Ефеkти спортсkих аkтивности на шkолсkи успех

1.    УВОД

Физичке и функционалне промјене у организму које се догађају у периоду одрастања, одражавају се на све фазе дјететова живота, а поготово на његово психичко стање. Реакције су изражене повећаном узбудљивошћу, раздражљивошћу и наглим промјенама расположења. Истакнута је улога акцелерације, тј. убрзања темпа и повишене разине физичког развоја. Функционалне способности су на доста високој разини. Да би се дијете, прије свега, нормално физички развијало потребно је да током свог развоја обавља и одређене физичке активности. Kинезиолози су дошли до спознаје да човјек данашњице не може у потпуности функционирати без одговарајуће тјелесне активности. Све је то потребно јер кретање омогућава човјеку-дјетету уравнотежен и стабилан биопсихосоцијални статус.[1]

У развоју дјеце важни су и биолошки, психолошки и социолошки фактори. Постоји стална дилема међу научницима који истражују когнитивни развој, којем од ових фактор треба придати већу важност.

Тако Бауцал [2] наводи како су „вјечита питања когнитивног развоја као што су насљеђе-околина те учење-развој, која су се стално провлачила кроз повијест истраживања когнитивног развоја, добри примјери фактора који добро детерминирају когнитивни развој“. На такав начин су дефинирана три фактора:

• ■    биолошки фактор: генетички и органски (неурофизиолошки),

• ■    околински фактор: физичка, социjална и културна околина,

• ■    активности поjединца: успостав^а^е равнотеже измену околине и индивидуе (интерактивност) те успостав^а^е унутарње равнотеже (интраактивност).

2.    МЕТОДЕ РАДА 3.    РЕЗУЛТАТИ РАДА И ДИСKУСИЈА 3.1 . ТЈЕЛЕСНА АКТИВНОСТ, ТЈЕЛЕСНИ ОДГОЈ И АКАДЕМСКА УЧИНКОВИТОСТ

Научници данас сматрају да осим насљедног фактора у развоју интелигенције значајну улогу има утјецај околине те активност индивидуе. Тако Гарднер и др. [3] тврде како је интелигенција насљедна у најмање 50%, док већина осталих знанственика који истражују когнитивни развој човјека, сматрају како је тај постотак 60%, па и више.

Истраживања која се данас проводе указују на значајан утјецај насљедних фактора и околине на развој интелигенције. Озрачје у којим се дијете развија, поготово ако је неповољно, може негативно дјеловати на развој насљеђем одређених диспозиција. Уколико околина пружа само најнужније потицаје, наслијеђене предиспозиције показат ће се јачим.[4]

Примарни извор претраживања и прегледа литературе се, наравно поред интернет страница, у највећој мјери користило на сљедећим приступним базама: Google scolar, DOAJ, researchgate, Scribd, PubMed и слично уношењем комбинација кључних ријечи. Потрага почетне литературе идентификовала је 320 референтних јединица. Након анализирања наслова, сажетака, кључних ријечи и неодговарајућег пуног текста искључено је 286 чланака. Осталих 34 су задовољили критерије укључивања и детаљно су анализирани на бази пуног текста. Kориштена је метода анализе садржаја текста.

Утјецај моторичког развоја од пресудне је важности за цјелокупни развој дјеце предшколске и школске доби. На жалост, многи сматрају да дјеца своју моторику могу развити сама од себе. За неке од њих то и може бити истина, али већина осталих требала би бити укључена у адекватне програме намијењене усвајању и свладавању барем основних моторчких способности и вјештина. При томе, примарни, најважнији аспект реализације квалитетних и добро организираних програма тјелесних активности мора бити њихов позитиван утјецај на цјелокупно физичко и ментално здравље дјеце. Више истраживања потврдило је да је редовито судјеловање у тјелесним активностима у позитивној корелацији с успјехом у интелектуалним активностима, најчешће вреднованим кроз школске оцјене.[5]

Према Мулаосмановићу и Прелићу [1], најчешћи начин објашњења утјецаја тјелесне активности на школски успјех је путем психолошких и биолошких механизама. Kод психолошких механизама карактеристично је да тјелесна активност утјече на повећање араусала, смањење замора и досаде те повећање самопоштовања, према Бидлу и Асару [6]. Биолошки механизми темеље се још увијек на теоријама које треба знанствено доказати, једна од често истицаних теорија упућује на то да приликом вјежбања долази до промјена у мозгу које се огледају у повећаној концентрацији неуротрансмитера и нешто другачијем функционисању, према Федеву и Ану [7]. У већини радова потврђен је утјецај тјелесне активности на школски успјех док у мањем броју радова није утврђена значајна позитивна повезаност. Обично се говори о утјецају од мале до средње снаге. Данас један од најважнијих друштвених феномена је свакако спорт који чини сложену одгојно – образовну дјелатност и значајан је фактор развоја дјеце, младих и одраслих.

