Medijsko pravo i sloboda javnog informisanja u Republici Srbiji

Oblikovanje medijske budućnosti u digitalnom okruženju

Dragan Bataveljić¹*, Mitar Lutovac²

• ¹    Fakultet za evropske pravno-političke studije, Beograd, bataveljic@jura.kg.ac.rs, ORCID: 0000-0001-7396-0705

• ²    Univerzitet Union "Nikola Tesla", Fakultet za posao i industrijski menadžment Beograd, gsmmitar@gmail.com, ORCID: 0000-0002-9468-3740

Apstrakt: Autori u radu ukazuju na sve veći značaj medija, a samim tim i medijskog prava, stvaranje nezavisne medijske politike i zaštitu interesa lica na koja se odnose objavljene informacije, pozivajući se na Evropski sud za ljudska prava. Medijsko zakonodavstvo u Republici Srbiji je počelo da se razvija u poslednjoj deceniji XX veka. Otuda je u zakonskim propisima koji su regulisali ovu osetljivu zakonsku materiju bilo dosta propusta, koje je velikim delom ispravio važeći Zakon o javnom informisanju i medijima. Ovaj Zakon garantuje nekoliko osnovnih principa koji omogućavaju slobodu javnog informisanja. Tu mislimo, pre svega, na princip istine i demokratije, koji omogućavaju slobodu govora i izražavanja. Bez ove slobode nema ostvarivanja ljudskih potencijala i kreativnosti, niti ostvarivanja demokratskog ideala. Posebno je značajno omogućavanje postojanja suprotstavljenih mišljenja, tako da važeći Ustav Republike Srbije garantuje razvijanje duha tolerancije i međukulturnog dijaloga. Važeća zakonska regulativa u Srbiji omogućava novinarima (medijima) da iznose informacije, ali ih obavezuje da to čine samo objektivno, potpuno i blagovremeno. U suprotnom, lice na koje se odnosi objavljena informacija, kome je povređeno određeno pravo ili interes, ima mogućnost da se obrati nadležnom sudu radi zaštite svoje ličnosti, privatnog života i identiteta. Zakon o javnom informisanju i medijima je napravio krupne korake u ovoj oblasti, ali će sigurno biti potrebno da, u bližoj ili daljoj budućnosti, dođe do određenih promena i usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom.

Ključne reči: medijsko pravo, sloboda javnog informisanja, Ustav Republike Srbije, Zakon o javnom informisanju i medijima, Republika Srbija, Etički kodeks novinara Srbije.

Uvodno izlaganje

Sa usavršavanjem sredstava komuniciranja i tehnološkim razvojem, kao i pronalaskom novih vrsta medija (pre svega, elektronskih), medijsko pravo je doživelo nagli razvoj i ono se, posebno u XXI veku, bavi veoma velikim brojem pitanja. Medijsko pravo se ranije nije izučavalo na pravnim fakultetima. Danas na većini visokoškolskih institucija predviđeno kao opcioni predmet, a zbog njegovog značaja, očekujemo da će u budućnosti, na nekim fakultetima biti uvedeno kao obavezni predmet. Njegovu suštinu čini proučavanje prava i obaveza novinar a1, stvaranje nezavisne medijske politike, osnovna prava i odgovornosti novinara, značaj Evropskog suda za ljudska prava i slično. Kada govorimo o medijskom pravu, moramo ukazati na neophodnost slobode javnog informisanja, a ona obuhvata, pre svega, pravo na istinito, blagovremeno i objektivno informisanje. Najvažniji međunarodni dokumenti, kao i važeći Ustav Republike Srbije, garantuju slobodu govora i izražavanja, jer ona predstavlja osnovu (pretpostavku) ostvarivanja svih drugih prava. Pravo medija (medijsko pravo) je, kao što naveli, mlada grana prava, koja svoj nagli razvoj doživljava poslednjih nekoliko decenija, pa se, otuda, sistematski posmatra i naučno izučava. Naime, ljudi svakodnevno komuniciraju (neposredno ili putem medija) i to izaziva ozbiljne (ponekad, i dalekosežne) posledice. Upravo, zbog toga, izučavanje osnovnih pojmova medijskog prava i njegovog odnosa sa medijskom politikom, sve češće postaje predmet naučnog istraživanja. Kako na globalnom, tako i na nacionalnom nivou, mediji i medijsko pravo

• ¹    Tu podrazumevamo, pre svega, pravo na pristup informacijama.

