Od oltara do interneta: rimokatolički sveštenici Subotičke biskupije na društvenim mrežama

Oblikovanje medijske budućnosti u digitalnom okruženju

Apstrakt : Rad istražuje uticaj platformi društvenih medija na verski život u kontekstu izazova digitalnog doba. Istraživanje se nadovezuje na zvanični stav Katoličke crkve, kao i na analizu sadržaja platformi društvenih medija sveštenika i polustrukturisane intervjue sa katoličkim sveštenicima u regionu. Cilj je bio da se utvrdi uloga Crkve na društvenim medijima i kako vernici reaguju na prisustvo sveštenika na različitim platformama. Polazec ́ i od preliminarnih zapažanja o dekretu Drugog vatikanskog sabora, papskih obrac ́ anja, kao i preporuke Dikasterija za komunikacije iz 2023. godine pod nazivom „Ka punom prisustvu“, tematskom analizom dubinskih intervjua, kao i analizom sadržaja objava i interakcija sveštenika na platformama društvenih medija, diskusija potvrđuje da je ljudsko iskustvo danas medijski posredovano; stoga, prisustvo sveštenika na mrežama nije samo izbor, vec ́ imperativ pastirske odgovornosti. Istraživanje pokazuje da su katolički sveštenici u Vojvodini uspešno integrisali digitalne alate u svoju misiju, koristec ́ i ih za jačanje zajedničkog identiteta i premostivanje jaza između tradicionalnih institucija i modernog društva.

Ključne reči: društveni mediji, katolička crkva, religiozni život, onlajn komunikacija, Vojvodina

Uvod

Sa ekspanzijom digitalnog doba, platforme društvenih mreža postale su prisutne u gotovo svim sferama života. One nisu samo prostori za ličnu komunikaciju i zabavu, već i značajni kanali informisanja, faktori formiranja javnog mnjenja i prostori izgradnje zajednice. Ovaj fenomen nije zaobišao ni religijski život. Različite konfesije i verski lideri sve češće prepoznaju mogućnosti koje nude društvene mreže za širenje svojih poruka, neposrednu komunikaciju sa vernicima i jačanje zajedničkog identiteta.

Cilj ovog rada jeste da istraži karakteristike, motivacije i efekte korišćenja društvenih mreža među katoličkim sveštenicima u Vojvodini. Posebna pažnja posvećuje se pitanjima na kojim platformama su aktivni, kakve narative zastupaju, na koji način uspostavljaju odnos sa svojim pratiocima, kao i sa kojim izazovima i mogućnostima se suočavaju tokom svog prisustva u digitalnom prostoru. Rezultati istraživanja mogu doprineti dubljem razumevanju digitalnih strategija religijske komunikacije, kao i prikazu online prisustva katoličke zajednice u Vojvodini.

Na globalnom nivou možemo uočiti brojne primere načina na koje pastiri komuniciraju u digitalnom prostoru. U Mađarskoj su pojedini sveštenici u poslednjem periodu privukli značajnu medijsku pažnju, budući da su na inovativan način pristupili mlađim generacijama. Takav primer je sveštenik Zoltán Lendvai, koji je postao poznat kao „sveštenik skejter“. Njegova priča je pre petnaest godina obišla i svetske medije. Vozeći skejtbord u reverendi, obraćao se ljudima, čime je generisao široku pažnju javnosti.

Znatno kompleksniji fenomen predstavlja András Hodász. Ovaj sveštenik postao je jedan od najpoznatijih katoličkih aktera na društvenim mrežama u Mađarskoj. Svojim vlogovima, podkastima i iskrenim tonom uspeo je da dopre do velikog broja mladih. Veru je predstavljao u savremenoj formi i uspešno komunicirao sa pripadnicima generacije Z. U izvesnom smislu, oko njegove ličnosti izgrađen je

• ^* Autor za korespondenciju

  

  prepoznatljiv brend. Međutim, 2023. godine dolazi do značajnog preokreta, budući da je Hodász suspendovan iz svešteničke službe. Prema mišljenju mnogih, ova odluka predstavljala je reakciju konzervativnijih struja unutar Crkve na njegove progresivnije stavove.

Dok je tokom šezdesetih godina televizija bila dominantno sredstvo masovne komunikacije, u novije vreme internet i društvene mreže predstavljaju jedan od najvećih izazova za Crkvu. Godine 2002. objavljena je publikacija Papinskog saveta za društvene komunikacije pod naslovom Crkva i internet. U ovom dokumentu eksplicitno se ističe da je komunikacija jedan od konstitutivnih elemenata Crkve, dok se mediji posmatraju kao dar Božiji. Dokument razmatra kako potencijalne rizike, tako i mogućnosti koje mediji nude, te naglašava da mediji više ne utiču samo na način na koji ljudi promišljaju život, već da je ljudsko iskustvo u velikoj meri postalo medijski posredovano iskustvo.

S obzirom na to da je cilj istraživanja razumevanje posmatranog fenomena, rad se primarno oslanja na kvalitativne metode. Ovakav pristup omogućava dublje sagledavanje narativa, strategija izgradnje odnosa, kao i ličnih iskustava ispitanika. U okviru istraživanja, polustrukturisani dubinski intervjui imaju ključnu ulogu u otkrivanju stavova vojvođanskih katoličkih sveštenika u vezi sa upotrebom društvenih mreža. Analiza sadržaja koje ovi sveštenici dele na različitim platformama (npr. Facebook, Instagram, eventualno TikTok) doprinosi razumevanju načina na koji koriste internet u svrhu evangelizacije, koje aspekte sopstvenog identiteta žele da predstave, kao i nivoa strpljenja i angažovanosti u komunikaciji sa vernicima u digitalnom prostoru.

Analiza objava, fotografija, video-postova, prenosa uživo i drugih formi komunikacije na odabranim profilima omogućava razvrstavanje crkvenih i ličnih sadržaja na osnovu unapred definisanih kriterija. Istovremeno, kroz analizu reakcija korisnika, primenjuje se metod netnografije, koji podrazumeva proučavanje javno dostupnih online komunikacionih kanala u cilju identifikacije i razumevanja obrazaca mišljenja i mehanizama odlučivanja unutar digitalnih zajednica. Ova metoda, ujedno, predstavlja adaptaciju etnografskih istraživačkih tehnika na kontekst online zajednica, u kojima se tzv. neoplemenske potrošačke grupe brzo formiraju i nestaju (Dörnyei i Mitev, 2010).

