Uspon neoliberalizma i njegova kritika

Vrsta rada: Pregledni rad

Primljeno: 30.09.2018; Prihvaćeno: 30.03.2019

Rezime. Tekst se bavi prikazom uspona neoliberalne ideologije kroz istorijske tokove i promišljaje autora koji su se bavili problemom neoliberalne doktrine. Neoliberalna ideologija postaje jedina alternativa totalitarnim sistemima prošlog veka a neoliberalizam sinonim za paradigmu savremenog društva. Uprkos teorijskom zagovaranju predstavnika neoliberalne misli o privatnoj svojini, slobodi izbora, kao i političkoj i ekonomskoj slobodi, praksa nije potvdila teoriju jer je za neoliberalizam potrebna snažna država. Podržavajući autoritarne i diktatorske režime, zagovarači ove ideologije su se zapravo približili totalitarnom sistemu umesto da su se suprotstavili. Da li neoliberalizam ugrožava demokratska načela? Da li nas je neoliberalizam odveo korak napred u društvenim odnosima ili nas je vratio korak nazad i kako je uopšte došlo do toga? Pitanja su na koja će autor teksta pokušati da da odgovor.

Ključne reči: neoliberalizam, ideologija, totalitarizam, sloboda

1.    Uvod

Neoliberalizam danas predstavlja predmet velikih rasprava u aka-demskim krugovima i političkim debatama. Siromaštvo, velika nejednakost u društvu, položaj rad-nika koji se osećaju obespravljenim i poniženim, ekonomske krize koje se javljaju periodično, razlozi su oštrih kritika. Uspon neolibera-lizma počinje kada su mnogi desničari odlučili da prihvate njegovu politiku, poput Magaret

Tačer (1979-1990) u Velikoj Brita-niji i Ronalda Regana (1981-1989) u Sjedinjenim Američkim Drža-vama. Njihove su politike nazvane "tačerizam" i "reganizam". Primer Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država pratile su i druge zemlje, i počele su da sprovode neoliberalnu politiku. Međutim, postoje zemlje koje su to učinile pre njih, poput Čilea, koje su na neki način poslužile kao eksperiment. [Harvi, 2012]

Fridmanu 1976. godine. [Stark, 2018, 39-64]

Padom Berlinskog zida 1989. godine dolazi do završetka Hladnog rata i preuzimanja potpune kon-trole na globalnom nivou od strane Sjedinjenih Američkih Država (SAD). Mnogi teoretičari su iznosili svoje viđenje sveta u budućnosti. Pa je tako Frensis Fukujama, u tom periodu viši politički savetnik u Stejt Departmentu, održao preda-vanje pod nazivom "Bližimo li se kraju istorije?" U ovom predavanju Fukujama ističe da propast komu-nizma ne vodi ka kraju ideologije, odnosno spajanju kapitalizma i socijalizma, već pobedi političkog i ekonomskog liberalizma. [Klein, 2008, 181]

Osnovni principi neoliberalne eko-nomske politike koje za svrhu imaju omogućavanje individualne slobode pribegavanju slobodnom tržištu su: liberalizacija, privati-zacija i deregulacija. S obzirom na to da su izazvali ogromne probleme raznim društvima širom planete, principi neoliberalne ekonomske politike su oštro kritikovani i osuđivani.

2.    Uspon neoliberalizma

Kada je Margaret Tačer 1979. godine pobedila na izborima u Velikoj Britaniji, prihvatila je ideju odbacivanja kejnzijanizma kako bi reformisala privredu. To je dovelo do velikih promena u britanskoj politici i ekonomskoj politici. Privatizacijom je ilustrovana vera u superiornost tržišta prema državi i privatnoj svojini.

Harvi [2012, 22-24] ističe sledeće: "To je zahtevalo konfrontaciju sa moći sindikata, napad na sve forme društvene solidarnosti, uklanjanje ili vraćanje u pređašnje stanje obaveze države blagostanja, priva-tizaciju javnih preduzeća, redukciju poreza, podsticanje preduzetničke inicijative i stvaranje povoljne poslovne klime za privlačenje snažnog priliva stranih investicija".

