Društveno – ekonomski faktori korupcije

Radovan Pejanovic

Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet

"Power tends to corrupt, and absolute, power corrupts absolutly".

(Lord Acton)

Rezime: Autor razmatra korupciju kao, pre svega, društveno-ekonomsku tvorevinu. U radu se testira hipoteza o korupciji kao sistemskom problemu. Sistem je (ekonomski, politicki, pravni, moralni) naime, osnovni izvor korupcije. Postoje kod nas, s tim u vezi, sistemski generatori korupcije-" drzava, svojina i trziste. Rec je o kljucnim institucijama drustva koji, postavljeni u destruktivnom politickom sistemu, radaju korupciju, koja podriva ekonomske, politicke, pravne i moralne temelje drustva. Korupcija je neizbezni pratilac administrativnih, birokratskih, partijskih, netržišnih društava, društava u kojima su dominantni monopol na prinudu i obaveznost (prinuda i zabrana). Neorganizovano, monopolizovano trziste i trziste asimetricnih inform acija je, takode, znacajan izvor korupcije. Sve to, u uslovima kolektivne (javne, državne) svojine, koja se „koristi kao svoja, a cuva kao tuda“ po sistemu zacaranog kruga, rada irazvija korupciju. Stoga su nuzne sistemskepromene (reforme) drzave na svim nivoima, kao i izgradnja institucija i uvodenje etickih standarda kako bi se iskorenili uzrocnici ove drustvene posasti.

Kljucne reel: korupcija, drustvo, sistem, drzava, privreda, svojina, tržište, reforme.

UVOD

Korupcija je stara koliko i samo Ijudsko drustvo. Krajem 20. i pocetkom 21. veka u sve obimnijoj literaturi posvecenoj ovom fenomenu korupcija je oznacena kao jedno od najvecih zala modernog drustva. Korupcija je globalni problem. To proistice i iz cinjenice da se u uslovima svetske globalizacije, sa intenzivnim protokom ljudi, roba, novca i informacija i sa sve vecim otvaranjem pojedinih drzava, narocito onih u tranziciji, korupciono-kriminalne radnje ne ogranicavaju na pojedine zemlje, vec sve vise poprimaju medunarodni karakter.

Ova opaka bolest modernog drustva narocito je zahvatila tzv. tranziciona društva, kakvo je i naše.2 Tako se korupcija javlja kao neumitni pratilac tranzicionih procesa i predstavlja specificnu karakteristiku privrednog (finansijskog) kriminaliteta u tranzicionim državama, posebno u periodu privatizacije, bilo da se radi o njegovom klasicnom obliku ili o obliku organizovanog kriminala.

Procese velikih i malih drustvenih promena, politickih prevrata i ekonomskih „lomova” nužno prate procesi socijalne dezintegracije, koji obuhvataju ne samo urusavanje institucija i kidanje drustvenih veza, vec i krizu postojeceg sistema vrednosti, moralnih normi i standarda. Tranzicija iz starog u novi politicki, pravni i ekonomski poredak prati, po pravilu, ostar konflikt vrednosti, tj. stanje drustvene anomije (grc. anomia - bezakonje, nezakonitost, neobuzdanost). Dakle, poremecaj „moralne klime” i porast društvene anomije javlja se kao zakoniti pratilac tranzicije bivših socijalistickih zemalja.

Ovi procesi, koji dominiraju na društvenom nivou, reflektuju se i na nivou pojedinca. Pojedinac u tim uslovima u potpunosti gubi vrednosne i normativne orijentire. Aktivna reakcija na društveno stanje anomije jeste usvajanje razlicitih oblika devijantnog ponasanja, u okviru koga je tesko povuci granicu izmedu socijalno prihvatljivog „zaobilazenja” propisa, relativizacije moralnih normi3 i otvorene prakse nemoralnosti i kriminala. Tako se korupcija „uvlaci” u sve pore drustva4, prihvatajuci se kao nesto uobicajeno i „normalno”5. Ova pojava stvara odredenu moralnu klimu, koja pogoduje daljem produbljivanju anomicnosti drustva, drustvenoj anarhiji i drustvenom rasulu (razaranju društva).

Korupcija ostavlja dalekosežne negativne posledice u svim sferama društva. U ekonomskoj sferi ogromno poskupljuje, cini ekonomiju neracionalnom, nekonkurentnom i rasipnickom. U pravnoj sferi kompromituje se i podriva pravni sistem države. Posebno su pogubne posledice po moral uopšte, a posebno po poslovni moral. Sistem vrednosti drustva se na ovaj nacin uništava, što vodi u sunovrat celokupno društvo i sve njegove institucije. Zbog toga su potrebne hitne i sveobuhvatne reforme i antikorupcijske mere na svim nivoima, kako bi se ova ozbiljna sistemska bolest lecila.