U okviru polustruktuiranih dubinskih intervjua, četiri katolička sveštenika govorila su o svojoj upotrebi društvenih mreža: Ákos Horvát, kapelan katedrale Svete Terezije u Subotici; Csaba Paskó, sveštenik rimokatoličke crkve „Apostoli poslanja“ u Kelebiji; Miklós Világos, sveštenik katoličke crkve Svetog Đorđa u Molu; Antal Egedi, sveštenik katoličke crkve Male Gospe u Svetozaru Miletiću; kao i Árpád Verebélyi, župnik crkve Svetog Ladislava u Bogojevu i crkve Svetog Imreta u Doroslovu.

Razrada

Drugi vatikanski sabor, održan između 1962. i 1965. godine, predstavlja jedan od ključnih događaja u savremenoj istoriji Katoličke crkve. Dokument Inter Mirifica („Među čudesnim stvarima“) jedan je od šesnaest saborskih dokumenata i nosi podnaslov Dekret o sredstvima društvene komunikacije. Ovaj dekret bavi se izazovima i mogućnostima koje donose sredstva društvene komunikacije, uključujući štampu, film, radio, televiziju i srodne tehnologije. U njemu se ističu moralne obaveze onih koji učestvuju u proizvodnji i distribuciji medijskih sadržaja, kao i odgovornost pojedinaca za promišljenu upotrebu medija i izbegavanje duhovno štetnih sadržaja. S druge strane, Dekret o sredstvima društvene komunikacije, jedan od šesnaest dokumenata drugog vatikanskog sabora potvrđuje urođeno pravo Crkve na korišćenje medija u cilju evangelizacije, obrazovanja i spasenja duša, te poziva Crkvu da se aktivno uključi u medijsku sferu, usmerava vernike u njenoj upotrebi i promoviše hrišćanske vrednosti u medijskom prostoru. Takođe, dekretom je ustanovljeno da se svake godine obeležava Nedelja katoličkih sredstava društvene komunikacije. Tokom poslednjih 58 godina, ovaj dan se obeležava na šestu vaskršnju nedelju, a aktuelni papa tim povodom redovno upućuje poruku posvećenu masovnoj komunikaciji.

• ^* Autor za korespondenciju

  Dokument Papinskog saveta za društvene komunikacije pod naslovom Crkva i internet ističe da je komunikacija jedan od konstitutivnih elemenata Crkve, a mediji su dar Božiji: „Bog nastavlja komunikaciju sa čovečanstvom preko Crkve… budući da je Bog Crkvu postavio za jedinog autentičnog tumača Svetog pisma. Štaviše, sama Crkva je zajednica, komunija, jedinstvo osoba i euharistijskih zajednica koje proističu iz jedinstva Svete Trojice i to jedinstvo odražavaju. Stoga je komunikacija jedan od konstitutivnih elemenata Crkve. To je najvažniji razlog zbog kojeg ‘komunikaciona praksa Crkve treba da bude uzorna, odražavajući najviše standarde verodostojnosti, pouzdanosti, osetljivosti za ljudska prava i drugih temeljnih principa’.“ (Foley i Pastore, 2002)

Papa Benedikt XVI već je 2009. godine ukazao na to da društvene mreže ne bi trebalo samo da olakšavaju međuljudske odnose, već i da podstiču izgradnju odnosa zasnovanih na poštovanju, dijalogu i kulturi prijateljstva. S druge strane, poslednja poruka pape Franja povodom Svetskog dana sredstava društvene komunikacije, objavljena 2. maja 2024. godine pod naslovom Veštačka inteligencija i mudrost srca: za potpuno ljudsku komunikaciju, ukazuje na ambivalentnu prirodu veštačke inteligencije i društvenih mreža.

„Neophodno je delovati preventivno, predlažući etičke regulatorne modele koji će ograničiti štetne, diskriminatorne ili društveno nepravedne efekte sistema veštačke inteligencije, te sprečiti njihovu upotrebu u cilju smanjenja pluralizma, polarizacije javnog mnjenja ili uspostavljanja isključivog načina mišljenja. Stoga ponavljam svoj apel i pozivam na saradnju međunarodne zajednice u cilju zaključivanja obavezujućeg međunarodnog sporazuma koji bi regulisao razvoj i upotrebu veštačke inteligencije u njenim različitim oblicima“, istakao je poglavar Katoličke crkve.

Papa Franja je dve godine nakon izbora za poglavara Katoličke crkve, 2015. godine osnovao Dikasterijum za komunikaciju, centralni organ Vatikana zadužen za oblast komunikacije. Cilj ove institucije jeste da objedini i uskladi različite komunikacione aktivnosti Svete Stolice i Države Grada Vatikana, kao i da efikasnije prenosi poruku Crkve globalnoj javnosti. Njegov prefekt je Paolo Ruffini, koji je ranije bio na čelu televizije Italijanske biskupske konferencije. Dana 28. maja 2023. godine, Dikasterijum za komunikaciju objavio je dokument sa 82 tačke preporuka, čiji je cilj da definiše i u određenoj meri normativno uokviri prisustvo crkvenih lica na društvenim mrežama, uprkos činjenici da biskupije u ovom pogledu uživaju značajnu autonomiju. Dokument, koji potpisuje Paolo Ruffini, nosi naslov Towards Full Presence („Ka punoj prisutnosti“), sa podnaslovom Pastoral Reflection on Engagement with Social Media („Pastoralna refleksija o angažmanu na društvenim mrežama“). U tekstu se nastoji odgovoriti na pitanje kako biti „dobar bližnji“ u digitalnom svetu, pri čemu se analizira priroda digitalnog prostora, uz istovremeno sagledavanje njegovih prednosti i nedostataka. Ističe se da danas više nije pitanje da li Crkva treba da bude prisutna u digitalnom okruženju, već na koji način to treba da čini. Dokument takođe ukazuje na paradoks tehnološkog razvoja: dok internet i društvene mreže omogućavaju uspostavljanje novih veza, istovremeno mogu udaljiti pojedince od suštine stvarnih susreta, na primer kada se umesto fizičkog prisustva svetoj misi bira njeno praćenje putem onlajn prenosa.

