Uticaj stranih direktnih investicija na makroekonomsku stabilnost Srbije

Borislav Radevic

Državni Univerzitet u Novom Pazaru

Apstrakt: Kretanja na sektora ekonomskih odnosa sa inostranstvom su nezadovoljavajuca i stalno se pogorsavaju. To se pre svega odnosi na deficit tekuceg bilansa placanja i spoljni dug prema inostranstvu i strane direktne investicije. Zaduženost Srbije prema inostranstvu i visina njenog spoljnog duga narocito posle ove zadnje finansijske krize postaje jedan od vodecih problema. Ovo posebno dolazi do izrazaja u uslovima svetske finansijske krize kada ce pristup trzistima novca i kapitala biti znatno teži s jedne strane i smanjenja stranih direktnih investicija s druge strane. Ovome treba dodati i smanjene prihode od prodaje privatizovanih preduzeca, sto sve otezava situaciju sa spoljnom likvidnoscu Srbije. Ukoliko se ovom problemu ne pokloni maksimalna paznja ekonomske i socijalne posledice ce biti izuzetno velike. Zato je potrebno nastaviti sa zapocetim reformama i ubrzati proces privatizacije, nastaviti aktivan rad na privlacenju stranih direktnih investicija i smanjenju državne potrošnje.

Kljucne reci : deficit tekuceg bilansa placanja, spoljni dug, strane direktne investicije, kapitalni bilans, izvoz, konkurentnost.

UVOD

Strane direktne investicije definišu se kao svaki oblik ulaganja kapitala u konkretno preduzece u inostranstvu kojim se stice vlasnicka kontrola nad tim preduzecem.Praksa je pokazala da strane direktne investicije SDI omogucavaju dinamican razvoj zemalja,pri cemu je u poslednjih osam godina zabeležen njihov izuzetan rast.Prema podacima UNCTAD-a,priliv SDI u svetu je povecan sa oko 400 milijardi dolara u 2000,godini na rekordnih 1833 milijardi dolara u 2007 godini.

SDI su od posebnog znacaja kod zemalja u tranziciji koje su suocene sa problemima sprovodjenja privrednih reformi i okrecu se SDI-a u pokusaju da izadju iz nastalih poteskoca.U pocetnom periodu procesa tranzicije,SDI su najvecim delom odlazile u postojece kapacitete ovih zemalja,omogucujuci ovim zemljama bolju upotrebu raspolozivih resursa i rast produktivnosti. U drugoj fazi sprovodjenja tranzicije,nakon iscrpljivanja postojecih rezervi,dugorocni privredni rast se moze ostvariti pre svega kroz uticaj grinfild investicija, zbog cega se mnoge od ovih zemalja orjentisu na njihovo privlacenje.

SDI imaju citav niz razvojnih efekata uticu na rast izvoza,transfer moderne tehnologije,rast društvenog proizvoda i investicija,donose nove kanale distribucije , uticu na inovativnost.U Srbiji,SDI su se do sada slile u finansiski sektor,trgovinu i druge poslovne usluge, ali je njihov efekat na povecanje industriske proizvodnje,zaposlenosti i izvoza, za sada,relativno ogranicen.Srbiji je neophodan vrlo dinamican rast bruto domaceg proizvoda,a to nije moguce ostvariti bez vrlo visokog nivoa investicija,kako domacih tako i stranih. Zato se kao nasusna potreba namece pitanje privlacenja stranih direktnih investicija.

