Uloga države u savremenim tržišnim privredama – novi izazovi

Prof. Dr Nebojsa Backovic

Visoka ekonomska skola strukovnih studija Pec u Leposavicu

„Ne verujem da danas možete efikasno upravljati makroekonomskim sistemom jucerasnjim metodama i da se tu zateknete i sutra.“ Edmund S. Felbs

Rezime: Sagledavanje uloge države u savremenim tržišnim privredama predmet je pragmaticnih potreba privreda u tranziciji. Ne mali broj znacajnih ekonomija u (zapadnom) svetu u fazi je preispitivanja vlastitog modela upravljanja ekonomijom i trazenja nacina za održavanje visoke ekonomske performanse. S obzirom da se naša privreda nalazi u procesu zakasnele tranzicije, nova saznanja savremene struke i nauke, na ovu temu, više su nego potrebna. U radu smo otvorili neka pitanja specificnosti novih i starih modela i koncepata funkcionisanja država sa ciljem da savremena saznanja u struci i nauke približimo kreatorima tranzitorne strategije i politike i olakšamo im put u definisanje vlastitog modela upravljanja ekonomijom.

UVOD

Kao što je istakao dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Edmund S. Felbs, profesor ekonomije na Kolumbija univerzitetu i direktor Centra za Kapitalizam i društvo pri ovom Univerzitetu, jedini put ka prosperitetu je ostvarenje visoke ekonomske performanse. Ono što je zaista potrebno za tzv. visoku performansu, istice dalje Ferbs, jeste u osnovi „produktivna promena“ koju on naziva ekonomski dinamizam. Kada se ovo primeni na drzavu, Felbs istice da se parametri efikasnosti i efektivnosti kompetentnog makro-menadzmenta sve cesce mere stepenom uspesnosti ostvarenih promena odnosno sposobnoscu adaptacije na promenjene uslove okruzenja.

Dobro vodene i ciljane promene zahtevaju redizajniranje konvencionalnih modela i metoda državne intervencije u privredi, a sa njima i promenu konfiguracije institucija. Rec je o drustvenim inovacijama koje nisu nista manje znacajne od tehnoloskih za ekonomski prosperitet nacije.

Kvalitet ekonomske performanse zavisi u meri u kojoj je intelektualni kapacitet Vlade u stanju da kreira takav model upravljanja koji ce obezbediti ekonomski i društvene pretpostavke za razvoj i promene.

Koje su moguce opcije efikasnog upravljanja makroekonomskim sistemom? U traganju za odgovorom na ovo pitanje, razvijeni su razliciti modaliteti državnog upravljanja ekonomijom. Teorijska ekonomija poznaje više modaliteta. Na krajnjim tackama spektra mogucih resenja se nalazi leseferovska država liberalnog tipa i država blagostanja. Prema A. Smith-u sustina trzisnog kapitalizma je da aktivnosti pojedinca motivisane licnim koristima, kada su vodene nevidljivom rukom trzista ,dovede do ostvarenja javnog interesa. Tipican predstavnik trzisnog kapitalizma je americki model tzv. „tržišnog fundamentalizma“ za koga se smatra da predstavlja najdinamicniji model kapitalizma. U pitanju je produktivan, ali pomalo histerican model koji stvara niz stresova. Na drugom polu se nalazi model države blagostanja zapadnoevropskog tipa u kome je država vlasnik znacajnog dela resursa.

Savremena struka i nauka ukazuje na nove oblike državnog upravljanja ekonomijom. Predlaže intenziviranje državne aktivnosti na polju uspostavljanja efikasne institucionalne strukture kao i redukovanje njenog direktnog „personalnog“ mesanja u tokove privredivanja. Smatra se da u osiguranju visoke ekonomske i društvene performanse centralnu ulogu imaju institucije koje ohrabruju investicije u ljudski, fizicki kapital, tehnologije, doprinose iznalaženju rešenja za kompleksne ekonomske i društvene probleme (održivi privredni rast, nezaposlenost, ekološka ugroženost, siromaštvo, kriminal, korupcija, terorizam, bezbednost itd.) i podsticu sveukupni razvoj.

Neoklasicna i kejnsijanska teorijska osnova drzavnog upravljanja ekonomijom, pod uticajem ekonomskih i društvenih promena, sve više gubi od aktuelnosti i postaje stvar prošlosti. Teorijska osnova, do nedavno vodecih pravaca u ekonomskoj nauci, ne odrazava bogatstvo oblika, metoda i institucionalnih mehanizama potrebnih u reformskom procesu privreda u tranziciji. Rec je o potrebi iznalazenja novih resenja za aktuelne socijalne, ekonomske i druge probleme sa kojima se privreda i drustvo suocavaju u vremenu globalnih izazova na pocetku 21. veka.

I naša zemlja se nalazi u nemirnim vremenima u kojima je nemoralno ne pokusati dati predloge za izlazak iz postojeceg stanja tranzitorne stagflacije i politickog previranja. Ekonomija u nemirnim vremenima je svakako vruca tema, verovatno jednako vruca kao i politika. Politicka previranja su nasu zemlju uvela u stanje dubokog stresa. Stres utice na stabilnost (institucionalnu i makroekonomsku). Pored niza ekonomskih patologija kao što su: rast demografskog rizika (smanjivanje, starenje i iseljavanje stanovništva), korupcija, socijalne devijacije (kriminal, droga, huliganstvo itd.) i slicno, stres se jasno ispoljava u privredi (inflacija, recesija, nezaposlenost, rast duga i sl.). Ova i druga pitanja realne i surove stvarnosti u našoj zemlji su u toj meri kompleksna i složena da se ne motu rešavati primenom simplifikovanih tranzitornih strategija (modela upravljanja) i politika utemeljenih na neoliberalnom ili kejnsijanskom konceptu 1 .

Bez pretenzija da u ovom radu damo odgovore na pomenuta goruca pitanja, cilj nam je, pored ostalog, da ukažemo na teorijske osnove neoinstitucionalne ekonomske paradigme i njen širi metodološki instrumentarijum koji kreatorima tranzitorne strategije i politike u tome moze pomoci u definisanju vlastitog modela upravljanja ekonomijom i iznalaženju rešenja za aktuelne ekonomske,socijalne i druge probleme.

1.    Nasledene predrasude

Podržavanje nekog teorijskog stava bez njegovog dovodenja u vezu sa stvarnoscu moze da vodi u katastrofu.

D. Rodrik

U sredistu politickog zivota svake zemlje nalaze se neka od osnovnih ekonomskih pitanja. Kako drzava utice na privredu? Sta bi drzava trebalo da radi? Zašto se neke privredne aktivnosti obavljaju u javnom, a ostale u privatnom sektoru? Da li bi drzava trebalo da vise cini nego sto sada cini ili manje? Da li bi trebalo da radi nesto drugo ili da promeni nacin svog rada? Kako se uloga drzave povecala poslednjih godina? Ovo su glavna pitanja koja su predmet mnogih sporova i rasprava u akademskim krugovima vodeceg pravca u ekonomskoj nauci.