*Autor za korespondenciju

su tema brojnih međunarodnih i domaćih naučnih skupova, okruglih stolova i drugih vidova izučavanja. Zato, i nije čudno što ova pravna grana sve više zauzima svoje mesto u nastavnim planovima i programima određenih fakulteta (pre svega, pravnih).

U poslednjoj deceniji XX veka (na samom početku), u Republici Srbiji donet je Zakon o javnom informisanju 1991. godine (Zakon o javnom informisanju, 1991). To je, svakako, značilo krupan korak napred u regulisanju ove, izuzetno značajne i osetljive materije, koja do tada nije imala odgovarajuću zakonsku podlogu, koja bi na adekvatan način regulisala veoma složene odnose u komuniciranju i informisanju. Naime, postojao je, ranije, prvi posleratni Zakon o štampi iz 1946. godine (Zakon o štampi, 1946), ali je on, sa svojim rešenjima, bio prevaziđen, jer u to vreme nisu postojala savremena sredstva komuniciranja, koja su se protekom skoro pola veka, veoma usavršila. Činjenica je da se život i društveni odnosi, vrlo brzo menjaju (ponekad, svakodnevno) i da pravo (zakoni) zaostaje za životom. Otuda je ovaj Zakon iz 1991. godine, nastojao da nadomesti nedostatke prethodnog zakona, ali je po oceni pravnih stručnjaka, zanatski gledano, bio dosta lošiji u odnosu na njega. U brojnim komentarima i ocenama pravnika, isticano je postojanje pravnih praznina i grubi prekid dotadašnje linije stalnog usavršavanja medijskog zakonodavstva. Razlog tome je što se u tadašnjoj Srbiji vladalo, ne putem prava i zakona, nego putem sile i manipulacije informacijama. Kako se, često, pravnici izražavaju – nije vladala „sila prava“, nego „pravo sile“. Tako je i sledeći Zakon o javnom informisanju Republike Srbije iz 1998. godine (Zakon o javnom informisanju Republike Srbije, 1998), ponovi iste greške, koje su se posebno negativno oslikavale u njegovoj primeni.

Načela slobode javnog informisanja (pravno-filozofski principi)

Pre nego što se upustimo u dublju analizu važećeg Zakona o javnom informisanju i medijima Republike Srbije, ukazaćemo na neke najvažnije principe (načela) ovog informisanja, koji treba da budu ugrađeni u sve zakonske i podzakonske akte, koji regulišu ovu veoma osetljivu materiju. To je neophodno, kako na globalnom, tako i na nacionalnom nivou, što nažalost nije uvek slučaj. Takve situacije smo imali tokom istorije (znatno više), ali brojne situacije nepoštovanja opštih pravno-filozofskih načela srećemo i danas u pojedinim nedemokratskim (autokratskim) zemljama, u kojima je građanima uskraćeno pravo na objektivno informisanje i ugrožena sloboda ovog informisanja od strane postojećih medija. Tako, navodimo, sledeće principe: 1) princip istine; 2) princip demokratije; 3) princip tržišta ideja; 4) princip lične autonomije; 5) princip javnog interesa i 6) princip javnog dobra.

Prvi princip predstavlja klasično pravno-filozofsko načelo slobode izražavanja i ono je zasnovano na težnji da se sazna istina, jer je ona osnov navedene slobode. Ovaj princip je naglašavan u radovima brojnih pravnih teoretičara, filozofa i drugih naučnika, ali ovde ukazujemo na to da je on prvi put iznet u delu Džon Miltona pod nazivom „Areopagitika“, koje je objavljeno još davne 1644. godine. (Milton, 1990) Pisanje i objavljivanje ovog dela je vezano za početak prosvećenosti, kada je ovaj poznati engleski književnik, shvatio istinu kao pojam koji nadilazi iskustvo i čulno opažanj e2 i predstavlja temelj za samu mogućnost sticanja iskustva, dok je kod čuvenog filozofa Imanuela Kanta, to označavalo uslove ljudskog uma ( a priori ) koji su neophodni za saznavanje i učenje. To je za Miltona bio ideal, kome bi svi ljudi trebalo da teže i da se, radi saznavanja istine, stremi ka suprotstavljanju neistini. Otuda je najbolji način da se ostvari ovaj ideal, pre svega, sloboda govora i izražavanja, diskusije. Ove ideje i poštovanja principa istine, prihvata i dalje razrađuje njegov imenjak, britanski filozof i socijalni reformator, Džon Stjuart Mil, posle dva veka. Naime, on je ovu tezu, koja u sebi sadrži težnju za istinom, kao osnovnim načelom na kome se zasniva sloboda govora (izražavanja), konačno uobličio u

• ²    Za ovaj pojam se često koristi izraz „transcendentalni“.

