Vremenski horizont kao determinanta ekonomskog predviđanja

Jelena Premovic,

Ekonomski fakultet Subotica

Rezime: Efikasno i kvalitetno predvidanje ima presudan uticaj na kvalitet procesa poslovnog odlucivanja i planiranja, na ekonomsko stanje i željeni rast i razvoj svakog privrednog subjekta. Važna determinanta poslovnog predvidanja je vremenski horizont koji predstavlja velicinu vremenskog intervala u kome se mogu predvidati kretanja odredenih privrednih pojava koje bitno uticu na poslovanje preduzeca. Rastuci interes za proucavanje buducnosti rezultat je brzih i radikalnih promena u privredi i društvu u celini. Prilagodavanje brojnim i raznovrsnim promenama, povecanje konkurentnosti i stalno poboljšanje performansi, predstavljaju osnovni uslov za opstanak i razvoj svakog savremenog preduzeca. Sigurnost je karakteristicna za proslost i za poznate cinjenice, dok je buducnost nepredvidiva, sa mnogo amplituda, promena i neizvesnosti. Predvidanjem se povecava snaga preduzeca u odnosu na nepoznate cinjenice sutrasnjice. Sustinski, celokupan proces strategijskog upravljanja predstavlja proces upravljanja vremenom. Vreme je jedini faktor koji nema svoj supstitut, cega su svesni savremeni top menadžeri i prilikom upravljanja poslovnim procesima i predvidanja buducih procesa i dogadaja, sve vecu paznju posvecuju upravo proucavanju vremenskog horizonta.

Kljucne reci : vremenski horizont, vreme, predvidanje, buducnost, neizvesnost ,pravovremenost.

UVOD

Slozene i dinamicne promene predominantno determinisu savremeno poslovno okruzenje uslovljavajuci neizvesnost i rizik u poslovanju. Ubrzani procesi globalizacije proizvodnje i tehnologije direktno uticu na poslovanje preduzeca, povecavajuci brzinu njegovog reagovanja na zahteve sve probirljivijeg trzista. Zbog toga, prilagodavanje brojnim i raznovrsnim promenama, povecanje konkurentnosti i stalno poboljsanje performansi, predstavljaju osnovne pretpostavke, ne samo za rast i razvoj savremenih preduzeca, vec pre svega, njihovog opstanka.

Etimoloski posmatran, termin predvidanje potice od grcke reci pro-sto znaci pre i gnosis-znati — dakle znaci unapred znati o onome sto treba da se dogodi, ili unapred dobiti opstu predstavu o onome sto se ocekuje da ce se desiti u buducnosti. „Predvidanje je proces istrazivanja buducnosti u cilju dolaženja do relativno pouzdanih planskih pretpostavki koje predstavljaju polaznu premisu planiranja“ [1]. Efikasno i kvalitetno predvidanje ima presudan uticaj na kvalitet procesa poslovnog odlucivanja i planiranja, na ekonomsko stanje i željeni rast i razvoj svakog privrednog subjekta.

Ekonomski horizont predstavlja važnu determinantu ekonomskog predvidanja. Pod pojmom ekonomski horizont podrazumeva se mogucnost saznavanja uticaja faktora na poslovanje preduzeca, a od mogucnosti i sposobnosti saznavanja uticaja faktora zavisi poslovna politika koju ce menadzment preduzeti. Menadzment osmisljava strategiju preduzeca i akcije koje ce ono preduzimati u predstojecem periodu, vodeci racuna o sirini prostora i duzini vremena. Ekonomski horizont odreduje prostornu sirinu i vremensku duzinu sagledavanja najvaznijih faktora koji ce uticati na poslovanje preduzeca u buducnosti. Kao mogucnost saznavanja delovanja faktora i njihovog uticaja, ekonomski horizont se deli na: prostorni horizont i vremenski horizont. Prostorni horizont predstavlja uvid preduzeca u dubinu i sirinu uticaja raznih faktora iz okruzenja koji na odredenom prostoru uticu na njegovo poslovanje, a vremenskim horizontom se definiše period za koji poslovni subjekat može da sazna delovanje ovih faktora na sopstveno poslovanje.