Tekst pod naslovom „Ka punoj prisutnosti“ razmatra šest tematskih celina. U prvom delu analizira promene koje su se dogodile u poslednje dve decenije u vezi sa digitalnim platformama i našim odnosom prema njima. Posebna pažnja posvećena je mladima, za koje se ističe da imaju potrebu da se susreću sa predstavnicima Katoličke crkve tamo gde se oni nalaze – uključujući i društvene mreže – budući da digitalni svet čini značajan deo njihovog identiteta i svakodnevnog života. Drugi deo ukazuje na globalno prisutan fenomen da vernici često svedoče o svojoj veri efikasnije od same Crkve, i to upravo putem društvenih platformi. Takođe se uočava da mnogi hrišćani traže smernice za snalaženje u digitalnoj kulturi koja snažno utiče kako na njihove verske zajednice, tako i na pojedince. U tekstu se posebno naglašava značaj edukacije lokalnih crkava i pastoralnih delatnika u ovoj oblasti. Treći deo razmatra pristup univerzalne Crkve, gde se analiziraju poruke povodom Svetskog dana sredstava

• ^* Autor za korespondenciju

  društvene komunikacije, kao i poruka pape Benedikt XVI iz 2009. godine, čija je suština da mediji ne treba samo da uspostavljaju veze među ljudima, već da te veze treba da budu utemeljene na poštovanju, dijalogu i prijateljstvu. Četvrti deo pruža konkretan primer koji ilustruje snagu digitalnih medija u službi Crkve: „Jedan nedavni događaj jasno je pokazao da digitalni mediji predstavljaju efikasan instrument u službi Crkve. Dana 27. marta 2020. godine, u ranoj fazi pandemije bolesti COVID-19, Trg svetog Petra bio je prazan, a ipak ispunjen prisustvom. Televizijski i direktni prenos omogućio je papi Franja da predvodi jedno transformativno globalno iskustvo: molitvu i poruku upućenu svetu u izolaciji. Usred zdravstvene krize koja je odnela milione života, ljudi širom sveta, zatvoreni i izolovani, bili su duboko ujedinjeni jedni s drugima i sa naslednikom apostola Petra. Posredstvom tradicionalnih medija i digitalnih tehnologija, papina molitva doprela je do domova ljudi i dotakla njihove živote širom sveta… Iako fizički udaljeni, oni koji su se u tom trenutku pridružili papi bili su međusobno prisutni i mogli su iskusiti trenutak jedinstva i zajedništva.” (Ruffini, 2023) Peti deo dokumenta opisuje proces njegovog nastanka, pri čemu su u njegovoj izradi učestvovali stručnjaci, laici, sveštenici i redovnici. Tekst postavlja temeljna pitanja o tome kako bi hrišćani trebalo da se odnose prema društvenim mrežama. Cilj nije izrada preciznih smernica, već podsticanje katoličke zajednice na ponašanje u duhu bližnjega i u onlajn prostoru. Šesti deo pruža teološku osnovu kroz parabolu o milosrdnom Samarjaninu: „Šta mi je činiti da baštinim život večni?”, postavlja se pitanje. Glagol „baštiniti” priziva ideju nasleđa Obećane zemlje, koje nije tek geografski prostor, već simbol nečeg dubljeg i trajnijeg — nečega što svaka generacija iznova treba da otkriva, a što može doprineti preispitivanju naše uloge u digitalnom svetu.” (Ruffini, 2023)

U kontekstu verskih zajednica, naučna literatura od druge polovine devedesetih godina identifikuje dva osnovna oblika organizovanja na društvenim mrežama. Prvi obuhvata grupe koje su institucionalno povezane sa tradicionalnim crkvama i koje najčešće deluju pod vođstvom crkvenih lica. U ovu kategoriju spadaju zatvorene Facebook grupe koje omogućavaju održavanje kontakta sa vernicima na veronauci, kao i parohijske stranice i stranice različitih crkvenih organizacija. Ovaj model prisutan je i u okviru Subotičke biskupije. Tokom prvog talasa pandemije koronavirusa 2020. godine, u periodu prolećnih zatvaranja, svoje nedeljne ili dvonedeljne susrete preneli su na digitalne platforme, realizujući komunikaciju putem aplikacija kao što su Zoom, Facebook, Teams ili Webex, a prisutne su na manjem broju platformi društvenih medija, budući da digitalno okruženje nije njihov primarni prostor delovanja (Andok, 2022). Drugu grupu čini onlajn prisustvo laika, gde se takođe formiraju zajednice, najčešće u formi blogova. Ove platforme obuhvataju sadržaje koji se odnose na svakodnevni život, oblikovane u skladu sa hrišćanskim vrednosnim okvirom, a tematski obuhvataju pitanja partnerskih odnosa i braka, ispovesti, euharistije, kao i teme prolaznosti, ali i verske prakse poput molitve i posta. Pored konzumacije i razmene sadržaja, članovi zajednice se pozivaju na zajedničku molitvu i post. U ovim zajednicama od ključnog je značaja lični kredibilitet njihovih lidera, kao i na njemu zasnovan oblik vernakularnog autoriteta. Važno je naglasiti da i ove onlajn zajednice redovno organizuju oflajn susrete, kako bi članovima omogućile lični kontakt (Andok, 2022).

