Квалитет живота у сенци медија

Датум прихватања чланка: 08.02.2018.

Радивоје Петровић

1.    УВОД1

Просечан српски гледалац телевизије, који је до пре неколико година био светски рекордер са својих просечно проведених 302 минута дневно пред ТВ екраном, кад је реч о квалитету живота више верује свом телевизору него – себи. У складу са често цитираним ставом да „морате бити обавештени да бисте знали у каквом свету живите“ слику тог истог света већ одавно креирају медији, а да несрећа буде већа, врло брзо та слика постаје реалност. Медијска слика света, па и нашег сопственог живота, лишена за ову прилику свих свакодневних мука и вештина преживљавања, увукла се у доживљај сопственог идентитета сваког од нас. У складу са тим комотно би се могло рећи: „Реци ми шта читаш, слушаш и гледаш, па ћу ти рећи како живиш и какав ти је квалитет живота“.

Медији су давно напустили здрав журналистички приступ по коме „што је више живота у новинама, то је више новина у животу“, замењујући га већ деценијама агресивно присутним пропагандним медијским моделом глобализма, који су Едвард Херман и Ноам Чомски разобличили као једну од највећих манипулативних технологија савремене индустрије свести. У таквој транзицији од реалног живота у медијима није остало готово ништа, а грађанин појединац постао је покусни потрошачки кунић који на питање какав му је квалитет живота мора претходно да одгледа Други дневник Јавног сервиса РТС-а, будући да је то информативна емисија која има највише утицаја на свест грађана, па ће тек онда уследити одговор.

Треба ли посебно доказивати колико је домаћа медијска слика квалитета живота већине овдашњих људи у раскораку са оним што у осиромашеној и кризама, ратовима и лошим политичким потезима уздрманој Србији значи – преживљавати. Управо то је права реч за реалан квалитет живота огромне већине становништва данас, иако нам свакодневна саопштења званичника, државних институција и политичких лидера личе на, афористички речено, „утеривање оптимизма у кости“. Већ дуго времена уназад смо сведоци јавних уверавања са највиших званичних места како нам врло брзо следи невиђен опоравак привреде и друштва, историјски велике пензије и плате, рекордно смањење незапослености и тако редом. Новине и програми електронских медија пуни су таквих вести, а обичан свет остаје у чуду и збуњен.

Насупрот том ружичастом приступу припадника владајуће политичке елите налази се сурова реалност у коме је стање ствари са квалитетом живота следеће:

1        Рад је излаган на Конференцији „Спорт, здравље, животна средина“, 24.11.2017. у Београду

Спорт и бизнис, 4

„Србија је заузела последње 80. место на листи најбољих земаља по квалитету живота, коју је објавио амерички портал US News and World Report . Рангирање ‘Најбоље земље’ извршено је на основу девет категорија, а у свакој од тих категорија налазило се више атрибута помоћу којих су испитаници оценили сваку од 80 земаља. Истраживањем су испитана 21.372 појединца из 36 земаља, међу којима је око 12.400 припадало –’информисаној елити’, а око 6.500 пословним руководиоцима. Прво место на листи заузела је Швајцарска, а потом следе Kанада, Велика Британија, Немачка и Јапан. Међу првих десет земаља налазе се и Шведска, САД, Аустралија, Француска и Норвешка.

Од земаља региона, најбоље је пласирана Хрватска на 49. месту, док је Словенија на 53. месту, Румунија на 58. и Бугарска на 63. Kина је на 20. месту, а Русија на 27. месту. Србија је на 71. месту у категорији квалитет живота, која обухвата развијено тржиште рада, политичку и економску стабилност, добар здравствени и образовни систем и друго.“2

Такав драстичан раскорак између онога што су факти о квалитету живота, на једној, и медијске представе о томе, на другој страни, могућ је захваљујући основним карактеристикама примењиваног пропагандног медијског модела глобализма:

• •    прво, реч је о системској пристрасности медија, чије информације намењене јавности помажу одржавању некритичког status quo-а;

• •    друго, интерес капитала је постао основни параметар разграничења између онога што би медији требало да буду и онога што стварно јесу; и

• •    треће, медији су усмеравани недемократским циљевима, а свака критика се већ у повоју искључује из јавности, или максимално маргинализује [1].

