Pojmovno određenje životne sredine i međusobni odnosi njenih elemenata

Jovana Bulatovic

Visoka ekonomska skola strukovnih studija iz Peci sa privremenim sedistem u Leposavicu

Rezime : Dvadeseti vek obeležila je, pored ostalog medunarodna afirmacija ljudskih prava i sloboda usvajanjem Deklaracije o univerzalnim ljudskim pravima i slobodama (1948) i dva medunarodna pakta koja su predstavljali pojasnjavanje i operalizaciju mogucnosti tih prava i sloboda. Ovim dokumentima koje je usvojila organizacija ujedinjenih nacija prvi put svetska zajednica garantuje individualna politicka, ekonomska i socijalna prava svim ljudskim bicima bez obzira da li su državljani ili nisu pojedinih država. Polazeci od globalnog karaktera, globalnih a pre svega ekoloških problema i njihovog rešavanja kao ostvarivanje prava na zivotnu sredinu, u radu se cini osvrt na medunarodnu saradnju u zastiti i unapredenju zivotne sredine tj. rešavanju ekoloških problema.

Kljucne reci : prava i slobode,zivotna sredina,okolina ,sredina

UVOD

Posebnu paznju u savremenom svetu danas pobuduje uticaj stanovnistva na ocuvanje i razvoj zivotne sredine,kada je rast stanovnistva brz i veliki.Ovo pitanje zahteva da se razmatra na makro i mikro planu, imajuci u vidu da odnos izmedu elemenata covekove sredine moze dovesti do narusavanja ekoloske ravnoteze i do ugrozavanja integriteta coveka u njegovoj društvenoj komponenti.

1.    Terminološko razlikovanje: “Okolina“ ili „ sredina“

Radi jasnoce formulisanja ovih problema i uspesnijeg resavanja,potrebno je ,pre svega praviti razliku izmedu termina „okolina“ i „ sredina“. Pod terminom okolina najcesce se podrazumeva ukupnost uslova i uticaja koji okruzuju coveka. Zivotnom okolinom oznacava se ono cime je covek posredno ili neposredno povezan, od cega zavise njegov zivot i njegova delatnost. Siroko shvacena, covekova okolina moze da podrazumeva planetu zemlju. Ovako odredena covekova okolina obuhvata sav materijalni svet koji okruzuje coveka. Covek ne zivi sam u prirodi, vec i u drustvu, zato se covekovom okolinom oznacava kako priroda, tako injegova drustvena okolina. Tako se sve cesce smatra da covekova zivotna sredina, (okolina), predstavlja ukupnost fizickih, hemijskih i bioloskih agenasa i socijalnih faktora, koji mogu uticati direktno ili indirektno, trenutno ili na duzi rok, na sva ziva bica i ljudsku aktivnost.2

U ovom smislu najcesce se smatra da covekova zivotna sredina predstavlja celokupnu sredinu sa kojom su suoceni ljudski kolektivi i sa kojom su dovedeni u uzajamne akcije i reakcije, i uvlace u igru sva elemente sredine. Covekova sredina se odreduje kao „materijalna“ u kojoj covek zivi i radi, a osnovni elementi koji je sacinjavaju su: vazduh, voda za pice, hrana, predmeti opste potrebe, biljni i zivotinjski svet i zemljiste, kao i objekti koje je u njima covek stvorio. Covekova sredina se shvata i kao deo sveukupne prirodne sredine koja se formira pojavom coveka i njegovim delatnim odnosima prema prirodnoj sredini.

U prvom znacenju ovog termina covekovom modifikovana, ali njena osnovna (prirodna ) svojstva su sacuvana, tj. sa ekoloskog stanovista posmatrano priroda nije degradirana. U drugom znacenju ovog termina, usled delovanja coveka na prirodu, covekova sredina je izgubila prirodna svojstva i ona se ispoljava kao izražena koncetracija stanovništva (gradska naselja, a delimicno i seoska). Pored definicije covekove sredine koje su nastale u ikviru ekologije i teorijskom razmatranju ekološkog problema, problem pojmovnog odredenja covekove okoline razmatran je i resavan u pravnoj nauci i pravnim propisima pojedinih država.

