Ekonomska analiza parničnog postupka

Vrsta rada: Pregledni rad

Primljeno: 06.09.2019; Prihvaćeno: 13.11.2019

Rezime : Oskudnost resursa i neophodnost njihove efikasne primene u svim oblastima života i rada uslovile su potrebu za primenom ekonomije u oblasti prava, odnosno za ekonomskom analizom pravnih instituta. Činjenica da oblast prava i pravosuđa apsorbuje značajne količine resursa zahteva uvođenje kriterijuma efikasnosti sa ciljem smanjenja troškova koje ova oblast uzrokuje. U radu se analizira parnični postupak iz ugla ekonomije, ukazuje na faktore koji utiču na opredeljenje strana u sporu da rešenje potraže na sudu, ali i na privatne i društvene troškove koje sudsko rešavanje spora i zaštitа prava uslovljavaju. U cilju davanja odgovora na pitanje efikasnosti pravnih instituta ekonomija je razvila ekonomske modele, kojima na pojednostavljen način ukazuje na značaj odluka donetih u pravosudnom sitemu i njihov ekonomski aspekt. Insistiranje na brzom i efikasnom rešenju daje smisao pravnoj zaštiti, dok je dužina postupka obesmišljava. Dužina i efikasnost postupka utiču na visinu troškova postupka, ali i na individualno i društveno blagostanje.

Ključne reči : parnični postupak, ekonomska analiza, efikasnost, ekonomski modeli.

Uvod

Povezanost ekonomije i prava rezultirala je konstituisanjem Eko-omske analize prava kao naučne discipline kojom su stvoreni uslovi za primenu ekonomije u analizi pravnih instituta. Ekonomska ana-iza prava povezuje dve međusobno uslovljene i važne oblasti ljudskog delovanja omogućavajući njihovo bolje razumevanje, a tradicionalno shvatanje prava zasnovano na pravdi i pravičnosti proširuje ekonomskim rezonom, odnosno primenom kriterijuma efikasnosti. Efikasnost je centralni pojam

čikaške škole ekonomske analize prava, koja pripisuje ekonomsku logiku common law sistemu materijalnog i procesnog prava. Predstavnici ove škole polaze od toga da pravo određuje prava i obaveze, i smatraju da je po svojoj prirodi podobno da bude anali-zirano odnosom troškova i koristi koje uzrokuje. Posmatrano iz ekonomskog ugla pravo predstavlja sistem podsticaja čiji uticaj na ponašanje pojedinaca može biti pozitivan, ali i negativan. Podsticaji se odnose kako na njihovu ekonomsku aktivnost, tako i na činjenje radnji koje nisu u skladu sa zakonom ili predstavljaju njegovo kršenje. Polazna pretpo-stavka Ekonomske analize prava jeste racionalnost pojedinaca zasno-vana na maksimizaciji korisnosti kojoj teže.

Predmet analize rada jeste analiza parničnog postupka iz ekonomskog ugla. Činjenica da parnični postu-pak, ali i pravosuđe uopšte, apsorbuju značajne resurse za ekonomiju predstavlja dovoljan izazov za analizu postojećeg stanja u ovoj oblasti, ali i davanje preporuka kojima bi nivo troškova koje pravo uzrokuje mogao da se smanji. Cilj primene principa efikasnosti i definisanja pravnih pravila jeste smanjenje troškova koje parnični postupak i parnica uzrokuju i postizanje efikasnih rešenja pokrenutih sporova. Efikas- nost podrazumeva brže rešavanje sporova uz angažovanje manje količine resursa, što se odražava na blagostanje strana u sporu, ali i na nivo društvenog blagostanja. Povećana efikasnost pravosudnog sistema jedan je od ciljeva koji Srbija sebi postavlja, ali i zahtev na čijem ostvarivanju insistira EU. Primetna je značajna aktivnost zakonodavca na postizanju ovog cilja, ali se značajni rezultati još uvek ne ostvaruju. Sudski postupci još uvek dugo traju, uslovljavaju značajne troškove, što pravdu i rešenje spora čine nedostižnim za mnoge čija su prava ugrožena ili povređena.