Sredisna tema rasprave medu ekonomistima u akademskim krugovima zapada, poslednjih godina, posvecena je mestu i ulozi drzave u reformskom tranzitornom procesu u zemljama sa razvijenom tržišnom ekonomijom. Prema jednom mišljenju, upliv države u ekonomske tokove je suviše veliki. Izražava se skepsa u odnosu na sposobnost države da reši ekonomske i socijalne probleme. Postoji i strah da suviše jaka država podriva ekonomske slobode. Postoji i mišljenje da je javni sektor suviše mali da bi rešio narasle ekonomske i socijalne probleme, probleme ekoloskog zagadivanja i mnogo toga još (terorizam, nasilje, razne bolesti, korupcija...). Nezavisno od ovih suprotstavljenih stavova stoji cinjenica da je uloga drzave danas jaca nego što je bila pre Prvog svetskog rata. Praksa razvijenih tržišnih ekonomija o tome najbolje govori.

Jedno istraživanje ukazuje da su državni rashodi zemalja danas svrstanih u grupu OECD cinili 1870. priblizno 8% BDP. Do 1913. godine drzavni rashodi su uvecani za svega 1%, da bi posle Prvog svetskog rata dostigli nivo od oko 15%. Nakon velike svetske ekonomske krize oni imaju tendenciju rasta, da bi 1937. godine premašili 21% BDP-a. Izgledalo je da ce 60-ih godina 20. veka doci do stabilizacije drzavnih rashoda na nivo ispod 20% (1960. godine oni su iznosili svega 18%). Medutim, to je bila samo iluzija jer je upravo u periodu izmedu 60-ih i 80-ih godina doslo do prave ekspanzije državnih aktivnosti i funkcija. Njeni rashodi su 1980. godine iznosili 43-44% BDP. Takva tendencija je nastavljena i tokom 90-ih godina, upravo u vreme zahuktalog procesa globalizacije i njegove navodne misije u ''svrgavanju'' snažne nacionalne države. 2 O tome dosta dobru ilustraciju pruža slika 1.

Slika 1. Procentualno ucesce drzavnih programa u BDP u pet zemalja. 3

Izvor: Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, National Accounts, Detailed Tables, II, 1983-2000, Tables for Specific Countries , Survey of Current Business, 2001.

Mnogo energije i jos vise reci potroseno je tokom poslednjih 25 godina da bi se smanjila uloga države u ekonomiji i društvu. Pa ipak, javni rashodi u OECD zemljama (iskazani kao procenat BDP-a) nastavljaju da rastu. Na primer, državni budžetski (poreski) prihodi su 1997. godine u SAD iznosili

32% BDP-a, dok su državni rashodi bili otprilike isti. Nasuprot tome, 1913, uoci Prvog svetskog rata, drzavni prihodi i rashodi iznosili su manje od 10% BDP-a. 4 Cak i najdoslednije pristalice ''tvrdog'' neoklasicnog pristupa uvidaju da aktuelni ekonomski i socijalni problemi uvode drzavu neposredno u ekonomsku zbilju, pa umesto teorije o državi kao egzogenom fakturu drustvene proizvodnje cine pomak ka realisticnijem pozicioniranju države.

Promene u oblasti privrede i drustva shvacene u najsirem smislu reci, kao i promene vezane za mesto i ulogu drzave u politickoj organizaciji drustva, odražavaju se i na ekonomsku ulogu države.

Smatra se da osnovni problem danas nije u tome da li ima previše ili premalo države (državne intervencije u privredi). Svrha preispitivanja nije delotvornost pojedinih regulatornih funkcija države u savremenim tržišnim privredama. Osnovni problem je u tome što u praksi preovladava pogrešna vrsta drzave. Od vitalnog znacaja za prirodu i drustvo je da sto ranije uoci da postojece regulatorne funkcije ne treba popravljati, vec ih treba redizajnirati prema zahtevima izmenjene sredine.

Da bismo bolje razumeli ulogu države u oblikovanju savremenih ekonomskih i društvenih tokova, potrebno je da se u kratkim crtama osvrnemo na teorijske, empirijske i istorijske aspekte ovog problema (pitanja).

⁴ Stiglitz, J., op. cit. pp. 17.

2.    Teorijska retrospektiva

Repetitio mater studiorum est“ („Ponavljanje je majka nauke“) Latinska izreka

• 2.1    Teorijske osnove državnog upravljanja ekonomijom u neoklasicnoj i kejnsijanskoj doktrini

  • 2.1.1.    Leseferovska država liberalnog tipa

• 2.1.2.    Država blagostanja

  Politika aktivnog državnog intervencionizma . Sve do velike svetske ekonomske krize 1929-1933. god. u ekonomskoj teoriji je dominirao stav da ''nevidljiva ruka trzista'' obezbeduje najbolje resenje za sledeca pitanja: sta proizvoditi, kako proizvoditi i za koga proizvoditi? Odnosno, dominirao je stav da svako uplitanje države u privredni život (u odluke privrednih subjekata) vodi neoptimalnim resenjima, jer povecava troskove i cene, smanjuje traznju, proizvodnju i zaposlenost. Medutim, ova dogma jednog dela ekonomske teorije bila je u direktnoj suprotnosti sa stvarnoscu funkcionisanja kapitalisticke privrede, narocito ako se posmatra njeno funkcionisanje u pojedinim fazama privrednog ciklusa. Stihijnost tržišnog mehanizma u uslovima sve izraženije centralizacije i koncentracije kapitala na osnovama tehnicko-tehnoloskog progresa dovodila je, kako to istorija razvoja kapitalizma pokazuje, do sve dubljih kriza i poremecaja u funkcionisanju društvene reprodukcije.

Teorija slobodne (kapitalisticke) konkurencije i trzista - prema kojoj se parcijalna i opšta privredna ravnoteža uspostavljaju spontano, ne poznaje planiranje i plansku privredu. Takvom odredenju prema svesnom usmeravanju društvene reprodukcije doprineli su kako klasici buržoaske politicke ekonomije (A. Smit sa svojom teorijom Laissez faire - laissez pasar), tako i cela neoklasicna skola pocev od A. Marsala, pa sve do savremenih autora.

Otac modene ekonomije kao nauke, škotski filozof i ekonomista Adam Smit nije imao veliko poverenje u ekonomske funkcije države. On je verovao u pojedince i u njihovu spremnost da najbolje rade ako rade u svom licnom interesu bez ikakvih državnih uputstava ili intervencije. To ujedno predstavlja i opšti interes društva, jer slobodna tržišna konkurencija kao ''nevidljivom rukom'' upravlja pojedince da rade u vlastitom interesu i u isto vreme da ostvaruju interese celog društva. U tom smislu država samo treba da obezbedi unutrašnju stabilnost pravnog poretka i spoljnu bezbednost. Pojedinci su, prema tome, iskljucivi privredni subjekti, a trziste je mehanizam preko kojeg se vrši efikasna alokacija oskudnih resursa. Ova ideja je imala veoma širok odjek u ekonomskoj teoriji i praksi i bila je dominantna vodilja sve do velike ekonomske krize 1929. godine. Tada se pokazalo da sistem slobodne tržišne utakmice nije sam po sebi sposoban da obezbedi ni punu zaposlenost ni stabilan privredni razvoj. Iako se nakon toga ne osporava ekonomska uloga države kao stabilizatora tržišnih ciklusa, ostalo je shvatanje da državna intervencija više udaljava tržište od stanja efikasne alokacije resursa nego što doprinosi postizanju pune zaposlenosti.

