odlozeno placanje elektricne energije za najugrozenije zaposlene

  Cinjenica je da mnoga preduzeca nisu mesecima isplatila zarade zaposlenim, tako da se zaposleni suocavaju sa podmirenjem egzistencionalnih potreba. Medu kljucnim problemima je nemogucnost placanja elektricne energije. Istina je, da je Elektroprivreda Srbije preduzela niz mera kako bi izašla u susret socijalno najugroženijim kategorijama domacinstva, i time bi se olaksalo placanje elektricne energije. Treba istaci, da je ovim merama obuhvaceno preko 300000 ljudi.

Imajuci u vidu tezak polozaj zaposlenih Vlada je postigla sporazum sa Elektroprivredom Srbije da se najugroženijim radnicima odloži isplata duga, odnosno da se otpiše deo duga i to zaposlenima koji nisu primali zarade vise od tri meseca, a cija su primanja po clanu domacinstva manja od 50% minimalne zarade.

• d)    Prekvalifikacija zaposlenih

Prelaskom srpske privrede na trzisni koncept privredivanja otvorila su se niz pitanja koja se ticu ekonomske i socijalne sfere. Ova pitanja su predmet interesovanja i sada u uslovima globalne ekonomske krize. Kao zajednicki problem za citav vremenski period je problem nezaposlenosti. Ostvarivanje prava nezaposlenih u periodu tranzicije regulisano je ne samo na davanju sredstava za prevazilazenje datog stanja vec na pomoci da ta lica putem prekvalifikacija reše svoje probleme koji su proistekli usled tehnickih ekonomskih i organizacionih problema. 22 Krug lica koja su obuhvacena ovim oblikom osiguranja, zatim visna davanja kao i duzina isplate datih naknada, regulisano je Zakonom o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica.²³

Izbijanjem globalne ekonomske krize Vlada Republike Srbije je donela Plan socijalne sigurnosti gde kao najznacajniju meru predvida prekvalifikaciju nezaposlenih. Vlada je sinhronizovano sa Nacionalnom službom za zapošljavanje i Ministarstvom prosvete pripremila plan aktivnosti na sprovodenju programa prekvalifikacije i obuke nezaposlenih.

Treba istaci da je Nacionalna sluzba za zaposljavanje organizovala sirom Srbije preko 100 vrsta prekvalifikacije. Za program obuke i dodatno obrazovanje izdvojeno je oko 950 miliona dinara. Ova mera je veoma znacajna za dolazak stranih investitora sa visokim tehnologijama, a zasta je potrebna blagovremena prekvalifikacija. Pored toga, ova mera daje efekte na duzi rok, jer na direktan nacin sanira posledice nepodudaranja ponude i tražnje radne snage u Srbiji, odnosno smanjenje disproporcije obrazovnog sistema sa potrebama na tržištu rada. Nacionalna služba za zapošljavanje i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja projektom prognoza na trzistu rada nameravaju da pruze pomoc obrazovanju. Naime, skolski sistem ce imati podrske o zanimanjima koja se na trzistu rada traze, ali i prognoze koje se odnose na sistemsko pracenje potreba poslodavaca u naredne dve, pet ili deset godina.

ZAKLJUCAK

Nezaposlenost predstavlja jedan od najvecih problema savremenog drustva. Prelaz na trzisni koncept privredivanja i afirmacija trzista rada, doprineli su povecanje nezaposlenosti i u Srbiji, koja je inace bila vrlo visoka. Problem nezaposlenosti postaje teži sa izbijanjem globalne ekonomske krize. Naime, sa pojavom globalne ekonomske krize, Srbija je dostigla istorijski maksimum nezaposlenosti, sobzirom da je Nacionalna služba za zapošljavanje evidentirala preko 700.000 nezaposlenih lica.

Otklanjanje ili bar ublažavanje ekonomske krize kod nas doprinelo bi i smanjenju nezaposlenosti. Smanjenjem nezaposlenosti došlo bi do inteziviranja investicija, otvaranje novih preduzeca, kao i vodenje adekvatnije socijalne politike u oblasti zapošljavanja.

Na kraju, autori zakljucuju, da ukoliko potraje duze stanje u kome se srpska privreda danas nalazi, a to je usporen rast bruto domaceg proizvoda, koji se prenosi na usporavanje rasta zaposlenosti, kapitala odnosno investicija i povecanja trgovinskog deficita, to ce dovesti u pitanje makroekonomsku stabilnost u godinama koje dolaze.

U tom kontekstu autori takode zakljucuju, da su socijalna prava i polozaj zaposlenih veoma pouzdan pokazatelj stanja ekonomije u jednoj nacionalnoj privredi. Uostalom, iskustvo nas uci da je svaki napredak u ekonomiji, u vecoj ili manjoj meri nosio sa sobom boljitak koji se osetio i u socijalnoj sferi.