O negativnim efektima korupcije govori i cinjenica da su Ujedinjene nacije (31. X 2003) donele Konvenciju protiv korupcije, koju je Republika Srbija potpisala (11. XII 2033) i potom ratifikovala (20 XII 2005). Svrha ove konvencije je promocija i jacanje mera u prevenciji i borbi protiv korupcije, iniciranje medunarodne saradnje u toj borbi i razvoj modela integrisanog menadžmenta koji treba da upravlja javnim ili opštim dobrom. Rezultati su, na žalost, skromni. Generalna skupština UN proglasila je 9. decembar Medunarodnim danom borbe protiv korupcije.

1.    Pojam korupcije

Korupcija (lat. corruptio) znaci potkupljivanje, podmicivanje, pokvarenost, izopacenost; korupcionas - covek koji se bavi korupcijom, koji prima, daje ili posreduje; korumpiran — podmicen, podkupljen, kvarnjak; koruptivan — podmitljiv, podkupljiv, pokvarenjak; korupcionista – onaj koji prima mito, pokvarenjak (Vujaklija, Klaic).

Pod korupcijom se podrazumeva zloupotreba javnih ovlascenja radi sticanja privatne koristi, sto je uobicajena definicija koju je prihvatila i Svetska banka.

• ⁵ Ne cudi stoga indikativan nalaz iz jedne ankete sprovedene u Srbiji na temu korupcije, u kojoj cak 74% gradana prihvata sledecu tvrdnju: „U ovom drustvu dobro prolaze samo prevaranti i kriminalci“. Time se objektivno stanje društvene anomije dozivljava kao „normalno“. Drugim recima, velika vecina gradana u nas je svesna da su mito i korupcija naša realnost.

2.    Metodološka napomena

Korupcija je pracena mitom (podmicivanjem) i vrlo cesto organizovanim kriminalom. Mito predstavlja dobro (novac, vrednu stvar, privilegovani tretman, kontra - usluge). Koristi obeju strana, mada obicno nejednaki za svaku od strana odrzavaju ovako nezakonito delovanje ljudi i cine ga sustinski „neprozirnim“, cak i kada su mnogi detalji akta podmicivanja vidljivi, odnosno kada se ne kriju. Korupcija, stoga, opstaje uprkos nacelnim javnim neodobravanjima takvih delovanja.

Korupcija je veliko društveno zlo, ozbiljna i teška bolest društva, koja podriva ekonomske, politicke, pravne i moralne temelje drustva.

Da bi se razumeo ova vrlo slozen fenomen, potrebno je izbeci uobicajeno shvatanje po kome se korupcija iskljucivo svodi na podmicivanje i zloupotrebu javne funkcije zarad licnih ili grupnih interesa. U sirem smislu, pored ovoga, korupcija se tice ukupnog moralnog integriteta sa kojim se osoba odnosi prema sebi, drugima i svom okruženju. Dakle, korupcija je duboko povezana sa moralnoscu ljudske prirode.

Stoga, koruptivno ponasanje cine svi oni postupci pojedinaca ili grupe koji uvek imaju negativne efekte na druge osobe i pri tom su nelegalni ili moralno neprihvatljivi za širu zajednicu. (Jones, 1991). Ashforth et al. (2008) definišu korupciju kao voljno kršenje poretka, ideala i možda najvažnije, poverenja.

Heidenheimer (1989) polazi od uzeg odredenja korupcije i daje sledecu kategorizaciju njenih tipova u javnim službama: (1) korupcija usmerena na javnu funkciju (npr. preusmeravanje klijenta na usluge drugoj – privatnoj instituciji iako se usluga može kvalitetno pružiti); (2) korupcija usmerena na tržište (npr. zastrašivanje stanovnika epidemijom, prirodnim nepogodama isl., kako bi se povecala traznja za nekim uslugama); (3) korupcija usmerena na javni interes (npr. nabavka neodgovarajuce ili zastarele opreme itsl.). U okviru ovih tipova nailazimo na pojavne oblike korupcije karakteristicne za usluge javnih institucija poput obrazovnih, zdravstvenih, cak i organizacija iz neprofitnog sektora. Tu se misli na koruptivno ponasanje poput podmicivanja, ucenjivanja, iznudivanja, prevare, obmanjivanja, a sve u cilju da se postojeci javni servis iskoristi za maksimiziranje licne ili grupne koristi, a ne zajednickog dobra u drustvu.

Majstorovic (2012) istice psiholoski aspekt u tumacenju korupcije i definise korupciju kao „poremecaj pojedinca ili grupe pojedinaca prema profesiji, drugima (saradnicima, klijentima, maticnoj ili konkurentnoj organizaciji, lokalnoj zajednici), i/ili fizickom okruzenju, nastao namernim ili nenamernim ignorisanjem, krsenjem normi profesionalnog, organizacijskog, gradanskog ili licnog etickog kodeksa, a motivisan sticanjem materijalne ili psiholoske dobiti“.

Po svojoj prirodi korupcija je pojava koja je skrivena od ociju javnosti tako da su prakticno jedini izvori empirijske grade ankete koje se sprovode6. Dakle, podaci su subjektivne prirode i ne opisuju samu pojavu, vec percepciju pojave izrazenu indeksom. Stoga Bardhan (1997) s razlogom istice „inherentne teskoce u prikupljanju dobrih empirijskih podataka o korupciji“.

