Kriza životne sredine kao problematika ljudskih prava i ekološke svesti

REZIME: Ideja o zaštiti ljudskih prava prošla je dugi hod kroz istoriju – od antičkih vremena u svom inicijalnom obliku preko buržoaskog perioda u kojem je ideja u potpunosti razvijena, sve do dvadesetog veka u kojem je doživela svoju ekspanziju i internacionalizaciju. Svaka država mora pre-duzeti sve što je u njenoj moći da izgradi takav pravni poredak koji će omogućiti ostvarivanje i valjane mehanizme zaštite ljudskih prava. Intre-resantna tema savremenog društva je zdrava životna sredina i ekološka kriza, a u svetlu takve kontemplacije možemo na površinu izvući i pitanje odnosa države prema životnoj sredini i pravo pojedinca da živi u zdravom okruženju. Sa druge strane, društva se između sebe razlikuju s obzirom na razvijenost građanske svesti, edukovanosti i upoznatosti samih građana o tome da je životna sredina zaštićena i pravima koja iz takvog afirmativnog odnosa (građanskopravnog, ustavnopravnog i krivičnopravnog) prema životnoj sredini proizilaze. U radu su prikazani osnovni dokumenti kojima se garantuju ljudska prava, a među njima i pravo na zdravu životnu sredinu, osvrt na stanje u ovoj oblasti u našem ekonomsko-pravnom sistemu, te ekološka odgovornost društva prema životnoj sredini i ekonomske koordinate, kao i elementi koji jasno ukazuju da postoji ozbiljna kriza ekoloških prava i životne sredine uopšte.

Ključne reči: ljudska prava, životna sredina, ekološka odgovornost, kriza životne sredine

Uvod

Savremeno društvo suočava se sa velikim ekološkim problemima u poslednjih deset godina. Problem ispuštanja zagađujućih gasova uticao je na nastanak rupa na ozonskom omotaču i globalnog zagrevanja, a time i na klimatske promene koje danas uveliko pokazuju sve negativne po-sledice po životnu sredinu. Isto tako, rast cena radne snage, energenata za pokretanje proizvodnih pogona, poreskih obaveza i ekoloških propisa u razvijenim zemljama podstaklo je transnacionalane kompanije da izvoze svoj kapital u manje i nerazvijene zemlje. U tim državama koje vape za kapitalom, proizvodnja se danas obavlja u nekontrolisanim uslovima i prouzrokuje takođe velika zagađenja.1 Degradacija životne sredine i svi negativni štetni efekti šire se kroz svaku državu. Ovi i slični argumenti ukazuju na to da postoji ozbiljan problem u životnoj sredini, koji bi mogao dobiti epitet kriznog.

Razmatranje krize životne sredine sa svojim negativnim efektima dovodi do pitanja o posledicama po čoveka, njegovo zdravlje i uslove života. Zagađen vazduh, voda, zemljište i hrana, pojava novih bolesti, ratova i siromaštva, nejednak razvoj i raspodela između bogatih i siromašnih upućuje na probleme koji dotiču osnovna ljudska prava, kao što su pravo na život, pravo na zdravu životnu sredinu, pravo na hranu.

Na osnovu iznetog, potrebno je razmotriti problematiku ljudskih prava (a među njima prava na zdravu životnu sredinu) u korelaciji sa nastalim promenama i krizom životne sredine.

Pravo životne sredine kao nova grana prava

Problematika pravne zaštite životne sredine u Evropi je tek sedamdesetih godina XX veka izašla iz nerazvijenog i nesistematizovanog oblika u jedan integralni koncept, a do tada je ova materija izučavana parcijalno u okviru tradicionalnih pravnih disciplina. Na taj način se počela konstitui-sati nova grana prava. Na početku je ova nova grana prava bila zasnovana na tzv. antropocentričnom konceptu koji se temelji na ideji da svaki čovek ima pravo da živi u zdravoj životnoj sredini, ali je ovaj koncept pretrpeo kritike i u novije vreme se razvija tzv. ekocentrični koncept. Kritika antro-pocentričnog principa zasnovana je na činjenici da se pokazalo da zaštita okruženja zavisi od pojedinca odnosno od toga da li će neko od građana zahtevati preduzimanje određenih mera. Novi, ekocentrični koncept, zasniva se na ideji da određena dobra u čovekovom okruženju moraju uživati poseban režim i uživati pravnu zaštitu nezavisno od čovekovog prava na zdravu životnu sredinu.2