1.    Pravno-ekonomski aspekt parničnog postupkа

Brzina i intenzitet promena koje su obeležile kraj 20. i početak 21. veka, razvoj tehnike i tehnologije i sl. uticali su na porast mogućnosti povreda ili ugrožavanja ljudskih prava. Povrede prava nastaju kao posledica sukoba ili konflikata, ali i kao posledica štetnih događaja. Učestalost povreda subjektivnih građanskih prava zahteva njihovu adekvatnu zaštitu. Zaštita povre-đenih ili ugoženih prava, ali i naknada štete koja nastaje kao posledica povreda, može se ostvariti u sudskom postupku, primenom alternativnih metoda rešavanja spora na čijoj se primeni insistira, ali i primenom tradicionalnih metoda kakvi su sila i kompromis.

Primarni postupak u kome se zaštita povređenih ili ugroženih prava ostvaruje predstavlja par-nični postupak. Parnični postupak, kao redovni način ili metod za rešavanje građansko pravnih spo-rova, predstavlja način rešavanja sporova koji se nisu mogli rešiti ili koji se ne mogu rešavati na drugi način. (Stanković, 2007,   50)

Zakonsko regulisanje parničnog postupka ostvareno je Zakonom o parničnom postupku (Zakon o parničnom postupku - ZPP, "Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - odluka US, 74/2013 - odluka US i 55/2014, u daljem tekstu ZPP), prema kome se parnični postupak definiše kao postupak za pružanje sudske pravne zaštite u rešavanju sporova povodom povrede prava ličnosti, radnih, privrednih, imovinsko-pravnih i drugih građanskopravnih odnosa. Pokretanje parničnog pos-tupka ne ostvaruje se po službenoj dužnosti, već je za njegovo pokretanje neophodna inicijativa lica kome su prava povređena, zbog čega smatra da mu pripada pravo na zaštitu (Jakšić, 2012, 137).

Iako se u teoriji i praksi parnični postupak poistovećuje sa parnicom ovi pojmovi nisu sinonimi. Parnični postupak predstavlja skup pravila po kojima se postupa u rešavanju sporova, dok je parnica način (metod) na koji se spor može rešiti. U radu se neće insistirati na nave-denoj razlici, već na troškovima koje parnični postupak, odnosno parnica uslovljavaju.

Dok je za nastanak spora neophodno postojanje dva subjekta čiji su interesi sukobljeni, pokretanje parničnog postupka podrazumeva postojanje tri subjekta: tužioca, tuženog i sud. Tužilac je lice povređenih ili ugroženih subjektivna prava čiju zaštitu od suda zahteva, dok je tuženi lice za koje tužilac tvrdi da je povredilo njegova prava i protiv koga je uperena tužba koja se povodom povrede prava podnosi. (Jakšić, 2012, 202) Uloga suda i sudija u okviru sudskog sistema jako je značajna. Sudsko rasuđi-vanje i odlučivanje predstavlja značajan proces, naročito ako sudije nisu ograničene na puko sprovođenje i primenu prava, već mogu da utiču i na razvoj, odnosno kreiranje prava. Sudije moraju biti svesne svoje uloge kako u postupcima u kojima neposredno učestvuju, tako i uticaja koji njihov rad i odluke imaju na potencijalne učesnike u sudskim postupcima, ali i na efekte koje mogu da imaju u kreiranju sudske prakse.

S obzirom na to da parnični pos-tupak predstavlja pravni institut postavlja se pitanje razloga njegove ekonomske analize. Razloga za ekonomsku analizu parničnog postupka ima više, ali je jedan od značajnijih velika količina resursa koju oblast prava i sprovođenje parničnog postupka apsorbuju.

Ekonomska analiza parnice najrazvijenija je oblast ekonomske analize prava, koja se kao i sama ekonomska analiza razvila u SAD, zbog čega brojne aspekte analize karakterišu specifičnosti svojstvene precedentnom pravu. Ekonomskom analizom parničnog postupka i par-nice utvrđuju se efekti ponašanja parničnih stranaka i predlažu načini na koji se troškovi parnice mogu smanjiti. Pored toga, ekonomskom analizom parnice utvrđuje se zašto se pojedini sporovi rešavaju parnicom, dok se drugi okončavaju sklapanjem poravnanja. Utvrđivanjem faktora koji utiču na odluku strana u sporu da spor reše na jedan ili drugi način, ekonomska nauka nastoji da odgovori na pitanje koji to podsti-caji motivišu strane u sporu da prihvate jedan ili drugi način rešavanja spora. Osnovno pitanje od koga ekonomija u analizi pokretanja parnice polazi odnosi se na racionalnosti strana u sporu, njihove svesti o troškovima (kako direktnih, tako i indirektnih) koje pokretanje parničnog postupka uzrokuje, ali i rizika koji postupak sa sobom nosi. Pretpostavka racio-nalnosti podrazumeva da donosilac odluke ima stabilne i tranzitivne preferencije, da može da utvrdi troškove i koristi koje svaka od odluka donosi, i da napravi izbor koji omogućava ostvarivanje najveće koristi. Tranzitivnost prefe-rencija ukazuje na doslednost izbora donosioca odluka i njegovu racionalnost. (Begović i dr., 2008, 59)

