Slom američkog investicionog bankarstva – balon je ipak pukao

Nedeljka Dedovic, dipl. oecc. - master

Visoka ekonomska skola strukovnih studija Pec u Leposavicu

Rezime: Stanje u svetskoj ekonomiji je nalik avionu kojeg je, na velikoj visini, zadesila dekompresija. Neki putnici su vec stradali, posada je unezverena, ali umiruje preostale da ostanu vezani i veruju im da znaju šta rade, dok ogromna vecina putnika, zatvorenih ociju uverava sebe da je sve ruzan san i da oni uopšte i nisu na tom letu... Rad ima za cilj da ukaze na aktuelne uzroke najvece svetske ekonomske krize od perioda velike depresije – 30-tih godina dvadesetog veka.

UVOD

Kad se pomene Njujork, svi odmah pomisle na Volstrit (Wall Street), na to da je on sedište svetskog finansijskog kapitala, velikog biznisa i globalnih multinacionalnih kompanija. I jeste tako, ali ovog septembra moglo je da se upozna i jedno novo lice Volstrita.

Kad god da ste se septembra 2008. godine našli na Volstritu, mogao je to biti jedan od prelomnih trenutaka za finansijski sistem SAD. Poznavaoci finansijskih i ekonomskih prilika SAD vec izvesno vreme tvrde da sve to podseca na period velike depresije iz tridesetih godina pošlog veka.

Ovog septembra gotovo svaki dan na njujorškom Volstritu bio je istorijski dan. Velika hipotekarna kriza stigla je kao rezultat odobrenih stambenih kredita milionima ljudi sa nestabilnim primanjima, bez utvrdivane kreditne sposobnosti. Uzalud je bila zaplena kuca i stanova. Ljudi nisu imali novac i to je dovelo da astronomskih gubitaka finansijskih i osiguravajucih kompanija.

1.    Ekspanzija americkih hipotekarnih kredita — inicijalna kapisla krize

Ekspanzija americkih hipotekarnih kredita oznacena je kao inicijalna kapisla krize cije su pogubne posledice predmet rasprava najvisih drzavnih zvanicnika sirom sveta. Istini na volju, virus sa nekretninskog tržišta bio je samo jedna od bitnijih karika u lancu anomalija koje su još od devedesetih godina proslog veka pocele nagrizati americki finansijski sistem.

Krajem devedesetih godina prošlog veka, pod pritiskom akcionara za sve vecim profitom, banke na americkom trzistu su se sve više okretale tzv. modernom bankarstvu koje nije podrazumevalo generisanje profita mahom na razlici izmedu aktivnih i pasivnih kamatnih stopa. Sve više, banke su kovertovale masu hipotekarnih kredita u obveznice koje su kasnije preprodavane institucionalnim investitorima kakvi su penzioni i investicioni fondovi, osiguranja ili, pak, druge banke. Ovaj proces “delegiranja” rizika omogucio je bankama nov nacin kreiranja profita preko naplacivanja provizija investitorima koji su postali novi vlasnici inicijalnih kredita. Citav ovaj proces pratile su osiguravajuce kompanije koje su osiguravale obveznice kao i rejting agencije koje su rangirale ove papire kao prvoklasne s obzirom da nisu nosili veliki rizik. Banke, kao prve karike u lancu, sada su se osecale komfornim za uspostavljanjem novih kreditnih odnosa s obzirom da su se izvorni krediti sada nalazili van njihovih bilansa a pride su bili osigurani od strane renomiranih osiguravajucih kompanija. Na putu ostvarivanja veceg i sve veceg profita vise nije bilo nikakvih prepreka.

Kada su iscrpele bazu kreditno sposobnih komitenata, banke su postepeno ulazile na teren razlicitih klijenata koji rigidne procedure tradicionalnog bankarstva nisu mogli prebroditi. Nezaposleni pojedinci, sa povremenim, nikakvim ili veoma niskim primanjima, postali su nova meta bankama u kreiranju njihovoh profita. Ovo je bio uvod u formiranje prave piramidalne sheme koja je mogla trajati samo koliko i trend rasta nekretninskog tržišta.