Štokholmska deklaracija , odnosno Deklaracija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini iz 1972. 3 godine uvodi pojam prava na zdravu životnu sredinu, a istom prilikom doneta je i odluka o osnivanju centralne Agencije – UNEP⁴ Ujedinjenih nacija koji bi se bavio problemom zaštite životne sredine i koordinacijom aktivnosti na ovom polju. Na početku je potrebno postaviti ispravne temelje u analizi ovih akutnih pitanja. Iako je zdravu životnu sredinu teško definisati, sa pravnog aspekta relevantna je definicija koju sadrži „Konvencija Saveta Evrope⁵ o građanskoj odgovornosti za štetu nastalu aktivnostima opasnim po životnu sredinu” iz 1993. godine⁶, ali je neophodno istaći da još uvek ne postoji međunarodni instrument koji obuhvatno reguliše njenu zaštitu.

Postavlja se pitanje da li se može ustanoviti pravo na zdravu životnu sredinu, zajemčeno svakom čoveku. „Pravima solidarnosti” ili u pravnoj nauci poznatim i kao pravima treće generacije mnogi osporavaju kvalitet ljudskih prava jer ističu da se ne mogu ostvariti za kratko vreme s obzirom da su sredstva za njihovo ostvarivanje vrlo ograničena i zavise od stepena ekonomske razvijenosti države. Izdvajanje od bruto domaćeg proizvoda (BDP) predstavlja najaznačajniji pokazatelj i meru na osnovu koje se može utvrditi koliko jedna zemlja ulaže u zaštitu životne sredine i održivi razvoj. Npr. izdvajanje za zaštitu životne sredine iz BDP Srbije iznosilo je:7

2001 – 2005:         0,3 % BDP

2008               0,4 % BDP

Projekcija za 2014      1,5 % BDP

Projekcija za 2017     2,5 % BDP

Izdvajanje od svega 0,3% BDP veoma je nisko i upućuje na to da je neophodno kreirati dodatne izvore finansiranja, međutim planirane vred-nosti za 2014. – 2017. dostižu vrednosti BDP koje ostale zemlje iz regio-na, sadašnje članice EU, odvajaju za održivi razvoj (obrazovanje, zaštita životne sredine, istraživanje i razvoj i sl.). Naravno, mogu se očekivati i određene korekcije u skladu sa privrednim i ekonomskim rastom (padom) zemlje, što će uticati na promene ulaganja u zaštitu životne sredine.

Iako su način zaštite, objekat zaštite, nosioci zaštite i ko se stara o njihovoj zaštiti drugačiji od građanskih i političkih prava smatra se da je ispravan stav Komiteta Ujedinjenih nacija za ekonomska, socijalna i kulturna prava8 da nesumnjivo postoji neophodnost u aktivnostima država na polju preduzimanja svih koraka do svojih maksimuma da bi se u budućnosti obezbedilo ovo pravo.9 Na taj način je primarna pažnja sa pitanja definicije i sadržine prava na životnu sredinu preusmerena na pitanje zaštite prava na život u zdravoj životnoj sredini. Pitanje sadržine zamenjenjeno je pitanjem procedure. Proceduralni aspekt prava na život u zdravoj životnoj sredini taksativno čine: pristup informacijama o životnoj sredini, učestvovanje u donošenju odluka koje se tiču životne sredine, pravo da se preispituju odluke koje se tiču životne sredine.10

Ovaj momenat je posebno ojačan usvajanjem Arhuske konvencije11 iz 1998. godine u okviru Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu

(UNECE), koja je stupila na snagu oktobra 2001. godine a na osnovu koje se uređuje učešće javnosti u pitanjima koja se tiču prava na zdravu životnu sredinu. Arhuskom konvencijom se definišu obaveza i prava strana ugo-vornica prema javnosti, i po prvi put se ističe da se, pravo osobe da živi u zdravoj životnoj sredini koja odgovara njenom zdravlju i blagostanju, svrstava u katalog osnovnih ljudskih prava.