Trend neoliberalizacije u ekonomskoj politici vlada Zapadnog sveta koji je pokrenut pocetkom 80-tih godina 20. veka, prvo u SAD i V. B., a zatim i u ostalim zemljama razvijenog sveta, oznacio je povracaj ''ekonomskom fundamentalizmu'' - odnosno povracaj slobodnom konkurentskom modelu tržišne privrede. Tu ekonomsku filozofiju jedni nazivaju novi konzervativizam, a drugi liberalisticki reformizam drzavnog kapitalizma.

Vladajuca ekonomska paradigma i oficijalna politika Zapada je ostvarivanje ciljeva ekonomskog prosperiteta vezivala za prihvatanje „gole“ tržišne logike i neoliberalne doktrine u cijoj je biti realizacija ortodoksnih programa stabilizacije, reprivatizacije, deregulacije i denacionalizacije. Naime, proces liberalnog reformizma državnog kapitalizma imao je dve dimenzije: s jedne strane u pitanju je 1) denacionalizacija i reprivatizacija državnog sektora privrede (prodaja drzavnih preduzeca privatnom sektoru); a sa druge 2) proces deregulacije koji oznacava smanjenje drzavnog uplitanja u mnoge sfere privrednog života (naglasak je na smanjenju državnih rashoda; poreza i subvencija; radikalnom kresanju socijalne pomoci itd). Uporiste ove politike nalazi se u savremenom monetarizmu. Smisao svega toga je da slobodnom delovanju tržinih zakona treba prepustiti celokupni privredni sistem, dok bi država regulisala samo ukupnu monetarnu masu. Prema tome regulatorne reforme na podlozi teorijskog koncepta savremenog monetarizma (na celu sa M. Fridmanom) oznacile su povratak modernoj leseferovskoj drzavi neoliberalnog tipa u kojoj ona regulisanjem samo monetarne mase (veca ili manja kolicina novca u opticaju glavni je uzrok poremecaja u funkcionisanju društvene reprodukcije) i stvaranjem pretpostavki za povecanje privatne inicijative stvara uslove za resavanje problema nezaposlenosti i problema inflacije (stagflacije), odnosno problema rasta nacionalne ekonomije.

Primetno je da u ekonomskoj teoriji (i politici) dolaze snažno do izražaja stavovi pristalica vracanja na slobodno konkurentski model trzisne privrede u kojem konkurencija, ako nije sputana od strane države, vodi ka savršenoj efikasnosti privrede, jer i proizvodaci i potrosaci maksimiranjem svoje ciljne funkcije obezbeduju optimalne rezultate i za sebe i za drustvo u celini. Zbog toga drzavu treba ''skinuti sa leda naroda i skloniti iz privrede''. U tom slucaju, ako se drzava eliminise iz privrede, automatski ce se povecati efikasnost proizvodnje, sto ce stabilizovati privredu i ubrzati privredni razvoj.

Verodostojnost ovih neoklasicnih pretpostavki u suceljavanju sa stvarnocsu i realnim privrednim životom, predstavlja jednu od glavnih tema rasprava medu ekonomistima. Uglavnom postoji saglasnost u misljenju da neoklasika ima konceptualne poteskoce u formulisanju prave tezine centralnih društvenih institucija (tržišta i države) u modernoj ekonomiji. Sa druge strane, njen pokusaj proglasavanja trzista univerzalnom i svemogucom kategorijom nije ništa drugo do devalviranje same institucije tržišta 5 .

Nakon lošeg iskustva sa slobodnim tržištem u vreme velike ekonomske krize, drzava je bila primorana da preduzme niz prakticnih koraka. Smisao preduzimanja drzavnih mera u kapitalistickoj privredi jeste sprecavanje vecih poremecaja u tokovima drustvene reprodukcije. Te mere treba da predstavljaju odgovarajucu protivtezu ciklicnom kretanju kapitalisticke privrede. Zato se drzavna intervencija u kapitalistickoj privredi naziva anticiklicnom politikom. Naime, anticiklicna politika predstavlja skup ekonomsko-politickih mera koje kapitalisticka drzava preduzima radi prevladavanja ili ublažavanja privrednih ciklusa i stvaranja uslova za normalnije funkcionisanje kapitalisticke drustvene reprodukcije. Ove mere drzava preduzima na planu obezbedenja odredenog obima akumulacije i investicija (bilo podsticanjem privatnih investicija, sopstvenim investicijama i sl.) na planu usmeravanja strukture investicija radi obezbedenja investicija u one privredne grane ili oblasti za koje privatni kapital nema dovoljno interesa; na planu preduzimanja prakticnih koraka radi otvaranja novih radnih mesta podsticanjem efektivne tražnje u privredi.

Pokazalo se da makroekonomska stabilnost zavisi od stanja ukupne agregatne tražnje, odnosno od stanja ukupne potrošnje u društvu. Privatna potrosnja nije bila dovoljna da obezbedi puno koriscenje postojecih proizvodnih kapaciteta, pa se javna potrošnja države nametnula kao neophodan korektiv ukupnih tržišnih kupovina. Istovremeno, ideja o širokoj zastiti socijalno ugrozenog stanovnistva, pocev od pomoci za nezaposlene do penzionog osiguranja, dobija na zamahu. Sve to, povezano sa politickim funkcionisanjem države kao demokratske tvorevine u kojoj se poštuje slobodno izrazena volja vecine stanovnisva, dovodi do formiranja drzave blagostanja. Politicka doktrina koja stoji iza ove koncepcije je doktrina fabijanskog kapitalizma.

Gunard Mirdal istice da je drzava polovinom ovog veka ''u svim bogatim zemljama zapadnog sveta postala demokratska država blagostanja sa otvorenom angazovanoscu da ostvari siroke ciljeve ekonomskog razvitka, punu zaposlenost, jednake mogucnosti za rad i zivot mladih, socijalno osiguranje i uopšte zaštitu minimalnog standarda u pogledu prihoda, ishrane, stanovanja, zdravlja i obrazovanja, za sve gradane bez obzira na socijalni polozaj, rasu, nacionalnost i veru''.6 Drzava blagostanja je, na taj nacin, preuzela sledece ekonomske funkcije: 1) privrednog subjekta koji kupuje i prodaje robe i usluge, 2) zaštitnika socijalno ugroženih slojeva stanovništva, 3) makroekonomskog regulatora privredne aktivnosti i 4) alokatora oskudnih resursa. Teorijska osnova ovakve ekonomske pollitike državnog intervencionizma se nalazi u Opštoj teoriji zaposlenosti, kamate i novca -kapitalnom delu Džona Majnarda Kejnsa.