1.    Vremenski horizont

Na ekonomiju vremena, svodi se, u krajnjoj liniji, sva ekonomija

Karl Marks

Ekonomske pojave i procesi se, u zavisnosti od potrebe istraživanja i konkretnih mogucnosti preduzeca, istrazuju u blizoj i/ili daljoj perspektivi. Karakter i vreme trajanja posmatranih pojava i procesa predstavljaju objektivnu osnovu za podelu predvidanja i periodizaciju prognoza. U konkretnom slucaju, moze se pokazati da nema smisla predvidati izvan neke utvrdene vremenske granice predvidanja, ili da je neophodno odredenu promenu procenjivati u celini, jer u protivnom, preti opasnost da se dobije, ne samo nepotpuna, vec i sasvim pogresna prognoza. Potreba da se sagleda bliza ili dalja perspektiva odreduje, u krajnjoj liniji, stvarnu duzinu perioda predvidanja, pri cemu se moraju uvazavati postojeca ogranicenja i konkretni zahtevi koji proizilaze iz prirode posmatranih privrednih procesa i mogucnosti predvidanja sa kojima raspolaze preduzece.

Vremenski horizont predstavlja period za koji poslovni subjekat može da sazna delovanje odredenih faktora na poslovanje. Putem vremenskog horizonta odreduje se vreme za koje se ocenjuje uticaj pojedinih faktora.

To je „velicina vremenskog intervala u kome se mogu predvidati kretanja odredenih privrednih pojava, koje bitno uticu na poslovanje preduzeca“ [2]. Proucavanje vremenskog horizonta se moze vrsiti sa aspekta velicine preduzeca, vremenske dimenzije, obuhvatnosti i detaljnosti.

Vremenski horizont se nalazi u direktno proporcionalnom odnosu sa velicinom preduzeca. Ukoliko je preduzece vece, utoliko ono ima potrebu da prati kretanje veceg broja faktora na duzi vremenski period, i obrnuto. Da bi se moglo pristupiti prikupljanju informacija i anticipiranju buduceg toka vremenskog horizonta, neophodno je utvrditi vremenski interval. Dužina pojedinih intervala je uslovna, „rastegljiva“ kategorija i može zavisiti od prirode grane ili od specificnih uslova poslovanja. lako je nemoguce decidno utvrditi granice izmedu pojedinih vremenskih intervala, uobicajena podela vremena u svakodnevnom zivotu je podela na kratki, srednji i dugi rok, pa se i vremenski horizont može podeliti na:

• 1.    kratkorocan (do jedne godine),

• 2.    srednjorocan (od 1 do 5 godine), i

• 3.    dugorocan (preko 5 godina).

• 1 .    Kratkorocno predvidanje obuhvata predvidanje pojava i dogadaja u periodu od godinu dana u kojem ne dolazi do promene fiksnih faktora proizvodnje, vec je vidljiva jedino promena na varijabilnim faktorima. U ovom vremenskom periodu maksimiziranje poslovnih rezultata postiže se dobrim kombinacijama varijabilnih faktora, dok o radikalnijim promenama, kao sto je promena delatnosti preduzeca, se ne moze govoriti. Kratkorocno predvidanje predstavlja osnovu za donosenje operativnih i kratkorocnih planova. Takode, ono je i operaciona osnova za upravljanje proizvodnjom, plasmanom i finansijama.

• 2.    Srednjorocno predvidanje posmatra kretanje privrednih i drustvenih faktora u vremenskom periodu od 1 do 5 godina. Rezultati srednjorocnog predvidanja treba da omoguce realnije sagledavanje definisanih poslovnih ciljeva, preuzetih akcija i uslove koji ce dovesti do ostvarivanja srednjorocnih planova. Srednjorocno predvidanje se moze sprovoditi kroz dve faze: 1. analizu dosadasnjeg razvoja pojave i 2. fazu predvidanja faktora rada i prognoziranje ishoda pojave u buducem ambijentu. Tacnost i verovatnost nastupanja predvidenog su relativno nize u poredenju sa tacnoscu i verovatnoscu tekuceg, kratkorocnog predvidanja. lako je rec o kljucnom vremenskom intervalu, za srednjorocni period je vrlo tesko predvidati. U ovom periodu se mogu zavrsiti odredeni veci projekti, moguce je zapoceti neke nove poslove, dok drustveno-politicki ambijent može u mnogome da se promeni. Naime, u periodu od pet godina stvari se dogadaju bez mnogo uzrocno-posledicne povezanosti, pa se kao metode predvidanja, najcesce koriste ekstrapolacija trendova i delfi metod.