Za pitanja vezana za usklađenost sa Arhuskom konvencijom, nadležan je Komitet za usaglašavanje12, koji se bavi pitanjima usklađenosti sa odredbama Konvencije, daje preporuke, priprema izveštaje o implementaciji odredbi Konvencije, na zahtev ugovornih strana, zatim, prati, procenjuje i olakšava implementaciju u skladu sa članom 10, stavom 2, Konvencije, a koji se odnosi na kontinuirano praćenje primene ovog međunarodno-pravnog instrumenta.13

Arhuska konvencija sadrži 3 grupe pravila koja se odnose na: 1.) prava građana na dostupnost informacijama; 2.) prava građana da učestvuju u donošenju odluka o životnoj sredini; 3.) pristup pravosuđu u slučaju da su prethodna dva prava narušena (pravna zaštita).14

Pravo na zdravu životnu sredinu u konvencijama o ljudskim pravima

Relevantni međunarodnopravni dokumenti kojima se garantuju ljudska prava u većini slučajeva ne sadrže norme kojima se pominje pravo na zdravu životnu sredinu, a ako i sadrže predstavljaju izuzetak.15 Dva dokumenta regionalnog karaktera, „Afrička povelja o ljudskim pravima i pravima naroda”16 i „San Salvadorski protokol uz Američku povelju o ljudskim pravima”17 garantuju pravo na zdravu životnu sredinu.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava18 ne pominje pravo na život u zdravoj životnoj sredini, ali je Evropski sud za ljudska prava čija je jurisdikcija ustanovljena za povrede prava iz konvencije svojom praksom, posredno priznao značaj ovog prava na način da je različite aspekte zaštite životne sredine doveo u korelaciju sa drugim pravima iz Konvencije. Praksa Suda za ljudska prava je pretrpela značajne promene od prvih predstavki koje su se odnosile na životnu sredinu ovom sudu pa do danas. Danas je praksa ovog suda ustanovljena u oblasti indirektne zaštite životne sredine (uglavnom se to čini posrednim tumačenjem prava na porodičan život iz člana 8. Povelje i prava na slobodno uživanje imovine iz člana 1. Protokola 1.)

Potrebno je naglasiti da su nacionalni pravni sistemi uvek dužni da prvi pruže odgovarajuću pravnu zaštitu te je stoga uloga Evropskog suda za ljudska prva supsidijerna. U svetlu ove činjenice ističemo da je u narednom periodu moguće očekivati mnogobrojne predstavke protiv Republike Srbije zbog povreda zajemčenih prava posredno izazvanih povredom prava na život u zdravoj životnoj sredini.

Republika Srbija i acquis communitaire u oblasti životne sredine

Ratifikacijom Sporazuma o asocijaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, Republika Srbija se obavezala da uskladi svoje propise sa pravom Evropske unije. Reforma propisa u oblasti zaštite životne sredine Republike Srbije započeta je usvajanjem Zakona o zaštiti životne sredine iz 2004. godine19, Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu20, Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu21 i Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine22.

Nacionalna strategija Srbije za pridruživanje Srbije i Crne Gore EU iz juna 2005. predstavlja prvi dokument kojim su predviđene buduće aktivnosti Vlade Republike Srbije u oblasti zaštite životne sredine. Nacionalnim planom za integraciju Srbije u EU predviđaju se ciljevi (kako srednjeročni tako i kratkoročni) u oblasti životne sredine koji su usmereni na usklađivanje prava sa acquis communitaire-om. Političku odgovornost za neadekvatno sprovođenje toliko potrebne reforme u oblasti životne sredine, na prvom mestu snosi Narodna skupština Republike Srbije.