Jos dva dogadaja dunula su vetar u leda razvoju krize. Ukidanje Glas—Stigalovog zakona na prelazu vekova oznacio je i kraj secanja na Veliku depresiju tridesetih godina XIX veka. Umrežavanje komercijalnih i investicionih banaka i osiguranja sada je ponovo postalo moguce sto je moglo dovesti do mnogo vecih posledica nego sto je obican konflikt interesa. Drugi dogadaj je bila politika jeftinog novca americkog Fed—a koji je podstakao banke da sve jace nastupaju na trzistu rizicnih klijenata nudeci im varijabilne kamatne stope. U pocetku jeftini krediti nudeni gradanima, kasnije bi postali sve skuplji, dok je kontinuirani rast cena nekretnina obecavao komitentima sigurno refinansiranje.

I kao u svakoj piramidalnoj shemi, pocetak kraja nastupa kada se zaustavi rast trzista usled smanjenog priliva novih clanova. U leto 2007. godine, na trzistu se pojavio visak kuca na prodaju sto je momentalno znacilo usporavanje njihovog rasta. Pad cena nekretnina doveo je hiljade zajmoprimaoca u situaciju da ne mogu da finansiraju svoj dug, a banke zatrpao gomilom slucajeva nesolventnih klijenata. Njihove kuce banka je nazad vracala na trziste cime je pokrenuta spirala silaznog trenda nekretninskog tržišta koja i danas traje. Moralni hazard koji su raspirivale u proteklim godinama bankama se obio od glavu, dok brojni zajmoprimci nisu jos ni slutili da ce vracanje kuca koje nisu mogli otplacivati biti samo mali deo cene koju ce platiti u narednom periodu.

Kako se povecavao broj nesolventnih komintenata, kriza je dobijala na ubrzanju. Osiguravajuce kompanije postajale su odgovorne za milijarde dolara duga, dok su investitori umesto prvoklasnih obveznica drzali papire koji mozda nikada nece biti naplaceni. Banke su usporile prodaju bilo koje vrste obveznica, usled rastuceg nepoverenja na trzistu priblizavajuci se tacki u kojoj ce u potpunosti postati nelikvidne. Tradicionalno, medusobno razvijeni odnosi medu bankama postajali su zamrznuti. Rastao je strah da se medubankarske pozajmice kao i drugi plasmani nikada nece moci naplatiti. Ozbiljni poremecaji u finansijskom sistemu preneti su i na realni sektor koji se uveliko borio sa rastucom cenom energenata i povecanom inflacijom. Rekordna smanjenja radnih mesta postala su svakodnevnica u statistickim izvestajima u kojima vise nisu postavljana pitanja da li je americka ekonomija u recesiji.

Naravno, barometar svih ovih dešavanja najpre je bio Volstrit. Kako su otpisi brojnih potrazivanja rezultirali gubicima vecine banaka koje su vodile operacije na americkom trzistu, silazni trend na svetskim berzama nije bio veliko iznenadenje. Vec u prolece tekuce godine vecina najrazvijenijih berzi spustila se 20 procenata ispod istorijskog maksimuma što je bio svojevrstan signal da su berze zakoracile u period opadajuceg trzista.

I dok su se indeksi svetskih berzi volatilno gibali i tokom leta, belezeci katkad kratkotrajni oporavak, prava bura na trzistima kapitala krenula je od septembra. Nacionalizacija hipotekarnih divova – Freddi Mac i Fanni Mae, kao i bankrot jedne od najvecih americkih investicionih banaka - Lehman Brothers oznacio je uvod u dane totalne panike koja je zagospodarila svetskim berzama. Ulagaci, suoceni sa prilicno ocitim saznanjem

Slom americkig investicionog bankarstva -balon je, ipak, pukao da je kriza sve ostrija te da je moguce izgubiti celokupan iznos ulozenih sredstava, kao sto je bio slucaj sa investicijama u Lehman Brothers, dramaticno su reagovali popunjavanjem prodajnih naloga. Iz dana u dan, stizale su vesti o mogucem bankrotstvu novih finansijskih ustanova te je prestala da važi i famozna deviza „previše veliki da bi nestali“ koja se odnosila na vecinu finansijskih divova americkog trzista.

