Unutrašnje preduzetništvo kao novi stil upravljanja preduzećima

Mr Aleksandar M. Gajic

Megatrend Univerzitet primenjenih nauka Fakultet za menadžment, Požarevac

Rezime: Preduzetnistvo je jedno od savremenih fenomena koji, s obzirom na potencijale i pokretacku snagu koja mu se pripisuje, zaokuplja sve vecu paznju eksperata. Njegova aktuelnost bazira se na cinjenici da se krajem proslog veka i pocetkom ovog veka, dogadaju promene u sistemu slobodnih tržišnih ekonomija, koje dobijaju ubrzanje, koje do sada nije videno i dinamiku koja nema pandama u dosadasnjoj ekonomskoj istoriji. Ekonomska nauka je svoju pažnju usmeravala na analiziranje stanja i tokova razvoja u ekonomiji, prema klasicno formiranim predstavama i obrascima, tako da klasicna ekonomija priznaje troclanu podelu faktora proizvodnje: rad, kapital i zemlja. I do danas se provlaci sumnja u valjanost klasicne faktorske klasifikacije u ekonomskoj nauci. Trofaktorska klasifikacija klasicna, odgovara kriterijumu objektivnosti i socijalne zasnovanosti. Diferencijacija doprinosa prema tri faktora je kruta i gruba.

UVOD

Unutrašnje preduzetništvo je koncepcija, koja je za mnoge tradicioanlne menadžere, koji se zalažu za red, korisna. Mnogi menadžeri nemaju preteranog poverenja u ljude, na promenu nadležnosti, na decentralizaciju, i žele sve držati u svojim rukama. Za njih, razume se, koncepcija unutrašnjeg preduzetnistva nije prihvatljiva. Uprkos tome ta preduzeca mogu i na duzi rok biti uspesna, posebno na podrucjima gde je rec o standardnim proizvidima, o pouzdanom kvalitetu. U tom slucaju disciplinovani i marljivi rad dosta doprinosi uspehu. Kada dode do smenjivanja takvog uspešnog menadžera, njegovi naslednici ne znaju sacuvati postignute rezultate, a preduzece spada na prosek ili još niže. Zbog autokratskog ponašanja nema ljudi koji bi svojom inicijativama brzo oživeli nove ideje.

1.    Unutrašnje preduzetništvo

Kada govorimo o preduzetnicima, svako od nas ima predstavu o pojedincu koji ima odredene karakteristike i sposobnosti „vuka samotnjaka“ u borbi sa konkurentima na tržištu. Preduzetnik je osoba koja preuzima rizike, koja je u današnje vreme heroj naše preduzetnicke kulture, nosilac preduzetnicke „tihe revolucije“. Preduzetnik je nosilac trougla, gde je sa jedne strane preduzetnicka ideja, a sa druge strane pojedinac koji prihvata tu ideju, a sa trece strane organizacija. Svako novo preduzece znaci najpre nastanak nove ideje i to može biti radikalna ideja o potpuno novom proizvodu. Može biti ideja o postupku, o drugacijem nacinu ostvarivanja istog rezultata, nov pristup trzistu, nacin izgradivanja ogranizacije, a u pozadini je stvaralacki proces.

Druga strana trougla je pojedinac koji prihvata tu ideju, razvija je i ostvaruje, koji postiže neki vidljivi rezultat – i to je preduzetnik. Preduzetnik je osoba koja unosi to stvaralaštvo, koja je nosilac inovacije. A preduzetnik koji želi ostvariti ideju, mora oblikovati, zapoceti graditi organizaciju, koja ce mu biti okvir za sporovodenje ideja u stvarnost.

Organizacija, koja je treca strana trougla, moze biti njegovo individualno ostvarenje, u kojem kao individualni preduzetnik ostvaruje ideje, a moze biti i vec oblikovana organizacijska okolina, u kojoj preduzetnik gradi nešto novo. Preduzetnik koji do odredenog stepena razvija nezavisnu zamisao u postojecem preduzecu ili ga kao takvo vece preduzece podrzava, unutrasnji je preduzetnik* (G.Pinchot 1985. oznacava ga kao „intrapreneur“ za razliku od „entrepreneura“, koji je samostalni preduzetnik).