Prema ovoj podeli, lični, privatni nalozi crkvenih lidera i sveštenika na društvenim mrežama se mogu svrstati u drugu grupu, iako oni ne spadaju u laike. Na osnovu sprovedenih intervjua, utvrđeno je da se ovi nalozi koriste u svrhe evangelizacije, ali i za redovno deljenje sadržaja iz oblasti mentalnog zdravlja. Upotreba digitalnih platformi daleko prevazilazi puko informisanje. Kada se na društvenim mrežama objavljuju snimci sa događaja – bilo da je reč o misama, zajedničkim manifestacijama ili hodočašćima – oni imaju višestruku funkciju. Omogućavaju da i oni koji nisu fizički prisustvovali događaju na određeni način u njemu učestvuju, doprinose jačanju identiteta i osećaja pripadnosti, a istovremeno mogu učiniti zajednicu, uključujući i versku zajednicu, privlačnijom za spoljne posmatrače. Među vernicima svakako postoji potreba za crkvenim sadržajima u onlajn prostoru, a značaj digitalne ekspanzije je ogroman ako uzmemo u obzir samo rang listu prema broju pratilaca na platformi Twitter

• ^* Autor za korespondenciju

  2020. godine: na prvom mestu je američki predsednik Donald Trump sa 81 milion pratilaca, na drugom indijski premijer Narendra Modi sa 57,9 miliona pratilaca, dok je na trećem mestu papa Franja sa 51,2 miliona pratilaca. Objave pape Franje dostupne su na devet jezika na internetu, a kada je njegova Twitter stranica pokrenuta 2016. godine, u roku od 12 sati dostigla je milion pratilaca (Andok, 2022).

Rezultati i diskusija

Župe u kojima služe intervjuissani sveštenici bez izuzetka raspolažu sopstvenim parohijskim Facebook stranicama. Ova platforma koristi se za informisanje vernika o različitim crkvenim događajima, objavljivanje mesečnog rasporeda misa, kao i za deljenje fotografija sa bogosluženja i drugih crkvenih aktivnosti. Takođe, veroučenici putem ovih stranica dobijaju informacije o njima relevantnim dešavanjima.

„Na Facebooku uglavnom delim citate iz oblasti mentalnog zdravlja, kao i dublje refleksije povezane sa Crkvom. Objavljujem i povodom praznika, zanimljive sadržaje ili citate koji me lično dotiču. Smatram da jedna mala ‘mrvica’, jedan evanđeoski citat ili pažljivo oblikovan sadržaj, pa čak i duhovita crkvena priča, mogu mnogima približiti Boga i Crkvu. Nastojim da makar jednom nedeljno objavim religijski sadržaj, iako se neretko dešava i češće” – istakao je Akoš Horvat. Sagovornik naglašava da je uloga sveštenika na društvenim mrežama, pored propovedanja Božje reči, i pružanje ličnog primera, koji se ogleda ne samo u načinu života i autentičnosti, već i u estetskoj i sadržajnoj kvaliteti objava.

Župnik iz Kelebije, Čaba Paško, iako provodi značajno vreme na Facebooku, to vreme ne koristi za objavljivanje sadržaja, već pretežno za konzumaciju video materijala. Prema njegovom mišljenju, društvene mreže su pogodnije za promociju nego za evangelizaciju.

„Tokom pandemije COVID-19 razmišljao sam o tome da Facebook može biti sredstvo evangelizacije, ali ne smatram da je moja dužnost da svakodnevno objavljujem evanđeoske ili biblijske sadržaje. Religioznost se ne meri time da li neko deli takve objave. Postoje pokušaji stvaranja lažnog osećaja krivice kod vernika ukoliko ne objavljuju religijski sadržaj, što smatram problematičnim. Niko se neće promeniti samo zato što sam ja nešto objavio.”

Za razliku od ovog pristupa, Mikloš Vilagoš gotovo svakodnevno objavljuje religijski sadržaj, najčešće vezan za liturgijski kalendar ili sveca dana. Njegov pristup može se sažeti u maksimi: „Ono što ne možemo promeniti, treba da pokušamo da posvetimo.” On smatra da su društvene mreže vredan alat ukoliko se koriste na odgovoran način, te da je zadatak sveštenika da ih oplemenjuju kroz širenje Božje reči. Pored toga, ne izbegava ni društveno osetljive teme, poput pitanja abortusa, koje Katolička crkva jasno odbacuje. U skladu sa crkvenim učenjem o svetosti života od trenutka začeća, njegove objave imaju edukativni i preventivni karakter, uprkos potencijalnim negativnim reakcijama.

Antal Egedi, iako retko objavljuje religijski sadržaj, ističe značaj društvenih mreža za komunikaciju sa vernicima, posebno starijima i veroučenicima, sa kojima komunicira putem zatvorenih grupa. Njegove objave uglavnom imaju informativni karakter.

„Društvene mreže su izuzetno vredne. Omogućavaju da i mladi i stariji budu informisani o životu župe. U savremenom društvu one su neizostavan deo pastoralnog rada.” Sagovornik iz Nemesmilitiča ukazuje na problem licemerja u digitalnom prostoru, naglašavajući da učestalost objavljivanja religijskog sadržaja ne garantuje autentičnost svešteničkog poziva. Kritikuje tendenciju pojedinih korisnika da putem društvenih mreža konstruišu idealizovanu sliku o sebi.

Arpad Verebelji redovno objavljuje sadržaje, pre svega sa ciljem da vernicima pruži uvid u zajedničke događaje i podstakne osećaj pripadnosti, posebno kod onih koji žive u dijaspori. Njegove objave često uključuju fotografije sa misa, hodočašća i radova na uređenju crkvenih prostora.

„Kroz objave nastojim da ukažem na moralna i egzistencijalna pitanja, te da podstaknem vernike na dublje promišljanje o odnosu tela i duha.”

• ^* Autor za korespondenciju

Intervjui ukazuju i na prisustvo ličnih sadržaja, koji reflektuju individualne interese i hobije sveštenika. Akoš Horvat, na primer, jasno diferencira sadržaj između Facebooka i Instagrama, pri čemu prvi koristi za religijske i edukativne objave, a drugi za lične uvide u svakodnevni život. Time nastoji da demistifikuje sveštenički poziv i približi ga savremenom čoveku. Njegove objave o sportu, posebno trčanju, dovele su do stvaranja prepoznatljivog identiteta u javnosti, ali i motivisale druge na fizičku aktivnost. Ovaj fenomen ilustruje potencijal društvenih mreža za oblikovanje ponašanja i vrednosti u zajednici.