Ronald Regan 1980. godine pobeđuje na izborima Džimija Kartera i postaje novi predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Reganov neoliberalni program se zasnivao na smanjenju poreza, deregulaciji, slobodnoj trgovini, dok je monetarisitička finansijska poli-tika bila više nego samo konsolido-vana. Regan je govorio da je najveći uzrok ekonomskih problema bila vlada, te je u vezi s tim propisao kombinovano smanjenje poreza kako bi podstakao tržište. Regan je odmah sproveo sledeće mere, koje su obeležile njegov mandat: porezno indeksiranje, deregulacija monopolističkih industrija, pre-okretanje jednakih inicijativa za zapošljavanje, smanjenje socijalnih davanja i ukidanje bonova za hranu i druge socijalne pomoći. [Albo, 2001, 81-89]

Poput Margaret Tačer, i Ronald Regan je odmah krenuo u napad na sindikate. Harvi [2012, 42] kaže da je: "Regan odlučno istupio protiv sindikata kontrolora leta (PATCO) tokom dugotrajnog i žestokog štrajka 1981. godine". Oboje, i Margaret Tačer i Ronald Regan su čvrsto verovali u neoliberalnu ideo-logiju. Vratili su se klasičnom liberalizmu inspirisanom ekono-mistima kao što su Milton Fridman sa Univerziteta u Čikagu i njegovom neoklasičnom teorijom sa naglaskom na društvo slobodno od intervencije države i odbacivanje kejnzijanizma u korist moneta-rizma.

Naomi Klajn (Naomi Klein) u svom delu Doktrina Šoka ističe da je potrebna snažna kolektivna trauma kako bi se sprovela ekonomska šok terapija, kao što je bio slučaj u Čileu sedamdesetih godina, zatim u Kini, Rusiji, Poljskoj itd. [Klein, 2008, 19] Ovakva kolektivna terapija ima za cilj trajno ili privremeno ukidanje demokratskih načela. U nastavku, Klajn ističe: "Taj se ideološki krstaški pohod rodio unutar južno-američkih autoritarnih režima, dok unutar najvećih novoosvojenih pod-ručja - Rusiji i Kini - i danas živi udobno i nesvakidašnje uspešno, rame uz rame s čeličnim pesnicama njihovih vođa". [Klein, 2008, 19] Ukratko, model šok terapije je bio neoklasični model tranzicije koji je zagovarao implementaciju neop-hodnih reformi za uspostavljanje slobodne tržišne ekonomije. Model šok terapije bio je privlačan mnogim tranzicionim vladama i finansijskim institucijama. [Marangos, 2003, 943-966] Većina njih je imala ograničeno znanje o ekonomijama ovih zemalja, ali su bez obzira na sve nametali svoj program. Od strane mejnstrim medija i vlada su bili proglašeni za "stručnjake", i njhov je jedini cilj bio unapređenje korporativne globalizacije.

3.    Kritika neoliberalizma

Dejvid Harvi u svom delu Kratka istorija neoliberalizma , [2012, 15] neoliberalizam definiše na sledeći način: "Neoliberalizam se na prvi pogled čini kao teorija koja objaš-njava prakse političke ekonomije, a koja tvrdi da čovekova dobrobit može biti najbolje unapređena dopuštanjem sloboda preduzet-ničkih aktivnosti pojedinaca i veština u sklopu institucionalnog okvira, koji karakterišu jaka prava privatne svojine, slobodno tržište i slobodna trgovina".

Međutim, da je teorija jedno a praksa drugo, potvrđuju i podaci o velikim ekonomskim nejednako-stima, haotičnim reformama i neujednačenom razvoju državnih institucija, što nam nameće zaklju-čak da: "neoliberalna država pred-stavlja nestabilnu i protivrečnu političku formu". [Harvi, 2012, 89]

Da neoliberalna politika insistira na razlici između društva i države i da ih međusobno suprotstavlja, smatra i naš svetski priznati ekonomista Nebojša Katić. On dalje tvrdi da neoliberalna doktrina državu prezire za razliku od liberalne koja je državu posmatrala kao nužno zlo, i da građani moraju sami voditi računa o svom životu a ne država. [Katić, 2015, 13] U nastavku, gledano iz neoliberalnog ugla, Katić ističe da je: "država parazit koji destimuliše rad i preduzetništvo prekomernim opore-zivanjem" i da se "zbog toga neoliberali zalažu za smanjenje poreza i da poreska stopa bude jednaka svima. [Katić, 2015, 13]

Filozof Vladimir Milutinoviću u delu Neoliberalna bajka smatra da neoliberalizam ima problem sa demokratskim načelima države i da neoliberali imaju antidemokratska uverenja. On dalje ističe da za neoliberale ideal slobode pred-stavlja situacija u kojoj bi privatni vlasnik odlučivao o svemu, jer je neoliberalizam ideologija priva-tizacije, a ne tržišta. U nastavku objašnjava sledeće: "Neoliberali zamišljaju da bi potpuna privati-zacija ukinula potrebu za državom i za kolektivnim odlučivanjem -demokratijom". [Milutinović, 2014, 118]

