Uticaj političkog rizika na strane direktne investicije

Vrsta rada: Pregledni rad

Primljeno: 15.08.2019; Prihvaćeno: 18.11.2019

Rezime. Politički rizik kao fenomen posmatran iz perspektive multinacionalnih korporacija koje se javljaju u ulozi nosioca stranih direktnih investicija odnosi se na političke i regulatorne opasnosti koje postoje u zemljama domaćinima. Multinacionalne korporacije posmatraju politički rizik zemlje domaćina kao jednu od najvažnijih odrednica u donošenju investicionih odluka. U tom pogledu, političko okruženje je veoma važno i predstavlja preduslov stabilnog investicionog ambijenta. U manje razvijenim zemljama u kojima postoje izraženi rizici i troškovi u poslovanju multinacionalnih korporacija, politički rizik se izdvaja kao značajan faktor u donošenju odluke o investicionim ulaganjima. Politički faktori u zemlji domaćinu koji utiču na nivo rizika multinacionalne korporacije su: politička nestabilnost, kontrola doznaka, eksproprijacija vlade zemlje domaćina kao i razlike u vladinim propisima. Na međunarodnom planu, sprovedene su mnoge aktivnosti u nameri regulisanja nivoa političkog rizika, posebno u zemljama u razvoju. Donošenjem međunarodno prihvatljivih investicionih pravila u značajnoj meri je smanjen uticaj političkog rizika na priliv stranih direktnih investicija. Imajući to u vidu, cilj rada je da ukaže na značaj koji politički rizik zemlje domaćina ima na strane direktne investicije odnosno odluke multinacionalnih korporacija prilikom obavljanja prekograničnih aktivnosti.

Ključne reči: strane direktne investicije, politički rizik, međunarodni institucionalni aranžmani za regulisanje političkog rizika

1.    Uvod

Ulaganja inostranih investitora u drugim zemljama u značajnoj meri zavise od političkih prilika koje vladaju u tim zemljama. Zbog toga, inostrani investitori vrše određene procene kako bi kvantificirali u kojoj meri će promene u političkim institucijama i događajima uticati na njihove poslovne interese u zemlji domaćinu. Zbog uticaja i značaja koji politički rizik ima na strane direktne investicije, sagleda-vanje političkog rizika predstavlja jedan od ključnih zadataka inostranih investitora. Utvrđivanje konkretnog oblika političkog rizika koji je zastupljen u određenoj zemlji sa specifičnim faktorima, može pomoći da se odredi kakav će njihov uticaj biti na priliv stranih direk-tnih investicija, kao i na primenu odgovarajućih mera u domenu upravljanja multinacionalnim kor-poracijama. Na nivo rizika multi-nacionalne korporacije mogu uticati politički faktori u zemlji domaćinu kao što su: politička nestabilnost, kontrola doznaka eksproprijacija vlade zemlje domaćina, razlike u vladinim propisima. Postoje razli-čiti načini ispoljavanja političkih rizika kao što su: ograničenja vezana za ulazak inostranih inves-titora, sistemi za kontrolu priliva stranih direktnih investicija, nedo-voljna efikasnost vlade zemlje domaćina stranih direktnih inves-ticija, nevoljnost zemalja domaćina da otkriju pouzdane informacije i dr. Imajući u vidu na značaj političkog rizika za strane direktne investicije, rad je strukturiran na sledeći način: u prvom delu rada se razmatra fenomen političkog rizika kao i njegove dimenzije. Drugi deo rada je posvećen pregledu literature o vezi između političkog rizika i stranih direktnih investicija. U trećem delu rada detaljnije se opisuju aktivnosti međunarodnih institucija u vezi donošenja među-narodnog investicionog okvira koji je značajan za regulisanje poli-tičkog rizika, dok su u poslednjem delu rada data zaključna razma-tranja.

2.    Definisanje i dimenzije političkog rizika

pojam od rizika zemlje, pri čemu se on javlja u situciji kada vlada zemlje domaćina uvodi specifične propise koji destimulativno deluju u pravcu gušenja investicione aktivnosti korporacije.