Stoga ce i u ovom radu biti prezentovan jedan pogled na fenomen korupcije, bez pretenzija na potpunost.

4.    Uzroci korupcije

U literaturi se mogu naci dva osnovna pristupa objasnjavanju fenomena korupcije:

• -    Koreni korupcije su u coveku — antropoloski pristup;

• -    Koreni korupcije su u sistemu (ekonomskom, politickom, pravnom) — društveno – ekonomski pristup.

Mi cemo se u ovom radu zadrzati na ovom drugom pristupu, koji je istovremeno i osnovna (polazna) hipoteza našega rada.

Jedan od najpoznatijih savremenih istrazivaca fenomena korupcije (Klitgaard, 1998) je cak postavio formulu koja govori o uzrocima korupcije:

korupcija = monopol + diskrecija ‐ odgovornost

(korupcija je jednaka zbiru monopola i diskrecije minus odgovornost)

U drustveno - ekonomskoj literaturi o korupciji istice se nekoliko grupa uzrocnika korupcije:

• -    Transformacija (tranzicija) društva, posebno proces privatizacije, kao pogodno tle za korupciju;

• -    Kriza institucija (države, svojine, tržišta, zakonodavstva);

• -    Visok stepen regulacije i administriranja države, sa niskim stepenom obaveznosti i ekskluzivnim pravima tolerancije odstupanja;

• -    Kleptokratija drzave (grc. klepto - krasti) - centralizovana i decentralizovana korupcija u državi, tj. sklonost i viših i nižih drzavnih cinilaca da zloupotrebom polozaja ubiraju novac;

• -    Prirodni monopol (i drugi monopoli) kao uzrocnici korupcije;

• -    Protekcionizam (i drugi instrumenti spoljne trgovine) kao uzrocnici korupcije;

• -   Globalizacija kao uzrocnik korupcije (globalizacija kapitala, investicija

i tržišta dovela je i do globalizacije kriminala);

• -    Pranje novca koje se odvija uz saradnju države, mafije i poslovnog sveta (cija se godisnja vrednost po proceni MMF krece izmedu 500 mlrd. i 1.500 mlrd. USD) uzrocnik je korupcije;

• -    Moralna kriza, anomija i kriza savesti i odgovornosti kao uzrocnici korupcije;

• -    Psihološki faktori korupcije.

4.    Posledice korupcije i faktor njenog širenja

Uzroci korupcije su, dakle, mnogobrojni. Koji ce od njih doci do izrazaja zavisi od raspoloživosti i efikasnosti odbrambenih mehanizama kojima društvo raspolaže da bi se zaštitilo od korupcije. Nerazvijena društva, po pravilu, raspolažu malobrojnim i slabim odbrambenim mehanizmima. To je ambijent u kome se korupcija moze neograniceno razvijati, u kome se ona pretvara u pravu društvenu bolest.7

Pored negativnih moralnih i politickih aspekata, korupcija ima i negativne ekonomske efekte.8 Ekonomske posledice korupcije su višestruko negativne: nepoverenje stranih investitora, niska ekonomska aktivnost, visoke cene (inflacija), nezaposlenost, rast javnog duga, itd.

Percepcija visokog prisustva korupcije u jednoj zajednici ima pogubne posledice za blagostanje vecine njenih clanova, a najvise po socijalni kapital te zajednice. Naime, vec je opstepoznato da kod pojedinaca izaziva visok nivo nepoverenja, pasivizam, beznade, ali otpor i cinizam prema sistemu, osecanje da su državni aparat i javne službe korumpirane. Takva percepcija obesmisljava vazece zakone buduci da se javlja uverenje kako se tek korupcijom mogu ostvariti prava koja su garantovana tim zakonima.

Korupcija se javlja na razlicitim segmentima trzista: na trzistu rada, trzistu roba i usluga, trzistu novca i kapitala, gde je pracena zloupotrebama. Svejedno, ona parališe razvojne potencijale društva i umanjuje troškovnu efikasnost, a time i konkurentnost subjekata i privrede. Ona omogucava poslovni uspeh bez rasta kvaliteta i efikasnost, a time se, u krajnoj istanci, potrosaci osuduju da placaju vise, a dobijaju manje.

Korupcija podriva zdravo preduzetništvo i konkurenciju na kojoj istorijski pociva komparativna prednost i efikasnost trzisnog sistema privredivanja i istovremeno unistava preduzetnicku energiju nacije.9

Neizvesnost koju donosi korupcija postaje deo rizika premije drzave i utice na rast ocekivanih stopa prinosa (i kamatnih stopa), kao i na rast diskontnih stopa za sve buduce novcane tokove proizvedene u zemlji. Zbog toga mnogi investicioni projekti nisu dovoljno isplativi i mnogi investitori odustaju, ne realizuju svoje investicije i ne kreiraju novu ekonomsku aktivnost i zaposlenost u zemlji. Time korupcija direktno i indirektno smanjuje zdrav i održiv privredni rast i zaposlenost u zemlji.