U kritici neoliberalnog kapitalizma najdalje ide italijanski filozof Dijego Fuzaro, koji smatra da, za razliku od totalitarnih sistema kakvi su bili nacizam i komunizam, kapitalizam nema alternativu. On smatra da je i kapitalizam totali-tarni sistem koji je uspeo da pod svoju vlast stavi sve pojedince i da uđe u njihovu svest. [Fusaro, 2018]

Nastavljajući dalje svoju kritiku Fuzaro ističe sledeće: "U stvari kapitalizam, ili ako hoćete fanatizam ekonomije, uspeva da sve uveri u neminovnost samog kapitalizma predstavljenog kao sudbina. Uspeva da nas uveri da u stvari nema drugih mogućih svetova, garantuje nam jeftinu sreću, sreću onoga koji se odriče svake težnje zaoslobođenjem i zamenjanjem postojećeg i zadovo-ljava se rasparčanim društvom, uživajući manje više jeftina dobra koja nam ono pruža. [Fusaro, 2018]

Mnogi autori smatraju da neo-liberalizam nije samo ideologija, već da se zasniva na naučnim teme-ljima moderne liberalne ekonomije. Moderna neoliberalna ekonomija nije ništa manje dogmatična od svog prethodnika iz devetnaestog veka koji počiva na skupu pojedno-stavljenih tvrdnji o karakteru tržišta i ponašanju tržišnih aktera. [Clarke, 2005, 50-59]

Prema Eriku Rejnertu neolibera-lizam je stupio na scenu nakon pada Berlinskog zida, i samim tim je postao: "politički i ekonomski ekstremniji od svega što je svet video nakon četrdesetih godina devetnaestog veka, kada je rikar-dovski liberalizam dostigao svoj vrhunac, i bio jedan od glavnih uzroka revolucija u evropskim zemljama, osim Engleske i Rusije". [Rejnert, 2010, 132.]

Ekonomski kritičari su više puta pokazali kako su restriktivne i nerealne pretpostavke na kojima se temelji neoliberalni model. Međutim, može se reći da donekle promašuje poentu tvrdnja da je neoliberalni model nerealan, jer neoliberalni model ne teži ka tome da opisuje svet kakav jeste, već kakav bi trebalo da bude. [Clarke, 2005, 50-59]

U svom delu Neoliberalizam , Jovan Dušanić ističe da je: "neolibe-ralizam ideologija bogatih i moćnih, te da oni promovišu svoje vrednosti na način koji njima odgovara oblikujući medijski i politički svet jer poseduju ogromnu finansijsku moć". [Dušanić, 2015, 141] U nastavku, Dušanić objašnjava da se: "često govori o stezanju kaiša i racionalizaciji radnih mesta, a da se sve manje govori o nejednakosti i neravnomernoj raspodeli, jer ljudi ne žive u skladu sa svojim mogućnostima". [Dušanić, 2015, 142]

4.    Zaključak

Na osnovu svega navedenog nameće se zaključak kako su današnja demokratska načela pod znakom pitanja, jer je izgubljena očekivana sloboda koju su nam zagovornici neoliberalizma obeća-vali. U ime slobodnog tržišta podržavana je diktatura u Čileu kao i autoritarna vladavina Margaret Tačer u Britaniji. Imajući u vidu ove činjenice, neolibera-lizam ne možemo smatrati naslednikom liberalizma. Klasični liberalizam je bio vidljiv, jednako kao i neoliberalizam, zasnovan na principima privatne svojine, indivi-dualizma, vladavine prava i ljudskih sloboda. Gledano u isto-rijskom kontekstu, liberali su se zalagali za ekonomsku, političku i ljudsku slobodu kako bi se suprostavili tadašnjim državnim uređenjima: aristokratiji, monarhiji i feudalizmu što se za neolibera-lizam ne može tvrditi jer se neoliberalizam nije pridržavao svojih osnovnih načela.

Da neoliberalizam državu vidi kao svog protivnika pokazuje nam i to što se država prikazuje kao rastrošna, glomazna, partijska i korumpirana, dok je sa druge strane privatna svojina efikasna, štedljiva, racionalna i časna. [Milutinović, 2014, 117] Nasilno sprovođenje reformi, privatizacije, uništavanje sindikata, podržavanje autoritarnih i diktatorskih režima pretvorile su neoliberalizam u tota-litarni sistem. Danas ne živimo u dobu neoliberalizma, već u dobu neoliberalnog totalitarizma ili kapitalističkog feudalizma.