• 3.    Dugorocno predvidanje pokriva najduzi vremenski period i najsiri prostorni horizont. Podrazumeva dovoljno dug vremenski interval u kojem se mogu predvidati i najradikalnije promene. Analiza i istrazivanje treba da ukljuce i faktore koji ispoljavaju svoje dejstvo samo u dugom roku, kao što je promena u životnom standardu stanovništva, demografski trendovi, industrijski razvoj zemlje i razvoj nauke. Dugorocno predvidanje sluzi, pre svega, za dugorocno planiranje razvoja. Strategijsko predvidanje predstavlja osnovu za formiranje dugorocnih ciljeva. Tacnost i verovatnost nastajanja predvidenih pojava i dogadaja je relativno mala, zbog cega se ova vrsta predvidanja uglavnom izrazava u kvalitativnom obliku. Kod dugorocnog predvidanja koje ima karakter strateskog predvidanja, potrebno je ocenjivati pravce razvoja, a ne precizno ocenjivati nastajanje neke pojave ili procesa. Dugorocno predvidanje na nivou preduzeca treba da omoguci realno predvidanje investicionih ulaganja, ulazak na nova trzista ili izlazak sa postojecih, dugorocan angazman novcanih sredstava -generalno, da predvidi jedan dugorocan rast i razvoj preduzeca. Ovakvo predvidanje puno je neizvesnosti i „prirodno je da sto je period za koji se vrsi predvidanje duzi, da je utoliko i predvidanje manje tacno“ [2]. Tacnost predvidanja zavisi ne samo od vremenskog perioda na koji se vrsi predvidanje, vec i od stabilnosti okruzenja, od velicine preduzeca i od metoda predvidanja koje se koriste.

Kratkorocnim predvidanjem se istrazuje dejstvo faktora koji su od znacaja za egzistenciju preduzeca. Predvidanje u ovako kratkom roku obuhvata identifikovanje uticaja onih faktora koji ce u odredenim okolnostima nastupiti u periodu od godinu dana. Faktori koji ce se najverovatnije pojaviti u predvidenom periodu se dele na regularne i iregularne. Regularni faktori se redovno pojavljuju iz godine u godinu i u predvidanju njihovog uticaja preduzece se moze osloniti na prethodna iskustva. U regularne faktore ubrajamo uticaje sezone, školskog raspusta, klime, praznika i godišnjih odmora. Nasuprot regularnim, iregularni faktori se periodicno i neredovno pojavljuju, tako da se preduzece u predvidanju ne moze osloniti na iskustva iz proslosti, vec se u identifikaciji i kvantifikaciji dejstva i uticaja ovih faktora najcesce koriste iskustva drugih preduzeca, kauzalne analize i analogno i deduktivno zakljucivanje. Iregularni faktori su faktori „koji se neredovno pojavljuju manje se možemo osloniti na prošlost, te se u anticipiranju nastupanja ovih faktora moramo oslanjati na srednjorocno i dugorocno predvidanje...“ [2]. Iregularni faktori su razliciti i brojni. U njih spadaju: uvodenje novih zakonskih mera, akcija konkurencije, pustanje u rad odredenih infrastrukturnih objekata, i slicno. Da bi kratkorocno predvidanje bilo realno, neophodno je u analizu i predvidanje ukljuciti i predvidenu inflaciju i kretanje deviznih kurseva.

U okviru dugorocnog predvidanja postoji i predvidanje na vrlo dug period koje podrazumeva predvidanje nekog buduceg vremena u kojem su sve

Vremenski horizont kao determinanta ekonomskog predvidanja vrste promena moguce, pa cak i promena kompletne tehnoloske osnove proizvodnje.

Predvidanja koja imaju karakter ekonomskih predvidanja, najcesce se odnose na kraci vremenski period od nedelju, mesec dana ili nekoliko meseci. Posmatranje i predvidanje naredne godine za preduzece predstavlja, takode blizak vremenski period. Praksa je pokazala da menadzeri veci znacaj daju kratkorocnom predvidanju, prvenstveno zbog imperativa ostvarivanja profita i brzih uspeha, dok je analiziranje i vrednovanje dugorocnih tendencija i resavanje sustinskih organizacionih problema još uvek u drugom planu. Male, gotovo neprimetne promene u kratkom vremenskom roku, najverovatnije nece izazvati znacajnije promene na makro nivou u datom trenutku, ali posmatrano na duži vremenski period, te sitne, neznatne promene se postepeno kvantifikuju i vremenom mogu uticati na nastanak krupnih organizacionih promena.