• 2.1.    Suština unutrašnjeg preduzetništva

• 2.2.    Uvodenje unutrasnjeg preduzetnistva

Unutrasnje preduzetnistvo udruzuje stvaralacki doprinos pojedinca, sa njegovim statusom i novcanom nagradom. Time omogucava znatno vecem broju zaposlenih, da ostvare svoje stvaralacke potencijale i teznje za uspehom, statusom i odredenom moci. U velikom broju uspesnih preduzeca u zemljama u tranziciji, u prošlosti je postojalo autokratsko upravljanje, koje je nekad bilo uspesno, kada je rec o ostvarivanju proizvodne discipline, za trzište na kojem nije bilo preostre konkurencije, zbog zastite domace proizvodnje. U sadašnje vreme, kada je konkurencija znatno snažnija a preduzeca su izgubila veliki deo trzista zbog tranzicije, tako da su brojna preduzeca zapala u velike poteskoce, pa je neophodno da se preduzmu inicijative i usmerenosti ka tržištu. Zato je došlo do radikalnih menjanja nekadašnjih struktura upravljanja, a sve snažnije se oživljava kategorija menadžera. U takvim se okolnostima razvija novi stil upravljanja preduzecima, koja su promenila vlasnicku strukturu, izbacila sekundarne i dopunske aktivnosti, tako da se priblizavaju nacinu rada preduzeca u razvijenim tržišnim privredama.

Tradicionalni menadžment je imao poverenje pre svega u sebe, a ne u unutrašnje preduzetnike, pa zato nije hteo da dozvoli nikakve „eksperimente“ u preduzecu i zauzimao se za cvrstu organizovanost, gde su jasno odredeni zadaci i funkcije pojedinaca. Iz toga proizilazi, da kada se sa strane gleda, preduzece je jedna cvrsta kompaktna celina, koja nastupa preko rukovodstva. Ovde je rec     o tradicionalnom linijskom upravljanju, o jasnom rasclanjavanju izmedu onih koji odluke donose i onih koji odluke sprovode. Cinjenica je, da je unutrasnje preduzetnistvo, za rukovodstvo koje je naviklo na sredenu, cvrstu organizaciju, svojevrsni element nereda, jer je postojeca organizacija, životni prostor za unutrašnjeg preduzetnika, koji kroz svoje delovanje probija unutrašnja pravila i spoljne granice. Uprava preduzeca mora prihvatiti cinjenicu, da se sa unutrasnjim preduzetnistvom, menja nacin delovanja preduzeca, jer su karakteristike unutrasnjih preduzetnickih projekata:

• 1.    da ukljucuje neku delatnost koja je novost za organizaciju;

• 2.    da su imenovani i izvedeni unutar preduzeca;

• 3.    da ukljucuju znatno vece rizike od neuspeha ili vecih gubitaka od baznog posla preduzeca;

• 4.    da je za njih karakteristicna veca nesigurnost;

• 5.    da se u odredenoj etapi razvoja vode odvojeno, samostalno;

• 6.    da je njihov cilj povecanje prodaje, dobiti, produktivnosti i kvaliteta.

Sa unutrasnjim preduzetnickim projektima korporacija postaje prilagodljivija, dinamicnija, zajednistvo vise nije centralna organizovanost, vec zajednicka vizija, filozofija preduzeca i vrednost preduzeca. To povezuje sve zaposlene, koji prihvataju i dele tu viziju. Time se granice preduzeca gube, prema spolja komuniciraju brojne grupe iz preduzeca, pa postaje sustinski vazno unutrasnje dvosmerno komuniciranje. Preduzece time dobija odredene prednosti, koje su manje vidljive i rec je o „mekim“ elementima razvoja preduzeca:

• 1.    razvoj novih proizvoda i usluga omogucuje sirenje i rast organizacije, razvija se radna snaga koja osigurava konkurentnost preduzeca;

• 2.    promena slike o preduzecu cime privlaci sposobne ljude, a u isto vreme motiviše najbolje radnike;

• 3.    preduzetništvo izrazito doprinosi preporodu korporacija, koje su zbog svoje velicine postale prilicno trome i spore u odnosu na promene:

  • 3.1    Korporacije koje podsticu sopstveni razvoj, privlace najbolje kadrove, menadžeri postaju sve više upravljaci, ucitelji i mentori saradnicima, a ne puki rukovodioci.