Korupcija kreira rentijerske preduzetnike i monopolizuje privredu koja ne stvara nove vrednosti, vec redistribuira postojece. Ona podstice socijalna raslojavanja, gde se „preko noci“ stvaraju bogatstva, cime dolaze do izrazaja socijalne nejednakosti u drustvu, koje nisu posledica sposobnosti, vec korupcije.

Korupcija stvara monopole, jer se zdravim preduzetnicima bez korupcije onemogucava poslovanje. To podize cene, utice na inflaciju u zemlji i osuduje gradane i potrosace da placaju vise, a dobijaju manje, a taj visak ide, po pravilu, u dzepove ucesnika u korupciji.

U javnim preduzecima korupcija vrlo cesto vodi u njihovo poslovanje sa gubicima. Istovremeno, njihove gubitke preuzima država direktno, ili kroz drzavne garancije. Cenu i u jednom i u drugom slucaju placaju poreski obveznici - gradani. Umesto da racionalizuju svoje poslovanje i otklone gubitke, takva javna preduzeca podizu svoje cene i time cenu korupcije, i svoje neefikasnosti dodatno svaljuju na gradane, ovaj put ne kao poreske obveznike vec kao potrosace. Vise cene, dalje, uticu na rast inflacije i zbog nuzne restriktivne monetarne politike, cenu te iznudene restriktivnosti u vecoj meri placa ostatak privrede koji je, po pravilu, zdraviji i ima mogucnost veceg ukljucenja u medunarodno trziste.

Ako cene proizvoda i usluga javnih preduzeca zbog korupcije rastu brze od proseka, i to traje godinama, dolazi i do nepovoljne promene u strukturi bruto domaceg proizvoda u prilog neefikasnog javnog sektora koji je, po pravilu, nekonkurentan i nesposoban da izvozi. Time se naglašava makroekonomska neravnoteža, a zemlja se uvodi u putanju privredne stagnacije i rasta zaduživanja.

Konacno, korupcija je i nelegalan prihod na koji se ne placa porez, sto dodano naglašava problem deficita u javnim finansijama.

Pored negativnih posledica na individualnom, organizacionom i društveno-ekonomskom planu, primetan je uticaj visokog indeksa percepcije korupcije na ponasanje stranih investitora. Znajuci za visoku percepciju korupcije oni ocekuju da ce i sami morati da ucestvuju u koruptivnim radnjama kako bi ostvarili svoje poslovne ciljeve u takvoj zajednici. Baš zbog toga neke kompanije ne dolaze na tržišta sa visokim stepenom korupcije, jer ne žele da posluju na takav nacin.

Zašto se i kako korupcija širi?

Postoji nekoliko faktora koji deluju izvan ili unutar jedne grupe ili organizacije, ali postoji uticaj i same prirode koruptivnog sistema koji vodi ka ekspanziji na druge grupe u okruženju. Zyglidopoulos et al. (2009) navode da jedna prethodno uspešna organizacija može iznenada krenuti putem korupcije ako se nade u finansijskim teskocama, ako ima potpuno predane uposlenike, ako opadne radna etika i ako se formiraju sveobuhvatne koruptivne racionalizacije.

Ekspanzija se dogada i zbog nekih osobenosti korupcije kao fenomena. Naime, koruptivni sistem je po sebi problematican, stran etici vecine ljudi i otuda mora raspolagati resursima za sopstvenu odbranu.10 Koruptivna grupa mora regrutovati sto vise pojedinaca koji ce braniti interese te grupe bez obzira na to sto se oni ostvaruju na bazi neeticnih odluka i postupaka. Dakle, potrebni su istomisljenici koji „nemaju problem“ sa „ustaljenim“ nacinom rada u koruptivnoj grupi.

Ashforth i Anand (2003) navode cetiri taktike koruptora u regrutaciji i specijalizaciji novih clanova korumpirane grupe: (1) uporna i sistemska razgradnja etickih principa (npr. izrugivanje striktnog pridrzavanja normi profesionalnog, gradanskog i licnog morala); (2) favorizovanje ciljeva naspram nacina njihovog ostvarenja (popularizacija makijavelizma)11; (3) produkcija i promocija istomisljenika i licna, profesionalna degradacija neistomisljenika; (4) „normalizacija“ koruptivnog mišljenja i ponašanja u grupu putem njihove ugradnje u sistem odlucivanja.

Uloga kljucnih pojedinaca u organizaciji (rukovodilaca i uticajnih pojedinaca) presudna je u pojavi, razvoju i širenju koruptivnog mišljenja i ponašanja. Oni se namecu kao uzori koji postavljaju ciljeve, uspostavljaju standarde kvaliteta rada i ljudi, i posebno, uvek prihvataju odgovorne poslove kako bi imali direktan pristup važnim resursima. Krajnji cilj koruptora, prema navedenim autorima, je „normalizacija“ koruptivnog mišljenja i ponašanja u grupi i organizaciji u celini, tj. postavljanje koruptivnog nacina misljenja kao standarda. Vrlo je ozbiljan problem to što korumpiran sistem ima potencijal da, poput surogata, u potpunosti zameni zdrav socijalni poredak i da dugorocnu stabilnost i perspektivu organizacije, neretko uz glasno slaganje vecine, zameni trenutnim uspesima i vrlo neizvesnom buducnoscu.