1.    Strane direktne investicije

Strane direktne investicije predstavljaju najznacajniji oblik angazovanja strane privatne štednje u procesu finansiranja privrednog razvoja. To znaci da je strani investitor svojim ulogom stekao pravo vlasnistva nad delom ili celim preduzecem u zemlji domacina.Na osnovu tog vlasnistva strani investitor ima pravo direktne kontrole nad posmatranim preduzecem. Transfer kapitala i ulaganja kod direktnih investicija se vrsi na nacin i u formi, koji obezbeduje stranom investitoru sticanje prava svojine, kontrole i upravljanja. Težnja investitora je da kroz kontrolu i upravljanje uloženim kapitalom ostvari profit. Kontrola i upravljanje su elementi koji odreduju sustinu, pojam i prirodu direktnih investicija i ujedno predstavljaju kriterijum za njihovu definiciju i razgranicenje od ostalih vidova dugorocnog i kratkorocnog kretanja kapitala treba imati u vidu da egzistiranje ovog oblika angažovanja stranog kapitala ne podrazumeva stoprocentni uticaj stranog investitora. U sustini, vecina u menadžment strukturama podrazumeva nešto više od pedeset posto glasova. No ponekad u slucajevima velike disperzije vlasnistva posedovanje nekoliko procenata akcija u vrednosti ukupnog kapitala svrstava neku investiciju u kategoriju stranih direktnih investicija. Glavna odlika stranih direktnih investicija je da investitor zadržava kontrolu nad investiranim kapitalom.1

Svaka drzava ima svoju sopstvenu politiku privlacenja i angazovanja stranih direktnih investicija u procesu finansiranja privrednog razvoja. Istraživanja izvršena u Svetskoj banci pokazala su da strane direktne investicije mogu biti faktor privrednog razvoja zemlje zahvaljujuci sledecim cinjenicama, uvoz strane stednje dodatno prosiruje mogucnost investiranja, stimulativno deluje na inovacionu aktivnost, podiže kvalitet znanja, podstice konkurenciju na domacem trzistu cime se deluje na snizavanje troskova domacih inputa, proizvoda i usluga. U danasnje vreme strane direktne investicije su krajnje kompleksan investicioni paket koji pored vlasništva obuhvata menadžment, tehnologiju, kontrolu.

Institucionalni nosioci stranih direktnih investicija su transnacionalne korparacije. U dosadasnjem razvoju najveci deo ovih investicija bio je lociran u proizvodnji, dok u poslednje vreme sektor usluga važi za podrucje njihovog posebnog interesovanja.

Uocljiva je promena znacaja pojedinih determinanti u privlacenju stranih direktnih investicija tokom vremena. Tako na primer, tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, ulaz investicija bio je motivisan prvenstveno osvajanjem tržišta i pribavljanjem sirovina. Krajem devedesetih i pocetkom dvehiljaditih godina sve veci znacaj dobijaju investicije koje imaju za cilj vecu efikasnost, odnosno osvajanje odredenih strateških prednosti.

2.    Prednosti i nedostaci stranih direktnih investicija za privredu Srbije

Strane direktne investicije imaju citav niz razvojnih efekata: uticu na rast izvoza, transfer moderne tehnologije, rast društvenog proizvoda i investicija, smanjenje stope inflacije, i sto je narocito bitno na poboljsanje kvaliteta menadžmenta. Strane direktne investicije nose sobom i nove metode i kanale distribucije proizvoda, što podrazumeva prodor na nova trzista. Po pravilu strane kompanije imaju citav niz prednosti u odnosu na domace: veci izvoz, vecu efikasnost poslovanja, vecu kapitalnu opremljenost, intenzivniju investicionu aktivnost i vecu profitabilnost. Zato su strane direktne investicije suštinski preduslov za uspešnu ekonomsku tranziciju srpske privrede u tržišnu ekonomiju i njenu itegrisanost u svetsku privredu.