3.    ИСТРАЖИВАЊЕ КВАЛИТЕТА ЖИВОТА

Томе на руку иду тзв. филтери кроз које мора да се пропусти свака вест: власништво над медијима, утицај оглашивача, извори информација, организовани прикривени притисци и некада антикомунизам, а данас рат против тероризма, или у најновије доба, поново страх од Русије. На тај начин вести постају пропагандне поруке.

Феномен медијски искривљене слике стварности посебно је занимљив са психолошког и комуниколошког становишта управо на терену квалитета живота, јер је на том терену појединац и учесник и сведок сопственог живота, живи оно што му медији тумаче, али ипак некако његову свест пре окупира тумачење него живот. Да бисмо објаснили тај феномен није на одмет видети шта би све у нашим домаћим условима ушло у инвентар онога што чини квалитет живота, a што се у српским условима најчешће одсликава кроз медијску слику – сиромаштва и социјалног искључења одређених друштвених група.

Радивоје Петровић

Полазећи од приступа Европске фондације за побољшање услова живота и рада, која је пре нешто више од пет година остварила истраживање „Квалитет живота у Европи у земљама проширења“, обухватајући тадашњих седам држава кандидата за ЕУ, процена квалитета живота могућа је на основу следећих параметара: осећаја субјективног благостања, у шта спадају задовољство животом, срећа и оптимизам, потом здравље и ментално благостање, животни стандард, баланс између пословног и приватног живота, доступност јавних служби, поверење, напетост и социјална искљученост.

Већ и овлаш поглед на ове параметре који пресудно утичу на квалитет живота сваког појединца сугерише нам да се већином њих медији не баве, или када то и чине не третирају их на адекватан начин. Пођимо од онога што је налаз оваквог једног комплексног истраживања:

• •    Осећај субјективног благостања за грађане Србије је, према овом истраживању, на веома ниском нивоу и у рангу седам испитиваних земаља налази се на претпоследњем месту – иза Албаније, или на скали од 10 на нивоу 6,3. Са тим су најтешње повезани здравље, приходи, незапосленост и узраст.

• •    Србија има најнижи степен задовољства сопственим здрављем од свих седам анкетираних земаља које нису чланице ЕУ (Хрватска, у то време, БЈРМ, Исланд, Косово, Црна Гора, Србија и Турска).

• •    Индекс менталног благостања Светске здравствене организације WHO-5 у Србији износи 54 што је најнижи забележени резултат од укупно 34 анкетиране земље, укључујући чланице ЕУ и седам држава које још нису ушле у ову асоцијацију.

• •    Кад је реч о животном стандарду, Србија је на претпоследњем месту од све 34 анкетиране земље. Индекс беде, мера која даје општи преглед сабирајући стопу незапосленост и стопу инфлације налази се међу највишим у 34 земље, износи 30,3 и једино је био већи на Космету – 52,3 и БЈРМ – 35,9. Око 31 одсто Срба има тешкоће да састави крај с крајем, што је према овом показатељу сврстава у доњу трећину анкетираних земаља. Онима старости 50 – 64 је најтеже да саставе крај с крајем.

• •    Србија има највећи проценат становништва – 80 одсто, који доживљава сукоб на релацији посао – приватан живот од свих земаља у којима је извршено испитивање. У Србији постоји релативно велики проценат – 49 одсто радно способних жена које нису део радне снаге.

• •    Најнижу оцену у Србији добиле су социјалне службе које се заснивају на социјалним давањима, попут социјалног становања и државних пензија. Становништво пред пензијом – 50-64 године је

Спорт и бизнис, 4

најкритичније, а реч је о истој старосној групи која има тешкоће да састави крај с крајем.