U odnosu na duzinu vremenskog horizonta odreduje se detaljnost i obuhvatnost predvidanja. Obuhvatnost i vremenski horizont nalaze se u obrnuto proporcionalnom odnosu. Ukoliko se predmet predvidanja odnosi na dalju buducnost, broj faktora koji se obuhvata predvidanjem treba da bude manji, i obrnuto. Takode, stepen detaljnosti pri predvidanju nalazi se u obrnuto proporcionalnom odnosu sa vremenskim horizontom. Detaljnost predvidanja faktora treba da bude sto veca na kraci rok, i obrnuto, manja na duži rok.

Prilikom poredenja predvidanja koja se razlikuju prema vremenskoj obuhvatnosti, namece se nekoliko opstih zakljucaka. Sa povecanjem vremenskog horizonta predvidanja, umanjuje se zavisnost buduceg razvoja od dostignutog stanja i uocenih tendencija. Unutar kraceg vremenskog intervala mnoge promenjive su fiksirane i mnogi odnosi su unapred odredeni. Medutim, posmatrane na duzi rok, date velicine su podlozne promeni, celokupni privredni mehanizam je znatno elasticniji pa su i raspoloživa alternativna rešenja brojnija. Sloboda izbora pri kreiranju buducnosti je, znaci, utoliko veca ukoliko je posmatrani vremenski period duži. Sa produživanjem vremenskog horizonta menja se i oblik povezivanja posmatranih ekonomskih promenjivih. Dugorocnim prognozama odgovara nelinearan tip meduzavisnosti koji pretpostavlja postojanje brojnih oscilacija, iznenadenja, skokova, asimptota [3].

Sigurnost je karakteristicna za proslost i za cinjenice i dogadaje koje znamo iz proslosti. Mogucnost koriscenja ovih cinjenica i saznanja se smanjuje sa protokom vremena. Sa povecanjem vremenskog horizonta predvidanja smanjuje se pouzdanost i tacnost predvidanja; vice versa, sa skracivanjem vremenskog perioda u kome se anticipiraju i analiziraju pojave i procesi, stepen sigurnosti i pouzdanosti (verodostojnosti) procesa predvidanja raste. Neizvesnost u pogledu buduceg razvoja varira u zavisnosti od vremenskog horizonta predvidanja, kako se ide od kratkog prema dugom i vrlo dugom roku. Sa produzivanjem perioda predvidanja, broj faktora koji uticu na posmatranu pojavu postaje sve veci, a utvrdivanje znacaja svake komponente i njihovog ukupnog dejstva, postaje sve teze. U daljoj perspektivi, menadzeri najcesce nisu u stanju da sagledaju sve relevantne faktore, a kamoli da preciznije odrede njihove najverovatnije buduce efekte. Svakako, to ne znaci da dugorocna ekonomska predvidanja treba zanemariti, jer je njihov cilj da omoguce uvid u globalne pravce razvoja, da pruže makar grubu, okvirnu predstavu o buducnosti, koja ce se vremenom upotpunjavati informacijama koje su trenutno nepoznate.

2.    Predvidanje buducih pojava i procesa

Rastuci interes za proucavanje buducnosti i anticipiranje buducih pojava i procesa, rezultat je brzih i radikalnih promena u privredi i društvu u celini. U savremenim trzisnim uslovima, znatno je povecana sposobnost stvaranja i regulisanja promena i prilagodavanja izmenjenim okolnostima i uslovima poslovanja. „Buducnost se sastoji od citave lepeze mogucnosti, alternativnih buducnosti koje covek ima mogucnost da oblikuje“ [4]. Ona je nepredvidiva, sa mnogo amplituda, promena i diskontinuiteta. Kada govorimo o buducnosti, nastojeci da predvidimo buduce trendove, dogadaje i procese, treba imati u vidu cinjenicu da se „buducnost ne stvara sama od sebe - ako nemamo nikakvu ideju o tome ili ne znamo nacin kako da stignemo na zeljeno odrediste - bicemo deo necije tude buducnosti skrojene po vizijama i interesima drugih“ [5].