Znacaj stranih direktnih investicija za privredni razvoj, zaposljavanje transfer tehnologije i znanja, devizni priliv, podizanje konkurentnosti i integraciju u medunarodne privredne tokove, skoro da i ne treba posebno isticati. Strane direktne investicije direktno doprinose restruktuiranju privrede zemlje domacina. Povezujuci sopstvene resurse sa resursima zemalja domacina trensnacionalne kompanije povecavaju sposobnost te zemlje da izvrsi restruktuiranje i tako ostvare vecu produktivnost i veci dohodak, odnosno visu konkurentnost na medunarodnom trzistu.2

Smatra se da su SDI za zemlje u tranziciji, najkorisniji izvor kapitala i da imaju niz prednosti u odnosu na zaduživanje u inostranstvu ili portfolio investicije. lako SDI podrazumevaju odredeni odliv kapitala u vidu reparticije profita, za razliku od stranih kredita, kod njih nema znacajnijeg odliva kapitala u buducnosti, koji bi mogao da ugrozi tekuci bilans i privredni rast u tim periodima. 3 Sem priliva novog nedostajuceg kapitala, pozitivni efekti koje zemlja domacin moze da ocekuje od stranih direktnih investicija ogledaju se, pre svega, u povecanju izvoza i deviznog priliva, jer strane kompanije obezbeduju pristup medunarodnim trzistima rada i kapitala i sirenju izvoza industrijskih proizvoda. Ovo je narocito znacajno za zemlje u tranziciji, zbog cinjenice da se povecanjem izvoza i prilivom deviznih sredstava smanjuje spoljnotrgovinski deficit i ublažavaju problemi zaduženosti.⁴

Strane direktne investicije nose sobom i potencijalne opasnosti u vidu ugrozavanja domacih kompanija putem monopolizacije trzista, negativnog uticaja na platni bilans zemlje domacina, zbog prebacivanja profita u zemlju porekla kapitala, mogucnosti transfera zastarele tehnologije, iscrpljivanja domacih prirodnih resursa, stvaranja zavisnosti zemlje od stranog kapitala, smanjenja zaposlenosti.

3.    Kretanje stranih direktnih investicija po pojedinim regionima zemalja

Nerazvijenost finansiskih tržišta uslovila je da se u periodu do 70-tih godina oko 65% ukupnog medunarodnog kretanja kapitala realizuje u formi medunarodnog kretanja zajmovnog kapitala. Tokom 70-tih godina relativno posmatrano ucesce medunarodnog kretanja zajmovnog kapitala opada, a raste znacaj portfolio i direktnog investiranja.5 Tako krajem 70-tih godina opada ucesce zajmovnog kapitala u ukupnom kretanju kapitala na nivou od 46%. Dalje smanjenje ucesca zajmovnog kapitala tokom 80-tih godina posledica je ozbiljnih problema koji su zadesili svetsku ekonomiju. Naime, najveci deo zemalja u razvoju koje su bili najveci korisnici zajmovnog kapitala zapala je u velike probleme sa servisiranjem dospelih obaveza prema zemljama poveriocima.

Sa relativnim smanjenjem znacaja zajmovnog kapitala rastao je znacaj portfolio investiranja i kretanja kapitala u formi direktnih investicija. Kod portfolio investiranja tj. kretanja kapitala investitorov primarni cilj jeste sigurnost njegovih investicija, a zatim i prinos koji ostvaruje na osnovu svog ulaganja. Ta ulaganja, sa stanovišta portfolio investiranja mogu biti u vidu vlasnickih hartija od vrednosti (akcije, deonice) i duznickih hartija od vrednosti (obveznice, instrumenti novcanog trzista, finansiski derivati). Portfolio kretanja kapitala u vidu prodaje i kupovine duznickih hartija od vrednosti predstavlja klasican duznicko poverilacki odnos. Emitovanje duznickih hartija od vrednosti na medunarodnom trzistu kapitala predstavlja oblik indirektnog finansiranja gde se duznik ne obraca banci s molbom da mu odobri kredit vec zahtevom da mu banka pomogne oko emisije odredenih hartija. Pojedine zemlje u razvoju koje su imale pristup na medunarodnom trzistu obveznica, mogle su dugorocni kapital obezbedivati emitovanjem sopstvenih obveznica. To je ujedno smanjilo troskove finansiranja privrednog rasta i doprinelo znacajnom razvoju portfolio investiranja. Znacajnom povecanju portfolio kretanju kapitala doprineli su takode i krupni investicioni investitori (penzioni fondovi, osiguravajuca drastva, investicioni fondovi) kao i multinacionalne korparacije. Treba imati u vidu da je portfolio kretanje kapitala podložno daleko vecim fluktuacijama u tokovima u odnosu na zajmovni kapital i direktne strane investicije. Ovo se posebno desava u slucaju pogorsanja ekonomske situacije zemlje u koju se investira, sto najcesce odbija portfolio investitore od ulaganja i smanjuje priliv portfolio kapitala.