S obzirom da je ustavotvorac zagarantovao pravo na zdravu životnu sredinu, trebala bi ozbiljnije shvatiti problem zaštite životne sredine i uop-šte ekološke krize.23 Zaštita prava životne sredine kao jednog od osnovnih i individualnih ustavnih prava građana ostvaruje se u dva vida – u unutrašnjem pravu i pred međunarodnim pravom. Zaštita prava na zdravu životnu sredinu u okviru unutrašnjeg prava uključuje nekoliko oblika zaštite zavisno od toga koji organi odlučuju o zaštiti prava. U unutrašnjem pravu u zaštiti učestvuju organi uprave, sudska zaštita kao primarni vid zaštite individualnih prava, ustavno sudska zaštita kao vid neposredne zaštite individualnih prava i zaštitu koju pruža ombudsman.24

Jedan od najznačajnijih elemenata koji dovode do podizanja ekološke svesti u Srbiji, strategijskog koncepta razvoja održive privrede i ekonomije te samim tim i jačanja prava na zdravu životnu sredinu je Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije. Trenutni Nacrt strategije de-finiše održivi razvoj kao ciljno-orijentisan, dugoročan (kontinuiran), sveobuhvatan i sinergetski proces koji utiče na sve aspekte života (ekonomski, socijalni, ekološki i institucionalni) na svim nivoima. Održivi razvoj je orijentisan na izradu modela koji na kvalitetan način zadovoljavaju dru-štveno-ekonomske potrebe i interese građana, a istovremeno eliminišu ili značajno smanjuju uticaje koji predstavljaju pretnju ili štetu po životnu sredinu i prirodne resurse.25 Dugoročni koncept održivog razvoja podra-zumeva stalni ekonomski rast, ali takav koji osim ekonomske efikasnosti i tehnološkog napretka, većeg učešća čistijih tehnologija i inovativnosti celog društva i društveno odgovornog poslovanja, obezbeđuje smanjenje siromaštva, dugoročno bolje korišćenje resursa, unapređenje zdravstvenih uslova i kvaliteta života i smanjenje nivoa zagađenja na nivo koji mogu da izdrže činioci životne sredine, sprečavanje budućih zagađenja i očuvanje biodiverziteta.26

Slika 1. Tri stuba održivog razvoja u Republici Srbiji

Izvor: Nacionalna strategija održivog razvoja, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2008, str. 6 (2011, Februar 01) download/

Iz definicije navedene u Strategiji vidi se da će cilj održivog razvoja biti da dovede do ravnoteže tri ključna faktora, odnosno tri stuba održivog razvoja, prikazana na slici 1: održivog ekonomskog rasta, održivog razvoja društva i zaštite životne sredine spajajući ih u jednu celinu podržanu odgovarajućim institucionalnim okvirom. Na taj način, uljučujući i razmatrajući odnose društva i životne sredine, podržanih jakim institucionalnim okvirima (zakonima, podzakonskim propisima, institucijama,…) povezuje se održivi razvoj sa ljudskim pravima, odnosno ekološka prava kao sastavni i nerazdvojni element garantovanih ljudskih prava.

Kriza životne sredine i instrumenti zaštite životne sredine u Republici Srbiji

Globalizacija kapitala, enorman ekonomski rast i razvoj pojedinih zemalja, siromaštvo i ratovi u zemljama tzv. trećeg sveta prouzrokovali su degradaciju životne sredine i pad kvaliteta života ljudske populacije uop-šte. Ono što se dešava društvima u tranziciji ali i državama razvijene ekonomije, je suprotstavljanje ekonomskog napretka i zaštite životne sredine. Zakonom o zaštiti životne sredine27 posvećena je posebna pažnja po pitanju zagađivanja životne sredine, odgovornosti zagađivača i naknadi koju je dužan da učini i upućuje na shodnu primenu Zakona o obligacionim od-nosima28 u postupcima naknade štete za sve slučajeve koji nisu predviđeni Zakonom o zaštiti životne sredine. Zakon o obligacionim odnosima sadrži pravni osnov za podizanje tzv. ekološke tužbe u situacijama kada postoji potreba za zaštitom od izvora opasnosti, koji preti neodređenom broju lica (ovom tužbom se štite različiti interesi a interes zaštite životne sredine je samo jedan od njih), a tužbu može da podnese svako lice, bilo da mu preti neposredna opasnost ili da je podnosi u ime onoga kome opasnost preti.