Da bi pravna zaštita ispunila svoju svrhu, neophodno je da bude zakonita, istinita, pouzdana, ali i ekonomična. Ostvarivanje ekono-mične pravne zaštite podrazumeva ubrzanje postupaka i smanjenje njegove cene koštanja. Sistem koji može da pruži pravnu zaštitu uz ostvarivanje navedenih ciljeva predstavlja efikasan sistem. Ocena efiksanosti pravnog sistema vrši se primenom lako merljivih kriteri-juma efikasnosti, tj. utrošenom količinom novca i vremena. Pored ovih kriterijuma na kvalitet pravne zaštite značajno utiče i profesio-nalnost pojedinaca koji u ostva-rivanju pravne zaštite učestvuju. Problem na koji se kod ovog pokazatelja kvaliteta pravne zaštite nailazi jeste njegovo teško kvantitativno merenje i izraža-vanje. Sudski postupak podrazu-meva angažovanje pojedinaca (advokata, veštaka i sl.) čije angažovanje iziskuje značajna sredstva i utiče na nivo ukupnih troškova postupka.

Efikasan sistem pravne zaštite omogućava smanjenje količine resursa koje postupak naknade štete nastale kao posledica povreda prava angažuje. Angažovani re-sursi imaju oportunitetne troškove, što znači da se nihovom efikasnom primenom u drugim privrednim oblastima može uticati na porast društvenog blagostanja.

2.    Odluka o pokretanju parnice

Povreda prava predstavlja osnov zahteva za ostvarivanje njihove zaštite. Uzroci povreda subjek-tivnih prava mogu biti neslaganja, sukobi ili konflikti i štetni događaji.

Odluka i izbor načina na koji spor žele da reše određena je odnosom troškova i koristi koje strane u sporu očekuju.

Na odluku strana u sporu da pokrenu parnicu ili da problem reše nagodbom značajno utiče iznos parničnih troškova. Činjenica da parnični troškovi mogu da nadmaše očekivani iznos od presude, značajno može da utiče na odluku strana u sporu o upuštanju u parnicu. (Shavell, 2009, 404) Porast parničnih troškova smanjuje vero-vatnoću iniciranja parničnog postupka.

Pokretanje parničnog postupka određeno je i očekivanim koristima, odnosno vrednostima, koje u sudskoj zaštiti mogu da se ostvare. Strane u sporu donose odluku o rešavanju spora na jedan od mogućih načina na osnovu očeki-vanih vrednosti. Naime, analizom očekivanih vrednosti koje mogu da ostvare u parnici ili u procesu pregovaranja, strane u sporu biraju način koji im omogućava veću očekivanu vrednost od troškova koje učinjeni izbor stvara. Primena termina očekivana vrednost, ukazuje na to da se zbog neizvesnosti parnice ne može sa sigurnošću tvrditi ko će ostvariti pobedu u parnici, kao ni to koliki će troškovi postupka biti. Očekivana korist se može posmatrati kao novčani ili monetarni izraz (ili neka druga korist) koju pojedinci očekuju. Očekivana korisnost nekog izbora, odnosno nekog događaja, predstavlja sumu nivoa korisnosti različitih mogućih ishoda, pomno-ženih verovatnoćom da do njih dođe. (Begović i dr., 2008, 38 i 359)