Ashfoth i Anand (2003) opsuju tri kljucna procesa u „normalizaciji“ koruptivnog mišljenja i ponašanja: (1) institucionalizacija kojom se inicijalne neeticne odluke ukljucuju u strukturu i procese odlucivanja u organizaciji; (2) uvodenje racionalizacija na bazi koruptivne ideologije (R. P.) kojom se opravdavaju neeticno misljenje i ponasanje; (3) socijalizacija novih clanova u pravcu uspostavljanja tolerancije i prihvatanja neeticnog ponasanja.

5.    Sistemski generatori korupcije

Posebna hipoteza u ovom radu je da postoje tzv. sistemski generatori korupcije: država, svojina i tržište.

• 5.1.    Država kao generator korupcije

Korupcija nastaje kao rezultat privilegija koje država može „legalno“ odobriti.

Drzava koja je u sluzbi partikularnih (kod nas su to najcesce partijski) interesa (partokratija) i politicki sistem koji je zasnovan na toj osnovi pogodan su poligon za redistributivnu eksploataciju države.

Stoga je korupcija neizbežni pratilac administrativnih, netržišnih, birokratskih društava, društava u kojima su dominantni monopol na prinudi i na obaveznost. Prinuda i zabrana mogu da se koriste na mnogo nacina, pocev od onih najdrasticnijih do onih najblazih.

Nelegitimne distribucije dohotka i drugih dobara proisticu iz destruktivne politizacije drustvenog zivota. Naime, umnozavanje koalicija u politickom zivotu drzave, sto se kod nas desava, dovodi do mogucnosti njihove saradnje i paktiranja na racun ostatka drustva. Koalicije (vladajuce oligarhije) se medusobno podrzavaju i jedna drugoj cine usluge, po principu reciprociteta, uz ogromne troskove drustva, koje placaju svi. Na toj osnovi fenomen korupcije se ispoljava kao najdrasticniji oblik zloupotrebe drzavnih i politickih prerogativa (kleptokratija).

U takvoj drzavi i takvom politickom (formalno demokratskom, a u sustini nedemokratskom) sistemu vlast crpi ogromnu moc iz mogucnosti da zakon primenjuje po logici politicki instrumentalizovane diskrecije. Kad joj odgovara, ona se naglašeno poziva na zakon, a kad joj je zakon smetnja, ona ga jednostavno ignorise. Time se zakon od sredstva kontrole moci pretvara u instrument moci.12

Cak i ako su namere drzave dobre drzavna intervencija moze da se pretvori u korupciju. To je slucaj sa cenovnom kontrolom. Kontrola cena, odnosno plansko usmeravanje resursa nije u stanju da reši pitanje adekvatnog usaglašavanja ponude i tražnje, što dovodi do novih problema. Pošto se problemi kontinuirano kumuliraju Vlada nastoji da ih reši dodatnim normativizmom (propisuje se, zabranjuje, nareduje). Ponekad se u tome ide toliko daleko da se normativno resavaju cak i takva pitanja koja bi u trzisnoj privredi bila na granici zdravog razuma. Hipertrofirani normativizam postaje tako i nenameravano znacajan izvor korupcije.

Pored kontrole cena državna intervencija može da dovede do korupcije i u sledecim slucajevima: pri postojanju trgovinskih ogranicenja stvaraju se i uslovi za rentu (preko kvazi monopola); subvencije i carine koje uvodi država mogu, takode, da stvaraju uslove za nastanak rente; politika visestrukih deviznih kurseva stvara, takode, uslove za korupciju; isto to cini i oslobadanje od poreza; koncesije, itsl.

Pored toga, korupcija moze da utice na drzavne politike, odnosno da bude faktor tih politika. Zakonodavna vlast koja, naime, formuliše ovakve politike podlozna je snaznim lobistickim pritiscima, tako da se javljaju razliciti lobiji (domaci proizvodaci, izvoznici, uvoznici, potrosaci, itd.) koji imaju suprotstavljene interese. Odredena drzavna politika, vrlo cesto, posledica je relativne snage interesnih grupa, odnosno njihovih kapaciteta da nametnu svoj interes. Otuda osnovni nalaz Acemoglua i Verdiera (1998) potvrduje ono što smo rekli: Svaka državna intervencija, i onda kada je potrebna i benevolentna, pracena je korupcijom i neefikasnom alokacijom resursa.13

• 5.2.    Svojina i korupcija

• 5.3.    Tržište i korupcija

Pored opisane postoji jos jedna cak vidljiva veza izmedu tipova svojine i uslova za sirenje korupcije. Korupcija je, naime, cvrsto povezana sa oblikom svojine.

Kolektivna svojina (drustvena, posebno javna, drzavna) je odlicna podloga za korupciju, vec samim tim sto je odbojna prema trzistu i sto izaziva mehanizme birokratske koordinacije ekonomskih odluka i privrednih procesa.