Na osnovu teorijskih postavki Kejnsa, koje su znacile intervenciju drzave u privredni zivot, kapitalisticki svet je uspeo da izade iz duboke ekonomske krize u koju je bio upao 30-ih godina 20-og veka, kao i da otvori perspektivu svog daljeg uspešnog razvoja.

Pre svega Kejnsu, ali i kejnsijancima (Joan Robinson, Hanse, Pol Davidson, J. E. Mead i drugi) pripada zasluga stvaranja osnovne makroekonomske aparature na kojoj se danas zasniva ekonomska politika gotovo svih savremenih zemalja. To, naravno, ne znaci da je time obezbeden celovit, integralan pristup ekonomskim pojavama i procesima.

• 2.2 . Teorijske osnove državnog upravljanja ekonomijom u neoinstitucionalnoj doktrini(kooperativna država)

Stogodisnja vladavina teorije i prakse "Laissez-faire-a" zapocinje objavljivanjem dela Adama Smita pod nazivom ''Bogatstvo naroda'' – 1776. godine i traje do 1873. godine. Svetska ekonomska kriza od 1873. godine oznacila je kraj vladavine leseferovske drzave liberalnog tipa i radanje nove teorije i nove prakse ''države blagostanja''. Stotinu godina kasnije, i ona je zavrsila svoju trku, sada to skoro svi znaju. Medutim, ona ima izvesne izglede na opstanak i prezivljavanje, jedino u slucaju da preduzetnicka privreda uspe da u velikoj meri ostvari rast konkurentnosti (produktivnosti). Mozda bismo jos uvek mogli da izvrsimo neke manje dopune na gradevini drzave blagostanja, dodajuci po neku sobu ovde ili po neku novu korekciju tamo. Ipak, drzava blagostanja je vise stvar proslosti nego stvar buducnosti, konstatuje guru menadžmenta Piter Draker.7

Drzava blagostanja, kakvu je znamo kao najvece dostignuce posleratnih zapadno-evropskih drustava, brzo gubi politicku podrsku prvenstveno pod impaktom strukturalnih promena izazvanih procesima globalizacije. Pod uticajem dinamicnih tehnoloskih i trzisnih promena ostvaruje se proces tržišnog preobržaja privrede, i demokratskog oblikovanja društva na novim osnovama. Time se nagoveštava stvaranje novog tipa privrednih i društvenih odnosa, uz znacajnu drzavnu koordinaciju.

U vremenu u kojem dugorocni strateski interesi i ciljevi odnose prevagu u odnosu na one kratkorocne, drzava se pojavljuje u ulozi koncepcijskog lidera i stratega u razlicitim oblastima od znacaja za privredni i drustveni prosperitet nacije (izgradnja efikasnog institucionalnog poretka, strategija makro-ekonomskog razvoja i strukturnog prilagodavanja promenama u svetskoj privredi; strategija ukljucivanja privrednih subjekata u medunarodno ekonomske tokove; strategija zastite domacih proizvodaca i potrosaca; izgradnja konkurentskog integralnog trzista; obrazovni sistem i naucno-istrazivacki rad; zastita covekove okoline; raznovrsni oblici socijalne politike itd). Svi ovi i slicni momenti daju novu dimenziju državnom intervencionizmu u savremenoj tržišnoj privredi.

Danas uopšte više nije sporno pitanje da li je država potrebna ili nije u procesu izgradnje tržišne privrede i institucija demokratskog društva. Mnogo je važnije pitanje kakva tranziciona strategija (model vladanja) determiniše uspeh ili neuspeh reformskih procesa. Na kojim sektorima privrede i društva treba, i u sadejstvu sa kim, manje ili više da deluje drzava? U cemu se sastoji i na kojim ekonomskim i drustvenim problemima je prioritetno pozeljna interakcija izmedu razvojnih strategija i politika države i institucija civilnog društva? Kojim i kakvim instrumentima, mehanizmima i merama se koristi drzava u kreiranju odgovarajuce ekonomske i društvene klime koja podupire tranzicijski uspeh ili neuspeh?

Drugim recima, kakva je i u cemu se sastoji sustina novog pogleda na vladanje?

Ova i druga ekonomska pitanja savremene stvarnosti su u toj meri kompleksna i složena da se ne mogu objasniti simplifikovanim modelima neoklasicne i kejnsijanske ekonomske teorije.

Svojim uravnoteženijim uvidom u realnost ekonomskih i društvenih promena, na njih pokušava da odgovori neoinstitucionalna ekonomska teorija. Neoinstitucionalni pristup ne omalovažava sposobnost i kapacitet drzave da se ukljuci u regulisanje ekonomskih tokova, kao sto to cini neoklasika, ali ne veruje ni u postojanje sveznajuce bezgresne i ekonomski racionalne drzave i njene izvrsne vlasti, kao sto to cini kejnsijanska ekonomska doktrina. Rezervisanost neoinstitucionalista prema neoklasicnim pretpostavkama koje održavaju idealnu tržišnu strukturu, za neke je bila dovoljna da institucionalizam proglase paradigmom koja zastupa aktivnu intervenciju drzave. Medutim, institucionalizam ne predstavlja reinkarnaciju kejnsijanske i neokejnsijanske ekonomske doktrine. Protagonisti ovog pravca, štaviše, smatraju da država ne treba da bude zloupotrebljena u kejnsijanskom smislu i da u njoj ne treba ''locirati'' supstitut nefunkcionirajucem trzistu. Oni istrazuju imperfektnosti trzista i drzave. Uzroke imperfektnosti tržišta i države pronalaze u neefikasnom institucionalnom uredenju. Zbog toga predlazu intenziviranje drzavnih aktivnosti na polju uspostavljanja efikasnog institucionalnog okvira, kao i znacajno redukovanje njenog direktnog "personalnog" mesanja u tokove privredivanja. Prisustvo ovih faktora utice na priblizavanje koncepta laisses-faire kapitalizma i države blagostanja.

Ova doktrina ne odbacuje rezultate tradicionalne ekonomske teorije, od Smita do Kejnsa. Razlikuje se od ortodoksnih ekonomista u tome što akcenat stavlja na uzroke i smisao svekolikog privrednog i društvenog razvoja.

Ucestalost sa kojom se protagonisti ovog pravca javljaju u naucno-strucnoj literaturi ukazuje na aktuelnost ove doktrine u savremenoj ekonomskoj teoriji, nauci, pa i drustveno-politickoj praksi.

Ovaj pravac moderne ekonomske teorije, usko povezan sa aktuelnim pitanjima funkcionisanja savremenih tržišnih ekonomija i demokratskih država, uspeo je da se probije na poziciju dominantne ekonomske doktrine, na kraju 20-og i pocetku 21-og veka, iz razloga sto se usredsredio na empirijska istrazivanja, prenabregavajuci izucavanje apstraktnih teorijskih ekonomskih pitanja 8 .