U faktore koji utiču na izbor strana u sporu da spor reše na sudu ili da pristanu na poravnanje, utiče i percepcija verovatnoće pobede na suđenju od strane tužioca. Uve-renje strana u sporu da će ostvariti uspeh u parnici, a time i iznos koji od presude očekuje, povećava vero-vatnoću da će tužba biti podignuta. (Shavell, 2009, 388) Oštećeni pojedinci odluku o pokretanju postupka donose na osnovu informacija kojima raspolažu a kako informacije nisu savršene, odluka o podizanju tužbe zavisiće od optimizma ili pesimizma oštećenog u pogledu pobede na sudu. Neretko, zbog nesavršenosti informacija i prevelikog optimizma, tužilac pokreće postupak u kome je verovatnoća ostvarivanja uspeha mala što dovodi do povećanja broja sudskih postupaka i angažovanja resursa u ovoj oblasti. U tom smislu preventivnim delovanjem i boljom infromisanošću može se realno sagledati mogućnost uspeha u parnici i time smanjiti broj postupaka i količine angažovanih resursa. U slučaju kada obe strane imaju istu percepciju verovatnoće ostvarivanja uspeha tužioca u parnici, verovatnoća sklapanja poravnanja raste. (Shavell, 2009, 402-403)

Vrednost predmeta spora jedan je od značajnijih faktora koji opredeljuje srane u sporu da rešenje potraže na sudu. Porast visine iznosa koji je predmet spora, u uslovima kada ostale varijable u modelu ostaju iste, povećava verovatnoću odlaska na suđenje. U slučaju kada je iznos 20.000 evra, a razlika u uverenju 20%, očekivani ishod je 4.000 evra, što verovatno nije dovoljno da premaši troškove parnice, pa do odlaska na sud neće ni doći. Porast iznosa spora na 100.000 evra, pri istoj razlici o uverenju od 30%, tako da očekivani ishod sada iznosi 30.000 evra i znatno prevazilazi parnične troš-kove, uticaće na porast spremnosti strana u sporu da rešenje potraže na sudu. Veća vrednost predmeta spora očekivano utiče na povećanje iznosa očekivane presude, što povećava optimizam strana u sporu i njihovu rešenost da se upuste u parnicu (odnosno idu na suđenje), smanjujući mogućnost postizanja nagodbe.

Pored navedenih faktora kojim je determinisana odluka o pokretanju i vođenju postupka, neophodno je prilikom donošenja odluke o pokretanju postupka uzeti u obzir i procenjenu dužinu trajanja parnice. Procena da bi parnica mogla duže da potraje, smanjuje verovatnoću njenog pokretanja, i povećava verovatnoću postizanja nagodbe. Dužina trajanja parnice značajna je i sa aspekta diskontovanja vred-nosti koju očekuju suprotstavljene strane po okončanju spora. Činjenica da novac menja vrednost u vremenu, zahteva diskontovanje, odnosno svođenje buduće vrednosti presude na sadašnju vrednost. Diskontovanjem se omogućava poređenje, tako što se svaka buduća vrednost u određenom toku pret-vara u sadašnju. Diskontovanje se vrši po diskontnoj stopi, koja je odraz intertemporalnih preferen-cija pojedinaca. S obzirom na to da pojedinci više vrednuju sadašnju od buduće potrošnje stopa vremenskih preferencija uvek je pozitivna. (Begović i dr., 505 i dalje)

Odluku o načinu na koji će rešiti spor strane u sporu mogu doneti i kada je tužba već podignuta, odnosno sve do kraja parničnog postupka. Nakon podizanja tužbe, odnosno utuženja, strane u sporu donose odluku hoće li nastaviti sa parničnim postupkom u cilju ostvarivanja svojih prava, ili će pristati na nagodbu, odnosno poravnanje koje podrazumeva naknadu štete tužiocu od strane tuženog.

Kako bi odgovorila na pitanje zašto se pokreće parnični postupak i zahteva sudska zaštita ugroženih prava (iako postoji mogućnost postizanja nagodbe, koja po pravilu stvara manje troškove stranama u sporu), ekonomska analiza parnice razvila je ekonomske modele, kojima prati ponašanje parničnih stranaka u donošenju odluka o načinu rešavanja nastalog spora, i to model različitih uverenja o ishodu u parnici ili model opti-mizma i model asimetričnih informacija.