  • 3.2    Najbolji saradnici kao nagradu žele i suvlasništvo pa ih preduzeca  stimulisu deonicama,

• 3.3    Umesto autoritativnog rukovodenja, razvija se mreza povezivanja, humanog nacina, upravljanja, sa puno kordinacije, komunikacije i podrške.

• 3.4    Kvalitet postaje kljucan element, a ne samo sto masovnija proizvodnja.

• 3.5 Korporacije uce od malih preduzeca kako da deluju fleksibilno, kako da ubrzavaju inovacije i da stvaraju duh korporacije.

ucestvovanjem u dobiti ili kupovini deonica pod povoljnim uslovima.

Iz toga proizilazi da rukovodstva preduzeca do neke mere zrtvuju sredenost i mir, kako bi stekla dinamicnost i stvaralaštvo. Da bi se razvila takva inovativna organizacija preduzece mora da:

• 1.    podstice inovacije;

• 2.    savaku inovaciju treba pohvaliti i nagraditi, a iskusne inovatore odrediti kao instruktore mladima;

• 3.    poboljsati medusobnu komunikaciju u kolektivu, ukloniti granice izmedu sektora pogona podstaci mobilnost celog kolektiva;

• 4.    ukloniti nepotrebne hijerarhijske nivoe;

• 5.    pravovremeno obaveštavati zaposlene o planovima preduzeca.

Za preduzetnicku okolinu koja podstice unutrasnje preduzetnistvo, karakteristicno je sledece:

• -    da je rec o preduzecima koja posluju u samom vrhu razvoja tehnologije,

• -   da podsticu nove ideje,

• -   da podsticu pokusaje i tolerisu greske,

• -    da dopuštaju neuspehe,

• -   da neogranicavaju razlicite ideje propisanim normama,

• -    da su resursi preduzeca dostupni na jednostavan nacin,

• -    da razvije timski nacin rada,

• -    da ostavlja duži vremenski period za postizanje uspeha,

• -    da se zasniva na dobrovoljnom programu,

• -    da najvisi menadzment preduzeca podrzava takav nacin rada.

Obicno se program korporacijskog preduzetnistva oblikuje u dve faze i to:

• 1.    Prva faza - stvaranje potrebne podsticajne preduzetnicke okoline za razvoj unutrašnjeg preduzetništva;

• 2.    Druga faza - dobijanje podrške radnika, njihovo osposobljavanje i pocetak ostvarivanja prvih programa.

U prvoj fazi rukovodstvo preduzeca mora uciniti nekoliko koraka i to:

• 1.    mora odrediti i opisati niz preduzetnickih ideja, koje zanimaju najvisi menadzment i imaju najvecu podrsku;

• 2.    mora odrediti pravila odnosa izmedu korporacije i preduzetnika;

• 3.    mora odrediti kolicinu pocetnih sredstava za projekte i visinu kasnijih investicija koje je voljno uložiti;

• 4.    detaljno mora opisati ocekivane rezultate preduzetnickog programa, kako bi preduzetnici znali šta se od njih ocekuje;

• 5.    menadzment mora postati svestan na koji ce se nacin promeniti organizacijska klima u preduzecu i razviti odnos prema preduzetništvu;

• 6.    zaposlene treba izvestiti o programu, kako bi se svi mogli ukljuciti sa svojim idejama i kako kasnije ne bi bilo prebacivanja o zapostavljanju i neobaveštenosti;

• 7.    mora identifikovati potencijalne unutrašnje preduzetnike medu radnicima i posvetiti im potrebnu paznju;

• 8.    mora odabrati preduzetnike za drugu fazu.