• •    Оно што изгледа да има већи утицај у Србији јесу изузетно тешки услови живота, који имају негативан утицај на поверење: поверење у Владу у Србији је значајно ниже од просека у ЕУ, а најниже од седам земаља проширења; поверење у националне парламент и локалне власти је такође мало. Степен поверења високо је повезан са перцепцијом корупције у јавним институцијама. „У Европској Унији коефицијент корелације износи 0,86, док индекс перцепције корупције износи за Србију 3,9, при чему је 0 – висок степен, а 10 – нема корпуције“ [2].

4.    ИСКРИВЉЕНА МЕДИЈСКА СЛИКА

Занимљив је налаз из овог истраживања, према коме „у земљама са ниским поверењем у владине институције на штампане медије се гледа као на противтежу недостатку транспарентности и из тог разлога је могуће да им се више верује“. Истовремено о степену заоштрености социјалног конфликта говори и други податак – „68 одсто најрањивије групе тврди да између богатих и сиромашних постоји велика напетост“.

Каква је медијска слика овакве социјалне ситуације у Србији показују истраживања и подаци о медијском дискурсу сиромаштва у Србији из тог времена3, при чему је квалитет живота сужен на знатно мањи број параметара, истичући у први план управо оне који на најдрастичнији начин говоре у прилог тврдњама да је српско друштво све сиромашније, а да то не само што не добија адекватан одраз у медијима, већ се на директан или посредан начин претвара у скривање сиромаштва драстичном пропагандом.

Сиромаштво, као средишња тема овог истраживачког пројекта, један је од највећих и највидљивијих проблема сваког друштва у транзицији па тако и нашег. „У Србији је сиромаштво дефинисано као вишедимензионални проблем који, поред недовољних прихода за задовољење животних потреба, подразумева и немогућност запошљавања, неодговарајуће стамбене услове и неадекватан приступ социјалној заштити, здравственим, образовним и комуналним услугама”.4

Према наводим а руководиоца истраживања, „број

Радивоје Петровић оних који живе испод линије сиромаштва у Србији је 560.000 и креће се до готово 700.000 грађана. Међутим изразито је велики број оних који су на самој граници али се њихова свакодневица нимало не разликује од оне коју живе они испод линије сиромаштва“ [3].

Општи поглед на медијску слику сиромаштва, које је друго име за квалитет живота доброг дела становништва, огледа се у следећем [3]:

• •    Новинари када извештавају о сиромаштву за саговорнике чешће бирају представнике власти, док их не занима мишљење директно угрожених грађана, што говори о наставку тренда подилажења потребама државних, покрајинских и локалних званичника, а што није у складу са независношћу медија.

• •    Приметно је да у посматраном корпусу скоро да не постоји медијска иницијатива већ је тема сиромаштва наметнута, јер се углавном извештава са псеудодогађаја или се прати активност неког од владајућих политичара.

• •    У текстовима се ретко наводи узрок сиромаштва, а готово никад решење тог проблема.

• •    Тема сиромаштво се од укупно 249 анализираних текстова у главном фокусу налази у 99, што чини 40 одсто, док се у више од половине (127 текстова) налази као једна од више тема.

5.    БЕЗ НОВИНАРСКЕ ИНИЦИЈАТИВЕ

Дакле, главни субјекти новинарских прича о сиромаштву су државни органи и институције у 42 одсто случајева, невладине организације у 5 одсто, стручњаци и научне институције у 1 одсто док сами сиромашни и социјално искључени добијају главну улогу у 35 одсто случајева. „Та улога додељује им се углавном у текстовима који припадају редистрибуционистичком дискурсу, тј. у онима у којима синдикати артикулишу своје захтеве према држави“ [4]. При томе, представницима државних установа које се директно или индиректно баве проблемом сиромаштва – социјална заштита, здравство, образовање – даје се тек мали медијски простор и они се појављују у свега 7 одсто случајева.