„Sportom sam počeo da se bavim zbog svog mršavljenja i počeo sam o tome da objavljujem. Delimično zbog sebe, iz hvale. Ovde iskreno kažem da sam se hvalisao što sam uspeo da pretrčim pet kilometara. Onda sam pretrčao šest, sedam, osam, čak šesnaest. Međutim, to je prešlo u želju usmerenu ka ljudima, jer su me pitali zašto ne postuješ, kada si poslednji put trčao, kako ide trčanje, i posle nekog vremena to je postalo stvar savesti da moram da objavljujem da se bavim sportom. Naravno, osećao sam da moram da okačim i kad sam lenj kao zver i radije gledam Netflix umesto da trčim, ili kad tražim motivaciju da se bavim sportom. Tako sam i to počeo da objavljujem. U Magliću je za to postojao veliki interes, formirao se veliki fan-klub oko toga što idem u teretanu. Upoznao sam mnogo ljudi u teretani. Na početku su se uzdržavali od mene, tipa „šta tu traži pop“, i jednom-dvaput sam ušao u reverendi pa su bili šokirani. Nakon toga u Novom Sadu imao sam jedan veliki cilj — polumaraton. Tamo sam sve dao u trening, i rekao sam ako već toliko ulažem, i postaću o tome. Tada mi je kolega kapelan iz Novog Sada rekao da su, dok sam ja bio u Magliću, upravo zbog mojih postova ustajali sa kauča i išli da vežbaju.

Ako se Akoš Horvat naziva „trčeći pop“, onda bi župnika Čabu Paškoa mogli nazvati „kuvar-popom“. Njihovi lični sadržaji isključivo su vezani za gastronomiju: objave govore o specijalitetima, kulinarskim takmičenjima. Nije skrivena namera da društvene mreže koristi u promotivne svrhe. „Otkad imamo pekaru i poslastičarnicu, a u Kulturnom centru „Marton Aron“ bavimo se gastroturizmom, počeo sam da delim stvari vezane za kuvanje. Verujem da, kad čovek ujutru listajući Fejsbuk planira svoj rođendan, pojavi se pitanje odakle naručiti tortu, gde kupiti fine pogačice, gde održati celo slavlje. Ako im se moj profil nađe pred nosom, već imaju rešenje. To sam mnogo puta iskusio. Zato delim samo gastronomske sadržaje pored verskih. Prisutnost na društvenim mrežama pred širokom publikom — to je suština. Čak ni plaćeni oglas ne dopire toliko široko kao što Fejsbuk dopire do ljudi. Kad kuvanje ne bi bilo deo mog života, verovatno ne bih skoro ništa ni delio.“ Župnik u Kelebiji pazi da iz njegove ruke izlaze sadržaji visokog kvaliteta; u poslednje vreme zahvaljujući veštačkoj inteligenciji ti se materijali mnogo brže pripremaju nego ranije. „Jedno vreme mnogo sam razmišljao o planiranju postova. Sad sam dostigao jedan nivo, izgradio sam nešto, iza toga stoji nešto. To je postalo brend i želim to da održim. Na pošetku, od 2013–2014. mnogo više sam obraćao pažnju na kvalitet postova. Tad još nije bilo ovakvih telefona — fotografisao sam digitalnim fotoaparatom, prebacio na računar, retuširao i objavio. Sad se time ne bavim toliko, telefonom možeš napraviti vrlo profesionalnu fotografiju, u trenu ispalim 4–5 slika. Ne poričem, u ChatGPT unesem nekoliko ključnih reči — šta želim, šta sam napravio s ovim sastojcima, a ChatGPT mi za par sekundi napiše tekst i ostaje samo da ga postavim. To ne zahteva planiranje ili veliki rad. Uvek ima nešto novo što može da se objavi. Ako nema, onda se vratim na ranije postavljene fotografije i ponovo ih iskoristim.“

Mikloš Vilagoš umereno deli lične sadržaje. Ranije je delio porodične fotografije, ali iz straha od negativne upotrebe sve je to poslednjih godina ograničio. Prvenstveno deli trenutke vezane za crkvu, verske događaje, majku i svoje pse — intimnije momente sa sledbenicima. Dublje detalje privatnog života uopšte ne izlaže javnosti. Nije pristalica postova tipa „kako živi pop u svakodnevici“, jer prema njegovom mišljenju pop treba da se bavi crkvenim stvarima; postovi o hobijima su licemerje. „Posao popa nije, na primer, da kuva. Dakle, te druge stvari, koje nisu isključivo crkvene, često kod mnogih prelaze u prevelik naglasak — oni koji nisu u redu sa svojim svešteničkim pozivom rade sve drugo. To

• ^* Autor za korespondenciju

je moje iskustvo. Iz tog ugla ne volim takve objave, ne delim baš takve stvari.“

Arpad Verebelji retko uvodi sledbenike u svoj privatni život; ne voli da deli lične fotografije. Na Fejsbuk-stranici vidimo pokoju sliku njegove majke, o ribolovu, ili selfie sa izleta. Po njemu, privatnim životom sveštenika interesuju se samo oni koji bi to kasnije mogli iskoristiti protiv njih. „U crkvi ima mnogo vrsta ljudi, od najsvetijih do najgrešnijih, i negde modernoj crkvi odgovara da se pop pokaže bez ulepšavanja. Samo ne znam koliko vernici to zaista žele. Onima koji traže skandal naravno da takav sadržaj prija. Naše gluposti, kao na primer kako pijemo, ne bi trebalo previše objavljivati, jer ljudi to tako pamte. Time neće bolje razumeti svešteničko zvanje niti ceniti popa. Veliko pitanje je gde je zdrava granica. Društvene mreže treba da zastupaju naše vrednosti. Ne mislim da su dobronamerni ljudi radoznali prema popovima. Oni žele da nas vide u nenormalnom stanju i to može i samog popa da iskuša da pokaže svoju ljudskost. Ali to zanima samo tračare, koji u datom trenutku taj adut mogu da izvuku.“

Otac Antal Egedi mnogo slobodnije razmišlja o deljenju ličnih sadržaja nego njegovi kolege. Bez problema objavljuje kako pijucka u kafani sa prijateljima, a na Fejsbuku često možemo videti gomilu polugolih fotografija gde ne krije ni tetovaže. Jedan njegov post pre nekoliko godina izazvao je veliku pažnju i srpski mediji su pisali o tome. „Legao sam u kovčeg i postavio fotku. Kovčeg je bio na Kalvariji, legao sam u njega. Preminuli biskup Slavko Večerin me pozvao kod sebe jer je mislio da sam go bio u njemu. Rekao sam mu da se vidi na slici da imam gaće. Ovo sam otvoreno objavio, potpuno mi je svejedno da li sam u kovčegu ili na moru ili bilo gde drugde. Navikli su na mene, znaju da sam lud, ali kod te objave su svi vrištali, došla je štampa. Nastao je skandal jer sam tog dana otišao na Kalvariju jer je jedna grupa pravila nered. Rasprava je otišla dotle da sam bacio krst s Kalvarije i on je pao na glavu jednog deteta. Bilo je slučajno, ali štampa je sve to objavila, i ležanje u kovčegu također.“