Parcijalne intervencije americkih finansijskih vlasti zasnovane na velikim infuzijama kapitala, a suocene sa sve jacim domino efektom, dovele su do ideje o planu masovne državne intervencije u finansijskom sistemu. Do skora najliberalnija velika ekonomija, duboko je zakoracila u instrumente planske privrede pravdajuci to strahom od efekata koji su pretili da zbrisu celokupnu ekonomiju. Plan o drzavnoj intervenciji velicine 5 procenata americkog BDP—a doziveo je u prvom glasanju nepoverenje Kongresa izazvavši seriju novih potresa na Volstritu i najveci devni pad Njujorske berze, mereno u poenima. Politicki interesi pred nastupajuce izbore kao i ideolosko protivljenje državnoj intervenciji od strane republikanaca i liberalnih demokrata bili su najcesce spominjani cinioci koji su doprineli odbijanju plana. Ponovno glasanje, nekoliko dana kasnije, rezultiralo je usvajanjem najvece drzavne intervencije u nekoj modernoj trzisnoj ekonomiji. Meseci pred nama pokazace posledice i efekte ove odluke, dok je jedino sigurno da se nagomilani problemi americke ekonomije nece preko noci izbrisati. 1

Ono sto se svakako moze ocekivati u narednom periodu su manje turbulencije na finansijskom trzistu. Haoticni pristup americke administracije iz proteklih sedmica bice zamenjen konzistentnim setom pravila koji ce uneti predvidljivost i ublaziti turbulencije na trzistu akcija. Ipak, trziste ce sve vise reagovati na uobicajene podsticaje a to su stanje i potencijal ekonomije koja je prilicno slaba. Bankarski sistem bi trebao postati znatno stabilniji. Uprkos tome sto nema garancija da jos banaka nece bankrotirati, samo povecanje osiguranih depozita sa 100.000 na 250.000 dolara unece sigurnost medu deponentima. Nove mere podrazumevaju da ukoliko banka bankrotira postoje garancije i na depozite preko tog iznosa. Uspostavljanje stabilnosti bankarskog sistema ipak nece znaciti i brzo odmrzavanje procesa kreditiranja koji ce verovatno jos dugo biti pod stegama dogadaja iz bliske proslosti. Ne samo ova cinjenica doprinece sigurno recesiji americke ekonomije. Veliki broj industrijskih sektora vec se suocava sa viskom radne snage, dok ce potrosnja stanovnistva zancajno opasti dodatno otezavajuci oporavak ekonomije.

2.    Istorijski dani na Wall Street-u 2.1    Vremeplov americke finansijske krize

Njujorška berza postoji od 1792. godine, sa više tržišta od kojih je najvažnije ono koje postoji pod imenom New York Stock Exchange (NYSE). 2 Najveca je i jedna od najstarijih berzi hartija od vrednosti na svetu. Istovremeno, to je najznacajnija americka berza na kojoj se kotira vise od tri hiljade americkih i stranih kompanija. Pristup berzi imaju samo njeni clanovi, trgovci (dileri) i posrednici (brokeri), i njihovi nameštenici.

U jednoj od dramaticnih nedelja na Volstritu, bas 22. septembra, u eri elektronike, nema vike berzanskih dilera, ni guranja. Na

Slom americkig investicionog bankarstva -balon je, ipak, pukao velikim displejima kruže podaci o trgovanju (gotovo svi su bili u „crvenom’’), a transakcije se obavljaju kompjuterski. Svaki broker ima svoj kompjuter i slušalice na ušima, pa je u dvorani samo žamor.

Toga dana dogodilo se i jedan kuriozitet: na glavnoj galeriji berze, gde se proglasava zavrsetak trgovine, pored americke zastave bila je zastava Crne Gore, jer je kraj trgovanja oznacio predsednik Crne Gore Filip Vujanovic. To je, inace, tradicionalan obicaj da neka od poznatih licnosti (ili gostiju iz sveta) simbolicno oznaci kraj rada berze u cetiri popodne. 3

• 7.    septembar – U do sada nezabeleženoj državnoj investiciji u nekoj privatnoj kompaniji, americka vlada izvela spasavanje dve hipotekarne kompanije Fannie Mae i Freddie Mac, sa po 100 milijardi dolara.

• 9. septembar – Investiciona banka Lehman Brothers izgubila je više od polovine tržišne vrednosti, dok se sve više množe spekulacije da ce grcevita borba za pronalazenjem spasioca ove banke okoncati neuspehom.

• 14.    septembar – Lehman Brothers doživeo bankrot, dok je Merrill Lynch izbegla istu sudbinu pristajanjem da preuzme Bank of America.