У том контексту посебно занимљиви постају налази који се односе на телевизијске прилоге и информације посвећене овом проблему. Посматрано у целини, теми сиромаштва у централним информативним емисијама на седам ТВ канала у Србији, који су били предмет истраживања, у просеку је било посвећено само 9 одсто простора. „Разлог за веома малу заступљеност може се приписати чињеници да су тих дана на дневном реду као приоритети свих медија били други догађаји (немири поводом одржавања прве геј параде Србији и инциденти српских фудбалских навијача у Италији) који су својом драматичношћу привлачили много већу пажњу, али и општој (не) заинтересованости посматраних телевизија да се

Спорт и бизнис, 4

баве проблематиком сиромаштва“, закључује аутор овог дела истраживања [5].

На који начин ТВ канали то раде? Најзаступљенији од жанрова су извештаји – 60 одсто, са догађаја, чији поводи су или актуелни – 77 одсто, или је реч о псеудо догађајима – 17 одсто. Медијска иницијатива јавља се у готово занемарљивом проценту и износи свега 6 одсто, што указује да су и тематски прилози,тзв ТВ пакети, били пласирани као реакције на дневне догађаје, а не као медијски инициране анализе, које су покретале нека важна питања и отварале полемике о проблему сиромаштва. „Kада се ради о тако озбиљном проблему као што је сиромаштво и социјална искљученост, медији би морали показати виши степен друштвене свести, што се огледа у медијској иницијативи, која подстиче конзументе информација на активизам. Осим грађана медији имају велики утицај на доносиоце политичких и социјалних одлука, а управо се медијском иницијативом може постићи притисак да власти не доносе одлуке које ће утицати на повећање сиромаштва“ [6].

Конкретан резултат таквог приступа је следећи: „слике сиромашних актера сведене су на неколико већ истрошених клишеа: у vox populi форми тражи се избалансираност слике за и против, опште сиромаштво се кроз визуелне кодове приказује кроз неугледне кориснике Народних кухиња, пензионери се представљају кроз кадрове у којима немоћно стоје у редовима испред поште, штрајк синдикалаца представљен је кроз најупечатљивије транспаренте (у случају уличних протеста) или натписе на шалтерима који су затворени (штрајк правосудне администрације)“ [5].

Шта би се још могло закључити о третману сиромаштва у српским ТВ програмима?

• •    Када је реч о истицању сиромашних појединаца или породице уочен је екстремно мали број примера.

• •    Анализом је утврђено да се у 89 одсто текстова не наводи никакво решење за проблем сиромаштва. Тако се медијска слика утапа у друштвено-политичку климу која је хронично оболела од претпоставке да су узроци сиромаштва свима јасни и да над њима нема потребе ламентирати.

• •    Најсиромашније становништво се приказује у бројкама, као статистички подаци и као анонимни грађани (vox populi). Human interest приступ је изражен у занемарљивом проценту, јер извештаји углавном остају на званичним изворима информација.

• •    Kрајњи закључак је да је телевизијска слика сиромаштва стереотипна, банализована и хладна што упућује на то да је отуђена од оних који је декодирају, каже се на крају цитираног истраживања.

6.    ЗАКЉУЧАК

Радивоје Петровић

Овакав приступ говори о „ниском степену свести о потреби да се сиромаштву придају озбиљнији тон и већа пажња. Kвалитет текстова, евидентан кроз преузимање садржаја из других извора, недостатак аналитичких текстова из стручног угла и формално визуелно илустровање теме стереотипним призорима, уз одсуство иницијативе ка сузбијању проблема, никако не иду у прилог квалитету рада“, каже се у цитираном истраживању [7].

Шта у теоријском смислу показују ови налази? Телевизија, нарочито у информативним програмима углавном задовољава интересе структура власти и узан круг интереса крупног бизниса, а незнатно гледаоца који има друге циљеве [8]. Владе привлаче медије како би подржали њене акције и политику, корпорацијски оглашивачи захтевају повољан третман за своје индустријске производе, и на крају и власници самих медија користе власништво како би подржали свој све разноврснији бизнис и политичке интересе” [9].