Pored toga, svi kolektivni oblici vlasnistva nesrazmerno su losije zasticeni od svih varijanti privatnog vlasnistva. Cak i kad se uvazi cinjenica loseg gazdovanja i povremenog propadanja sredstava u privatnom vlasništvu, nesporno je da trošak propadanja tih sredstava pada na same vlasnike.

Propadanje sredstava u kolektivnoj svojini pada, medutim, na sve clanove društvene zajednice. Za sredstva u raznim oblicima kolektivne svojine jednostavno nema dovoljno motivacije da se cuvaju i brizljivo koriste. Ona se „koriste kao svoja, a cuvaju kao tuda“.

Kada niko nije zainteresovan da sprecava individualne akte nelegalnog prisvajanja ili cak unistavanja sredstava u kolektivnoj svojini, ti ce se akti nesmetano preduzimati, oni ce postati preovladujuci stil ponasanja i vrednosna supstancija drzavnog kapitala topice se ubrzanim tempom.

Kako je korupcija jedan od tehnicki najjednostavnijih i najmanje rizicnih nacina pojedinacnog prisvajanja kolektivne imovine, lako je predvideti njenu veliku zastupljenost i brzo širenje u svim aranžmanima kolektivnog vlasništva. Iskustva mnogih zemalja, pa i naše zemlje, bogato – u empirijskom smislu – potkrepljuju ovu tvrdnju.

Pored drzave, kljucni faktor drustveno - ekonomskog sistema je trziste. Postavlja se pitanje odnosa tržišta i korupcije?

Neorganizovano trziste, monopolizovano trziste i trziste asimetricnih informacija je pogodno tlo za korupciju. I obrnuto - organizovano, uredeno i zasticeno (zasticena konkurencija) trziste moze da bude uspesna brana korupciji.

U nerazvijenoj tržišnoj strukturi, sa visokim stepenom regulacije i administrativnog uredivanja ekonomskih odnosa, kao sto je nasa, prostor za korupciju i druge ilegalne radnje na svim nivoima odlucivanja se multiplikuje, što ugrožava ne samo opštu ekonomsku efikasnost nego i individualnu efikasnost i razvoj privrednih subjekata na ekonomskim principima poslovanja.

U zemljama gde država pokušava da nadomesti ili koriguje tržišni mehanizam, kao sto je to slucaj kod nas, korupcija posebno buja. To je slucaj kod tzv. javnih dobara (javna preduzeca), koja su namenjena opstoj upotrebi ili zajednickom koriscenju clanova neke zajednice (infrastruktura, vodoprivreda, elektroprivreda, sume, veliki tehnicki sistemi, zdravstvo, školstvo, odbrana, policija). Iako ove delatnosti može da organizuje i privatni sektor na profitnom principu, država zadržava važnu regulatornu i kontrolnu funkciju njihovog rada, ne prepustajuci ih trzisnoj regulaciji. Za razliku od privatnih dobara, koje potrosaci mogu da kupe na trzistu po svome izboru, opsta javna dobra se koriste pod uslovima koje ne odreduje trziste vec drzava, tj. bez mogucnosti individualnog izbora.

Slicno je i kada su u pitanju eksternalije. Poznato je vise alternativnih mehanizama koriscenih za kontrolu eksternalija, i to: drzavne takse i naknade, nagodbe i dogovori, zakonske zabrane i obaveze, konkursi i prodaje prava za eksternalijama, direktna regulacija, isl. Nijedan od ovih nacina nije imun na pokusaje korupcionaskog delovanja, narocito ne oni u fazi kontrole primene i sankcija. Cesto se u odbranu zagadivanja okoline svrstavaju lokalni organi pod izgovorom konfliktnosti razvojnih i ekoloških ciljeva.

Korupcija posebno uspešno funkcioniše u uslovima tzv. „crnog tržišta“. U mikroekonomskoj analizi o „crnom tržištu“ se govori kao o posledici koja se pojavljuje u svim situacijama kada drzava ogranicava trzisnu cenu na nivou koji je ispod ravnotežnog.

Ostvarivanjem velikih prihoda od transakcija koje su obavljene na „crnom tržištu“, posebno proizvodnja i usluge koje su vezane sa kriminalom (trgovina drogom, nuklearnim otpadom, prostitucija, trgovina ljudskim organima, isl.) stvara se snažan finansijski potencijal za iniciranje i održavanje korupcije.