Novija empirijska istraživanja predstavnika ovog pravca u ekonomskoj nauci nude ubedljive argumente u korist teorijske pozicije koja zastupa stanovište da je objašnjenje kvalitativnog ekonomskog rasta i razvoja nemoguce bez izgradnje delotvornih institucionalnih mehanizama koji zajedno sa aktivnostima i resursima obezbeduju stabilno funkcionisanje privrede i društva. Elementi institucionalne strukture koji stimulišu ekonomsku inicijativu, podupiru efikasnu alokaciju resursa ka najpoželjnijim upotrebama, ohrabruju konkurenciju, motivišu na snižavanje troškova itd., s pravom se svrstavaju u posebnu vrstu institucija. Može se reci da su protagonisti ove doktrine institucijama dodelili „misiju pokretaca“ latentne društvene energije ka modernizaciji društva i njegovom svestranom ubrzanom razvitku.

Sa novih teorijskih pozicija ova paradigma drugacije sagledava ulogu drzave u privredi. Teziste se prebacuje sa direktne drzavne intervencije na podrucje informacija, kooperacije i edukacije. Novi oblik državnog upravljanja javnim interesom je siri od makroekonomske anticiklicne politike, jer obuhvata i niz drugih aktivnosti vlade (savetodavne, regulatorne, podsticajne, razvojne, infrastrukturne), kojima ona pomaže razvoj tržišne privrede i demokratskog drustva. Rec je o drzavnom konceptu koji se temelji na nedirigovanom sistemu koordinacije javnog, privatnog i civilnog sektora.

Same vlade, konstatuju protagonisti ove doktrine, nisu dovoljne za upravljanje zemljama u eri dinamicnih i turbulentnih promena u okruzenju. Pored države i njenih aktivnosti, privatni i civilni sektor postaje sve šire i dublje ukljucen u proces promena. Tako se u eri globalizacije vladanje odnosi na mnostvo vaznih ucesnika koji ucestvuju u izboru tranzitornog puta i osiguravanju javnih interesa. Naglasava se znacaj preduzimanja aktivnosti na razlicitim nivoima privrede i drustva da bi se postigao društveni konsenzus oko najvažnijih pitanja ekonomskih i društvenih promena. Široka javna podrška veoma je važna za uspeh kompleksnih i bolnih promena, i ovaj aspekt tranzitornog procesa stalno se naglašava u novijoj literaturi. On snažno akcentira važnost novog modela vladanja za tranzitorni uspeh ili neuspeh. Novi pogled na vladanje istice ne samo ekonomske vec i regulatorne, socijalne i druge politike jednako vazne za razvoj neke zemlje (izgradnja kredibilnih institucija, razvoj civilnog sektora, mreže bezbednosti, izgradnja kapaciteta vladanja itd).

3. Savremeni koncept

Sve vidi i prouci, ali ne prepisuj lekove smuckane u tudim retortama

D. C . North

• 3.1.    Suština novog koncepta

Transformacija drzave blagostanja (Welfare state) u preduzetnicku i kooperativnu državu podrazumeva: 9

• •    Snažan naglasak na stabilne institucije i podsticanje inovativne klime za razvoj i promene (stimulisanje tehnickih, marketinskih i organizacionih inovacija; sprovodenje strukturne politike itd);

• •    Prosirenje matrice regulatornih funkcija drzave sa uocljivim trendom pomeranja regulativnih funkcija sa makroekonomskog na mikroekonomski intervencionizam. (koegzistencija

makroekonomskih i mikroekonomskih oblika državnog intervencionizma u privredi)

• •    Jacanje upravljacke autonomije lokalnih institucija

• •    Podršku, zaštitu i podsticaj konkurentnim (kompetitivnim) u odnosu na komparativne prednosti;

• •    Privrzenost generalnom neoliberalnom monetaristickom konceptu (neinflatornom rastu; tvrdom budzetskom ogranicenju - anticiklicnoj regulaciji itd) i mnogo toga još.

Teziste intervencije pomera se ka podsticanju razvoja sinergicne privrede (preduzetnicke ekonomije) u kojoj dominiraju tzv. intelektualne industrije organizovane po modelu matricne strukture. Promena privredne strukture je cilj, a projektno usmeravanje društvene reprodukcije od strane države sredstvo na putu ka izgradnji moderne i prosperitetne privrede i društva.

Država postaje partner privatnom i civilnom sektoru. Težište se prebacuje sa direktne drzavne intervencije na podrucje informacija, kooperacije i edukacije. Drzava vise nije hijerarhijski nadreden regulator trzista koji raspolaze monopolom politicke moci, nego je jedan od ucesnika u kooperativnoj igri na trzistu. Drzava saraduje sa privatnim i civilnim sektorom i nastoji da ostvari dugorocne strateske ciljeve (naucni i tehnoloski razvoj, profesionalno osposobljavanje, stvaranje informativnih mreža i sl.). Umesto sile vlasti i politike klasicnog drzavnog intervencionizma, kljucni pojam postaje kredibilitet institucija i drzavnog projekta u ocima privrednih subjekata (privatnog sektora) i gradana (civilnog sektora).

Institucije i ekonomske funkcije države se menjaju. Promene institucionalnog okvira se tipicno sastoje od marginalnih prilagodavanja kompleksnog sklopa pravila, normi i nacina njihovog izvrsenja. Nivo stabilnosti institucionalnog okvira oblikuje i determiniše smer ukupnih ekonomskih promena. 10 Rec je o neophodnom uslovu za realizaciju novih izazova u privredi i društvu koje se kontinuirano menja. Sa promenom institucionalnog okvira menja se i ekonomska politika. Država pre svega: 1)

• ¹⁰ North C. D., Institutions, Institutional Change and Economic Performance , Cambridge, Cambridge University Press, 1990, pp. 114.

izgraduje trzisne institucije (robne berze, berze hartija od vrednosti, kratkorocno i dugorocno trziste kapitala, devizno trziste, bankarski sistem uopšte i sl.) i postavlja pravila tržišne utakmice i mehanizmom kazni i nagrada obezbeduje njihovo striktno postovanje; 2) obezbeduje informacije neophodne za donošenje pravilnih privrednih odluka; 3) postaje najznacajniji faktor podsticanja konkurencije u drustveno prihvacenim okvirima (antimonopolsko zakonodavstvo, zastita malih proizvodaca i malih trgovaca, zaštita malog poseda u poljoprivredi, stimulisanje preduzetništva i sl.).