Дакле, телевизија има бројне чуваре капија ( gatekeepers ) под чијим се утицајем обликују садржаји информација, форсирају неке, а игноришу друге приче, што је у вези са нашом темом случај са медијским маргинализовањем сиромаштва као концентрованог облика драстичног пада квалитета живота. Дефинишући теме које ће у неком времену сматрати друштвено важним, медији утичу на њихово значење у јавности, а посредно и на понашање публике у одабиру тема. Тиме медији у огромној мери утичу на то шта ће људи мислити.

Када се на тако ретуширану слику квалитета живота кроз маргинализацију сиромаштва и социјалне искључености, која је далеко од онога што нам сугеришу званични подаци европских и светских институција и то у континуитету у последњих скоро десет година, онда је право питање: како је то могуће, будући да је реч о животним искуствима, о нечему што појединци и друштво осећају на својој кожи?

Постоје најмање два начина на основу којих се може дати одговор. Први је у сфери психологије у тзв доктрини шока, а други је из области комуникација, тзв метод завођења маса – скретањем пажње. Према првој теорији, “постоји време хибернације, које може да буде изузетно кратко, известан вид шока или парализе, изазваног трауматским или субтрауматским искуством, које разара свет познат субјекту, једнако као и поимање самог себе унутар тог света. Током тог раздобља, извор је неизмерно пријемчивији за сугестије, далеко спремнији да се покори, него што би то био тренутак пре настанка тог шока“ [10]. Треба ли и подсећати шта су све грађани Србије прошли током 90-их само кад је реч о економским санкцијама и рекордној инфлацији, да

Спорт и бизнис, 4

би се шокирање наставило и током 21. века огромном незапосленошћу и општом нестабилношћу у којој је главна постала борба за преживљавање.

Други начин укључује различите програме, од спорта до хумористичких емисија и других забавних садржаја који ће појачати наркотичку дисфункцију медија, а све са циљем изоловања људи, удаљавања једних од других и очувања позиције пасивних посматрача. ‹Стадо› и надаље треба да остане збуњено, док ће посебна класа одговорне мањине доносити одлуке. Изоловани појединац у таквим условима посматра са стране како се формира мишљење, јавност или јавно мњење, при чему се и овде потврђује правило да “јавно мњење увек остаје на проблемима који не кореспондирају са стварношћу” [11].

„Пропаганда ствара усамљену гомилу и човека који је погодан за тоталитарни систем, који се врло тешко може одбранити од припадања маси, који одбацује потребу за критичким просуђивањем, за избором и разликама, зато што он тежи јасној извесности. Он је човек асимилиран у униформисану групу и воли тај начин. Уместо хомогенизације на основама заједничког програма (у овом случају у борби против сиромаштва на основама националне стратегије), систематски се ствара хомогенизована усамљена маса по мери туђих интереса“ [12].

Они који поседују или управљају медијима представљају узак елитистички круг, који дели једнака виђења и разумевања, настојећи посебно да буду у близини државне моћи, па пристају на лагање и служење држави у форми апарата за дезинформације. Медији су слуге пропаганде и за њен рачун обликују запажања, бирају догађаје, формулишу интерпретације, а све то у складу са центрима моћи у друштву, што су заправо држава и пословни свет. Руковођен тим критеријумима, Чомски класификује медије у две основне групе: масовне, чија је улога забављање популације и “осигуравање да не дође случајно до смешних идеја о суделовању у јавној политици”, и елитне, усмерене према политичком слоју, који емитују правилне ставове, “као механизам индоктринације у интересу моћи” [13].

Имајући све то у виду, није чудо што је све чешћа појава да се у расправама о кључним проблемима у друштву, какав је и овај са квалитетом живота, сусрећемо са пасионираним конзументима медија, посебно ТВ, и из њиховог излагања добијамо утисак да не разговарамо са конкретним појединцем, већ са – телевизором.

Радивоје Петровић