U Japanu po odredbama zakona covekova sredina obuhvata:“imovinu usko vezanu za zivot coveka,zivotinje i biljke usko vezane za zivot coveka i sredinu u kojoj zive“. Zakon o zastiti covekove sredine Rumunije predvida da covekovu sredinu sacinjavaju svi prirodni faktori i materijalna dobra stvorena ljudskim radom,koja svojom uzajamnom zavisnoscu obezbeduju odrzavanje ekoloske ravnoteze,uticuci odredujuce na uslove zivota ljudi i razvoj društva.

Izmedu termina „covekova okolina“ i “covekova sredina“ za oznacavanje ukupnosti uslova i uticaja u kojima covek zivi treba prihvatiti i

2 Termin okoline usvojila je Evropska ekonomska zajednica podrazumevajuci pod njom skup elemenata koji slozenoscu svojih odnosa sacinjavaju prostor i uslove zivota coveka onakve kakvi su ili kako se dozivljavaju.

upotrebljavati termin „Covekova sredina“.Za to postoje dva osnovna razloga. Prvo , termin „sredina“ se upotrebljava ne samo za oznaku skupa prirrodno datih okolnosti u kojima nastaje i razvija se neko bice, vec za oznaku okvira u kome se nešto zbiva, u kome za razliku od prirodne sredine deluju ljudi, uspostavljajuci medusobne odnose. Drugo, covek nije samo prirodno bice. On je i drustveno bice. Zato prirodni uslovi ne odreduju iskljucivo covekov istorijski razvitak, jer on deluje na prirodu (menja je ) i sam sebi stvara nove uslove opstanka.U kontekstu ovakvog pristupa smatra se da je za oznacavanje „ covekovog okvira zivota“,ukusnije upotrebljavati Covekova „sredina“ a ne Covekova „ okolina“.

2.    Pojam i elementi Covekove sredine

U odredivanju Covekove sredine i njenih elemenata trba polaziti od odnosa Coveka i drustva. Taj odnos je odreden Cinjenicom da drustvo nastaje u prirodi i da su drustvo i priroda medusobno povezani i stoje u promenjljivom odnosu na principu povratne sprege.Ove dve „ stvarnosti“ Covekove okoline iskazuju se kao prirodni i drustveni eko sistemi. Prirodni sistemi karakterisu se sledecim obelezjima: to su organski sistemi ( unutar njih se odrdava postojece stanje materije, energija, informacija, i odnosa struktura kao izvesna ravnoteža); to su sistemi cirkulacije ( u njima postoji proces propadanja i obnavljanja); na izvestan naCin to su logiCki sistemi ( imaju unutrasnju deterministiCku prirodu kretanja); to su stabilni otvoreni sistemi ( mogu asimilirati negativne posledice koje proizilaze iz njihovih unutrašnjih odnosa, pa se autonomno mogu regenerisati), i hijerarhijski su organizovani i medusobno dopunjujuci.

Obelezja drustvenih sistema su: njih je stvorio Covek organizovano i društveno, njihova struktura je organizacija koja se tokom istorije menja; oni se sastoje od materije, oni su zatvoreni sistemi ( ne primaju strane elemente ukoliko nisu za oredena mesta u sistemu predvideni); to su delimiCni sistemi ( ne mogu egzistirati kao samodovoljni, vec zive na raCun sistema koji ih okružuju) i to su funkionalni sistemi ( stvoreni da bi ostvarili neku funkciju). U ovom smislu Covekova sredina se moze definisati kao ukupnost prirodnih uslova i društvenih tvorevina u kojima Covek zivi kao prirodno i drustveno bice.