• 15.    septembar - DJIA zabelezio pad od 504 poena, najveci dnevni pad nakon teroristickog napada iz septembra 2001. godine. Akcije najvece osiguravajuce komanije na svetu A.I.G. pale preko 60 procenata kao sledeca moguca zrtva krize.

• 16.    septembar – Fed odobrio zajam od 85 milijardi dolara A.I.G.-u koji je fakticki nacionalizovan.

• 18.    septembar — Americko ministarstvo finansija zapocelo raspravu o najvecoj intervenciji u cilju spasavanja trzista.

• 20.    septembar - Predsednicki kabinet i zvanicno zatrazio od Kongresa da odobri plan vredan 700 milijardi dolara kako bi se izvelo spasavanje finansijskih istitucija opterecenih probematicnim hipotekarnim plasmanima.

• 21.    septembar – Goldman Sachs i Morgan Stanley transformišu se u bankarski holding, fakticki oznacivsi kraj ere investicionog bankarstva.

• 25.    septembar - Washington Mutual postao najveca americka komercijala banka u istoriji koja je doživela bankrot. Prinudnom prodajom WaMu je prodat JPMorgan Chase .

• 29.    septembar – Plan za državnom intervencijom u finansijskom sektoru nije prosao Kongres, najveci dnevni pad Njujorske berze u istoriji, mereno poenima DJIA.

3.    oktobar – Izmenjeni plan za spasavanjem finansijskog sistema usvojen u Kongresu. Wachovia preuzeta od strane Wells Fargo-a, uprkos ranijem dogovoru postignutom sa Citi group-om. Rang Datum Neto promena 1 29. sept. 2008 ▼ 777,68 2 17. spet. 2001 ▼ 684,81 3 14. april 2000 ▼ 617,78 4 27. okt. 1997 ▼ 554,26 5 31. avg. 1998 ▼ 512,61 6 19. okt. 1987. ▼ 508,00 7 15. sept. 2008 ▼ 504,48 8 18. sept. 2008 ▼ 449,36 9 12. mart 2001 ▼ 436,37 10 27. feb. 2007 ▼ 416,02 Rang Datum promena u % 1 12. dec. 1914 ▼ 24,39 2 19. okt. 1987 ▼ 22,61 3 28. okt. 1929 ▼ 12,82 4 29. okt. 1929 ▼ 11,73 5 6. nov. 1929 ▼  9,92 6 18. dec. 1899 ▼  8,72 7 12. avg. 1932 ▼  8,40 8 14. mart 1907 ▼  8,29 9 26. okt. 1987 ▼  8,04 10 21.jul 1933 ▼  7.84 Tabela 1. : Najveci dnevni padovi Njujorske berze (Dow Jones Industrial Average) - u poenima Tabela 2. : Najveci dnevni padovi Njujorske berze (Dow Jones Industrial Average) • u procentima 3.    Suluda dinamika americkog trzista hipotekarnih kredita

Slika 1 . „uzavreli grad“ – berza na Volstritu

Trenutak kobnog obrta punog procvata hipotekarnog tržišta zbio se s krizom “Ber Sternsa“. Jedne od pet investicionih banaka koja je na Volstritu bila aktivna sve do pre šest meseci. Na red dolazi “Liman Braders”. Banka koja je pozajmivala 31 puta više zajmova nego što je vrednost njenog kapitala. Tako je radio i “Ber Sterns”. I ako su imali papir i kredit spram kog su kupili hartije, ali morali su da vrate kamatu i glavnicu, a papir je bio bezvredan. Balon se sirio do neslucenih razmera i na kraju je — pukao. Uhvaceni su u zamku nelikvidnosti. I to je u osnovi priroda onoga u šta se kasnije transformisalo, u finansijsku krizu, u epidemiju, u efekat domina koji se proširio na Veliku Britaniju, Nemacku, Svajearsku...

Trezor se suocio sa tim problemom i „Ber Sterns“ uz garaneiju gurnut u „narucje“ „Dzi Pi“ „Morganu” za svega 30 milijardi dolara, jer su znali, da ce vlada intervenisati ako papiri nisu dobri. To je bila prva važnija faza intervencije vlade.