U drugoj fazi rukovodstvo koristi stvorenu klimu podrške u preduzecu, za sticanje unutrasnjih preduzetnika, njihov razvoj i realizaciju zamisli i to tako da:

• 1.    uveri zaposlene da pri obavljanju svojih delatnosti preuzmu aktivnu ulogu, a ne da ostanu samo puki izvodaci;

• 2.    pruza pomoc i podrsku zaposlenima, koji se ukljucuju u program, kako bi opredelili i ostvarili unutrašnje preduzetnicke projekte;

• 3.    podstice preduzetnike da razvijaju poslovni plan, kako bi privukli nove kupce, prihvatili njihove ideje i pocinju sa njima pregovore o ostvarivanju odabranih projekata;

• 4.    za razvijanje uspešnih programa unutrašnjeg preduzetnistva,vazno je da se preduzece prethodno pripremi i to:

  • 4.1    rukovodstvo treba da razvije dugorocnu zamisao, da stvori viziju preduzeca u kojoj preduzetnici vide svoja mesta;

  • 4.2    u toj viziji treba zacrtati stratešku ulogu unutrašnjega preduzetništva;

  • 4.3    preduzetnicima treba osigurati podršku;

  • 4.4 treba razviti otvorenu preduzetnicku organizaciju;

  • 4.5    treba privuci sposobne ljude.

S druge strane, radnici koji se zauzimaju za svoje unutrašnje preduzetnicke projekte, moraju se ponasati:

• 1.    otvoreno, fleksibilno;

• 2.    moraju shvatati okolinu i njene potrebe;

• 3.    moraju biti vizionari;

• 4.    moraju oblikovati razne opcije za menadžment;

• 5.    moraju podsticati timski rad;

• 6.    moraju podsticati otvorenu raspravu sa drugima.

U preduzecima koja pokusavaju podsticati zaposlene, mora postojati klima, koja tim zaposlenima omogucava da u celosti razvijaju ideje:

• 1.    moraju biti prisutni, jasno odredeni ciljevi, koji su rezultat dogovora izmedu rukovodstva i radnika;

• 2.    izgradeni odnos povratnog i pozitivnog podsticanja;

• 3.    preduzetnici moraju osetiti da ih preduzece prihvata i da ce biti nagradeni za uspeh;

• 4.    naglasak je na individualnoj odgovornosti, poverenju, poštovanju prema njima, jer rukovodstvo samo tako ocekuje odziv;

• 5.    nagradivanje treba usmeriti na postignute rezultate i time ohrabriti druge, da preuzmu rizike i imaju želju za postizanje višeg.

• 2.3. Preduzetnik ili unutrašnji preduzetnik

Postavlja se pitanje, kada se i zasto pojedinac odlucuje za svoje preduzece, a kada i zasto realizuje ideje u vecem preduzecu. Razume se da potpuna samostalnost ima svoju draž, ali i unutrašnje preduzetništvo nije lišeno svojih prednosti.

Prednosti individulanog preduzetništva:

• -   odlucnost - pojedinac koji donese odluku u njoj ce istrajati,

a u korporaciji se preduzetnik susrece sa neodlucnom kolebljivom korporacijom, cije je rukovodece telo vrlo usporeno u donošenju odluka,

• -    ako se pojedinac poveže sa drugima, on traži iskusne investitore ili sposobne saradnike i može ih sam odabrati,

• -    sa vlasnistvom pojedinca vlasnicki odnosi su jasni, a time su jasne i nadležnosti i odgovornosti, dok u korporaciji nikada nema te autonomije preduzetnika,

• -    rezultati uspešnog poslovanja u celini su vlasništvo preduzetnika, koji sam odlucuje o delenju rezultata sto pruža maksimalnu motivaciju, dok u korporaciji, uvek treba imati na umu medusobnu povezanost, rezultate drugih, kako se ne bi inicirale napetosti.