Covekova sredina i ako je u pitanju jedinstvena sredina ima prirodne i drustvene komponente. Prirodnu kimponentu u najsirem smislu, Cini celokupni prostor neposredno ili posredno dostupan Coveku, ustvari planeta Zemlja i okolni kosmiCki prostor. U uzem smislu, prirodnu komponentu Covekove sredine Cini onaj deo biosfere u kome Covek moze ziveti, bez obzira da li je rec o „ divljoj prirodi“ ili prirodi koja je u vecoj ili manjoj meri ljudska tvorevina.

Razlikuju se tri komponente covekove prirodne sredine : prirodna sredina koja okruzuje coveka - skup faktora cisto prirodnih ili prirodno antropogenog sistemskog porekla koji se karakteriše samoodržavanjem i samoregulacijom bez korigujuceg uticaja coveka; „ druga priroda „ koju cine sve modifikacije prirodne sredine koje je izvrsio covek, one nemaju samoodržanje i samoregulaciju i propadaju bez stalnog regulativnog dejstva coveka; „trcu prirodu“ ili vestacku prirodu cini vestacki svet koji nema analogiju u prirodi, koji je sistemski njoj tud i bez stalnog obnavljanja brzo propada. Drustvenu komponentu covekove sredine cini društvo, odnosno društveni procesi i društvene tvorevine, preko kojih se covek ispoljava kao drustveno bice.Da je covekov fizicki i duhovni svet, duhovni život povezan sa prirodom, nema drugog smisla nego da je priroda povezana sa sobom, jer covek je deo prirode. Zato se kao elementi covekove sredine sa kojom je covekov fizicki i duhovni zivot povezan, mogu navesti atmosfera, hidrosvera, biljke, životinje i mikroorganizmi.

Atmosfera je vazdusni omotac koji obavija Zemlju. Nju cini smesa gasova, cestica i tcnih materija. Od gasova koji se nalaze u njenom sastavu za bioloske procese najznacajniji je kiseonik. Covek je atmosferski vezan, u osnovi na dva nacina. Prvo, atmosfera sadrzi kiseonik bez koga covek ne bi mogao da zivi. Drugo, atmosfera stiti coveka od kosmickih smrtonosnih zrakova i ultraljubicaste radijacije. Medutim, atmosfera gubi svoja prirodna svojstva zbog sve veceg prisustva supstanci u njoj koje su strane njenom prirodnom sastavu.

Hidrosfera predstavlja ukupnost vodene površine na zemaljskoj kugli i atmosferi. Naime, vodena masa se stalno krece, kruzi i to kretanje se naziva hidrološki ciklus. On predstavlja skup procesa koje regulišu kolicinu vode na Zemlji u datom prostoru i vremenu, jer voda je kolicinski postojana i obnovljiva. Slanu morsku vodu cini 97,39 %, 2,01% na vodama u polarnim ledenim kapama na severu i jugu Zemlje, sa samo 0,6% na vodene mase koje ostaju ljudima za pice.Voda je obnovljiv resurs.

Litosfera je tlo, zemljište na kome ljudi žive. Ona sadrži potrebne minerale koje metabolizmi zivih bica dobijaju preko vode ili biljaka. Medutim, litosfera raspolaze ogranicenom kolicinom minerala koji su neophodni za metabolizam zivih bica. Biljke su vrlo znacajne kao proizvodaci organskih materija, i kao bitan elemenat energetskog toka. One suncevu energiju uz prisustvo vode i ugljendioksida, pretvaraju u hemijsku energiju koja je neophodna za zivot svih zivih bica. Znacajnu ulogu biljke imaju i u kružnom kretanju kiseonika, sumpora, kalcijuma, fosfora itd. Životinje su potrosaci energije i mineralnih sirovina koje biljke sadrze.

Mikroorganizmi su sicusni zivi organizmi koji obavljaju znaCajnu funkciju u kruzenju materije rastvarajuci organsku materiju na njene sastave, neorganske delove i oslobadajuci pri tom kiseonik, azot, fosfor, sumpor i druge elemente za ponovnu sintezu.