Ali, zalud. Kula od karata je nezaustavljivo krenula da se ruši. U Trezoru su odmah shvatili da ne mogu ulagati novac baš svuda. Izmenili su nešto od institucionalne strukture oko banaka. Na primer, dozvolili su federalnim rezervama da otvore svoj šalter ne samo za poslovne, vec i za investieione banke. Podigli su limit. Odlicili su da svaka banka moze doneti papir, makar bezvredan, vratiti ga federalnim rezervama po nominalnoj vrednosti, a za uzvrat dobiti pozajmicu za šest meseci. To je trebalo da pošalje signal stabilnosti trzistu i da ce ljudi na osnovu toga povratiti poverenje u banke kupujuci te papire.

Ni to nije funkeionisalo. Problem je iskocio kod „Fani Me” i „Fredi Mek”. Dve najvece finansijske institueije u Ameriei koje su kupovale hipoteke od banaka i imale garancije vlade tj. americkog Trezora. Samo te dve institucije imale su 3,7 triliona dolara od hipotekarnog trzista u Americi. E, sada je davo odneo salu. Federalne rezerve i Trezor odlucili su da intervenisu. Ako te institucije propadnu, citav sistem ce pasti, jer su im sve banke davale svoje hipoteke. Zato su preuzete i rade pod okriljem americkog Trezora. To je bila najveca intervencija u tom trenutku. I ljudi su pomislili da su uradili pravu stvar i da su pronasli izlaz iz krize, a to bi trebalo da znaci i povratak poverenja u tržište. Ali toga više nije bilo. Rušenje se nastavilo bankrotstvom „Brace Liman”, „Meril linca”, ali i opasnim ljuljanjem osiguravajuceg giganta AIG.

Ali kada tržište jednom izgubi poverenje, ništa se više ne može uciniti. Sadasnji slom finansijskog trzista s pravom se moze uporediti sa svetskom krizom iz 1929, ali da posledice nece biti tako drasticne i uocljive kao pre 80 godina.

Finansijska kriza ce se sigurno preneti na realni sektor. To moze biti veliki problem, ali prvi zadatak je stabilizovanje finansijskih sektora. Jer, ako privreda nema pluca ili srce koji omogucavaju cirkulaciju u krvnom sistemu, nema ni ekonomije. Ekonomista Nuriel Rubini, koji predaje na njujorškom univerzitetu, sjajan ekonomista, još pre dve i po godine prvi je upozorio na suludu dinamiku trzista i da s njenim pucanjem moze doci do krize. Drugi su ga demantovali, ali on je nastavio da izgraduje svoj stav i na kraju se pokazalo da je bio u pravu.

Izvesno je da ce se privreda SAD naci u krizi zbog kraha finansijskog trzista. Pitanje je samo koliko dugo. Cak i da finansijska intervencija od 700 milijardi dolara „prode”, Amerika ce se suociti sa ozbiljnom ekonomskom recesijom vec pocetkom 2009. godine. Da li ce trajati pet godina, sto je u odnosu na razmere krize gotovo izvesno ili „svega” 18 meseci, zavisi od toga da li ce Americi u pomoc priteci i zemlje okupljene u organizaciji G7. Ako se i one „otvore” Amerika ima neke šanse da te godine „gladne” svede na najmanju meru, sto nije bez znacaja za svetski ekonomski poredak, jer je ona lokomotiva medunarodne privrede. Amerika je i dalje najveca svetska ekonomija. Ipak, ona vise nije pokretac globalnog ekonomskog rasta.44

Pitanje je da li ce intervencija Trezora od oko 700 milijardi dolara isprazniti kasu i kakve ce to imati posledice na privredu SAD? Bez sumnje to su velike pare, ali da ih Amerika, dinamicki gledano, može prikupiti. Kako? Višim porezima u narednih nekoliko godina. Postoji jedan clan zakona koji povecava pravo Kongresa da se zaduži sa 10,7 na 11,4 ili 11,5 odsto, što predstavlja razliku od 700 milijardi dolara. Americka vlada vec pozajmljuje 10,7 procenata ili trilion dolara od tržišta. Da bi se ipak imalo u vidu o kolikim je parama rec, na primer jednogodišnji budžet Pentagona je oko 540 milijardi dolara. U tom kontekstu, i sa tog stanovišta, Amerika može dobro da se „isprsi”. Implikacije možda mogu izgledati iz ugla moralnog rizika. Ako svi misle da ce tako biti spaseni, onda ce svi preuzeti rizik, jer znaju da im se nista nece desiti. I to je zapravo problem. To je pravi razlog zašto je Amerika pustila dve banke kao što su „Ber Sterns” i „Liman broaders” da bankrotiraju – poslala je veoma jasnu poruku da nece biti svako spasen u tim okolnostima.