Takode, moguce je govoriti o korupciji u situacijama, odnosno o transakcijama kada se država preko svojih agencija pojavljuje na tržištu bilo kao kupac, bilo kao prodavac. Tu je citava lepeza otvorenih mogucnosti za koruptivno ponasanje. Pomenucemo neke: na primer, veliki podsticaj korupciji imaju javne nabavke i javne prodaje.14 Za naše društvo je vezan proces tranzicije, gde se vrši privatizacija ili prodaja nacionalnog bogatstva. Pri tome se, vrlo cesto, manipulise kako samom cenom (njenim nivoom), tako i izborom kandidata, vremena i mesta na kome se tenderi i aukcije odvijaju.15 Otvoren prostor za korupciju pojavljuje se i u sektoru klasicnih javnih usluga, buduci da se radi o uslugama koje su obicno u rezimu kontrolisanih cena. Kontrolisane cene dovode do toga da se na tržištu ovih usluga, po pravilu, pojavljuje višak tražnje i nedostatak ponude. Ravnoteža se uspostavlja tako sto se na usluge dugo ceka. Da bi se vreme cekanja skratilo zainteresovani su spremni da ulože sredstva. Korupcija se obavlja preko „neformalne aukcije“. U ovakvim situacijama na strani ponude usluga je monopolista, a na strani traznje pojavljuje se veci broj zainteresovanih - obicno se to sprovodi aktivnostima razlicitih „grupa za pritiske“. Izmedu njih se razvija konkurencija i pobeduje onaj akter koji ponudi najvisi iznos mita. Korupcija ovog tipa, koja se pojavljuje u državnom sektoru, stvara ozbiljan društveni problem. Ona, naime, vremenom generiše opasne procese, koji rezultiraju drustvenom inertnoscu, a s druge strane stvara mocne i uticajne lobije koji sprecavaju, ili se suprotstavljaju, svakoj vrsti liberalizacije. I na kraju, do korupcije u situacijama, dolazi i u uslovima državnog intervencionalizma na trzistu, o cemu smo govorili.

Problem tržišta i korupcije može da se postavi i nešto šire. Kada se, naime, posmatra tržišni mehanizam i slobodna konkurencija kao njegova osnova, tada se moze primetiti sledece. Oni trzisni ucesnici koji su skromnijih poslovnih sposobnosti mogu da istisnu one sposobnije samo pomocu drzavnih propisa i državnim intervencijama. Upravo ovakva vrsta slabih preduzetnika obraca se drzavi za pomoc i spremna je da za to plati odredenu cenu. Otuda se pred takve preduzetnike dilema da li se isplati ulagati u nove proizvodne tehnologije ili u nove kanale korupcije rešava tako što se bira druga opcija.

Navedeno jasno govori da državna regulacija tržišta, zakon ili javni program, otvaraju prostor da se manipulise u korist odredenih interesnih grupa.

Preduzetnici u takvim situacijama nisu podstaknuti (motivisani) da svoje napore ulažu u poboljšanje tehnologije, organizacije, kvaliteta, odnosno tržišne konkurentnosti, nego pokušavaju da svoje interese nametnu kao globalne - indukovanje rent seeking. Drugim recima, ukoliko drzava poseduje moc ekonomske kontrole, ona svojim konkretnim aktivnostima stvara „aristokratski krug“, odnosno privlaci zakonodavce i politicare koji su skloni primanju mita. Oni ce delovati upravo u korist takvih preduzetnika i na taj nacin sputavati ekonomsku efikasnost (zasnovanu na neprestanoj inicijativi i inovativnosti), sto znaci da se na dugi rok unistavaju vitalne pretpostavke za privredni razvoj društva. To je istovremeno i najozbiljniji negativni efekat korupcije, pored visokih transakcionih troškova, koji je prate. Pored toga, korupcija neminovno potkopava kvalitet vladavine, odnosno vladavinu prava, što se negativno odražava i na privrednu aktivnost.

Korupcija ugrožava i tržišnu konkurenciju. Naime, u uslovima rasprostranjene korupcije mogucnosti za oportunisticko ponasanje su velike, transakcioni troškovi su veliki. Time se uništava zdrav rivalitet i motivacija da se uveca efikasnost sopstvene proizvodnje i poboljsa alokacija resursa, sto je uslov ekonomskog progresa.

Posebno su pogubne posledice korupcije u procesu privatizacije. Mnoge firme su uništene (zatvorene), veliki broj radnika je ostao bez posla.16

Na nivou tržišnih subjekata korupcija je posebno pogubna po troškove („korupcija kao porez“ i „transakcioni troškovi korupcije“). To dovodi do umanjenja profita, odnosno umanjenja stope prinosa. To dovodi do seljenja kapitala iz zemalja sa velikom korupcijom u zemlje sa nižom korupcijom, tj. do odbijanja stranih investicija, što ozbiljno ugrožava privredni rast. U takvim uslovima drustvo ne napreduje, vec sve vise zaostaje, buduci da se resursi koriste za medusobno konkurisanje radi omogucavanja preraspodele, a ne za stvaranje vrednosti.

6.    Umesto zakljucka: nuznost antikorupcijske intervencije

Korupcija je složen i višedimenzionalan fenomen modernog društva. Istrazivaci prave razliku izmedu uzeg odredenja korupcije, po kome je koruptivno ono sto je zakonom prepoznato kao takvo, i sireg odredenja korupcije, koje se odnosi na krsenje etickih principa unutar odredene kulture, društva, grupe ili tokom nekog istorijskog perioda (Johnston, 1994).

„Metaforicki gledano, sustina i priroda korupcije su poput stoglave hidre, ogromne pijavice ili biljne stetocine koja je izrazito adaptibilna na promenu uslova i brzo mutira“ (Stojiljkovic, Z., 2011).