Za razliku od portfolio investiranja, direktne inostrane investicije predstavljaju formu ulaganja u kojoj investitor pored prinosa teži da ostvari i odlucujucu ulogu u upravljanju investicijom. Ulaganje kapitala u formi direktnih inostranih investicija može biti trojako. 1) investitori mogu da ulazu kapital sa namerom da osnuju potpuno novo preduzece na teritoriji druge zemlje (green-field investicija) koje može ali ne mora da predstavlja afilijaciju maticne kompanije, 2) investitori mogu da ulazu u vec postojece kapacitete u drugoj zemlji, i takva ulaganja se ostvaruju kroz spajanje i kupovine postojecih ekonomskih subjekata (merger akuisition) i 3) investitori mogu da ulazu kapital u formi zajednickog ulaganja (joint venture), sto je cesto sluzilo za zaobilazenje rigorozne pravne regulative vezane za strane direktne investicije.

Direktne strane investicije kao oblik medunarodnog kretanja kapitala predstavljaju najrizicniji oblik investiranja kapitala, ali ujedno i ulaganje koje donosi najveci profit. Strane direktne investicije belezile su znacajan rast u celom posleratnom periodu. Zemlje u razvoju ostvaruju višestruke koristi od direktnog inostranog ulaganja i sa aspekta eksterne, i sa aspekta unutrašnje ekonomske ravnoteže. Sa aspekta eksterne ravnoteže direktne inostrane investicije predstavljaju formu dugorocnog ulaganja sto znacajno utice na poboljsanje salda bazicnog bilansa. Ostvarivanje eksterne ravnoteze u srednjem roku omogucava zemlji dovoljno vremena da kroz promenu privredne strukture promeni i stanje u tekucem bilansu tj. da u dugom roku dostigne eksternu ravnotezu kroz povecanje izvoza. Strane direktne investicije takode imaju znacajne efekte i sa stanovista unutrasnje ravnoteze. Transfer tehnologija i znanja svakako utice na povecanje produktivnosti i poboljsanje ekonomskih performansi.

Strane direktne investicije i dalje predstavljaju najznacajniji oblik medunarodnog kretanja kapitala. Njihov obim u 2005. godini u zemlje u razvoju iznosio je oko 240 milijardi dolara. Posmatrano regionalno najveci deo direktnih investicija usmeren je u tri regiona. Region Evrope i Centralne Azije apsorbovao je 75,6 milijardi dolara, Istocna Azija i Pacifik 65,3 milijarde (od toga Kina 53), i region Latinske Amerike 61 milijardu dolara.6 Sektorski raspored stranih direktnih investicija uglavnom je motivisan strateškim i ekonomskim motivima. Zadnjih godina pored ulaganja u sektor usluga (telekomunikacije, bankarstvo), primetan je znacajan rast stranih direktnih investicija u primarni sektor tj. proizvodnju i eksploataciju prirodnih resursa nafte i gasa.7 Najveci deo stranih direktnih investicija ostvario se u formi privatizacije postojecih preduzeca, kroz spajanje kompanija ili kupovinom vecinskog paketa akcija (merger akuistion).