Politički rizici se manifestuju na različite načine. Politički rizik se izdvaja kao važan aspekt institu-cionalnog okruženja i tesno je povezan sa načinom na koji institucije funkcionišu u jednoj zemlji. Kao takav, politički rizik se odnosi na stepen političke stabil-nosti u zemlji, kvalitet zakona, propisa, administrativnih proce-dura, kao i na politike koje donosi i sankcioniše vlada zemlje domaćina (Wafo, 1998). Različit nivo politi-čkog rizika u zemlji domaćina može imati različite implikacije na preko-granične aktivnosti multi-nacionalnih korporacija. Posebno se izdvajaju dve osnovne dimenzije političkog rizika od kojih u značajnoj meri zavisi nivo prekograničnih aktivnosti multi-nacionalnih korporacija, i to su politička stabilnost i kvalitet upravljanja vlade zemlje domaćina. Nivo političkog rizika može da utiče na percepciju rizika investitora, a time i na različite reakcije na tržištu. Politička stabilnost u zemlji domaćina može na više načina da utiče na odluku inostranog investi-tora da li će u nju ulagati ili ne. Institucije u zemlji domaćina imaju važnu ulogu u obezbeđenju poli- tičke stabilnosti stvaranjem reda i kreiranjem stabilnog okruženja koji će promovisati ekonomsku raz-menu i saradnju. Zemlje domaćini sa visokom političkom stabilnošću su atraktivne za ulaganja ino-stranih investitora zbog prisutnog niskog rizika u domenu obavljanja njihovih poslovnih aktivnosti.

Kvalitet upravljanja vlade zemlje domaćina i njenih agencija imaju bitnu ulogu u tome koliko će uspešno raditi multinacionalne korporacije u tim zemljama. Dobro utvrđena pravila i propisi donešeni od strane vlade zemlje domaćina pomažu multinacionalnim korpora-cijama da smanje regulatorne nejasnoće povezane sa preko-graničnim aktivnostima. Shodno tome, multinacionalne korporacije mogu svoje vreme i resurse iskoristiti u pravcu poboljšanja performansi. Posmatrajući politički rizik, inostrane investitore zani-maju sledeće bitne odrednice (Maximon et al., 1998): (1) koliko je ekonomija stabilna na lokalnom nivou i prisutnost inflacije; (2) postojanje političke volje i spo-sobnost da se sprovedu strukturne reforme (3) odsustvo promenjivih propisa vlade; (4) pravičan i jednak tretman prema svim inostranim investitorima od strane vlade zemlje domaćina; (5) neometan transfer profita iz zemlje domaćina.

Pored toga, prisustvo korumpiranih radnji u vladi zemlje domaćina može, takođe, uticati na odluku multinacionalne korporacije da odustane od ulaganja u odnosnoj zemlji. Ukoliko multinacionalna korporacija ostvaruje deo svojih prihoda po osnovu obavljanja korumpiranih aktivnosti, postoji mogućnost da ova radnja može značajno da utiče na budući novčani tok korporacije u slučaju preuzimanja druge kompanije ili preduzeća. Multinacionalne korpo-racije koje posluju u zemljama sa visokim nivoom korupcije šalju lošu sliku inostranim investitorima koji žele ulagati u te zemlje.