Model različitih uverenja (divergent beliefs model) strana u sporu o uspehu u parnici ili model opti-mizma. Na ponašanje oštećenog (tužioca) i počinioca štete (tuženog) u parnici utiče njihovo uverenje o uspehu, odnosno o pobedi u parnici. Ukoliko su uvereni u ostvarivanje pobede u parnici, mala je vero-vatnoća pronalaženja rešenja koje bi bilo prihvatljivo za obe strane. Model različitih uverenja daje jednostavno objašnjenje uzroka parnica, čija je polazna pretpo-stavka optimističan pristup strana o ishodu parnice. (Prescot, et. al., 2014,  703) Uverenja tužioca i tuženog o ishodu parnice, odnosno presude, mogu biti (često i jesu) različita. Ono što dovodi do parnice nije činjenica da se tužilac uzda u uspeh u parnici, nego činjenica da je uvereniji nego što bi trebalo da bude. (Shavell, 2009, 402) Uverenje tužioca u ostvarivanje uspeha u parnici ne znači da će do parnice zaista i doći.

Model optimizma, odnosno razli-čitih uverenja o verovatnoći uspeha tužioca i tuženog u parnici, ne ukazuje na to zašto stranke imaju različitu percepciju ishoda u par-nici. U cilju objašnjenja različitih percepcija o ishodu parnice razvijen je model asimetričnih informacija.

Model asimetričnih informacija . Odluku o odlasku na suđenje strane u sporu donose na osnovu uverenja o ishodu parnice koja su često različita. Razlog različitih uverenja o ishodu parnice, ali i izbor odluke o odlasku na suđenje ili prihvatanju poravnanja, često je zasnovan na informacijama kojima strane u sporu raspolažu. Svaka od strana u sporu raspolaže privatnim informacijama o štetnom događaju, na osnovu kojih donosi odluku o odlasku na suđenje. Činjenica da strane u sporu raspolažu različitim informacijama, dovodi do problema koji je poznat kao asimetrija informacija. Asimetrija informacija nastaje kada strane koje učestvuju u razmeni (sporu) nisu podjednako informisane o relevantnim stva-rima u vezi sa transakcijom (parnicom). (Begović i dr., 375-381)

3.    Privatni i društveni troškovi parničnog postupka

Na porast troškova parničnog postupka i količine resursa koja je angažovana utiče dužina njegovog trajanja. Naime, inertnost sudova, propusti u organizaciji suda, nepojavljivanje parničnih stranaka na ročišta i brojni drugi faktori koji utiču na brzinu ostvarivanja zaštite subjektivnih prava i naknade štete dovode do ponovnih povreda prava oštećenih, odnosno do povrede prava na suđenje u razumnom roku. Povreda prava na suđenje u razumnom roku najčešći je osnov za osuđujuće odluke Evropskog suda za ljudska prava donetim protiv naše zemlje. Ostvarivanje napretka u cilju skraćenja vremena trajanja postupaka za zaštitu ugro-ženih i povređenih prava podra-zumeva i zahteva promene u svim oblicima i nivoima vlasti. Brojni problemi koji su se nagomilavali i čija su se rešenja odlagala "stigla su na naplatu". Činjenica da se značajna sredstva izdvajaju za odštetu zbog nepoštovanja prava na suđenje u razumnom roku pokazuju da se na pronalaženje rešenja mora raditi više i brže. (Radović, 2008, 227-275) Suđenje u razumnom roku proklamovano је i predviđeno nacionalnim i među-narodnim zakonima. Činjenica da postupci naknade štete u našim sudovima traju dugo, uslovila je veliki broj slučajeva u kojima se oštećeni obraćaju Evropskom sudu za ljudska prava, u cilju ostvari-vanja prava na suđenje u razumnom roku. Podaci da u Srbiji krivični postupak u proseku traje 778 dana, postupci povodom radnih sporova prosečno 691 dan, a da je prosečna dužina parničnog postupka 616 dana, ukazuju na potrebu oštećenih za ostvarivanjem zaštite ugroženih prava pred Evropskim sudom za ljudska prava. Poređenja radi, krivični postupak u Engleskoj traje 168 dana, dok parnični postupak u proseku traje do 350 dana. Najduži parnični postupak u Srbiji trajao je 33 godine. Usvajanjem Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ("Službeni glasnik RS", br. 49/2015) i snažnijom intencijom zakonodavca u ovoj oblasti nastoji se da se postupak skrati i smanje troškovi koji su tim povodom nastali. Samo se u toku 2012. godine u 12 presuda koje su donete protiv Srbije, sedam odnosilo na suđenje u razumnom roku, za šta je naša država trebalo da plati 60.000 evra. Pored Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, u zakonodavstu RS i Zakonom o parničnom postupku iz 2011. godine učinjen je napor u cilju smanjenja trajanja postupaka, čime bi se predupredio broj tužbi koji se protiv Srbije podnosi pred Evropskim sudom za ljudska prava. Zakonodavac je izmenama ZPP u smislu uvođenja vremenskog okvira parnice, pove-ćanja koncentracije procesne građe, ali i izmenama u dostavljanju nastojao da smanji dužinu trajanja sudskog postupka i time predu-predi postupke pred Evropskim sudom za ljudska prava.