Pojedini autori su misljenja da razliciti pogledi na svet, odnosno razlicite opste predstave o buducnosti, presudno uticu na konkretan rezultat procesa predvidanja, tj. na dobijanje optimistickih ili pesimistickih prognoza . Svakako, ne treba zanemariti ni uticaj faktora, kao što su: strucnost prognozera, verodostojnost koriscenih podataka, neizvesnost koja je posebno naglasena pri dugorocnim predvidanjima, socijalni status autora prognoze, ali ni razloge politicke prirode.

Obzirom na to kakav odnos imaju prema ocekivanoj buducnosti i kako ocenjuju izglede za buduci razvoj, uobicajeno je da se prognoze svrstavaju u grupu optimistickih ili pesimistickih, premda ih njihovi autori smatraju sasvim realisticnim.

Optimisti i pesimisti razlicito gledaju na neka od sustinskih pitanja buducnosti, poput: naucno—tehnoloskog progresa, ekonomskog razvoja, upravljanja, kvaliteta zivota...Optimistickim se smatraju prognoze koje predvidaju priblizavanje sistema optimalnom stanju, dok pesimisticke prognoze ukazuju na njegovo udaljavanje od optimuma. Krizna situacija pocetkom sedamdesetih godina proslog veka, pogodovala je razmahu neomaltuzijanskih vizija sutrasnjice. Rastuce interesovanje za istrazivanje buducnosti na Zapadu, pratio je opadajuci optimizam u pogledu mogucnosti za trajan i uspesan ekonomski razvoj. Ono sto je, pre svega, izvor zabrinutosti nisu raspolozivi resursi, vec rizici i greske u odlucivanju. S druge strane, na Istoku u socijalistickim zemljama tog vremena, negovao se aktivisticki pristup razvoju i prognoze u kojima nije bilo mesta za bezizlazni pesimizam i „futurofobiju“. Optimisticki pravac u predvidanju buducnosti nalazi svoj glavni oslonac u neprekidnom progresu nauke i tehnike, koji treba da obezbedi uspesno savladavanje postojecih, ali i buducih problema. Pesimisti su, s druge strane, skepticni povodom intenziteta i posledica savremenog naucno-tehnoloskog progresa. Po njima, brzo iscrpljivanje sirovina, eksponencijalni ili „kancerozni“ rast stanovnistva, degradacija prirodne sredine koja se priblizava kriticnoj tacki — neumoljivo vode katastrofi sirokih razmera, u slucaju neblagovremenog ili neadekvatnog angažovanja na prevazilaženju pomenutih problema. Pesimisti su misljenja da buduci razvoj nije moguce predvideti-tacnije, da je neophodno razmisljati o buducnosti, ali je besmisleno raditi konkretna predvidanja, jer ona nemaju sustinsku opravdanost ni validnost. Pojedini autori, cak strahuju od negativnih efekata koji mogu proizaci iz samih istrazivanja buducnosti, jer su misljenja da istrazivanje buducnosti—futurologija, u rukama mocnih pojedinaca i grupa, može postati opasno oružje koje preti da uništi ili osakati buducnost.

Približavanje optimumu ili udaljavanje od njega, služi kao relativno stabilna osnova klasifikacije prognoza, a navedena kljucna obelezja optimistickih, odnosno pesimistickih prognoza, mogu imati ogranicenu vrednost. Mnoge prognoze najcesce nisu formulisane sa ovih ekstremnih pozicija; praksa je pokazala da postoji i umerenija verzija shvatanja buducnosti svojstvena opreznom optimisti, odnosno opreznom pesimisti. Razlike izmedu ova dva stanovista nisu tako izrazite, pa se cak kod nekih, potpuno gube. Zajednicki imenitelj opreznog optimiste i opreznog pesimiste je ocekivanje da se ozbiljni problemi usled oskudice energije, sirovina i hrane, kao i degradacije prirodnog okruzenja, ne mogu izbeci, pri cemu ce, oprezni pesimista ukazati na smanjenje traznje kao osnovni metod resavanja problema, pre nego na napore u pravcu povecanja ponude. Umereni, za razliku od krajnjeg optimiste, veruje da postoji više prirodnih ogranicenja traznje i vise opasnosti u rastu, ali ipak ne pribegava rešenju koje sugerišu pesimisti [3].