Opsteprihvacena je cinjenica da su tokom poslednjih 200 godina kljucni uslovi ekonomskog razvoja bili posedovanje tehnologije i kapitala. U ovom periodu prakticno je monopol na te dve kategorije imale su zapadnoevropske drzave i SAD. Zahvaljujuci tome SAD su duze od sto godina uspevale s manje od pet posto svetskog stanovništva ostvariti više od 20 posto svetskog BDP-a. Situacija se pocela menjati 90-ih kad su nakon azijske finansiske krize gotovo sve drzave zapocele voditi politiku povecanja deviznih rezervi, dok su zapadne korparacije u potrazi za sto vecim profitom pocele svoje poslovanje seliti na istok Evrope i u Aziju, gde postoji velika kolicina radne snage. Na taj nacin zapoceo je veliki ciklus transfera tehnologije i kapitala, ciji je vrhunac upravo oznacila globalna recesija 2007. Dostupni svetski kapital danas u velikoj meri drže aziske zemlje. Kina danas ima najvece rezerve na svetu, a procenjuje se da 75 posto ukupnih svetskih rezervi pripada tzv. drzavama u usponu, medu koje, osim Kine, spadaju Indija, Rusija, Brazil, Indonezija, Koreja i dr. Kompanijama iz ovih drzava danas nije tesko da dodu do jeftinog kapitala za razvoj, kupovinu novih tehnologija ili cak zaposljavanje strucnjaka sa zapada a te drzave ne samo da ne trebaju pomoc zapadnih institucija poput medunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke vec im konkurisu. Tako je, na primer, Venecuela dala kredit Argentini pomocu kojeg je ta država podmirila sva svoja dugovanja prema MMF-u. Rusija i Kina su sklopile sporazum o projektu istocno sibirskog pacifickog gasa, cija je izgradnja zapocela u decembra 2009. godine po kome je Kina pristala da obezbedi Rusiji zajam od 25 milijardi dolara, a za uzvrat ce dobijati 15 miliona tona ruske nafte u periodu od 2011. do 2030. godine. Tako da je danas ocito da ne postoje razlozi visegodisnje nadmoci zapadne evrope i SAD-a. Izmedu 1990. i 2007. godine globalna trgovina je porasla za 133%. Tako, na primer, SAD i Kina imaju oko 360 milijardi dolara vredne medusobne trgovacke odnose. SAD je najvece trzistu za kinesku robu. Kina je najveci ulagac u americke drzavne obveznice. Svet zavisi od prirodnih resursa Rusije i Brazila, ali te države jednako, ako ne i više, zavise od prihoda od prodaje tih resursa.

4.    Strane direktne investicije u zemljama u tranziciji

Priliv stranih diektnih investicija u tranzicione zemlje je u poslednjoj deceniji prošlog veka bio na veoma niskom nivou. Nakon sprovedenog postupka liberalizacije ovih tržišta i izgradnje institucija, prilivi investicija su poceli da se povecavaju i ove zemlje su postale atraktivna trzista za strane investitore. Rast stranih direktnih investicija trajao je sve do druge polovine 2008. godine kada dolazi do naglog usporavanja a ta tendencija je nastavljena i u 2009. godini. Vec tada se ispoljavaju sve negativne tendencije u privredama mnogih zemalja. Naime vec tada dolazi do usporavanja privrednog rasta u svim zemljama regiona, pada cena sirovina, smanjenih mogucnosti privatizacije sto ce i dalje uticati na pad priliva stranih direktnih investicija.