• ^*Autor za korespondenciju

  svom delu (eseje) pod nazivom „O slobodi“ (Stjuart Mil, 1868), u kome naglašava značaj slobode govora. Mil tvrdi da bez nje nema intelektualnog i društvenog poretka, a kao veliki zagovornik slobode govora, on se suprotstavlja cenzuri, iznoseći brojne prednosti „traženja i otkrivanja istine“, jer je to najbolji (jedini) način za dalje saznavanje i usavršavanje. Naime, on je tvrdio i da dozvoljavanje slobodnog izražavanja omogućava pružanje suprotnih, različitih i konkurentskih stavova, što predstavlja način da se, u takvim mišljenjima, očuva i sazna, makar i delimična istina. Zato je bio veliki pobornik slobode govora i na političkoj sceni, jer je odlučujuća komponenta za postojanje demokratije i predstavničkog vladanja, jačanje debate (slobodne rasprave) o javnoj politici.

Bez slobode govora i izražavanja nema odgovarajućeg razvoja talenata, ostvarivanja ljudskih potencijala i kreativnosti. U svojim usmenim raspravama, kao i pisanim dokumentima, Mil je navodio tri osnovna razloga u cilju opravdavanja njegovog stava da sloboda govora (slobodno izražavanje) ne treba i ne sme da bude ograničena. Kao prvi razlog, on navodi činjenicu da zabranjeni iskaz može da bude istinit, a kao drugi, da on može da bude delimično istinit, ali se samo putem omogućavanja da se iskažu i, na taj način, saznaju suprotstavljeni stavovi, može da se stekne saznanje o punoj istini. Kao treći razlog, on navodi da „izražavanje neistinitih stavova, sprečava procese redukovanja istine na nivo izlizane dogme.“ (Stjuart Mil, 1868, str. 49-85) Ovaj, u filozofiji i pravnoj teoriji, opšteprihvaćeni princip slobode izražavanja, temelji se na nastojanju da se sazna istina i prihvaćen je u savremenom američkom pravu (Schauer, 1982, str. 15 i dalje), tako da je i Vrhovni sud SAD-a, u jednom sporu pod nazivom Dennis v. United States izneo svoj stav da „čovekova sloboda da traga za istinom, ne sme da bude sputavana, bez obzira na to koje dogme on time može da promeni. Sloboda misli brzo vene bez slobode izražavanja.“ (Dennis v. United States, 1951) Sličan stav, ovaj Sud zauzima i u jednom drugom sporu Columbia Broadcasting System, Inc. v. Democratic National Committee (Columbia Broadcasting System, Inc. v. Democratic National Committee, 1973) stavom da pravni sistem Sjedinjenih Američkih Država „odražava verovanje da se istina najbolje osvetljava putem suprotstavljanja autentičnih uverenja.“

Princip istine obuhvata u sebi i princip političke istine, koji je iznet u stavu spora Whitney v. California (Whitney v. California, 1927) i u kome se navodi da je „sloboda da mislite kao što želite i da govorite kao što mislite, neophodno sredstvo za otkrivanje i širenje političke istine...“ Za ove „političke istine“ se u američkoj teoriji kaže da su one, po svojoj definiciji, prihvaćene od strane većine stanovništva, tako da ukoliko postoji suverenost naroda, onda vlast ne može da odlučuje šta je istina, a šta laž, pre svega u političkim stvarima. To je zato što je vlada „podanik naroda“ (a, ne obrnuto) i, otuda, ona mora da ima institucionalnu poziciju poverenja zasnovanog na volji naroda, jer „suverenitet naroda inkorporiše pravo većine da ne bude u pravu.“ (Schauer, 1982, str. 40)

Navedeni pravno-filozofski princip slobode govora i izražavanja zahteva, neizostavno, i poštovanje principa demokratije, jer samo sloboda izražavanja osigurava demokratski ideal, jer ova sloboda omogućava stvaranje društva u kome su informacije slobodne i dostupne svima. Samo se na taj način može stvoriti informisano građanstvo, koje je sposobno da obezbedi odgovornost nosilaca vlasti. Na taj način se zloupotreba moći svodi na minimum, jer omogućava kontrolu vlasti od strane naroda, podelu funkcija vlasti i ujednačavanje njihove moći.