Država napušta princip regulisanja tržišta i usvaja osnovnu ideju ohrabrivanja tržišne konkurencije, ali istovremeno motiviše privredne subjekte da deluju u pravcu ostvarivanja strateških ciljeva moderne privrede i drustva. Naglasak je na odgovornosti vladanja za kreiranje odgovarajuce poslovne i drustvene klime. Rec je o konceptu koji je siri od makro-ekonomske anticiklicne intervencionisticke politike (politike privredne stabilizacije), jer obuhvata i niz drugih aktivnosti vlade (savetodavne, regulatorne, podsticajne, razvojne, infrastrukturne), kojima ona pomaže razvoj tržišne privrede i demokratskog društva.

Stvaraju se isprepletani odnosi izmedu javnog, privatnog i civilnog sektora; odnosi uzajamnosti, kooperativnosti i saradnje, na podlozi institucionalno organizovane privrede (od zaštite privatne svojine, propisivanja pravila za funkcionisanje samog tržišta roba, usluga i hartija od vrednosti, pa sve do uloge države u izgradnji mreže bezbednosti, socijalnog kapitala, kapaciteta vladanja itd).

Uloga države u stvaranju integralnog konkurentnog tržišta je nezamenljiva. Stvarajuci nov ambijent u kojem se svojina stiti i izlaze konkurenciji, drzava se nalazi u nekoliko uloga: 1) kao koncepcijski lider (u domenu izgradnje stabilnog institucionalnog ambijenta); 2) kao razvojni strateg (u domenu ostvarivanja strukturnih promena i drugih strateških ciljeva modernog društva); 3) kao katalizator promena (u domenu održavanja socijalne ravnoteže); 4) kao stabilizator ekonomskih tokova (u domenu održavanja monetarne ravnoteze - anticiklicna regulacija). Na sceni je, dakle,novi nacin strategijskog makro-ekonomskog upravljanja javnim interesom. Rec je o koegzistenciji institucionalnih, makroekonomskih i mikroekonomskih oblika državne regulacije.

Izazovi dobre vladavine (good governance). Pod uticajem neizvesnosti i dinamicih diskontinuitetnih promena u okruzenju nijedna drzava ne moze ostati pri postojecim: 1. institucionalnim aranzmanima 11 i 2) makroekonomskim politikama i obrascima. U okruženju diskontinuitetnih promena svaka drzava ce morati da se zapita koji su preduslovi i izazovi ''dobre vladavine''. Novi oblik drzavne regulacije moze, u najboljem slucaju, da pruži bar neke od odgovora. Osnovni atributi ovakvog sistema upravljanja su: preciznost uloga i ciljeva, odgovorni menadžment, podsticaji za poboljsanje performansi, budzetski i upravljacki sistemi koji podrzavaju performanse; odgovornost i transparentnost; odgovarajuci kapacitet osoblja i novi sistem vrednosti kompatibilan sa ciljevima organizacije. 12

Novi oblik državne regulacije (new public management) zahteva razmatranje uloge drzave u privredi u novom kontekstu. Rec je o novom pristupu državnom upravljanju savremenim ekonomskim i društvenim tokovima.On se zasniva na promeni konvencionalnih metoda državne intervencije u privredi. Naglasak je na makro menadžment konceptu, koji je siri od intervencionistickog koncepta regulatorne ekonomske politike. Institucijama se dodeljuje uloga pokretaca latentne drustvene energije ka modernizaciji društva i njegovom svestranom ubrzanom razvitku. Ovaj koncept podrazumeva posredne metode delovanja države na odvijanje ekonomskih tokova. Svrha akcije države nije direktno pomeranje resursa na poželjne upotrebe nego delovanje na subjekte koji raspolažu resursima i donose odluke o pravcima njihovog angazovanja. Ona to cini tako sto svrsishodno modelira institucionalni ambijent u kojem svoje odluke donose oni koji o alternativama i nacinima koriscenja resursa direktno odlucuju.

Novi oblik državne regulacije karakteriše: 1. Razdvajanje strategijskog od operativnog makro-ekonomskog upravljanja.Teziste je na kljucnim nadleznostima i stavljanju akcenta na poslove najveceg pririteta, sto treba da omoguci vladi da automatski, fleksibilno i uz najnize troskove reaguje na spoljne promene i zahteve razlicitih interesnih grupa. Naglasak je na napretku i efektivnosti, kreiranju novih vrednosti sa stanovista citavog sistema, a ne samo njegovih pojedinih delova (sistemski pristup). 2. Vece usmerenje na rezultate (performanse management) kojima se povecavaju: efikasnost, efektivnost i kvalitet usluga. Fokus je na vrednosno oplemenjenim institucijama koje podsticu i usmeravaju ekonomsku i društvenu aktivnost, ohrabruju investicije u ljudski kapital, nove tehnologije itd. Ovi prioriteti supstituišu tradicionalnu usmerenost države na pravila, propise, procedure, standarde koji ogranicavaju ljudsko ponasanje. Efikasnost i fleksibilnost cesto su u koliziji sa velikim obimom regulatornih propisa drzave, ogranicavajuceg karaktera po raznim osnovima. Ova paradigma, na kojoj se temelji upravljanje javnim interesom, nije iskljucivo regulatorna. Vece usmerenje ka rezultatima i ucinku duz citavog lanca ekonomskih i drustvenih vrednosti zahteva vecu fleksibilnost institucionalne regulacije, politika i strategija države. 3. Zamena centralizovanih hijerarhijskih struktura novom decentralizovanom organizacionom infrastrukturom na podlozi izgradnje mreže lokalnih i regionalnih institucija sa jasno odredenim ovlascenjima i odgovornostima. Akcenat je na kreiranju široke lepeze inovativnih rešenja koja podržavaju kontinuirana poboljšanja konkurentskih trzisnih struktura. Pojedinacno i timsko umrezeno funkcionisanje institucija na razlicitim hijerarhijskim nivoima privrede i društva smatra se suštinom i trajnim zadatkom. Država stimuliše razvoj institucionalne infrastrukture, koja se stalno prilagodava i iznova modelira; primenjuje savremena znanja; održava korak sa okruženjem koje je u kontinuiranoj promeni. Sve to ima za cilj osposobljavanje države i njenih institucija da kreira konkurentski milje za dinamican privredni i drustveni razvoj, ne dovodeci u pitanje znacaj i ulogu trzista u oblikovanju ekonomskih tokova. 4. Povlacenje iz oblasti direktnog pruzanja usluga u korist uloge "navigatora" ili ''delegiranja ovlascenja'' (outsourcing). To znaci ne samo smanjivanje (downsizing) vec i svodenje drzavnih ingerencija na pravu meru (right siying). 5. Izmenjena preduzetnicka makro-menadzerska kultura. Otvorena kultura i lanac kolaboracije sa partnerima iz okruženja postaje glavna trasa koja vodi ka progresu i u buducnost. Ona cesto dostize smisao misije jer napaja nosioce strategyskog odlucivanja (snage prosperiteta - kompetentnu menadžersku vladu koja je u osnovi proaktivni pokretac promena) novim idejama.