Atmosfera, litosfera i hidrosfera cine nezivu prirodnu sredinu. Zivu prirodnu sredinu cine biljke, zivotinje i mikroorganizmi.Odnos izmedu zive i nezive prirode i slozenog spleta odnosa izmedu zivih vrsta u odredenom prostoru stvoren je poseban pojam ekosistem. Njega je prvi upotrebio britanski ekolog A.G. Tensli (1935g.) i predstavlja osnovni pojam za razumevanje ne samo ekološke stvarnosti i ekoloških (ali i socijalnih) problema.

Ekosistemi predstavljaju specificne spojeve zivota i prirodne sredine. Njihovo funkcionisanje održava protok energije i kretanje materije kroz seriju koriscenja i preobracanja, cime se obezbeduje lanac ishrane. Biosfera povrsinski omotac zemlje u kome egzistira zivi svet zajedno sa covekom. On kao celina zivih organizama i zemlje predstavlja jedan sistem koji zahvata suncevu energiju, preobrazava je u hemijsku energiju pomocu fotosinteze i distribuira je na nacin koji obezbeduje funkcionalnu strukturu biosfere.U stvari tako nastaje Biocenoza, cvrsto organizovana zajednica zivih bica u odredenom prostoru. To je odredena zajednica zivih bica koja predstavlja cvrsto organizovanu zajednicu okarakterisanu ekološkim faktorima.

3.    Odnos elemenata covekove sredine

Izmedu prirodnih i drustvenih elemenata Covekove sredine postoji uska povezanost. Elementi covekove drustvene sredine povezani su sa elementima covekove prirodne sredine kako u pozitivnom tako i u negativnom smislu. Naime, ta povezanos se iskazuje ne samo u potcinjavanju i prisvajanju prirode, vec i u stvaranju ekoloskih promena koje se negativno odrazavaju na zdravlje coveka i njegov opstanak. Tako mnogi tehnoloski procesi u radnoj sredini imaju za posledicu zagadivanje prirodne sredine u urbanoj sredini u kojoj covek najvise menja prirodu. Zatrovan gradsi vazduh sve Cesce napada Covekov organizam a gradska buka visestruko premasuje najvise dopustenu jacinu. Isto tako uslovi života u ruralnim sredinama više se ne razlikuju znatnije od uslova života u urbanim sredinama.

Izmedu prirodnih i drustvenih elemenata covekove zivotne sredine postoji medusobna povezanost koja se ispoljava ne samo u uticaju drustvenih elemenata, društvenih tvorevina na prirodne elemente, prirodnu sredinu vec i u uticaju prirodnih elemenata na drustvene elemente, drustvenu sredinu, na kulturu shvacenu u najsirem smislu reci kao ukupnost materijalnih i duhovnih tvorevina. U ovom pogledu posebno je cesto ukazano na povezanost geografske sredine na razvoj društva i društvene kulture.

Znacajne promene sa dalekoseznijim posledicama ne samo ekolosku ravnotezu, vec i za kvalitet zivota coveka, nastale su sa procesom industralizacije.

Na životnu sredinu znatan uticaj broj stanovnika. Priraštaj, razmešaj i socijalno-ekonomska struktura stanovnistva odredujuce uticu ne samo na odnos prema prirodi, vec i na medusobne odnose. Uticaj stanovnistva na zivotnu sredinu posebnu paznju pobuduje danas u savremenom svetu, kada je rast stanovnistva brz i veliki. Odnos izmedu elemenata covekove sredine koji može dovesti do narušavanja ekološke ravnoteže u njenoj prirodnoj komponenti i do ugrozavanja integriteta coveka u njenoj društvenoj komponenti, zahteva da se razmatra na makro i mikro planu.

4.    Odnos elemenata životne i radne sredine

Prisvajanje prirode svrsishodnom delatnoscu od strane coveka o prakticnom proizvodenju predmetnog sveta,u konkretnom prostoru i vremenu,sa odredenim sredstvima za rad u okviru konkretnih drustvenih odnosa koje ljudi medusobno uspostavljaju vrseci svoju radnu delatnost dovodi do stvaranja radne sredine.Radna delatnost coveka odvija se u prostoru i vremenu, u prostorno vremenskoj celini, u kojoj sredstava za rad i društvenih odnosi koji postaju povezanim ponašanjem ljudi u vršenju radne delatnosti, i tu celinu moguce je nazvati radnom sredinom.