I pored toga što je izjavio da ne voli da postuje o hrani, većina njegovih objava ipak govori o aktuelnom ručku, kuvanju. Rado deli i fotografije svojih hobija, koji nisu uobičajeni za jednog popa. „Bavim se sportom, imam sportsku građu, igram fudbal. Volim da slikam, slikam NLO-e jer sam istraživač NLO-a... Ima dana kada plešemo po vatri, i o tome takođe delim postove na Fejsbuku. Trideset godina sam ovde kao sveštenik u Miletiću, mogu da postavim šta god hoću jer me ljudi znaju. Bilo ko može da vidi moje postove, čak i oni koji mi nisu prijatelji.“

Sveštenici se suočavaju sa različitim vrstama onlajn uznemiravanja. Akoš Horvat svesno izbegava često oštre rasprave na mreži. Nije uobičajeno da ulazi u prepirke ni u komentarima ni u porukama. To odražava težnju njegovog svešteničkog poziva ka harmoniji i potvrđuje ranije iznesene tvrdnje da popovi treba da budu uzor. Takođe pazi s kim se pojavljuje na fotografijama i koga taguje u objavama. „Imam više ženskih prijateljica s kojima idem na kafu. To nikad neću objaviti, ali o samom

• ^* Autor za korespondenciju

ispijanju kafe postujem. Pomaknem šolju i fotografišem samo svoju šolju, ne s kim sam. Rekao sam im da moram na to da pazim. Ne želim da nas povezuju.“ On uživa veliku popularnost među svojim vernicima i ne primećuje negativne odjeke u komentarima. To ga uverava da društvene mreže zaista mogu služiti za održavanje kontakta s vernicima i za širenje evanđelja. Međutim, kolege mu više puta izražavaju zabrinutost i pokušavaju da ga zaštite od prevelike izloženosti na mrežama. „S jedne strane ima puno pozitivnih povratnih informacija, s druge su negativne — neki me čuvaju. Mnogo znamo popova koji su bili jako popularni u medijima i potom doživeli ogroman pad. Imamo za to jednu unutrašnju šalu među prijateljima: 'Opet si hodász-ovao?' Nazvali smo to po Andrašu Hodasu, koji je bio veoma eksponiran u Mađarskoj i na kraju doživeo veliki pad, coming outom i svime tim. Ja na to šaljivo odgovaram kad mi kažu da se „hodász-ujem“. Razumem brigu prijatelja, ali mislim da imam stvari pod kontrolom.“

Čaba Paško iz svog iskustva zaključuje da prepirke s osobama koje nisu mnogo informisane ili nemaju široka znanja gotovo nikada ne dovode do konstruktivnog rezultata. Dok je ranije često branio sebe od negativnih komentara i objašnjavao se, danas bez problema blokira one koji pišu nepristojno ispod njegovih objava. Razlike u ubeđenjima rešava izbegavanjem političkih i društvenih tema. „Iz svog školovanja i pogleda na svet koristim društvene mreže mnogo svesnije od velikog dela ljudi koji su manipulativni i nikad ne izlaze iz svoje sredine. Žive na Fejsbuku i izvode dalekosežne zaključke, zato ja izbegavam delikatne teme. Dok nisam ušao u Mađarski nacionalni savet (MNT), nisam imao neprijatelje. U MNT periodu pisali su o meni mnogo komentara bez trunke tolerancije, a to mi nije bilo potrebno. Kad sam stao uz Viktora Orbana i Saveza Vojvođanskih Mađara na izborima, onda je počelo sve.“ Kelebijski župnik danas smatra da je važno da zaštiti svoj onlajn prostor i teži stvaranju pozitivne atmosfere i na društvenim mrežama. Ne deli polarizujuće sadržaje, a lični razgovor smatra prioritetom u odnosu na prepirke u komentarima i porukama.

Mikloš Vilagoš često je meta napada na društvenim mrežama, u komentarima i privatnim porukama. One koji pišu nepristojnim tonom blokira i lista blokiranih je prilično duga. Kaže da uvek daje prednost poverenju, ali lako donosi odluku o blokiranju. „Među blokiranima su uglavnom oni koji su mi slali ružne, klevetničke poruke. Ne nužno u komentarima, već su po deljenju stupali u privatne poruke i pisali ružno. Hvala Bogu, lista blokiranih kod mene nije duga. Nismo u svađi, ali nema potrebe da se povređujemo. Dešava se da vidim teži komentar i odmah ga blokiram zbog tona u kojem je napisan; ponekad i obrišem nečiji komentar, a desilo se i da je onaj ko je napisao komentar obrisao svoj posle mog reagovanja.“

Arpad Verebelji takođe ne može da ostane po strani kad treba da brani sebe i kolege od negativnih komentara. Njegovo osećanje pravde i solidarnost prema kolegama tada postaje naglašeno. Istovremeno primećuje da starija generacija prisutna na Fejsbuku pokušava da iskoristi njegovu dobronamernost. „Napadi na kolege me iznerviraju i onda ulazim u prepirku u komentarima. Na Veliki petak su u nekom mestu organizovali bal, jedan pop je to prigovorio i počeli su da ga napadaju u komentarima. Stao sam uz njega, i uz oca Čabe Bejtea, koga često napadaju na internetu, žele mu pritaknuti svakojaku bljuvotinu. Fejsbuk često nervira jer je postao radna kancelarija gde ljudi hoće da rešavaju službene stvari. To i zameram. Najopasniji deo društvenih mreža je kad delimo nešto što se tiče veze crkve i društva, npr. političare — to ne vole ljudi koji ne vole određene političare i onda napadaju. Po mom mišljenju, nije dobro kada se čovek izoluje i nema komunikaciju među društvenim slojevima. Dešava se da potpuno nepoznati ljudi pišu i traže savet, ne srame se, pitaju sve, pa tako i neznani ljudi traže savet.“ Za komunikaciju s mladima preferira TikTok i Instagram; u poslednjim mesecima sve više veroučenika mu postavlja pitanja tamo. Iz prijateljskih razgovora često nastaju dublji razgovori u onlajn prostoru. „Mladi se povezuju na Instagramu i TikToku, mogu da se približe i ljudski i u ulozi nastavnika. Ja sam na tim platformama, ali ne postujem mnogo; zaboravim šifru za Instagram. Nedavno mi je, recimo, jedan veroučenik poslao video na TikToku; ponekad pošalju neki ludi video i ja