Korupcija ostavlja dalekosežne negativne posledice u svim sferama društva. Tako na primer, porast troskova preduzeca usled korupcije dovodi do obaranja nivoa (stope) investicija, usled bezanja domaceg kapitala, kao i smanjenog dotoka stranih (direktnih) investicija. To dovodi do usporavanja privrednog rasta.17

Korupcija, odnosno zloupotreba javnih ovlascenja, predstavlja slozen drustveno — ekonomski fenomen. Spoznaja uslova koji podsticu korupciju vec predstavlja veliki deo odgovora na pitanje na koji nacin je moguce protiv nje se efikasno boriti.

Pored mnostva uzroka ekonomske, politicke, pravne i (ne)moralne prirode, sistemski generatori korupcije su: visok stepen regulacije, kontrole, diskrecionih prava, intervencionalizma i administriranja države, koji proistice iz karaktera politickog sistema, zasnovanog na partikularnim (partijskim) interesima; kolektivna (javna, državna) svojina, koja se „koristi kao svoja, a cuva kao tuda“; neorganizovano, monopolizovano i trziste asimetricnih informacija. Stoga je nuzna sveobuhvatna i efikasna deregulacija, kojom se ogranicava i kontrolise drzavna intervencija i sire ekonomske slobode.18

Korupcija je socijalna bolest savremenog društva.19 Ona posebno dolazi do izražaja u Srbiji u procesu tranzicije. Srbija živi svoje „smutnoje vremja“ i sve probleme i neizvesnosti koje ono donosi.20 „Mutna vremena“ dovode do toga da cestiti i sposobni ljudi gube interes za politiku, pa se na visoke politicke funkcije uspinju svakojake partijske figure, mangupi i neznalice. Došla su vremena u kojima, kako je govorio Ivo Andric, „pamet zacuti, glupost progovori, a fukara se obogati“. Suocavamo se tako sa paorijom vlasti i stanjem koje potvrduje reci Hane Arent („Istinitost se nikada nije ubrajala u politicke vrline, a laz je uvek vazila kao dopusteno sredstvo u politici“). Etatisticki paternalizam nad privredom i sistem „mekog budzetskog ogranicenja“, sa raznovrsnim subvencijama (o kojima se subjektivno odlucuje), doveo je do toga da je distributivnu ulogu tržišta preuzela država. A kao što je rekao nobelovac Fridman sa novcem se najgore postupa onda kada se tudim parama odlucuje o tudim potrebama, tj. kada to radi drzava. Voluntaristicki paternalizam drzave nad privredom stvorio je tip privrede cije je bitno obeležje deficit. A postojanje svakojakih deficita u privredi i društvu jedan je od najznacajnijih indikatora korupcije.

Potrebne su, stoga, sistemske promene (reforme), na svim nivoima društva. Ozbiljna bolest drustva mora se leciti, uz prethodnu, dobro postavljenu dijagnozu. Ta dijagnoza ne sme da zaobide cinjenicu da su za izgradnju stabilnog društva i njihovih najviših vrednosti potrebne institucije, ali su bitni duh i etika koje u tim institucijama delaju. Jer kršenje etike vodi kršenju dužnosti, kršenje dužnosti u kršenje zakona, a kršenje zakona ugrožava slobodu, pošto su zakoni i doneti da bi štitili slobodu kao najvišu društvenu vrednost. Drugim recima, razresenje socijalne krize kod nas treba da nastupi kroz moralni preporod. Potrebno je uvodenje etickih standarda na svim nivoima. Podizanje opšteg nivoa morala delotvorna je brana protiv korupcije. Pored toga, treba jacati antikorupcijsku javnu svest u drustvu, kako bi se delovalo preventivno.

Na mikro nivou (nivou organizacije) potrebne su, takode, sustinske promene: podizanje eticke svesti o regulativama poslovanja, neophodno je uvesti i popularizovati antikoruptivni kolektivni identitet zaposlenih. Nadalje, neophodno je promeniti i organizacionu (formalnu i neformalnu) kulturu inoviranjem sistema nagradivanja, formiranjem etickih komisija i izgradnjom moralnog vodstva. Sve ove promene su potrebne kako bi clanovi organizacije prepoznali nove eticke standarde, identifikovali se sa njima i pridrzavali ih se ubuduce. Pored toga, zapadni autori isticu nuznost uvodenja antikorupcijskog programa, koji treba da sadrzi sledece korake: selekcija moralnih osoba pri zaposljavanju, uvodenje obaveznog etickog treninga zaposlenih, izmene u sistemu nagradivanja u pravcu podrske etickog ponasanja, kreiranje etickog kodeksa ponasanja i razvoj eticke klime i kulture u organizaciji. Sve su to elementi strategije borbe protiv korupcije.

Borba sa korupcijom podrazumeva, dakle, primenu široke skale instrumenata - od preventivnog i edukativnog, do represivnog, krivicno - pravnog delovanja. Sve to, naravno, zahteva izgradnju institucija, jaku zakonsku regulativu i transparentnost, tj. javnost koja mora da prati ovu opasnu pošast društva.