У нашој земљи не постоји широко распрострањено мишљење да бављење спортом, својим позитивним утјецајима, доприноси бољем школском успјеху ученика. Према Гаџићу [8], суштина схваћања која дају потпору позитивном дјеловању бављења спортом на школски успјех и статус у групи, налази се у учењу присталица развојне теорије који истичу утјецај спорта на изградњу "карактера" и на социјализацијско дјеловање чланова спортске момчади, што потврђују резултати неких истраживања (McHale et al., 2005; Eccles et al., 2003; Danish, 2002; Larson, 1994; Spreitzer, 1994).

Нека досадашња истраживања су углавном утврдила позитивну корелацију између моторичких и когнитивних способности још од најранијег дјетињства па све до одрасле доби.

Резултатима психолошких истраживања је утврђено да међу особине које доводе до разлика између спортиста и неспортиста спадају: емоционална стабилност, самоконтрола, мања контрола за анксиозним облицима понашања, израженији облици екстровертног понашања, веће самопоуздање, сигурност у себе, већи степен истрајности и одговорности, израженија потреба за доминацијом и компетентношћу, постигнућем, већа спосбност адаптације за извођење у условима стреса, адекватна мотивисаност у условима тренинга и такмичења.[9]

Веома су упечатљиви резултати лонгитудиналног истраживања у средњим школама Сјеверне Kаролине у периоду од 1993. до 1996. године гдје су прикупљени подаци за 285.805 ученика из 306 средњих школа. Резултати су показали да спортисти имају боље резултате од неспортиста у свим истраживаним сегментима. Просјечна вриједност школског успјеха била је за 22,66% већа код спортиста него неспортиста. Спорташи су, у просјеку, изостајали 6 дана наставе годишње мање од неспорташа.[8]

Према Tрудоу и Шепарду [10] обуваћен је већи број радова и пронађена је повезаност између тјелесне активности и успјеха у школи у 60% радова, негативна повезаност у 10%, а у 30% није пронађена повезаност. У одређеним радовима је утврђено да тјелесна активност не утјече негативно на школски успјех него да може допринјети благом повећању просјечне оцјене ученика.

Истраживањем Разберија [11] утврђено је да постоји 251 параметар повезаности између тјелесне активности и школског успјеха. У раду Федева и Ана [12] утврђена је позитивна значајна повезаност тјелесне активности са школским успјехом ђеце. Величина ефекта износила је 0,28, што се сматра малим до средњим ефектом.

Скур, Ашеј и Џој [13] јасно су показали да спортисти који судјелују у тимским и индивидуалним спортовима су неовиснији, објективнији и мање анксиознији од неспорташа. Cox [14] такођер показује да су спортисти често интелигентнији. Такођер је уочено да тјелесна активност највише утјече на оцјене из математике и читања. Наводи се да се највећи школски успјех постиже ако се тјелесна активност проводи три пута седмично. Прегледом лонгитудиналних истраживања према Сингу и сар. [15] закључено је да постоји чврста позитивна веза између тјелесне активности и успјеха у школи.

Кибе и сар. [16] наводе да дијеца која проводе тјелесну активност у разреду имају боље оцјене из математике, боље читају и имају бољу дисциплину.

Дружење с вршњацима је за младе особе значајно, одобравање и прихваћање од стране вршњака утјече на самоуважавање, на школски успјех, на морални развој и прихватљиво социјално понашање. Познато је да се у спортској скупини развијају и формирају специфични начини међусобних контаката и комуникација међу спорташима, карактеристичне норме и правила понашања, устаљени начини награђивања, кажњавања, кооперативност, испољавање такмичарства, положаји које појединци у групи заузимају и друга психосоцијална својства интеракције [17] који могу да утичу на бољи школски успјех ученика-спорташа.

У свијету, посебно у Америци, постоји велики број истраживања у спорту са аспекта психолошких и социјалних наука, нарочито утјецаја средњошколског спорта на школски успјех. Резултати истраживања показују да бављење спортом доприноси бољем школском успјеху и едукативним аспирацијама (Eccles & Barber, 1999; Stephens & Schaben, 2002;

У скоријем истраживању групе аутора [18] утврђено је да чак и сама физичка припремљеност значајно и позитивно корелира са школским успјехом. Аеробни капацитет, као показатељ физичке спремности, имао је позитивне релације са школским успејхом, док је индекс тјелесне масе (BMI - body mass index) био обрнуто повезан са школским успјехом. Утврђене су значајне релације физичке кондиције с опћим школским успјехом, успјехом из математике и успјехом из читања, тако да, како аутори сматрају, неки аспекти физичке спремности могу опћенито бити повезани са школским успјехом преадолесцената.

У мета-анализи, Сибли и Етниер [19] пронашли су позитивну везу између тјелесне активности и спознаје код дјеце школске доби (од 4 до 18 година), што упућује на то да се тјелесна активност и тјелесна кондиција могу повезати с когнитивним резултатима током развоја. Судјеловање у тјелесној активности била је повезана с когнитивним перформансама у осам мјерних категорија (перцептивне вјештине, интелигенција, успјех, вербални тестови, математички тестови, меморија, развојна разина / академска спремност и „друга“), с резултатима који указују на повољан однос тјелесне активности на све когнитивне исходе осим сјећања.[16] Међутим, након ове мета-анализе, у неколико је радова акценат био на снажним односима између аеробне кондиције и различитих аспеката меморије дјеце

(нпр. Chaddock et al., 2010 а, 2011; Kamijo и сур., 2011; Mon^ и сур., 2012). Без обзира на то, свеобухватан преглед Сиблија и Етниера [19] био је важан јер је помогао привући пажњу на нову литературу која упућује на то да тјелесна активност може имати користи когнитивном развоју, чак и док је показала потребу за даљњим истраживањем како би се боље разумио вишеструки однос између физичке активности и когнитивнивног развоја и здравља мозга.