U cilju skraćenja vremena trajanja postupka, odnosno ostvarivanja prava stranaka na suđenje u razumnom roku, članom 10. ZPP predviđen je vremenski okvir , pod kojim se podrazumeva preliminarni plan raspravljanja koji određuje broj dana i rasporeda radnji na ročištima, ali i određivanje sudskih rokova. (Rakić-Vodinelić, 2011, 516) Zakonsko utvrđivanje vremen-skog okvira, odnosno vremenskog trajanja postupka stvara uslove za okončanje dugotrajnih parnica, čime se nivo troškova koje parnica uzrokuje može značajno smanjiti. Skraćenje dužine trajanja parnica, rešavanje starih predmeta kojima su naši sudovi opterećeni, ali i rigoroznija primena zakona mogu značajno uticati na efikasnost sudova i time na nivo društvenih troškova koje oblast zaštite prava uslovljava.

Na skraćenje parničnog postupka utiče organizacija rada suda i dobra pripremljenost za svaki od postupaka koji se pred sudom vodi. U cilju poboljšanja funkcionisanja pravosudnog sistema 2013. godine izrađena je Strategija za IKT (informaciono komunikacione tele-komunikacije), kojom su utvrđene oblasti u kojima je neophodna reforma, kako bi se poboljšala i unapredila primena IKT. Primena IKT doprinosi stvaranju uslova za primenu elektronske pošte u komunikaciji između suda i stranaka (koja bi se primenjivala u procesu dostavljanja poziva, podne-saka i drugih pošiljki strankama u sporu), a time i smanjenju troškova parničnog postupka i porastu efikasnosti u radu sudova. Dostavljanje podnesaka sudu u parničnom postupku elektronskom poštom punovažno je ako su ispunjeni uslovi koji su predviđeni Zakonom o parničnom postupku, Zakonom o elektronskom doku-mentu ("Sl. glasnik RS" br. 51/09) i Zakonom o elektronskom potpisu ("Sl. glasnik RS" br. 135/2004). Pored elektronske komunikacije između stranaka i komunikacije između stranaka i sudova, značajno je ukazati i na komunikaciju između sudova, uprave i drugih organa čije angažovanje priroda spora zahteva. Uspostavljanje elek-tronske komunikacije podrazumeva postojanje centralnog registra, ali i ureda koji će posredovati u dostavljanju odluka, zakazivanja ročišta i drugih radnji koje su postupkom predviđene. Za uspo-stavljanje elektronskog saobraćaja neophodno je da advokat u registru advokata naznači da je spreman da prima i dostavlja podneske elek-tronskim putem. (Salma, 2004, 129-138) Dobra komunikacija omo-gućava skraćenje vremena i bolju organizaciju postupka. Ako se poruka koja se šalje (lično, tele-fonom ili imejlom) ne shvati i ne razume na pravi način, zahtevaće nove razgovore i poruke, što vodi trošenju vremena i resursa, ali i usporava proces ostvarivanja prava.

Uspostavljanju elektronskog sao-braćaja i smanjenju troškova parničnog postupka koje bi se na taj način ostvarilo, može značajno doprineti digitalizacija na čijoj se primeni insistira i radi. Mogućnosti povećanja efikasnosti i kvaliteta pravosudnog sistema uvođenjem ePravosuđa su brojne. Razmenom u okviru Pravosudnog informacionog sistema (PIS) više od milion elektronskih upita zamenilo je najmanje dva miliona dopisa čime je ostvarena milionska ušteda.