3.    Veza između političkog rizika i stranih direktnih investicija

Uporedo sa prilivom stranih direktnih investicija u protekle dve decenije i u svetlu iskustva koje su multinacionalne korporacije već stekle, pojavio se novi interes u vezi faktora koji određuju i utiču na tok takvih investicija. Iako odnos između obima i prirode stranih direktnih investicija i političkog rizika nije empirijski potvrđen, politički rizik je ipak prepoznat kao dodatni rizik u korporativnoj perspektivi i kao faktor koji bi mogao ugroziti rast iz perspektive zemlje domaćina. Investiranje u inostranstvo obično podrazumieva dodatne troškove osim uobičajenih troškova zbog nedostatka znanja o stranom tržištu i, s druge strane, neizvesnosti investicione klime. Na nivo rizika multinacionalne korpo-racije mogu uticati politički faktori: eksproprijacija vlade zemlje doma-ćina, razlike u vladinim i kul-turnim praksama i propisima kontrola doznaka i politička nesta-bilnost (Wafo, 1998). To rezultira većom izloženošću multinacionalne korporacije političkom riziku. Osim opštih troškova i rizika povezanih s bilo kojom vrstom investiranja, bilo da je reč o stranom ili domaćem, (kreditni rizik, tržišni rizik i dr.), inostrano investiranje je određeno faktorima pored onih koji određuju rizik domaćih novčanih tokova ulaganja. Ovi dodatni rizici javljaju se kao rezultat strane prirode ino-stranog tržišta i uključuju valutni rizik, rizik kulture i politički rizik. Ove vrste rizika utiču na pojavu rastuće neizvesnosti budućih očeki-vanih finansijskih tokova iz inostranstva.

Kobrin (1976) u svojoj studiji ispituje odnos između broja novih proizvodnih podružnica uspostav-ljenih u određenoj zemlji, knjigo-vodstvene vrednosti stranih direktnih investicija u proizvodnji i nekoliko promenljivih koje mere političku strukturu i nemire, ekonomsku veličinu i rast i socio-ekonomski razvoj. Kobrin je zaključio da postoji sistematičan odnos između stranih direktnih investicija i promenljivih vezanih za tržišne potencijale. Takođe, utvrdio je da političke promenljive nisu povezane sa tokovima stranih direktnih investicija.

Thunell (1977) u svom istraživanju povezuje promene u prilivu stranih direktnih investicija sa promenama režima i drugim događajima koji utiču na političku stabilnost. Kroz brojne statističke testove je ispi-tivao hipotezu: da li se investicije u zemlji smanjuju kada je nestabilna i povećavaju kada je stabilna. Na osnovu obimnih istraživanja zaklju-čuje da: a) politički događaji nisu direktno povezani sa kratkoročnim fluktuacijama, već samo sa promenama dinamike u tokovima stranih direktnih investicija, b) odnos između multinacionalnih korporacija i zemalja domaćina je asimetričan tj. korporacije ne reaguju na isti način kada je zemlja domaćin stabilnija u odnosu na to kada je odlikuje izražena nesta-bilnost.

U svom eklektičkom modelu Dunning (1981) objašnjava politički rizik u obliku BERI indeksa (Business Environmental Risk Index) ili poreskog opterećenja kao determinante koja utiče na strane direktne investicije. U sklopu teorija o multinacionalnim korpora-cijama koje uključuju politički rizik, treba izdvojiti i Agarvala

(1980) koji u svojoj klasifikaciji determinanti stranih direktnih investicija navodi dva politička faktora, i to: političku stabilnost i pretnju nacionalizacijom u vezi sa drugim ekonomskim promenlji-vama, kao što su na primer investicioni podsticaji ili stepen ekonomskog razvoja zemlje.

Rodrik (1997) ukazuje da je veoma teško razumeti čudo rasta u istočnoj Aziji, a da se ne uvaži važna uloga koju vlada zemlje domaćina ima u stimulisanju privatnih investicija. On ističe da postoji jaka korelacija između dobrih institucija i ekonomije istočne Azije. Svoju tvrdnju potkrepljuje navodeći četiri dimen-zije koje treba da imaju institucije: (1) vladavina prava, sa jakim političkim institucijama, sudovima koji imaju autonomiju u donošenju odluka, (2) nizak rizik od ekspro-prijacije, uključujući nacionali-zaciju ili konfiskaciju, i (3) nizak rizik od odbacivanja vladinih ugovora. Rodrik u svojoj studiji zaključuje da u slučaju istočno -azijskih ekonomija postoje dva važna faktora koji imaju snažan uticaj na njihov ekonomski razvoj, i to su politički rizik i otvorenost zemlje.