Radna sredina se moze definisati kao ukupnost materijalnih cinilaca procesa rada, meduljudskih odnosa koje uspostavljaju ucesnici u procesu rada. Definicija radne sredine ukazuje da radnu sredinu cine dve vrste elemenata: materijalni cinioci i drustveni odnosi. Materijalni cinioci cine elemente fizicke radne sredine. Drustveni odnosi koje ljudi uspostavljaju povezivanjem svojih ponašanja u procesu rada predstavljaju elemente socijalne radne sredine. Elemnti fizicke radne sredine i socijalne sredine cine svojevrsno jedinstvo i medusobno su povezani i uslovljeni.

Izmedu covekove zivotne sredine kja u sve vecoj meri obuhvata elemente koji su proizvod ljudskog rada i radne sredine postoji specificno jedinstvo. Radna sredina je deo covekove zivotne sredine shvacena u sirem smislu. Ona nastaje u okviru covekovog delatnog odnosa prema njegovoj zivotnoj sredini. U ovom smislu se i moze reci da radna delatnost coveka predstavlja vezu izmedu njegove zivotne i radne sredine.

Covek svoju radnu delatnost treba tako da organizuje i vrši da ona ne dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže u prirodnoj sredini, odnosno da nema za posledicu degradiranje komponente prirodne sredine. Zato je i nemoguce govoriti o zastiti covekove zivotne sredine, a pri tom ne voditi racuna da narusavanje prirodne sredine nastaje, pre svega kao posledica covekove delatnosti u radnoj sredini. Zato su ljudi podjednako odgovorni kako za zaštitu prirobe tako i za zaštitu radne sredine.

Saznanje o povezanosti životne i radne sredine sve je prisutnije u savremenom drustvu. Postoji skrivena ali duboka veza izmedu karaktera radnog procesa, polozaja proizvodaca i stava prema bioloskoj osnovi zivota, izmedu onoga sto se desava u fabrici i njene okoline. Zato se i ukazuje da drustvo koje ne bi umelo da savlada stvaranje harmonizovane vestacke sredine, da okrene globalne i cesto disproporcionalne proboje tehnike u korist coveka nesumljivo bi islo u susret devalvaciji prirodnih uslova i trgicnom narusavanju bioloske i duhovne ravnoteze coveka. U nastojanju da se tehnicko-tehnoloski razvoj usaglasi sa potrebama zastite coveka kao najvise vrednosti drustva, a to znaci i privrede, u nauci je koncipiran pojam kvalitet covekove zivotne sredine.

5.    Kvalitet covekove zivotne sredne

Pod pojmom kvalitet covekove zivotne sredine, u najopstijem smislu, podrazumeva se relativno stabilna (prostorna i vremenska) odredenost covekove sredine vecim brojem medusobno povezanih faktora iz cetiri osnovne oblasti : prirodnih i stvaralackih resursa, aktivnosti i procesa u sredini, sredstava i mera za ostvarivanje ekološke politike i uticaja covekove sredine na drustveni razvoj.

Medutim, bez obzira na standarde koji se koriste u odredivanju kvaliteta covekove sredine, njen kvalitet treba da omoguci opstanak i razvoj coveka kao prirodnog, drustvenog , svesnog i stvaralackog vrednosnog bica. To znaci kada se govori o kvalitetu covekove sredine, onda se radi o kvalitetu kako njene prirodne i drustvene komponente. Jer, coveka ugrozava ne samo degradacija ( zagadenost prirodne ) vec i nizak i nezadovoljavajuci kvalitet društvene sredine. U ovom smislu navodi se Stoholmska deklaracija, koju je usvojila Konferencija UN o covekovoj sredini 1972 godine, koja istice da su za covekovo blagostanje i uzivanje osnovnih ljudkih prava od bitnog znacaja obe komponente ljudske sredine -prirodna i ona koju je stvorio covek.

