Карактеристике тренера неопходне за успешно управљање тренажним процесом у кошарци (спорту)

Тренер управља тренажним процесом са циљем што успешнијег развијања (унапређивања) потенцијала (тзв. „талента“) спортисте. Могућност унапређивања релевантних карактеристика спортиста у одређеном спорту (нпр. кошарци) превасходно је везана за познавање свих фактора (тзв. „једначина спецификације успешности“) који на то (могу да) утичу. У средишту промишљања тренера (требало би да) је спортиста, што имплицира неопходност индивидуализације у раду, чија је супротност - рад базиран на принципу „прокрустове постеље“. Потребно је, осим мултидисциплинарног (оличеног у „једначини спецификације“), применити у што већој мери интер и трансдисциплинарни приступ (да се све више зна о све мањем). Када би обележја која одликују доброг тренера требало да се сведу на два, то би вероватно били: карактер (личност) и знање. Личност је наведена као примарна, јер је мање подложна промени (питање селектирања) од знања – које је потребно непрестано унапређивати. Неопходан (али не и довољан) услов везан је за стицање формалног образовања – оличеног у оптималном контигенту релевантних и међусобно повезаних информација. Циљ је да се омогући прелазак на критичко (па и критизерско, тј. условно речено: дедуктивно-аналитичко) промишљање, уместо много чешће коришћеног („занатског“ индуктивно-синтетичког) приступа: „како су мене учили“. Све то би требало да доведе до промене парадигме да је довољно да тренер ради „најбоље што може“, већ да је потребно да ради: најбоље што се може. Остваривост тога је везана за непрестано улагање напора тренера у сопствено развијање. Стицање свести о сопственом незнању (постављањем питања: зашто мислим о томе тако?) био би неопходан први, најтежи и најважнији корак ка стицању знања, неопходног за стварање тренерске филозофије и успешног тренера.