Moze li se inservencija vlade Amerike, protumaciti i kao podrzavljenje ekonomije? Ovo je kljucno pitanje koje se tice buducnosti. Uslovno receno, moze se priznati da anglo—saksonski model nije uspeo i da SAD u suštini postaju zemlja državne ekonomije. Vrhunac je ironija što su ljudi koji sad donose ove

Stiglic Džozef, Krizu su izazvali sukob interesa i pohlepa, Biznis, br. 34., 2008. s. 29.

Slom americkig investicionog bankarstva -balon je, ipak, pukao intervencionisticke mere zapravo oni koji su branili slobodu tog tržišta. A to je Bušova, republikanska administracija... Ovo je naravno moguce, jer niko ne zna sta ce buducnost doneti i kolika ozbiljna recesija preti. 5 ⁵

Ako americka vlada na kraju odluci da izvrsi strukturne promene, kojim bi se uvele izvesne stroge mere s kojim bi se obezbedila veca sigurnost, a manja fleksibilnost, u tom slucaju to ne bi bio kraj samo Volstrita, vec i kraj sveta onakvog kakvog mi poznajemo. Jer, srce Amerike je – konkuretnost.

4.    Svetska kriza i region 4.1    Panika štediša i likvidnost – banke prelaze sa „expansion” moda u u “safe” mod

Regionalne berze podelile su sudbinu velikih zapadnih tržišta. To sto se dogadalo na berzama ne treba da bude iznenadenje. Sa malo fundamentalne ekonomske analize moglo je da se pretpostavi da ce cene krenuti nadole. Zarade su bile i po nekoliko desetina puta. Nije onda cudno da se desi korekcija cena u drugom smeru. Banke u Srbiji i okruzenju, medutim, za sada deluju daleko vitalnije. Od svih objektivnih problema, za sada se kao najozbiljnija pretnja pokazala panika medu gradanima. I dalje optereceni ”traumama” iz devedesetih, gradanima, pre svega Srbije, malo treba da se odluce da svoju štednju podignu iz banke.

Nedelja stednje, kad istice orocenje velikom broju gradana koji su novac stavili u banke tokom lanjske akcije, predstavlja izazov za mnoge da svoj novac podignu ili da orocenje produze. Sto se regiona tice, kad je rec o bankarskom sistemu, rizicnih zemalja u kojima banke imaju više odobrenih kredita nego prikupljenih depozita ima tek nekoliko.

Ekonomije zemalja u regionu i dalje su, više – manje zatvorene, niska je penetracija kredita, a bankarski sistemi su diversifikovani – banke na tržištima ne dolaze samo iz jedne zemlje. Trenutno se nalazimo usled krize, niko ne može da predvidi kako ce se ona zavrsiti, ali blizi pogled na ekonomije zemalja jugoistocne Evrope pokazuje da su izdrzljivije nego sto bi moglo da se pomisli.

Ljudi u Srbiji su uplašeni zbog loših iskustava koje su imali devedesetih, te su zbog toga i „sumnjicavi“. Monetarne mere koje je, tokom kreditne ekspanzije sprovodila NBS, dovele su do toga su banke dovoljno kapitalizovane, te da je štednja u njima sigurna. Stoga je nelogicno da gradani povlace svoje depozite.

Ipak, i drzave u regionu, kao i vecina evropskih drzava, odlucile su se i na konkretne korake. Suma od 50.000 evra postala je uobicajena u Evropi, kada je rec o iznosu depozita koji gradanima garantuju drzavne kase. Naravno povecane garancije precene su jakim medijskim kampanjama da je rac o iskljucivo o psiholoskoj meri, te da ona ni po koju cenu ne znaci da je postalo rizicno drzati novac u bankama.