Tabela: Tokovi SDI u zemljama u tranziciji (u milionima dolara)

Zemlja	Priliv SDI			Odliv SDI
	2006	2007	2008	2006	2007	2008
Tranzicione zemlje	54,548	90,866	114,361	23,724	51,505	58,496
Jugoistocna Evropa	9,891	12,792	10,880	396	1,380	634
Albanija	324	658	956	11	15	92
BiH	718	2,115	1,009	4	24	-
Hrvatska	3,457	4,982	4,383	263	246	170
Srbija	4,350	3,462	2,994	85	938	277
Crna Gora	618	876	939	3	157	108
BJP Makedonija	424	699	598	-	-1	-14
Zemlje CIS-a	44,657	78,074	103,481	23,328	50,125	57,862
Rusija	29,701	55,073	70,320	23,151	45,916	52,390

Izvor: UNCTAD: World investment Report 2009, New York and Geneva, 2009, Annex table B.I.D. 250

Posmatrano po navedenim zemljama u tranziciji moze se zakljuciti da je priliv SDI neravnomerno rasporeden na ovom podracju. Od ukupno primljenih SDI u tranzicione zemlje u 2008. godini na podrucje Jugoistocne Evrope ostvaren je priliv od 10.880 milijardi dolara ili 9,5% od ukupnog priliva, a na zemlje CIS-a tj. republika bivšeg SSSR-a 103.481 milijardi dolara ili 90,5%.

Kod tranzicionih zemalja jugoistocne Evrope, najveci deo priliva ostvarila je Srbija i Hrvatska koje zajedno ucestvuju sa oko 68% u ukupno ostvarenim SDI u ovom regionu, dok na ostale zemlje (Albanija, Makedonija, Crna Gora i BiH) otpada 32% privucenih SDI-a.

Uzroci ovako malog priliva SDI u navedenim zemljama su veliki politicki rizici, usporen proces reformi i privatizacije. Sto se tice zemalja bivseg SSSR-a, najveci priliv SDI ostvarila je Rusija u iznosu od 70.320 milijardi dolara ili 67%od svih zemalja bivšeg SSSR-a u 2008. godini. U toku 2007. i 2008. godine u Rusiji je mnogo ulozeno u velike grinfild projekte. Najveci projekat u 2007. godini u regionu u iznosu od 6,2 milijardi dolara vezan je za olimpiske igre u gradu Sociju 2014. godine.8

5.    Znacaj stranih direktnih investicja za makroekonomsku stabilnost Srbije posle 2000. godine

Pribavljanje inostranih sredstava i privlacenje stranih direktnih investicija predstavlja jedan od najvažnijih zadataka i izazova sa kojim se susrecu nacionalne ekonomije zemalja u tranziciji, pa samim tim i Srbija. Pri tome, niti su sve zemlje podjednako uspesne u privlacenju stranih investicija niti su efekti stranih ulaganja u svim zemljama isti. Uspešnost odabrane politike privlacenja stranih direktnih investicija zavisi pre svega od stepena ekonomskog razvoja i sposobnosti vlada i domacih preduzeca da optimalno iskoriste pogodnosti koje sobom donose strane direktne investicije. Priliv ovih investicija zahteva stvaranje ekonomskog ambijenta i sprovodenjem ekonomske politike kao sto su: politika makroekonomske stabilizacije, trgovinska politika koja podržava izvozno orjentisanu razvojnu strategiju, politiku podrške privatnog preduzetništva i sektora malih i srednjih preduzeca, politiku ljudskih resursa, politiku slobodnog delovanja trzista i postojanja konkurentskih uslova poslovanja. Sto se tice Srbije, veci priliv stranih direktnih investicija treba ocekivati i kao rezultata jace integrisanosti nase privrede u evropske privredne tokove kao i uclanjenjem u Evropsku Uniju.

Tabela 2 : Kretanje stranih direktnih investicija u periodu 2000-2010 godina

Godina	2000	2001	2002	2003	2004	2005	2006	2007	2008	I-VI 2009
SDI	50	165	475	1,365	966	1,550	4,387	2,195	2,717	1,168

Izvor:           

20.07.2009 . (Platni bilans R. Srbije, 2000-2006; Platni bilans R. Srbije, jun 2009; SDI po granama delatnosti za: 2006. i 2007. godinu.