U američkom pravnom sistemu je prihvaćen i princip tržišta ideja, koji ukazuje na dejstvo njihove tržišne konkurencije. Kroz istoriju, organizovana društva nisu bila potpuno neutralna u odnosu na suprotstavljene ideje i vrednosti, ali je takva situacija poslednjih decenija znatno promenjena. Naime, treba naglasiti da savremena društva insistiraju na toleranciji, koja treba da postoji u svakoj modernoj državi i da dozvoljava da, pored toga što su neki stavovi istiniti, postojanje i drugih suprotstavljenih mišljenja, koja mogu slobodno da budu izrečena. Tako i važeći Ustav Republike Srbije garantuje razvijanje duha tolerancije, odredbom da „U oblasti obrazovanja, kulture i informisanja Srbija podstiče

• ^*Autor za korespondenciju

  duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet.“ (Ustav Republike Srbije, 2006, član 81)

Sastavni element lične autonomije novinara, predstavlja zaštita njihovog izražavanja, jer ne samo oni, nego svaki građanin, treba da uživa slobodu misli. Poštovanje principa slobodnog izražavanja vodi samoostvarenju ličnosti, kao osnovnog principa ove slobode, jer ukoliko je autonomija izražavanja jednog čoveka, a posebno novinara ograničena, onda to neizostavno predstavlja i povredu časti. Bez omogućavanja slobode govora, slobode izbora i slobodne volje, ne može da se obezbedi ni samopoštovanje, dostojanstvo, osećanje sopstvene vrednosti, jednakost i nezavisnost. To znači da svako može da slobodno misli i da bez ikakvog straha to javno iskaže, zatim da vrši izbor između suprotstavljenih stavova, kao i da primi sve informacije koje bi mogle da utiču na formiranje njegove slobodno donesene odluke.

Napred navedeni principi, a posebno ovaj poslednji, koji se sastoji u slobodi govora i izražavanja predstavljaju, ne samo uslove bez kojih se ne može obezbediti autonomija i nezavisnost pojedinca. Oni imaju veoma važnu funkciju zaštite određenih interesa celog društva, jer bez slobodne štampe i omogućavanja svakom građaninu da čita ono što želi, nema ni njegove sigurnosti. Sloboda štampe ne treba i ne sme da bude sama sebi cilj, već naprotiv – sredstvo koje omogućava stvaranje slobodnog i demokratskog društva. Znači, razlog za postojanje slobode izražavanja jeste dobro za celo društvo, jer ova sloboda omogućava samo postojanje jednog društva, tj. bez slobodne komunikacije među ljudima nema ni zajednice (društva, države). Otuda je javni (opšti) interes, tj. javno dobro, da se ove slobode, kao društvene vrednosti, poštuju u stvarnom životu, a ne samo da budu mrtvo slovo na papiru. One osiguravaju „blagostanje“ gađana u jednoj državi i omogućavaju ostvarivanje i zaštitu njihovih prava, kao i političke i društvene promene. Javnost može da bude objektivno informisana samo ako je obezbeđena sloboda medija i ako građani u svakom trenutku mogu da budu informisani o politici svoje vlade i nosiocima najvažnijih političkih funkcija, kao i mogućim političkim alternativama. Znači, navedena sloboda izražavanja ima osnov u principu sigurnosti, a svi napred navedeni principi (uzeti zajedno u obzir), predstavljaju osnovu (temelj) onoga što bi moglo da se nazove i označi kao savremeni pravni režim.

Važeća zakonska regulativa u Republici Srbiji

Međutim, ovde se nećemo baviti istorijom i propustima prethodnih zakona, nego pre svega, sada važećim Zakonom o javnom informisanju i medijima. (Zakon o javnom informisanju i medijima, 2023) Međutim, pre nego što se upustimo u dublju analizu ovog našeg Zakona, želimo samo da ukažemo na nekoliko osnovnih demokratskih, fundamentalnih misli u oblasti medijskog prava, koje su izražene u Ustavu SAD-a iz 1787. godine, kao doajenu među ustavima i u jednoj odluci američkog Vrhovnog suda iz 1973. godine. Naime, u Prvom amandmanu američkog Ustava piše da „Kongres neće donositi zakona koji... sužavaju slobodu govora ili slobodu štampe “3. Prevedeno na slobodni govor (za laike, tj. ljude koji nisu pravnici), to bi značilo da nijedna ideja u medijima nije pogrešn a4, kao i da svaka ideja treba da se objavi, što znači da pravno ne može da se osujeti objavljivanje bilo koje. (Gertz v. Robert Welch, Inc., 1974, str. 340) Takođe, ovde zaslužuje da se navede još jedna misao navedene odluke američkog Vrhovnog suda, prema kojoj, koliko god da je neka ideja štetna, ne treba očekivati od suda

• ³    Ovaj Amandman glasi: „Congress shall make no law respecting an establishment of religion, or prohibiting the free exercise thereof; or abridging the freedom of speech, or of the press; or the right of the people peaceably to assemble, and to petition the Government for a redress of grievances“

• ⁴    Engl. “ Under the First Amendment there is no such thing as a false idea ”.