• ^* Autor za korespondenciju

im uzvratim šalom. Često se desi da mi posle jedne-dve nedelje samo tako napišu 'kako ste, profesore?' i komunikacija se nastavi, a obično isplivaju i važna pitanja o veri i životu koja se licem u lice ne usuđuju da pitaju.“

Postovi oca Egedija obično dobijaju mali broj reakcija, 6–7, što ukazuje da njegove objave ne izazivaju širok odjek među njegovim sledbenicima. Iako neki burnije reaguju u komentarima, većina ne izražava mišljenje. Ne favorizuje blokiranje, ali ponekad mora da blokira. „Obično ne blokiram, ali sam 1–2 osobe već blokirao. Jedna majka mi je pisala da li znam gde joj je sin — ona ga je tražila kod mene jer inače imam i kafanu. Kako bih znao gde joj je sin? Ne pratim nikoga, ne smarajte me tim. Tu osobu sam blokirao. Među komentarima ima i gadosti, ali ima i onih koji lepo pišu i čestitaju mi rođendan. Ne bavim se brojem lajkova.“

Jedno vreme su i kolege pokušavale da ga sačuvaju, kao i oca Horvát Ákosa, ali otac Antal brzo je okončao to razdoblje. „Ne volim velikog moralizatora na Fejsbuku. Neka me ti sveznalice ne podučavaju, znam i sam šta valja raditi. Mene ne treba da poučavaju ‘zlatousti’, jer ja sve znam. Kada bih proučio biografiju nekog takvog ‘sveznalice’, možda bih se umesto njega i sam postideo. Sa svojim pratiocima nemam problem; oni me poznaju i znaju kakav sam, i to je to. I sveštenicima poznanicima sam jasno rekao da, ako im se dopada ono što radim, neka gledaju, a ako im se ne dopada, neka ne gledaju. Ne zanima me šta misle. Želim da se distanciram od njih; ja sam drugi svet, te me ni njihovo mišljenje ne dotiče.”

Katolička crkva je univerzalna, odnosno sveopšta, te u globalizovanom svetu može lakše da ostvaruje svoju evangelizacijsku i misionarsku ulogu. Ona raspolaže komunikacionom mrežom koja omogućava uspostavljanje ljudske solidarnosti među pojedinim narodima (Szabó, 2001). Jedno od takvih dostignuća jeste onlajn prenos misa, koji je 2020. godine postao posebno popularan usled ograničenja izazvanih pandemijom koronavirusa. Dokument „Crkva i internet”, koji je 2002. godine objavio Papski savet za sredstva društvenog komuniciranja, naglašava evangelizacijski značaj masovnih medija kako za mlade, tako i za starije osobe. U njemu se posebno ukazuje na značaj prenosa misa za starije i bolesne, koji na taj način mogu biti uključeni u liturgijski život. Međutim, naglašava se da virtuelna stvarnost ne može zameniti stvarno prisustvo Hrista u Euharistiji, niti realnost ostalih sakramenata, kao ni zajedničku liturgiju unutar telesno prisutne ljudske zajednice. Ne postoje „internet sakramenti” (Foley, Pastore, 2002).

Onlajn prenosi misa ostali su prisutni u brojnim crkvama i nakon pandemije, pri čemu im je primarni cilj omogućavanje starijim i bolesnim vernicima, koji fizički ne mogu prisustvovati liturgiji, da na taj način učestvuju u svetoj misi. Sveštenik Horvat Ákoš je tokom kovid perioda samo četiri puta prenosio svetu misu uživo putem Facebook-a (Veliki četvrtak, Veliki petak, Velika subota i Uskrs). On ovaj metod sagledava pretežno kroz njegove nedostatke.

„Smatram da se zbog onlajn prenosa misa može skliznuti u neku mlaku hrišćansku praksu. Tokom kovida svi su prihvatili onlajn prenose misa. Nije se moglo u crkvu, nismo želeli da ostavimo vernike same, ali je to imalo posledicu da se danas misa na radiju ili preko Facebook-a smatra potpuno ekvivalentnom prisustvu u crkvi. Vernici ne uviđaju razliku između toga da u kućnim uslovima, u neformalnom stanju, slušaju misu i da se ode u crkvu, obuče i stvarno prisustvuje liturgiji.”

Sveštenik Paskó Csaba zauzima značajno rezervisan stav prema onlajn prenosima misa. Njegov stav ne proizlazi iz odbacivanja tehnologije, već iz teoloških razmatranja. Fizičko prisustvo i sakramentalna stvarnost, prema njegovom mišljenju, ne mogu se izjednačavati sa medijskim prenosom. On ne prenosi mise iz crkve u Kelebiji i ne podržava takve inicijative drugih župa. Ukoliko tehnički uslovi to dozvole, iz crkve u Moholu se prenosi nedeljna sveta misa, međutim, prema rečima sveštenika Mikloša Vilagoša, to često ne uspeva zbog nedovoljnog poznavanja internetskih tehnologija i tehničkih problema sa prenosom.

„Internet ima i prednosti i nedostatke. Neke ljude onlajn prenosi misa uspavljuju, druge ne. U

• ^* Autor za korespondenciju

ispovedaonici pitam vernike zašto su gledali misu na televiziji. Ako je osoba bila bolesna i nije mogla da dođe, to je opravdano. Ako je stara i fizički nemoćna, takođe. Međutim, ako je reč o lenjosti, onda je to problem. Kao što kaže poslovica: ako ne dođeš Muhamedu, Muhamed dolazi tebi. Ali ko iz lenjosti ne dolazi u crkvu, njemu kažem: pokušaj da gledaš kulinarsku emisiju bez jela.”