Istraživanja o važnosti političkog rizika za direktne strane investicije pokazuju da su glavne odrednice na kojima se zasniva odluka o ula- ganju u inostranstvu i obliku inves-tiranja, kao i vremenu ulaganja, perspektive samog tržišta i troškovi ili faktori rizika. Politički rizik utiče na troškove i procene rizika, a to je posebno izraženo u periodima koje karakterišu povećani troškovi i svest o postojanju rizika. Značaj političkog rizika za inostrane inves-titore je posebno važan u manje razvijenim zemljama u kojima postoje izraženi rizici i dodatni troškovi poslovanja. Burgman (1996) zaključuje da faktori, kao što su povećani rizik promene deviznog kursa, veća poreska nesigurnost kao i velika izloženost političkom riziku, mogu povećati rizike multi-nacionalnih u odnosu na domaće korporacije. Ovi faktori mogu povećati rizik novčanih tokova korporacije i stoga mogu povećati sistemski rizik za korporaciju.

Postoji opšti trend ka smanjenju ukupnog nivoa intervencije vlada, što je povezano sa većim naporima zemalja da koriste opštu eko-nomsku politiku za poboljšanje ekonomske klime, za podsticanje rasta i smanjenje nesigurnosti i nestabilnosti. Mahini (1988) smatra da vlada zemlje domaćina ima značajnu ulogu u ohrabrivanju domaćih i stranih korporacija da poboljšaju svoj konkurentski učinak. Faktori kao što su: uslovi faktora, povezane i prateće indu-strije, čvrsta strategija kao i struktura i rivalstvo ne bi trebalo da budu ograničeni vladinom poli-tikom. U protivnom, u situacijama ograničavanja ovih faktora od strane vlade zemlje domaćina, povećana je mogućnost ispoljavanja političkog rizika.

Porter (2000) objašnjava da je industriji potrebno više od deset godina da bi stvorila konkurentsku prednost s obzirom da se radi o složenom procesu koji uključuje velika ulaganja u usavršavanje ljudskih veština, proizvode i procese kao i aktivnosti prodiranja na inostrana tržišta. Posmatrajući politiku, situacija je drugačija ako uzmemo vremenski period od jedne decenije. Većine vlada, posebno onih koje upravljaju zemljama u razvoju sebi postavljaju kratko-ročne ciljeve u nameri ostvarivanja određenih koristi. Koristi se mogu odnositi na subvencije, zaštitu i uređena spajanja, pri čemu takva kratkoročno orijentisana politika može odložiti primenu dugoročnih inovacija koje su osnova podizanja nivoa konkurentnosti privrede. Porter (2000) u nameri regulisanja političkog rizika, predlaže bazične principe koje vlada zemlje doma-ćina mora da uvaži kako bi imala značajnu ulogu u davanju podrške stvaranju povoljne investicione klime koja bi doprinela podizanju nivoa konkurentnosti privrede: (1) stvaranje specijalizovanih faktora, (2) izbegavanje intervencija na valutnim i faktorskim tržištima, (3)

sprovođenje strogih standarda koji se odnose na bezbednost proizvoda kao i zaštite životne sredine, (3) oštro ograničavanje direktne saradnje između konkurenata, (4) promovisanje ciljeva koji vode do održivih investicija, (5) dereguli-sanje konkurencije, i (6) sprovo-đenje jake antimonopolske politike. Promene ili događaji poput ratnih dejstava, terorizma i dr. kao ekstremni primeri ispoljavanja političkog rizika su izvan kontrole vlada zemalja domaćina i utiču kako na zemlje u razvoju tako i na visoko razvijene zemlje (Ramady, 2014)