Логинтудинална студија дјеце из вртића, истраживала је повезаност између уписа у тјелесни одгој и академска постигнућа.[20] Веће количине тјелесног одгоја биле су повезане с бољим академским успјехом у математици међу дјевочицама, али овај налаз није вриједио за дјечаке.

Aхамед и сурадници [21] пронашли су у рандомизираном испитивању кластера који су након 16 мјесеци физичке активности базиране у учионици, да није било значајне разлике између третираних и контролних скупина у изведби на стандардизираном тесту когнитивних способности (CAТ -3). Други су, међутим, утврдили да координативна вјежба [22] или дјела снажне тјелесне активности током слободног времена [21] доприносе вишим разинама академског успјеха. Наиме, Цoe и његове колеге [23] испитали су ученике у тјелесном одгоју и оне који имају снажну или умјерену тјелесну активност изван школе, с перформансама у темељним академским течајевима и на Тера Нова стандардизираном тесту међу више од 200 ученика шестог разреда. Њихови резултати упућују на чињеницу да академска учинковитост није била под утјецајем наставе тјелесног одгоја, за које је утврђено да има просјечно само 19 минута интензивне или умјерене тјелесне активности од укупно 45 минута колико траје час. Међутим, када се проматрало вријеме проведено у интензивној или умјереној интензивној тјелесној активности изван школе, дошло је до значајног позитивног односа према академској изведби, с више времена укључених у снажну или умјерену интензивну тјелесну активност повезану с бољим оцјенама, али не и резултатима теста.[23]

Мета-аналитички преглед Федева и Ана [12] сугерира да интервенције које укључују аеробне тјелесне активности имају највећи утјецај на академски учинак; међутим, све врсте тјелесне активности, осим оних које укључују само флексибилност, доприносе побољшању академских резултата, као и интервенције које користе мале скупине (око 10 ученика) умјесто појединаца или великих скупина. Без обзира на снагу налаза, литература показује да је вријеме проведено у бављењу тјелесном активношћу корисно за дјецу, јер није пронађено да смањује академски учинак, а заправо може побољшати цјелокупно здравље и функцију (Sallis и сур., 1999; Tomporowski и сур., 2008а; Trudeau и Shephard, 2008; Rasberry и сур., 2011).

3.2    ОГРАНИЧЕЊА И ПРЕПОРУКЕ ЗА ДАЉА ИСТРАЖИВАЊА

• Унаточ обећавајућим налазима описаним у овом раду ваља напоменути да је студија односа тјелесне активности у дјетињству на академски успјех јако лимитирана. Према томе, већина студија користила је нацрте који имају корелацију, а не узрочност. До сада је објављено само два рандомизирана контролирана испитивања (Davis et al., 2011; Kamijo и сур., 2011) о овом односу. Међутим, тренутачно је у тијеку неколико других, а прије улагања напора, времена и финанцирања потребних за захтјевније студије било би потребно осигурати доказе кроз више корелацијских студија. K оначно, иако је број студија описао однос физичке активности, стандардизиране мјере академског успјеха, неколико је покушаја да се проматра однос у контексту образовног окружења. Стандардизирани тестови, иако потребни за процјену знања, не могу бити најосјетљивије мјере за (процес) учења. Будућа истраживања морат ће направити бољи посао превођења обећавајућих лабораторијских налаза у стварни свијет како би се утврдила вриједност овог односа у еколошки ваљаним поставкама.

4.    ЗАКЉУЧАК

С обзиром да је мозак одговоран за менталне процесе и тјелесне акције људског тијела, здравље мозга важно је током животног вијека. Kод одраслих, здравље мозга, што представља недостатак болести и оптималну структуру и функцију, мјери се у смислу квалитете живота и учинковитог функционирања у активностима свакодневног живота. Kод дјеце, здравље мозга може се мјерити у смислу успјешног развоја пажње, понашања на задатку, памћењу и академских резултата у образовној средини. Овај рад прегледава налазе рецентних истраживања о доприносу ангажмана у тјелесној активности и постизању академског успјеха код дјеце. Описана је и корелацијска истраживања која истражују однос академске успјешности, тјелесне кондиције и тјелесне активности. Сажете су краткорочне и дугорочне когнитивне манифестације редовног судјеловања у тјелесној активности. Поред здравствене предности тјелесне активности и фитнеса, важно је напоменути да многи чимбеници утичу на академски успјех. Међу њима су социоекономски статус, укључивање родитеља те низ других демографских чимбеника. Вриједан предиктор ученичког академског успјеха је родитељ који има јасна очекивања за академски успјех дјетета.