Tokom pandemije, iz crkava u Bogojevu i Doroslovu nisu prenošene svete mise, već isključivo pobožnosti, molitve i Križni put, dok sveštenik Árpád Verebélyi smatra da medijski prenosi misa vode ka komforu i da se zajednički karakter liturgije ne može nadomestiti onlajn putem.

„Nikada nisam želeo da prenosim svete mise, jer smatram da medijski prenos vodi ka udobnosti i pasivizaciji vernika. Ono što je zajedničko iskustvo, kao što je misa, ne treba prenositi. Molitva može biti individualna, ali misa je po svojoj prirodi zajednička.”

Sveštenik Antal Egedi takođe naglašava značaj zajednice i fizičkog prisustva, izražavajući stav da se sakramentalna stvarnost ne može posredovati putem interneta ili televizije. Smatra da se zajedništvo vernika ostvaruje isključivo u neposrednom liturgijskom okruženju, koje nakon mise uključuje i socijalnu interakciju, dok digitalni prenos ne može pružiti isti kvalitet iskustva.

Zaključak

Rad istražuje transformaciju religijske komunikacije u digitalnom dobu, sa posebnim fokusom na delovanje katoličkih sveštenika u Vojvodini na društvenim mrežama. U kontekstu u kojem digitalne platforme više nisu samo sredstva zabave, već ključni prostori za formiranje javnog mnjenja i izgradnju zajednice, istraživanje analizira kako savremeni „pastiri” koriste internet za evangelizaciju i jačanje verskog identiteta.

Teorijski okvir rada oslanja se na dokumente Katoličke crkve, poput dekreta Inter Mirifica Drugog vatikanskog sabora i publikacije Crkva i internet (2002), koji naglašavaju da je komunikacija konstitutivni element Crkve, a mediji „dar Božiji”. Rad povlači paralelu sa globalnim i regionalnim trendovima, analizirajući primere inovativnih pristupa, poput mađarskih sveštenika Zoltana Lendvaja i Andraša Hodasa, čiji su digitalni angažmani pokazali ogroman potencijal za dopiranje do generacije Z, ali i izazvali unutrašnje crkvene debate o granicama progresivizma i konzervativizma.

Empirijski deo istraživanja temelji se na kvalitativnoj metodologiji. Kroz polustrukturisane dubinske intervjue sa petoricom sveštenika iz različitih vojvođanskih mesta (Subotica, Kelebija, Mol, Svetozar Miletić i Bogojevo/Doroslovo), rad osvetljava njihove lične motivacije, odabrane narative i platforme (Facebook, Instagram, TikTok). Pored intervjua, primenjena je metoda netnografije i analiza sadržaja (fotografija, video-snimaka, prenosa uživo) kako bi se utvrdilo na koji način ispitanici balansiraju između privatnog identiteta i službene uloge, te kako reaguju na interakciju sa vernicima u virtuelnom prostoru.

Zaključni nalazi ukazuju na to da društvene mreže za vojvođanske sveštenike predstavljaju neophodan alat za „savremenu evangelizaciju”. Iako se suočavaju sa izazovima koje donose algoritmi i ambivalencija novih tehnologija poput veštačke inteligencije — na šta upozorava i papa Franja — njihovo prisustvo doprinosi većoj transparentnosti Crkve i omogućava neposredniji dijalog sa zajednicom. Rad doprinosi razumevanju digitalnih strategija religijske komunikacije u multietničkom kontekstu Vojvodine, naglašavajući važnost etičkog i mudrog korišćenja digitalnih alata u službi vere.

Rezultati istraživanja sprovedenog kroz dubinske intervjue sa sveštenicima ukazuju na visoki stepen svesti o važnosti digitalnog prisustva u savremenom pastoralnom radu. Analiza pokazuje da subotička i šira vojvođanska regija prati globalne trendove „digitalne evangelizacije“, prilagođavajući poruke specifičnom lokalnom kontekstu.

Dominantna platforma među ispitanicima je Facebook, koji služi kao digitalni produžetak

• ^* Autor za korespondenciju

parohijskog života, dok se Instagram i TikTok koriste za ciljano obraćanje mlađoj populaciji (generacija Z). Narativi variraju od striktno liturgijskih i informativnih (najave misa, proštenja) do ličnih, neformalnih prikaza svakodnevnog života, čime se „humanizuje“ poziv sveštenika. Intervjui otkrivaju da sveštenici koriste društvene mreže kao „digitalni atrijum“ – prostor za dijalog sa onima koji možda fizički ne dolaze u crkvu. Metoda netnografije potvrdila je da visok nivo angažovanosti (lajkovi, komentari, deljenja) direktno korelira sa spremnošću sveštenika da odgovara na privatne poruke i pruža duhovne savete u online sferi.

Ispitanici prepoznaju ambivalenciju digitalnog prostora o kojoj govore papski dokumenti. Glavni izazovi uključuju balansiranje između privatnog i javnog identiteta, kao i suočavanje sa potencijalnom polarizacijom javnog mnjenja. Diskusija o slučajevima poput Andraša Hodasa u Mađarskoj služi kao opomena o važnosti usklađivanja ličnog digitalnog „brenda“ sa crkvenom disciplinom i tradicijom.

U poređenju sa globalnim primerima, poput „sveštenika skejtera“ Zoltana Lendvaija, vojvođanski sveštenici biraju umereniji, ali jednako inovativan pristup. Rezultati sugerišu da digitalni prostor u Vojvodini ne služi samo za jednosmerno informisanje, već postaje konstitutivni deo crkvene zajednice (communio). Diskusija potvrđuje tezu iz dokumenta Crkva i internet da je ljudsko iskustvo danas medijski posredovano; stoga, prisustvo sveštenika na mrežama nije samo izbor, već imperativ pastoralne odgovornosti.

Zaključno, istraživanje pokazuje da su katolički sveštenici u Vojvodini uspešno integrisali digitalne alate u svoju misiju, koristeći ih za jačanje zajedničkog identiteta i premošćivanje jaza između tradicionalne institucije i modernog društva.