Kao ideju i mogućnost skraćenja postupka pravnici navode tonsko snimanje suđenja. Naime, pri-menom programa koji glas pretvara u tekst omogućava se tačnost i brzina sprovođenja postupka čime se povećava njihova efikasnost. U tu svrhu predlog pravnika jesu izmene ZPP ali ZKP (Zakon o krivičnom postupku "Sl. Glasnik" br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014).

Značaj unapređenja pravosudnog sistema i povećanja efikasnosti u postupcima naknade štete više-struk je. Pored ušteda u resursima koji su u ovoj oblasti angažovani i stvaranja uslova za zaštitu povre-đenih ili ugroženih prava u razumnom roku, poseban značaj ima odnos države i pravosudnog sistema prema povređenima. Naime, ukoliko je pravosudni sistem efikasan i ukoliko se zaštita prava ostvaruje u predvidivom roku, kod povređenih se stvara utisak sigurnosti, ali i smanjuje osećaj da su zbog neefikasnosti sistema počinioci štete zaštićeni, a oštećeni dvostruko kažnjeni (činom nastanka štete, ali i zbog činjenice da ne ostvaruju adekvatnu nak-nadu ili je ne ostvaruju u razumnom roku).

Povećanje efikasnosti pravosuđa u Srbiji determinisano je zahtevima i preporukama koje je Srbija u pregovorima za pristupanje EU i Poglavlja 23 preuzela kao obavezu. Ispunjenjem zahteva stvorena je osnova za reformu pravosuđa. U procesu reforme i stvaranja uslova za povećanjem efikasnosti pravo-sudnog sistema ukazano je na neophodnost rešavanja starih predmeta, jer je u rešavanju novijih predmeta primetna povećana efikasnost. Pitanje efikasnosti pravosudnog sistema prepoznato je od strane EU kao jedno od značajnijih pitanja koje se pred Srbijom postavljaju.

Rešavanje pitanja efikasnosti pravosudnog sistema i ušteda koje se time mogu ostvariti nije ni lako ni jednostavno. Promenama koje su učinjene u cilju povećanja efikas-nosti pravosudnog sistema činjeni su napori da se skrati vreme trajanja postupka. Parnični pos-tupak po pravilu traje godinama, te se postupci koji su rešeni za tri godine smatraju brzo rešenim postupcima. Pored kapaciteta u smislu prostora i poboljšanja uslova rada sudija neophodno je povećati stručnu osposobljenost i kvalitet sudija, umesto uvođenja novih pravosudnih profesija. Promenama zakona i reformama pravosudnog sistema čine se napori kako bi se efikasnost sistema povećala. U praksi su pomaci jako mali, te se stiče utisak da dosadašnje promene nisu omogućile adekvatan napredak.

Zaključak

Insistiranje na efikasnosti parni-čnog postupka, kao i na donošenju pravičnih i zakonitih presuda, mora biti cilj pravne zaštite. Donošenje pravične i zakonite pre-sude bez obzira na dužinu trajanja postupka obesmišljava pravnu zaštitu. Isto tako, ubrzavanje postupka ne bi smelo da se odrazi na pravednost i zakonitost donete presude. Iako se smatra da su najčešći razlozi neefikasnosti pos-tupka zakonska rešenja, odnosno procesna regulativa, neophodno je da se prilikom utvrđivanja razloga neefikasnosti sistema sagledaju i društvene okolnosti u kojima se pravna zaštita ostvaruje. Razlozi neefikasnosti parničnog postupka posledica su i krize u kojoj je sistematski uvođena sudska vlast.

Angažovani resursi u parničnom postupku imaju svoje oportunitetne troškove. Naime, primenom resursa koje apsorbuje oblast prava i pravosuđa u drugim privrednim oblastima može se ostvariti porast društvenog blagostanja. Skra-ćenjem dužine trajanja postupka, odnosno povećanjem efikasnosti u ovoj oblasti može se ostvariti zaštita prava uz manje finansijsko iscrpljivanje parničnih stranaka, čime bi se nivo individualnog, a time i nivo društvenog blagostanja mogao da poveća.

Činjenica da sudski način reša-vanja spora iziskuje značajne troškove, kao i to da mogućnosti za povećanje efikasnosti u oblasti pravosuđa postoje, ukazuje na neophodnost angažovanja zakono-davca da definisanjem podsticaja utiče na sve učesnike u postupku, kako bi se ostvarili rezultati koji se ekonomski opravdani i društveno prihvatljivi.