Nakon 2000. godine odnosno vece otvorenosti privrede prema inostranstvu, Srbija je pocela da ostvaruje znacajniji priliv stranih direktnih investicija, mada je isti još uvek skroman u odnosu na na pojedine bivse socijalisticke zemlje u tranziciji (Bugarska, Poljska, Madarska, Ceska). Kao sto je iz predhodne tabele vidljivo u periodu 2000. – 2003. godine priliv stranih direktnih investicija u Srbiji beležio je rast. U 2004. godini dolazi do usporavanja priliva stranih direktnih investicija, da bi se u 2005. i 2006. godini taj rast nastavio. Najveci neto priliv Srbija je ostvarila 2006. godine, prvenstveno kao posledica privatizacije Mobtela, koga je kupila norveška firma Telenor (oko 1,9 milijardi dolara). Što je predstavljalo najvecu privatizaciju u Centralnoj i Istocnoj Evropi. U istoj godini Srbija je postala i investitor u inostranstvu plasirajuci svoj kapital u kupovinu Telekoma republike Srpske za 646 miliona evra i u martu 2007. godine kupovinom licence za treceg mobilnog operatera u Crnoj Gori zajedno sa Holandskom firmom Oglar V.B. za 16 miliona evra.9

Pad priliva investicija u Srbiji u 2007. godini bio je izuzetno visok u odnosu na 2006. godinu, pre svega usled manjih prihoda od privatizacije. U 2008. godini je i pored svetske ekonomske i finansiske krize u svetu, došlo do blagog rasta stranih direktnih investicija u odnosu na 2007. godinu. U prvoj polovini 2009. godine priliv stranih direktnih investicija beleži usporavanje u odnosu na isti period 2008. godine. Iste tendencije se nastavljaju i u 2010. godini.

Kada je rec o dosadasnjim investicijama u Srbiji one su uglavnom dolazile u sektor tzv. Nerazmenljivih dobara (bankarstvo, osiguranje, telekomunikacije, energetika, nekretnine i trgovina na malo), dok je ucesce stranih direktnih investicija u sektoru razmenljivih dobara (industrija i rudarstvo ) na nezadovoljavajucem nivou. Obzirom da je privredni rast održiviji u privredama sa snažnim sektorima razmenljivih dobara to kreatori ekonomske politike moraju vecu paznju posvetiti privlacenju stranih direktnih investicija u ove sektore.

Tabela 3 : Procentualno ucesce stranih direktnih investicija u BDP-u R. Srbije

Godina	2001	2002	2003	2004	2005	2006	2007	2008
% ucesce SDI u BDP	1.4	3.1	6.9	4.1	6.1	14.5	5.4	5.6

Izvor Izvestaj o razvoju Srbije u 2008. godini, Republicki zavod za razvoj, Beograd, 2009. str. 11.

Ucesce stranih direktnih investicija u BDP-u Srbije bilo je najvise u 2006. godini, kada je iznosilo 14,5% vrednosti BDP Srbije. No u poredenju sa Srbijom zemlje u regionu su ostvarile vece ucesce stranih direktnih investicija u BDP -u i to Bugarska 22,6%, Hrvatska 9,0%, Rumunija 5,9%. Kakav je bio priliv stranih direktnih investicija od 2001-2007. godine pokazuje naredna tabela.

Tabela 4 : Strane direktne investicije po stanovniku

Zemlja	2001	2002	2003	2004	2005	2006	2007
BJR Makedonija	217.6	38.3	46.9	77.3	47.7	208	156.7
Albanija	67.6	43.8	57.4	108.3	83.6	103.2	208.1
BiH	34.3	69.5	99.5	174.1	154.8	184.2	526
Bugarska	99.8	114.7	267.3	442.5	505.5	972.6	1097.6
Hrvatska	351.7	252.9	480.1	276.2	402.3	770.4	1108.9
BJR Makedonija	217.6	38.3	46.9	77.3	47.7	208	156.7
Rumunija	51.6	52.4	101.6	300.2	299.3	526	453.2
Crna Gora	-	-	-	101.4	767.3	991.1	1401.8
Srbija	22	63.3	182.2	129.3	207.9	574.2	296.7

Izvor : Izvestaj o razvoju Srbije u 2008. godini, Republicki zavod za razvoj, Beograd 2009. str. 150.