U okviru promovisanja ciljeva koji vode ka održivim investicijama, vlada ima ključnu ulogu u oblikovanju ciljeva investitora, menadžera i zaposlenih kroz politike u različitim oblastima. Pri tome je njen primaran cilj da podstakne održivo ulaganje u ljudske veštine, inovacije i fizičku imovinu u onim multinacionalnim korporacijama koje imaju ulogu nosioca investicija koje se preduzi-maju. Poreski podsticaji za dugo-ročne kapitalne dobitke se koriste kao instrumenti koji imaju naj-snažnije dejstvo u pravcu povećanja stope održivih investicija. Kada govorimo o poreskim podsticajima treba naglasiti da oni imaju veliki značaj kako za zemlje koje izvoze kapital, tako i za one koje imaju potrebu za stranim kapitalom. U tom smislu, "razlikuju se sledeće vrste poreskih podsticaja: (Belokapić, 2011, 127.) (1) neoporezive rezerve za buduće investicije, (2) investicione premije, (3) rezerve na ime gubitaka od poduhvata u zemljama u razvoju, (4) opšta investiciona rezerva, (5) valorizaciono umanjenje, (6) neoporezivi transferi sredstava koja sadrže skrivene rezerve". Bez obzira na činjenicu da svaka zemlja u svetu, u različitom stepenu koristi investicione podsticaje kako bi promovisala svoje ciljeve, ne mora značiti da politički rizik više nije važan. Naprotiv, nedavna dešavanja u svetu ukazuju da pitanje političkog rizika ostaje suštinski problem za inostrane investitore kada donose odluku o preduzimanju prekograničnih aktivnosti u drugim zemljama.

Holburn (2001) je u svojoj studiji analizirao uticaj političkog rizika na međunarodno razvojne strate-gije preduzeća u proizvodnji elek-trične energije u vremenskom razdoblju od 1990 - 1999. godine uzevši u obzir 191 preduzeće u 64 zemalja. Na osnovu detaljne ana-lize zaključio je da rizik ima različit efekat na posmatrana preduzeča zbog toga što se ova preduzeća razlikuju posmatrajuči njihove vantržišne specifičnosti. Tako preduzeća koja imaju razvijeniju veštinu da upravljaju političkim rizikom, imaju tendenciju da budu prisutna u zemljama koje imaju visok nivo političkog rizika.

Zhoa (2003) je u svom istraživanju nastojao da utvrdi koje deter-minante utiču na prilive stranih direktnih investicija u Kini, koristeći podatke iz 21 zemlje u vremenskom periodu od 1983 -1999. godine. Utvrđeno je da od svih determinanti, politički rizik ima najveći uticaj na strane direktne investicije, pri čemu između pomenutih varijabli postoji inverzan odnos. Tako zemlje u kojima je nivo političkog rizika izraženiji, imaju tendenciju da više ulažu u Kinu u nameri da izbegnu političku nestabilnost koja je u njima prisutna. Busse i Hefeker (2007) su ispitivali međuzavisnost između političkog rizika, korpora-cija i tokova stranih direktnih investicija, da bi utvrdili koje determinante imaju najveći uticaj na prekogranične aktivnosti multi-nacionalnih korporacija. U istraži-vanju korišćene su ekonometrijske tehnike na primeru 83 zemalja u periodu od 1984 - 2003. godine. Zaključeno je da faktori kao što su: stabilnost vlade zemlje domaćina, kvalitet birokratije, korupcija i etničke različitosti, imaju značajan uticaj na priliv stranih direktnih direktnih investicija u posma-tranim zemljama. Korupcija unutar političkog sistema predstavlja pretnju stranim ulaganjima iz nekoliko razloga (Brink, 2016, 64)

Ona iskrivljuje sliku o ekonomskom i finansijskom okruženju, smanjuje efikasnost vlade i samog poslo-vanja, pri čemu omogućava određenoj grupaciji ljudi da dođu do visokih pozicija u vlasti čime direktno utiču na izazivanje političke nestabilnosti u zemlji.

Krifa - Schneider i Matei (2010) su u istraživanju koristeći model fiksnog efekta i dinamičku panel analizu utvrđivali vezu između političkog rizika, poslovne klime i stranih direktnih investicija u 33 zemlje u razvoju. Na osnovu obimnog istraživanja zaključuju da politički rizik utiče na poslovnu klimu, pri čemu nizak nivo političkog rizika u posmatranim zemljama bi doveo do većeg priliva stranih direktnih investicija. Benacek et al., (2013) su ispitivali uticaj političkog i ekonomskog rizika na tokove stranih direktnih investicija u 35 evropskih zemalja u periodu od 1995 - 2008. godine koristeći uporedni pristup. Na osnovu rezultata istraživanja zaključuju da veza između odluka o preduzimanju prekograničnih aktivnosti i političkog rizika nije uvek inverzna. Faktori koji se nalaze van delokruga ekonomije su važni, ali je njihov doprinos procesu donošenja ekonomskih odluka teško merljiv.