Sa metodoloskog aspekta proucavana, buducnost se moze posmatrati na retrospektivni i prospektivni nacin. Retrospektivni metodoloski prilaz posmatra buducnost kao nastavak proslosti i sadasnjosti, dok se prospektivni prilaz definiše1 kao razmatraj sadašnjost kao zgradu buducnosti, umesto da je razmatras kao rezultat proslosti! Sustina prvog metodoloskog prilaza sadrzana je u tretiranju buducnosti kao rezultatu proslosti, na osnovu utvrdenih zakonitosti iz prethodnih perioda, a projekcija se vrši na osnovu podataka i informacija iz prošlosti i sadašnjosti. Retrospektivan postupak se, prema tome, temelji se na postulatu da izmedu proslosti i sadasnjosti postoji izvesna zakonomernost—odredeni kontinuitet i na ocekivanju da ce se taj kontinuitet nastaviti i u buducnosti. Objasnjenja nedvosmisleno ukazuju na znacajna ogranicenja podrucja primene retrospektivnog prilaza u istrazivanju i predvidanju buducnosti. Retrospektivni prilaz se moze primenjivati samo na ekonomski stabilne uslove privredivanja, za predvidanje pojava koje sagledavane na duzi period, pokazuju konstantan i ravnomeran rast. Sa vremenskog aspekta, retrospektivni prilaz se može primenjivati za kratkorocno predvidanje, u situacijama gde postoji relativno visoka verovatnoca nastajanja prognoza, relativno visoka tacnost, mali rizik i mala neizvesnost. Kod prospektivnog postupka u osnovi se koriste podaci i informacije o buducnosti. Za prospektivan prilaz vazi pretpostavka da se bliska buducnost nece logicno nastaviti i u daljoj buducnosti. Preduslovi za primenu prospektivnog prilaza su istrazivanje i sistem informacija. On se najcesce primenjuje u slucajevima kada treba doneti fundamentalne (strateške) odluke. Prospektivan postupak primenjuje se za dugorocna istrazivanja i predvidanja buducih pojava i procesa i svojstven je vecim poslovnim sistemima [6].

3    Upravljanje vremenom u funkciji ekonomskogpredvidanja

Vreme je jedna od najdubljih zagonetki, cak i jedno od centralnih pitanja covekove egzistencije. Treba li onda da nas cudi sto zagonetka vreme i covekovog bivstvovanja u njemu odvajkada, jos od najranijih epoha, zaokuplja ljudski um i uzbuduje covekovu mastu?

Boris Nad

Napredak nauke i tehnike omogucio je i povecanje stepena slobode kojim raspolaze drustvo u izboru i kreiranju svoje buducnosti. Povecanje mogucnosti aktivnog delovanja ne iskljucuje pri tome potrebu uvazavanja objektivnih zakonitosti razvoja. Upravo slozenost i meduzavisnost problema koji karakterisu danasnje poslovne sisteme i njihove medusobne odnose, ukazuju na potrebu usvajanja odgovarajucih strateskih resenja. Izboru strateških rešenja treba da prethodi organizovano i svestrano istrazivanje buducnosti, u cilju sagledavanja mogucih varijanti razvoja i njihovih verovatnih posledica u bližoj i daljoj perspektivi. Za procenu strateske pozicije odredenog posla i preduzeca u celini, relevantna je primena SWOT analize, pri cemu je potrebno da se razmotri ne samo trenutna pozicija preduzeca na trzistu, vec i kakve se promene ocekuju da ce nastupiti u buducnosti. To znaci da bi preduzece trebalo da svoje snage i slabosti analizira u svetlu predvidenih sansi i opasnosti iz okruzenja. Analiza snaga i slabosti preduzeca u literaturi se naziva i interna procena, jer se odnosi na procenu faktora unutar preduzeca koje ono moze, u najvecoj meri, da kontrolise. Veoma je znacajno da preduzece svoje strategije bazira na sopstvenim snagama, sto narocito dolazi do izrazaja prilikom izbora strategije diverzifikacije. U okviru snaga preduzeca, vazno je istaci ulogu diferencijacije proizvoda i usluga i naglasiti da nije dovoljno da se bude razlicit, vec se mora biti razlicit u znacajnim karakteristikama. Realno sagledavanje i ocena sopstvenog položaja – sopstvenih snaga, ali i slabosti u odnosu na okruzenje u kojem egzistira i kome se prilagodava, je neophodnost svakog poslovnog subjekta. Uocavanje potencijalnih snaga i slabosti se zasniva na velikom broju elemenata. Pre svih, analiza faktora okruženja treba da obuhvati analizu: tržišta, tehnološkog progresa nastalog usled ucestalih tehnoloskih promena, analizu finansijskog tržišta, društveno-ekonomskog sistema i ekonomske politike, kao i analizu socio-kulturnog i ekološkog okruženja.