Razvijanje preduzetnicke zamisli u velikom preduzecu, koje ima brojne resurse i koje je vec ukljuceno u mrezu preduzeca, ima niz prednosti kao što su:

• -    prednost u trgovini, jer se nova ideja pojavljuje pod priznatom markom, koristi se imidz preduzeca, koje je preduzece vec razvilo za ostale proizvode,

• -    preduzece ima odredeno tehnolosko znanje, ljude koji poznaju tehnologiju, ima sopstvenu tehnologiju i potrebnu opremu,

• -    u preduzecu rade ljudi koje preduzetnik poznaje, u koje ima poverenja, jer je rec o vec izgradenim odnosima, poznavanju, dok je u malom preduzecu to tek u nastajanju,

• -    preduzece je znacajnija zajednica sa uobicajenim odnosima i o njemu možemo koristiti sve prikupljene informacije,

• -    u preduzecu bez napora mozemo koristiti resurse za probu novog proizvoda,

• -    preduzece ima laksi pristup finansijskim sredstvima jer vec ima odredeni bonitet, iako nema sopstvenih sredstava, može novoj jedinici osigurati lizing ili druge finansijske usluge.

Nije bas uobicajeno, da preduzetnik sa idejom napusti preduzece, odrekne se tih prednosti, zapocne sam iz pocetka, sto je zbog nedostatka sredstava veoma tesko. Medutim, jasno je da preduzetnik to cini iz razloga, kada u preduzecu nema razumevanja za njegovu ideju, i u takvim slucajevima sposobni inovatori napustaju preduzeca i zapocinju samostalan posao.

Korporacije su prisiljene na preduzetnicke napore i to:

• -    zato što se iscrpljuju izvori prilika: u savremenoj konkurenciji, preduzece ne moze istrajati u uspesnosti, ako samo proizvodi stare modifikovane proizvode, vec mora razviti sasvim nove proizvode,

• -    izuzetno brze promene u poslovnoj okolini, kao na primer promene tehnologije koje stvara nove prilike i eliminiše predhodne, promene ukusa potrosaca, promene u društvenim vrednostima, koje unose nove stilove i standarde života.

Korporacija koja se ne prilagodava tim promenama podsticanjem inovativnih pojedinaca, suocava se sa problemima pritiska sve zahtevnijih vlasnika, sa nepoverenjem zaposlenih u tradicionalne metode rukovodenja i odlaskom radnika sa najvise inicijativa u preduzetnike. Velika preduzeca, koja nedopustaju unutrašnju dinamiku nastajanja novih ideja, gube u trci sa stranim konkurentima, kao i sa agresivnim i prilagodenim malim konkurentima. Mnoga preduzeca, koja ne zele dopustiti vece unutrasnje slobode, koja istrajavaju na cvrstoj unutrasnjoj organizaciji i centralizaciji odluka, mogu izgledati mocna, cvrsta, ali zato im konkurenti brzo oduzimaju poslove.

ZAKLJUCAK

Najbitniji sadrzaj unutrasnjeg preduzetnistva, po cemu se ono razlikuje od klasicnog programa inovacija jeste, da pojedinac koji je neki deo razvio, ostaje uz svoju ideju, sve do realizacije i upravo na uspehu te ideje gradi svoj status i ugled. Niko se nece za uspeh neke ideje, boriti više od onoga ko je tu ideju osmislio.

Svima ostalima je ta ideja, samo jedna od mnogih, a za njega je njegova i zasigurno najvaznija. Za vecinu preduzeca u danasnjoj situaciji jedini pravi put, je da znaju iskoristiti prednosti unutrasnjeg preduzetnistva i na taj nacin otvarati nove puteve uspeha za svoja preduzeca. Kod nas u Srbiji, jos uvek postoji vrlo mali broj preduzeca, koja su u tome uspesna, pa zato veliki broj strucnjaka napusta preduzeca i razvija svoja mala preduzeca, koja su konkurentna na tržištu.