Tokom 2007. godine Srbija je ostvarila 296,7 dolara stranih direktnih investicija po stanovniku. Od zemalja u regionu Jugoistocne Evrope po ovom pokazatelju prednjace Crna Gora, Hrvatska i Bugarska.

Dosadašnji efekti priliva stranih direktnih investicija u srpsku privredu mogu se svesti na sledece: kupovinu trzista pre nego kupovinu proizvodnih kapaciteta, distorziju trzista ali i odredeni rast konkurencije, povecanje izvoza, ali i uvoza, poceci grinfild investicija orjentisanih na izvoz na treca trzista, preuzimanje menadzerskih znanja, zaceci ukljucivanja domacih firmi iz informacionih i komunikacionih tehnologija u medunarodne i distributivne mreže.

Najveci deo SDI se do sada slio u finansijski sektor, poslove sa nekretninama, trgovinu i druge poslovne usluge, ali je njihov efekat na povecanje industrijske proizvodnje, zaposlenosti i izvoza za sada relativno ogranicen. Razlog je sto su poslovni sistemi, banke i drugi privredni subjekti u koje je investiran strani kapital, uglavnom orjentisan na domace trziste, a u dobroj meri i na uvoz. Ovo, znaci i to da jos uvek ne dolazi do nekog veceg inputa u vidu transfera savremene tehnologije, opreme i proizvodnog menadžmenta, a time ni do osetnijeg podizanja ukupnog tehnološkog i inovativnog kapiaciteta u Srbiji.

Srbija je savršena platforma za plasman robe u Evropsku Uniju, Rusiju, druge zemlje i regione s kojima ima potpisane ugovore o slobodnoj trgovini. To su tržišta od skoro milijardu stanovnika. Nesumnjiva prednost Srbije jeste i kvalitetna radna snaga. Na drugoj strani, investitorima u Srbiji najviše smeta: administrativne procedure, nepredvidiv poreski rezim, losa saobracajna povezanost, losi uslovi slobodne konkurencije na tržištu, i nedovršena privatizacija.

ZAKLJUCAK

Glavni ciljevi zemalja u tranziciji su: postizanje dugorocnog, stabilnog privrednosg rasta zasnovanog na porastu investicija, tehnološkom napretku i povecanju konkurentnosti proizvoda na medunarodnom trzistu.

Od stranih direktnih ulaganjaa treba ocekivati rast proizvodnje, plata, zaposlenosti, izvoza, poreskih prihoda, tehnicke i menadzerske vestine, slabljenje snage domacih monopola i rast konkurencije. Strane direktne investicije treba da obezbede obostrane koristi i za stranog ulagaca i za zemlju domacina, u vidu rasta i razvoja privrede i njenih inovativnih aktivnosti.

Znacaj stranih direktnih investicija ogleda se najpre u privrednom razvoju, zapošljavanju, transferu tehnologije i znanja, deviznom prilivu, inovacijama, podizanju konkurentnosti i dr.

U zemljama, kao sto je Srbija, gde su izgledi za mobilizaciju domace štednje veoma mali, za ostvarivanje napred navedenih ciljeva, neophodne su strane direktne investicije.

U cilju mobilisanja stranih investitora za veca ulaganja, potrebno je voditi aktivnu politiku prema SDI koja podrazumeva intenzivan rad na reformama i stabilizaciji politicke situacije, stvaranju povoljnije klime merama ekonomske politike, kao i intenzivnu promociju zemlje, koristeci iskustva drugih zemalja u tranziciji. Podsticajne mere moraju biti precizno usmerene na odredivanje grupe investitora i ciljne investicione projekte, što bi sve uticalo na oživljavanje srpske privrede.