Ovo predstavlja tzv. građanskopravnu zaštitu životne sredine ali naš pravni sistem poznaje i krivična dela protiv životne sredine, inkriminisana Krivičnim zakonikom Republike Srbije29.Krivična dela protiv životne sredine predstavljaju protivpravna, društveno opasna ponašanja pojedinaca upravljena protiv životne sredine, a za koje je zakonom predviđena krivična sankcija. Objekat ovih delikata, koji predstavljaju ekološka krivična dela, je čovekova zdrava životna sredina sa jedne strane a sa druge strane osnovno ljudsko pravo – pravo na zdravu životnu sredinu. Krivičnopravna zaštita je predviđena i drugim zakonima poput Zakona o zaštiti životne sredine i Zakona o vodama30. Krivična dela protiv životne sredine predviđena krivičnim zakonikom obuhvataju 18 krivičnih dela31 a za najteže oblike krivičnih dela protiv zdravlja ljudi predviđena je kazna zatvora u trajanju od 12 godina. Propise kojima se štiti životna sredina, a koji postoje u našem pravnom sistemu, moguće je podeliti u tri grupe (krivično-pravni propisi, privrednopravni propisi i prekršajni propisi)32. Orijentacija društva treba da bude usmerena strožijoj kaznenoj politici, respektovanju stručnjaka iz ovih oblasti koji bi posvećenim radom stekli reputaciju pouzdanih veštaka, te monitoring stanja životne sredine u Srbiji i naravno, da kao temelj i kohezivni faktor, ekonomski stručnjaci ponude pravi modus za iznalaženje optimalne mere između ekonomskog razvitka i prava na zdravu životnu sredinu.33

Kao potvrdu trenutno lošeg stanja u kojem se nalazi Republika Srbija, u kontekstu prethodno rečenog o društvima u tranziciji i ekološkoj krizi, možemo navesti istraživanje koje je obavio britanski časopis „ Economist Inteligence Unit ”, a na osnovu prethodno precizno determinisanih kri-terijuma kojima se može okarakterisati „najekološkiji” grad u Evropi. Kriterijumi kojima su se inicijatori i izvršioci istraživanja vodili bili su emisija ugljen dioksida, ekološka svest žitelja, kvalitet vazduha, uklanjanje otpada, a epitet najzelenijih poneli su skandinavski gradovi Oslo, Kopenhagen, Stokholm. Primetno je da među „zelenim” gradovima nema gradova bivših komunističkih zemalja.

Zaključak

Zagađena životna sredina i apeli velikih svetskih organizacija, u pravcu zaštite preostalih prirodnih resursa jesu stvarnost u kojoj se nalazi sa-vremeni čovek. Zagađenje i degradacija su dostigli nivo na kojem se može koristiti izraz „kriza životne sredine”. Prezentovani dokumenti i zakoni kojima se garantuju ekološka prava i pravo na zdravu životnu sredinu kao deo treće generacije ljudskih prava predstavljaju tek mali deo odgovora na problematiku ekoloških a time i ljudskih prava. Pristup problemu podra-zumeva mnogo drugih aspekata, kao na primer, nastanak sasvim novog društvenog konteksta čime se stvara prostor za uzajamno približavanje čo-veka i prirode, ali i čoveka čoveku.34 Da bi se problemu ekološke krize, po-smatrane kroz prizmu ljudskih prava, pristupilo još primerenije, potrebno je skrenuti pažnju na jedan poseban momenat, a to je edukativni aspekt. Sve više se ističe da je ekološku svest moguće izgraditi adekvatnom edu-kacijom.35 Ukoliko se u našem društvu podigne svest građana i samim tim istakne činjenica da osim kolektivne postoji nesumnjivo i individualna ekološka odgovornost, moguće je očekivati ekološki napredak u svim segmentima, a samim tim i poštovanje ekoloških ljudskih prava.

Nina Arsić

Teaching assistant, Higher School of Professional Business Studies, University of Novi Sad

Jelena Matijašević

The assistant at the Department of the Criminal Law and the assistant of the manager as well as the coordinator of the Educational Centre ans specialized courses, The Faculty of Law, University Business Academy

Nemanja Berber

Teaching assistant, The University of Novi Sad

Environmental Crisis as a state of Human rights and Environmental awareness