• 4.    Aktivnosti međunarodnih institucija u pravcu donošenja međunarodnog investicionog okvira u cilju regulisanja političkog rizika

  Učinjeni su mnogi međunarodni pokušaji u nameri regulisanja nivoa političkog rizika, posebno u zemljama u razvoju. Većina multilateralnih pokušaja na među-narodnom nivou je sprovedena pod okriljem Svetske banke (World Bank) i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD -Organisation for Economic Cooperation and Development) koje su aktivne u oblasti investicione politike još od 1956 godine. Svetska banka i OECD su predložili četiri načina smanjenja političkog rizika u zemljama domaćinima (Wafo, 1998, 48.) Prvi način uključuje sve mere koje imaju za cilj da utiču na investicione politike zemlje doma-ćina. Drugi uključuje osnivanje organizacije za arbitražu čiji je osnovni delokrug rada rešavanje investicionih sporova. Treći način obuhvata mere proklamovane od strane multilateralne agencije koje imaju za cilj osiguranje političkog rizika. Četvrti način uključuje aktivnosti Svetske banke i OECD-a usmerene ka smanjenju uticaja političkih rizika na strane direktne investicije. To se postiže proši-renjem pravila Svetske trgovinske

5.    Zaključak

organizacije (World Trade Organization - WTO) na domen stranih ulaganja. Ova pravila uključuju primenu nacionalnog tretmana u oblasti ulaganja, transparentnost investicionih pravila kao i primenu koncepta najpovlašćenije nacije. Pored toga, implementirani su bilateralni sporazumi sa ciljem poboljšanja okvira politike usmerene na privlačenje stranih direktnih investicija i smanjenja političkog rizika.

Svetska banka pod svojim okriljem ima tri agencije koje se bave reša-vanjem problema u ovoj oblasti, i to su: Međunarodna finansijska kor-poracija (The International Finance Corporation - IFC), Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (The international Centre for Settlement of investment Disputes - ICSID) i Multilateralna agencija za garantovanje investicija (The multilateral Investment Guarantee Agency - MIGA). Među-narodna finansijska korporacija (IFC) je počela sa radom 1956. godine i njen cilj je promovisanje ekonomskog razvoja u zemljama trećeg sveta putem pružanja podrške privatnom sektoru. Ova institucija koja je kasnije pridružena Svetskoj Banci pruža određene savetodavne usluge o politikama i institucijama koje mogu pomoći u privlačenju i regulisanju stranih ulaganja. Program pruža savetodavne usluge kao vid pomoći zemljama u razvoju da formulišu: (IFC, 1997) (1) politike za privlačenje investicija u određene prioritetne sektore; (2) strategije za promovisanje stranih investicija; (3) načine povećanja efikasnosti vladinih institucija koje sarađuju sa inostranim investito-rima, i (4) politike u vezi transfera tehnologije u zemljama u razvoju.

Cilj osnivanja Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova (International Centre for Settlement of Investment Disputes - ICSID) je pružanje pomoći u mirenju i arbitraži u vezi sporova oko ulaganja između država članica i državljana drugih država članica (ICSID, 1997) Osnovan je 1965. godine, pri čemu postoje određeni preduslovi koji moraju biti ispunjeni za podnošenje slučaja kod ove institucije. Strane moraju da pristanu na ICSID mirenje ili arbitražu putem klauzule u ugovoru o ulaganju ili pristankom da podnesu postojeći spor centru. Sporazum o rešavanju spora ne može se jednostrano povući, pri čemu spor mora biti zakonski, a ne komercijalni.