„Buducnost je multiplikovana, jer ne postoji najbolji metod predvidanja koji je univerzalan i odgovarajuci u svim okolnostima. Zbog toga je neophodno analizirati faktor vreme i shvatiti strateski znacaj upravljanja vremenom, odnosno, u obzir treba uzeti vreme i kvalitativne faktore. Buducnost mora bitirazotkrivana da osvetijava sadasnjost“[7L

Suštinski, celokupan proces strategijskog upravljanja predstavlja proces upravljanja vremenom. „Ako svojim vremenom efektivno upravljate, izabracete opravdane (vredne) ciljeve i prioritete, primenjujuci odgovarajuca znanja da bi ste ih ostvarili, a zatim unaprediti posao“ [8]. Najcesce se upravljanje vremenom smatra aktivnoscu koju treba da sprovodi top menadzment preduzeca. Medutim, odgonetanje zagonetke vreme „nije samo privilegija izuzetnih, filozofa ili mudraca. Moc ove zagonetke verovatno deluje na svakog, pa cak i najprosecnijeg, najneznatnijeg coveka“ [9]. Vestina upravljanja vremenom ne predstavlja samo sposobnost menadzera, vec su ove vestine potrebne svim clanovima jednog kolektiva. Naravno, „jedno je citati o upravljanju vremenom; nesto sasvim drugo je to pravilno upraznjavati. Razlika izmedu znati kako da se nesto uradi i biti u stanju da se to uradi moze da bude iznenadujuca “ [8].

U razvijenom industrijskom društvu današnjice vreme postaje jedan od kljucnih resursa za uspesnu realizaciju poslovnih planova. „Od realizacije kompleksnih projekata do organizacije licnog vremena, bitka za vreme postaje jedna od kljucnih menadzerskih preokupacija“ [10]. Na tok procesa i uspesnost sprovodenja ekonomskog predvidanja, vreme deluje na tri nacina:

• 1.    kao element,

• 2.    kao trajanje i

• 3.    kao kašnjenje [11].

Kao element predvidanja vreme je kalkulativnog karaktera, ono je merna velicina i ne razlikuje se od drugih faktora koji sacinjavaju proces predvidanja. Kao trajanje, vreme je velicina vremenskog intervala izmedu preduzete relevantne akcije i efekta zbog koga se akcija preduzima , dok kao kasnjenje, faktor vreme deluje kod izvodenja akcija za ostvarivanje definisanih ciljeva i postizanje ocekivanih efekata.

Savremeni poslovni ambijent determinisu dinamicne i slozene promene internog i ekternog okruženja koje svakodnevno pred menadžere, ali i sve zaposlene stavljaju nove zahteve. Stalni zahtevi za povecanjem kvaliteta proizvoda i usluga, skracivanje zivotnog ciklusa proizvoda i tehnologije, povecanje konkurencije- uticali su na konstantno prisutan „manjak“ vremena i na potrebu adekvatnog planiranja u funkciji upravljanja vremenom. Naime, „upravljati vremenom znaci kontrolisati vreme i rad, umesto da vreme kontroliše nas. Odnosno, bolja upotreba vremena zahteva konstantno, adekvatno i racionalno upravljanje njime. Uspešno upravljanje radnim vremenom treba da omoguci: bolje poslovne perspektive, vecu kreativnost na poslu, smanjenje stresa, vise slobodnog vremena za porodicu, prijatelje i sebe, konzistentno i sistematicno postizanje zacrtanih poslovnih ciljeva. Da bi to ostvarili, menadžeri moraju da planiraju svoje poslovne obaveze i zadatke... Prednosti pravilnog planiranja u funkciji upravljanja radnim vremenom su brojne. Medu najvaznije se ubrajaju: bolja priprema radnog dana, povecavanje efikasnosti kroz koordinaciju radnih zadataka, jasna predstava o radnim zadacima, usteda vremena i novca, povecanje satisfakcije i motivacije svih zaposlenih, poboljšanje samokontrole i samodiscipline, razlikovanje vaznijih od manje vaznih obaveza, donosenje znacajnih poslovnih odluka“ [13].