Ako želite bolji menadžment na svim hijerarhijskim nivoima privrede i drustva, porucuje Dejvid Ozborn, odvezite kompetentnoj menadzerskoj vladi ruke i pustite je da radi. Smatrajte je odgovornom za realizaciju misije, strategije i ciljeva koji oblikuju buducnost nekog drustva, mnogo vise nego za uspostavljanje propisa, pravila, procedura i standarda koji ogranicavaju ljudsko ponašanje. 13

To ne znaci da treba potcenjivati znacaj i delotvornost mnogih aktivnosti državnog regulacionog sistema, naprotiv. Efikasno upravljanje savremenim ekonomskim i društvenim tokovima od strane države zahteva ne samo promene drzavne regulacije (organizacija i institucija javnog sektora) vec i prirode regulatornih funkcija, drzave kao celine. Rec je o promenama koje su usmerene ka smanjenju transakcionih troškova i obima aktivnosti drzavnog regulacionog sistema, ali i na drugaciju strukturu u domenu institucionalnog projektovanja (miksa regulatornih i konstitutivnih pravila i normi). Akcenat je na izgradnji takvog normativnog arsenala koji u sadejstvu sa socijalnim i drugim politikama, jednako važnim za razvoj neke zemlje, oblikuje buducnost privrede i drustva. 14

Sukob sa problemima kao što su: privredni i drugi kriminal, terorizam, nasilje, korupcija, razne bolesti, upotreba narkotika, zagadenost zivotne sredine itd. uticao je na pad ocekivanja vezanih za mogucnost vlade da resi ove i druge ekonomske i socijalne probleme kroz tradicionalne pravne lekove i mnogobrojne aktivnosti državnog regulacionog sistema. Kreativna, inovativna i maštovita rešenja su više nego neophodna u eri globalizacije i kontinuiranih tržišnih, tehnoloških i drugih promena. Samo uz takvu podršku organizovana, pravno stabilna i ekonomski snažna država može da svojim pravnim, institucionalnim i makro-ekonomskim regulacionim mehanizmima stvori uslove za skladno funkcionisanje tržišta i ispoljavanje njegovih vrednosti kao spontanog sistema regulacije i razvoja privrede.

• 3.2.    Nova platforma na delu

Inspirisan novom razvojnim izazovima, talas reformi javnog menadžmenta zadesio je, izmedu ostalog, i sve zemlje clanice OECD-a. U tom procesu jos uvek ima izvesnih tenzija izmedu tradicionalnog shvatanja drzavne intervencije u privredi i društvu i novih oblika državnog upravljanja javnim interesom, ukazuju izveštaji OECD-a. 15

Po zakljuccima OECD-a 16 nova platforma za upravljanje javnim sektorom, za razliku od prevazidenih hijerarhijskih struktura odlucivanja i upravljanja, odlikuje se sledecim obelezjima:

• •    Naglasava se znacaj ostvarenih rezultata, i to sa aspekta efikasnosti, efektivnosti, kvaliteta usluga i toga da li korisnici zaista ostvaruju povecanje blagostanja;

• •    Dolazi do decentralizacije upravljanja, cime se povezuju autoritet i odgovornost, tako da se odluke o alokaciji resursa i pružanju usluga donose na nacin koji uzima u obzir potrebe korisnika i cime se omogucuje prikupljanje povratnih informacija od korisnika i drugih interesnih grupa;

• •    Veca skoncentrisanost na korisnika i pruzanje mogucnosti izbora kroz izgradnju konkurentskog okruženja unutar javnog sektora i izmedu javnog i privatnog sektora;

• •    Fleksibilnost u smislu istraživanja drugih alternativa osim direktne javne proizvodnje ili regulacije;

• •    Preuzimanje odgovornosti za rezultate i promena odnosa prema riziku.

Novi oblik drzavne regulacije je svetski trend, ali u razlicitim drzavama se ovaj termin razlicito shvata u razlicitim situacijama. U SAD taj pristup se karakterisao potrebom za institucionalnim ''redizajniranjem države'' i projektom potpredsednika Ala Gora pod nazivom ''nacionalna analiza performansi'' (national performance review). U Velikoj Britaniji je zapoceo sa inicijativom za efikasniji makro-finansijski menadžment, premijera Margaret Tacer (financial management iniciative), i nastavljeno je onim sto se naziva ''sledeci korak'' (next steps). Drugi narodi sa tradicijom parlamentalizma, na primer, nordijski, imali su sopstvene autenticne projekte reformi. Novi Zeland je napravio najdrasticnije promene u izgradnji kapaciteta vladanja. 17

Istraživanje Asocijacije Commonwelth-a za javnu administraciju i upravljanje 18 pokazuje da uprkos razlicitostima u projektima izmedu zemalja, ipak postoji saglasnost u vezi sa potrebom za reformom javnog sektora i prevodenjem centralno regulisanih na performansno orijentisane javne sisteme.

Performansno orijentisano upravljanje javnim sistemima ima za cilj povecanje njegove produktivnosti i priblizavanje potrebama privatnog i civilnog sektora (privrednicima i gradanima) kroz:

• •    Naglašeniju ulogu odgovornog i kompetentnog menadžmenta u pružanju visoko kvalitetnih usluga;

• •    propagiranje jacanja upravljacke autonomije lokalnih institucija;

• •    procenjivanje  i nagradivanje  kako organizacionih tako i

individualnih performansi;

• •    prepoznavanje znacaja ljudskih i tehnoloskih resursa koji su menadžmentu potrebni za postizanje ciljeva;

• •    otvorenost za konkurenciju i diskusiju o tome koje javne usluge treba da pruža javni a koje privatni sektor ili nevladine organizacije.

Može se primetiti da moderna država prevazilazi regulatorne, socijalne i stabilizacione funkcije. Ona postaje partner privatnom i civilnom sektoru. Formuliše strateške ciljeve privrednog razvoja, dopušta konkurenciju radi njihovog realizovanja cak i u tradicionalnoj oblasti javnih delatnosti, ali istovremeno nastoji da otkloni nedostatke slobodnog tržišta. Zato se od državnog zakonodavstva zahteva da ne samo da privredno sistemski milje bude ureden, pravedan i stabilan, nego da omoguci efikasno funkcionisanje tržišne privrede. Sve ukazuje da je na scenu stupilo institucionalno ''razoružavanje'' pogrešne državne intervencije i njeno premeštanje na polje stvaranja regulacionog okvira koji ima posrednu ulogu latentnog pokretaca društvene energije ka modernizaciji i razvoju privrede i društva.

ZAKLJUCAK

Osnovni nalazi do kojih smo dosli izucavanjem ove problematike mogu se u najkracem svesti na sledece:

• 1.    Pogledi na ulogu države u ekonomiji dosta su se promenili tokom poslednjih pola veka. Koliko god da su znacajne razlike u misljenjima u vezi sa ulogom države u privredi, mnogo su manje nego što su bile pre više od 50 godina, kada su se socijalisti, institucionalisti i kejnsijanci zalagali za dominantnu ulogu države, a pristalice lesefera za to da se drzava uopste ne uplice u privredu. Govoriti danas o efikasnom funkcionisanju savremenih tržišnih privreda, a zanemariti državu i uopste svesni faktor, prilicno je naivno i u krajnjem slucaju besmisleno.