Predlog za osnivanje Multilateralne agencije za garantovanje investicija (The multilateral Investment Guarantee Agency - MIGA) pokre-nut je od strane Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (International Monetary Fund -

IMF) u Seulu u Koreji 1985. godine. Primarna funkcija ove agencije ogleda se u osiguranju inostranih investitora od političkih rizika u zemljama u razvoju. (Voss, 1987) Povelja MIGA-e sadrži smernice za podsticanje reforme ekonomske politike u zemljama primaocima. Sjedinjene Američke Države ratifi-kovale su povelju MIGA 1998. godine, a ova agencija je postala prva na globalnom nivou koja se bavi pitanjima osiguranja stranih ulaganja od političkih rizika. MIGA ima dve osnovne uloge (Jam, 2011): (1) prva se odnosi na pružanje garancija protiv nekomercijalnih rizika (ograničenja za konverziju i transfer valuta, eksproprijacija, kršenje ugovora u slučajevima kada strani investitor nema pristup ili mu nedostaje blagovremeni pristup sudskom saslušanju), i (2) druga podrazumeva aktivnosti u pravcu poboljšanja investicionih uslova i promovisanja investicija u zem-ljama u razvoju. Multilateralni spo-razum o investiranju (Multilateral Agreement on investment - MAI) se bavi pitanjima koja se odnose na prepreke sa kojima se suočavaju investitori na stranim tržištima. Najznačajnije pitanje obuhvaćeno ovim sporazumom uključuje osnovni pristup tržištu i bavi se ograničenjima koja sprečavaju investitora da uspostavi poslovanje u određenoj jurisdikciji. Svojim aktivnostima ovaj sporazum nastoji da osigura inostranim investito-rima isti tretman i prednosti kao što imaju domaće korporacije. Da bi se omogućila primena sporazuma, namera je da bude pravno obavezujući i da sadrži delotvorne odredbe za rešavanje sporova. Pored obavezujućih multilateralnih ugovora, postoji i nekoliko neoba-vezujućih multilateralnih modela koji sadrže smernice koje imaju značajnu ulogu u usmeravanju obima prekograničnih aktivnosti multinacionalnih korporacija, kao što su (Wafo, 1998, 53.): (1) smernice Svetske banke odnosno komiteta za razvoj Međunarodnog monetarnog fonda koje se odnose na tretman stranih direktnih ulaganja, (2) smernice o investi-ranju koje potiču od Međunarodne trgovinske komore (International Chamber of Commerce), i (3) model Ujedinjenih nacija koji se odnosi na princip dvostrukog oporezivanja.

Radovi koji se bave pitanjem važnosti političkog rizika za strane direktne investicije su dosta nejasni, kada se radi o definisanju veze između političkog rizika i stranih direktnih investicija. Relativna empirijska nejasnost o važnosti političkog rizika za strane direktne investicije je rezultat mnogih faktora povezanih sa različitim upotrebama i definisanja fenomena političkog rizika. U svakom slučaju, percepcija poli-tičkog rizika u značajnoj meri utiče na sklonost inostranih investitora da realizuju projekte investicionih ulaganja u određenim zemljama i regionima, posebno onim koji su manje razvijeni. Porast stranih direktnih investicija u svetu koji je započet 80-tih godina prošlog veka, u značajnoj meri je uticao na prirodu i kvalitet političkog rizika sa kojim se suočavaju multi-nacionalne korporacije. Tradicio-nalni okvir bavljenja političkim rizikom, koji je posvećen proble-matici definisanja, procene i uprav-ljanja političkim rizikom trans-formisan je, naročito u delu koji se odnosi na upravljanje političkim rizikom. Savremeno upravljanje političkim rizikom podrazumeva upotrebu međunarodnih institucio-nalnih aranžmana koji se koriste u cilju smanjenja ove vrste rizika. Korišćenje institucionalnih aranž-mana u vezi upravljanja političkim rizicima, podudara se sa razvojem međunarodnog investicionog zakona koji se bavi pitanjima stabilizacije, transparentnosti i pro-mocije stranih direktnih investicija. Sasvim je sigurno da razvoj prihvatljivih investicionih pravila na međunarodnom nivou može smanjiti uticaj političkog rizika na priliv stranih direktnih investicija.