Kvalitet prirodne komponente covekove sredine predstavlja ocuvanje ekoloske ravnoteze u njoj u obliku koji omogucava opstanak i razvij coveka kao bioloskog bica. Kvalitet covekove drustvene sredine je manje slozeno problem od problema covekove prirodne sredine. Drustvena sredina koju covek stvara predstavlja ne samo proces u kome ljudi menjaju materijalne, ekoloske, vegetacijske, bioticke uslove svoje sredine, vec i stvaranje složenih uslova rada radnoj sredini.

Kvalitet covekove sredine obuhvata stanje prirodne sredine u kome nije ugrozen opstanak coveka kao bioloskog bica vec i uslove stanovanja, zivota i rada koji su saglasni sa covekovim odlukama kao svesnog, stvaralackog i slobodnog bica. Kvalitet covekove sredine treba da omoguci stalni razvoj coveka.

Pojam kvaliteta radne sredine u savremenom drustvu obuhvata sledece: sredstva za rad koja ne traze covekovo naprezanje, osmisljenu mehanizaciju, proces rada koji nece intelektualizaciju ljudskog roda suprostaviti deprofesionalizaciji, hemizaciji proizvodnog procesa uz punu zaštitu zdravlja radnika i organizaciju rada u kojoj se ne reducira covekova licnost vec covek ima mogucnost da upravlja i kontrolise proces rada.

Medutim, uz sva nastojanja da se usaglasi privredna delatnost coveka sa njegovim svojstvima kao drustvenog bica, ocuvaju uslovi zivota na zemlji, i okvir „covekovog zivota“ ipak postoji opasnost od ekoloske krize.

6.    Ekološka kriza

Postoje granice u prirodnoj sredini do kojih ona može apsorbovati odredenu kolicinu i vrstu substanci i energije, a da to ne ugrozi dinamicku stabilnost sistema društvo – priroda. Sa razvojem industrije, posebno sa naucno" tehnoloskom revolucijom u proizvodnim snagama broj i kolcina zagadivaca su u stalnom porastu. Zagadivanje vazduha neposredno negativno utice na zdravlje ljudi i posredno preko uticaja na atmosferske i klimatske uslove, sto ima za posledicu poremecaj ravnoteze u ekosistemima tj.biosferi.

Zagadivanje voda predstavlja sve vise ekoloski problem. Voda se sve vise zagaduje kako cvrstim otpatcima, tako i mnogim hemijskim supstancama. Zagadenost tla nastaje kao posledica unosenja mnogih supstanci i posebno delovanja „kiselih kisa“. Zagadivanje tla ima za posledicu promenu njegovog hemijskog i mineralnog sastava što se negativno odražava na rast biljaka i zivotinja. Preko biljaka i vode za pice zagadivaci tla ulaze u lanac ishrane i ugrožavaju zdravlje ljudi.

Zagadivanje zemljista vrsi se i preko nadvodnjavanja zagadenom vodom i krcenjem suma. Pored toga, kao ekoloski problem javlja se i smanjenje površina za poljoprivredu usled urbanizacije. Svest o opasnosti od zagadivanja narocito se razvija sa razvojem nuklearne aktivnosti i izgradnjom nuklearnih elektrana, ciji broj sve vice raste. Na nuklearnim elektranama bilo je i kvarova sa jako štetnim posledicama, a ne retko se mogu cuti vesti o nuklearnom otpadu.

Covek svojom aktivnoscu ne moze prisvajati prirodu ne vodeci racuna o zakonitostima koje vladaju u njoj a da sa time ne ugrozi i prirodne uslove svog postojanja. Ekološka kriza nastaje kada se narušavaju odnosi u ekosistemima, posebno u najvecem ekosistemu biosferi, usled cega dolazi do ugrožavanja u „lancima ishrane“ koji ugrožavaju uslove koji su neophodni za život.