• 2.    Napuštanje socijalizma ne dovodi automatski do uspostavljanja tržišne privrede, suprotno naivnim ocekivanjima nekih politicara. Trzisna privreda bazira na specificnim institucijama koje su stvorile generacije sa jasnom vizijom i metodom pokusaja i gresaka, a ciji su glavni oblici ispoljavanja zakoni, regulatorna tela, profesionalna udruženja, kulltua, tradicija, ideologija i sl. Zato tranzicija mora biti regulisana i projektno

• 3.    Ono što istinski ometa i usporava razvoj tržišne privrede i konkurencije u nasoj zemlji je potcinjavanje ekonomije politickim (najcesce partijskim) interesima. Filozofija dirigovane privrede još uvek dominira u mentalnom sklopu politicara (ali i ostalih gradana), koji od drzave traze intervenciju (i spas) umesto da zahtevaju vecu ekonomsku slobodu za preduzetnike, investitore i radnike. Da bi se preduzetništvo razvijalo, neophodna je institucijalna zaštita, pre svega, svojine i ugovora. Društva u kojima se ohrabruju preduzetnici na produktivno preuzimanje rizika karakteriše striktna vladavina prava i ekonomski liberalizam. Ovakvo razmisljanje korespondira sa konceptom razvoja preduzetnicke ekonomije i uloge kooperativne države u tom smeru.

• 4.    Moderna kooperativna država prevazilazi regulatorne, socijalne i stabilizacione funkcije. Ona postaje partner privatnom i civilnom sektoru. Zasniva se na mehanizmu decentralizovanog sistema odlucivanja. Ukljucivanje pojedinca na lokalnom nivou predstavlja osnovu demokratskog drustva. Lokalni ucesnici postaju vazni partneri u modelu vladanja. Kako se mnoge funkcije vlada danas nužno prenose na lokalni nivo, važna je podrška vlade razvoju kapaciteta lokalnih samouprava. 19 Pomak u modelu vladanja, dakle, odnosi se na mnoštvo vaznih ucesnika koji ucestvuju u upravljanju ekonomskim i drustvenim

• 5.    Veci stepen prihvatanja promena i zalaganja za promene medu stanovnistvom moze se ocekivati ukoliko postoje institucionalni mehanizmi koji podupiru, usmeravaju, podržavaju, stimulišu i osposobljavaju individue za obavljanje odredenih aktivnosti. Ovakav vid izgradnje institucionalnog mehanizma od strane drzave znaci da su pojedinci i grupe voljni da se ponasaju na nacin koji zahteva institucionalna norma. Tako se u institucionalni sistem utire duh kolektivne podrske, ojacava se poverenje u institucije, a gradani u institucijama prepoznaju mehanizme ekonomskog i društvenog prosperiteta, ideale pravde i humanosti.

• 6.    Ne smemo zaboraviti da ne postoji obrazac (formula ili model) za efikasno upravljanje savremenim ekonomskim i društvenim tokovima. U eri dinamicnih ekonomskih i drustvenih promena u okruzenju, kreativna, inovativna i maštovita rešenja su više nego potrebna.

• 7.    Smatramo da je razumno formiranje novih institucija na podlozi postojecih tradicionalnih vrednosti i autenticnih karakteristika kulture interne sredine. Naime, razliciti elementi kulture interne sredine, reprezentovani kroz tradiciju, obicaje, verovanja, ulaze u postojeci fond kolektivnog znanja i na taj nacin formiraju institucionalnu matricu, koja dominantno oblikuje ekonomsko ponašanje pojedinaca. Zbog toga bi bilo poželjno da kreatori tranzitorne strategije i politike u odluke na razlicitim nivoima odlucivanja inkorporiraju sva ogranicenja, ali i potencijalna korisna dejstva, koja namecu postojeca kulturna i istorijska obeležja konkretnog društva.

vodena. Uloga drzave u ovom procesu je nezamenljiva. Kvalitet institucija determinisan je odgovornoscu i sposobnoscu onih koji vladaju (upraljvljaju) da stvore pravila igre koja efikasno podupiru razvoj konkurentnih trzista. Na taj nacin institucije daju doprinos rastucim prinosima u privredi i društvu. Ekonomska doktrina koja stoji iza ove koncepcije je neoinstitucionalizam. Rec je prakticno o novoj pluralistickoj paradigmi, u koncepcijskom pristupu ekonomskoj i drustvenoj stvarnosti sa fokusiranjem paznje na razlicite institucije, praksu i razumevanje uslova koji podsticu ekonomski i drustveni prosperitet.

sistemom i osiguranju javnih usluga. Menja se konfiguracija javnih institucija. Novi odnosi lokalnog, nacionalnog, regionalnog i globalnog procesa zahtevaju nove veštine da bi se upravljalo procesima i povezivali segmentirani, razliciti ali i meduzavisni nivoi. Stremi se iznalaženju adekvatnih mehanizama za što odgovornije izvršavanje osnovnih obaveza drzave u interesu privrede i gradana. Rec je o planskom i sistematicnom pristupu izgradnji mreze institucija za podršku ekonomskom i socijalnom razvoju u sklopu realizacije strategije decentralizacije javne uprave. To u prvi plan stavlja razvoj saradnje ucesnika javnog, privatnog i civilnog sektora na konkretnim projektima.

Do kvaliteta institucionalne regulacije i niskih transakcionih troškova ne dolazi se jednostavnim preslikavanjem institucija iz iskustva nekih razvijenih zemalja. Suštinska greška je u primeni koncepta „one size fits all“ (jednaka velicina odgovara svima), odnosno u preslikavanju istog institucionalnog recepta.

Naime, razliciti kulturni i istorijski uslovi odreduju konkretnu tranzicionu trajektoriju pojedinih privreda i drustava. To znaci da istorijski odredene institucije u zapadnim zemljama ne moraju predstavljati apsolutni imperativ i obrazac za sve zemlje u tranziciji.

Jer, jednostavno insistiranje na formalnim institucijama nije optimalna strategija ukoliko nije procenjen nivo saglasnosti izmedu novo-uvedenih formalnih pravila ponasanja i dominirajucih neformalnih normi u drustvu (kultura, religija, obicaj, tradicija itd.).

Ukoliko ''koheziju'' sa sredinom uzmemo u obzir, pozitivni efekti ovakvog institucionalnog scenarija ogledaju se u nižim transakcionim troškovima, što je posledica nižih troškova kontrole i održavanja institucionalnog poretka. 20 U tom smislu, harmonizacija (otopljavanje) odnosa izmedu formalnih i neformalnih institucija oznacava da su formalne institucije saglasne preferencijama i interesima pojedinaca, pa granica izmedu formalne i neformalne društvene kontrole postaje porozna, a poštovanje pravila dobrovoljan akt zasnovan na usvojenom (nepisanom) sistemu vrednosti.