Nisu samo banke u drzavama u razvoju postedene direktnog uticaja svetske krize. I grcke banke, bez obzira na to sto se radi sa jednoj od razvijenih zemalja, ne suocavaju se sa opasnostima kao druge zapadnoevropske banke. Ipak, to ne znaci da nece osetiti posredne posledice. Njih ce biti. U zemljama zapadne Evrope se smanjuje kupovna moc, a to su glavni uvoznici robe sa tržišta zemalja u regionu gde je i Srbija. Ta smanjena kupovna moc preti da poveca i onako visoke deficite tekuceg racuna sa kojima kubure gotovo sve zemlje u jugoistocnoj Evropi. Uz to, usporena privreda na Zapadu mogla bi da znaci i da ce iz tih zemalja dolaziti manje investicija, odnosno manje kapitala što je jedini zdrav nacin da se taj deficit pokrije. U Grckoj je manje onih koji ce kupovati nekretnine. Medunarodna trgovina se smanjuje, zbog cega se smanjuju prihodi od trgovine morima.

Grcke banke su oduvek bile konzervativnije od banaka na Zapadu. Grcke banke imaju najveci racio kapitala i aktive. Vlasnistvo banke je cesto visokokoncentrisano u posedu jednog akcionara ili jedne porodice. Uprkos tome, profitabilnost banaka je rasla, jer je Grcka bila, a i dalje je, u odnosu na prosek EU, tržište sa niskom penetracijom kredita – oko 95 odsto u odnosu na GDP.

Pored panike stedisa, najveci problem za regionalne banke bice da odrze likvidnost. Banke su, slikovito receno, presle iz „expansion“ moda u „safe“ mod. Na to ukazuje i cinjenica da su u proteklih mesec dana pet puta porasli depoziti banaka u Evropskoj centralnoj banci. Uz to, bankari su spremni da na trzistu ponude samo izuzetno kratkorocne pozajmice, najduze do tri meseca. Pitanje je, sa druge strane, da li su lokalni depoziti u zemljama regiona, uz kapital koje te banke imaju, dovoljni da kompenzuju nedostatak izvora sa tržišta novca.

Srbija je, zbog toga, ukinula obaveznu rezervu na devizne depozite koji su pristigli iz inostranstva. Time je bankama osloboden znacajan kapital. Banke u regionu nemaju problema sa likvidnoscu. Medutim, oslobodeni novac koji je stajao u centralnim bankama ne moze dugorocno da, uz domace depozite, bude dovoljna depozitna baza. Bez funkcionisanja medunarodnog trzista novca, dakle, pitanje je da li ce ove mere dugorocno doneti stabilnost bankama, kad je u pitanju likvidnost, ili ce biti samo jedna od mera kojima je agonija prolongirana.6

ZAKLJUCAK

U svetskoj privredi shvacenoj kao avion koji je prinuden na sletanje, mesta sa padobranom pripadaju samo državama sa spoljnotrgovinskim suficitom. Bez obzira na svu dramu one ne treba da brinu o prizemljenju, ma koliko ono bilo dramaticno za one koji imaju izrazite deficite u spoljnotrgovinskim transakcijama.

Godinama je izgledalo potpuno nevažno da li neka država više proizvodi nego što troši. U SAD su godinama stvarale 20, a trošile 40 odsto roba i usluga u svetu. Razlika je nadomeštena pozajmicama iz inostranstva. Za toliku potrošnju bilo je potrebno dve milijarde dolara svakoga dana. Kriza je samo drugo ime za uspostavljanje navika u potrosnji i nemogucnost njihovog servisiranja kad dotoci novca sa strane presuše.

Razmatrajuci ovu temu, Harald Dzejms sa americkog Prinston univerziteta odreduje glavne aktere: to su Amerika, kao najveci svetski duznik, i Kina, kao najveci poverilac. Drugim recima, zemlje sa najvecim deficitom i suficitom u spoljnotrgovinskoj razmeni. Iz razumljivih razloga (ali sa manjkom argumenata) on svaljuje krivicu na Kinu za pocetak krize i sve njene posledice. Ali, on ne odgovara na pitanje: A šta ako Kina nije pogrešila? Zar nema ni malo verovatnoce da drzava sa takvom tradicijom i kulturom, sa narastajucom ekonomijom i osecajem da joj pripada ovaj milenijum, tacno zna zasto je upravo sada i na ovakav nacin probušila balon svetskog finansijskog sistema?

Verovatno je da ce odgovor stici relativno brzo i to sa jedine prave adrese, iz Pekinga. U meduvremenu, neka je Bog na pomoci malim i siromasnim drzavama...