Negativni efekti delovanja vremena mogu se umanjiti ili eliminisati povecanjem stepena produktivnosti rada i efikasnosti, sto je posebno znacajno, jer povecanje ukupne efikasnosti ponasanja sistema, kako istice profesor Milovanovic, bitno utice na blagotvorno delovanje vremena resursa i na tome menadžment svojim delovanjem upravo insistira [14]. Svakako, upravljanje vremenom nije samo sebi cilj. Jer, „efektivna upotreba vremena ne podrazumeva postizanje svega što zaposleni žele ili treba da urade, vec fokus ono sto je vazno. Povecanje efikasnosti upotrebe vremena moze se ostvariti na vise nacina, a neki od njih su: promena navika, multitasking, izbegavanje upadica, izbegavanje odlaganja obaveza, vodenje dnevnika aktivnosti...Definisanje ciljeva, rangiranje po prioritetu, izrada plana akcije i uspostavljanje komunikacije predstavljaju uslove efektivnog upravljanja vremenom, u smislu koriscenja vremena za realizaciju „pravih stvari“. Realizacija prethodno identifikovanih pravih stvari „na pravi nacin“ predstavlja efikasnu upotrebu vremena“ [15].

Menadzeri danasnjice su svesni znacaja vremena i prilikom upravljanja poslovnim procesima i predvidanja buducih procesa i dogadaja, veliku paznju posvecuju upravo proucavanju vremenskog horizonta. „Najvazniji zahtev vezan za jednog menadžera je onaj koji se odnosi na vreme. Sve cime raspolazemo je 168 casova nedeljno, ni vise ni manje. Niko ne moze da pruzi vise vremena, sve sto se moze uciniti je da se to vreme koristi na najefikasniji nacin“, isticu profesori Obradovic i Svrkota [12]. Zbog toga „oni koji preuzimaju ulogu kreatora buducnosti imaju pred sobom izuzetno znacajan, plemenit i odgovoran zadatak koji zahteva mnogo znanja, poznavanja situacije, trendova, tehnika, „alata“ i naravno poslovne i životne mudrosti“ [5].

ZAKLJUCAK

Koncentracija i centralizacija kapitala, povecana konkurencija, brze promene pojava i dogadaja, skracivanje zivotnog ciklusa proizvoda i tehnologije nastali kao posledica naucno-tehnoloskog razvoja, uticale su na povecanje uloge i znacaja istrazivanja buducnosti i ekonomskog predvidanja koja se danas koriste za potrebe citavog drustveno-ekonomskog sistema. Predvidanje buducih dogadaja i procesa predstavlja pretpostavku uspesnog strategijskog upravljanja i sprovodenja akcija koje imaju za cilj smanjenje neizvesnosti i pretnji, uz istovremeno pojacavanje uticaja potencijalnih mogucnosti i sansi za uspesan nastup preduzeca u buducnosti.

Mogucnost koriscenja cinjenica i saznanja iz proslosti za tekuce poslovanje i donosenje odluka koje ce se realizovati u buducnosti se sa protokom vremena smanjuje. Sa povecanjem vremenskog horizonta predvidanja smanjuje se pouzdanost i tacnost predvidanja; vice versa, sa skracivanjem vremenskog perioda u kome se anticipiraju i analiziraju pojave i procesi, stepen sigurnosti i pouzdanosti procesa predvidanja raste. Neizvesnost u pogledu buduceg razvoja varira u zavisnosti od vremenskog horizonta predvidanja, kako se ide od kratkog prema dugom i vrlo dugom roku. Sa druge strane, produzivanjem perioda predvidanja, broj faktora koji uticu na posmatranu pojavu postaje sve veci, a utvrdivanje znacaja svake komponente i njihovog ukupnog dejstva, postaje sve teže.

Danas je sagledana potreba za sto tacnijim predvidanjem buduceg ambijenta. Znacaj istrazivanja vremenskog horizonta i upravljanja vremenom sadrzana je u mogucnosti anticipativnog i pravovremenog reagovanja menadzmenta sto omogucava preduzecu proaktivno delovanje i reagovanje pre cinjenice i iznenadenja. Jer, u savremenom trzisnom okruzenju „biti pobeden je oprostivo, biti iznenaden nije“2.