• ^*Autor za korespondenciju

  da ona bude korigovana. (Gertz v. Robert Welch, 1974) Ovakva „rešenja“ stvaraju brojne ideje, bolje reći, probleme, pre svega u SAD-u, kao i u drugim zemljama koje prihvataju i ugrađuju ovakve misli u svojim zakonskim tekstovima. Naime, šta se dešava, ako je nečije pravo na privatnost, pravo na zaštitu ličnosti i slično, povređeno nekom informacijom koja je objavljena u nekom časopisu, dnevnom, nedeljnom ili mesečnom listu, na radiju, televiziji, internetu i slično? Jedina pomoć u takvoj situaciji je garantovanje prava na odgovor, prava na ispravku ili prava na opoziv takve informacije i to najvišim opštim pravnim aktima.

Aktuelni Zakon o javnom informisanju i medijima u samom početku, ukazuje na cilj i predmet zakonskog regulisanja. Tako se, odredbama sadržanim u članu 2. ovog Zakona propisuje da „Pravila o javnom informisanju obezbeđuju i štite iznošenje, primanje i razmenu informacija, ideja i mišljenja putem medija u cilju unapređivanja vrednosti demokratskog društva, sprečavanja sukoba i očuvanja mira, sprečavanja govora mržnje i netolerancije, istinitog, blagovremenog, verodostojnog i potpunog informisanja uključujući i informisanje i podizanje nivoa poznavanja ljudskih i manjinskih prava i omogućavanja slobodnog razvoja ličnosti“. Ovim su dati ciljevi zakonskog regulisanja, dok se o predmetu ovog regulisanja govori u članu 3, koji propisuje da navedeni Zakon uređuje način ostvarivanja slobode javnog informisanja. Ova sloboda, posebno obuhvata slobodu prikupljanja, objavljivanja i primanja informacija i, što je još važnije, slobodu formiranja i izražavanja ideja i mišljenja. Tu, svakako, spadaju i sloboda štampanja i distribucije novina, sloboda proizvodnje, pružanja i objavljivanja audio i vizuelnih medijskih usluga, sloboda širenja informacija i ideja preko interneta i drugih platformi. Takođe, važno je naglasiti da ovaj Zakon uređuje i načela javnog informisanja, obezbeđivanje i raspodelu sredstava za ostvarivanje javnog interesa i slično.

Jedan od osnovnih principa koji je utvrđen ovim opštim aktom, jeste sloboda javnog informisanja, zatim činjenica da ono ne podleže cenzur i5, kao i zabrana ugrožavanja slobodnog protoka informacija putem medija. Pored toga, Zakon zabranjuje neposrednu i posrednu diskriminaciju urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja (naročito prema njihovoj političkoj opredeljenosti, uverenju ili nekom drugom ličnom svojstvu) i vršenje pritiska pretnjom ili ucenom urednika, novinara ili izvora informacija. Sloboda javnog informisanja je zajemčena i odredbom da ona ne sme da bude povređivana zloupotrebom službenih položaja i javnih ovlašćenja, svojinskih i drugih prava, kao ni uticajem i kontrolom nad sredstvima za štampanje i distribuciju novinara, tj. medijskih sadržaja. Ovaj Zakon preuzima i ustavnu garanciju da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog informisanja su dužna da to pravo poštuju (član 5. stav 2), kao i garantovanje svakom licu prava na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja. (Ustav Republike Srbije, 2021, član 51. stav 2)

Prava i dužnosti novinara i lica na koje se odnose informacija

U ovom poslednjem delu našeg rada, moramo da ukažemo, pre svega, na prava i obaveze novinara koji plasiraju određene informacije u medije. Tu, mislimo, najpre na dužnost novinarske pažnje i pravne izvore ove dužnosti. Naime, svaki novinar mora svaku informaciju koja je namenjena za objavljivanje da, pre nego što ona „ugleda svetlost dana“, detaljno ispita da li je ona istinita i potpuna i

• ⁵    Zabranu cenzure utvrđuje i važeći Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, odredbom koja je sadržana u članu 50. stav 3. i koju citiramo u celini: „U Republici Srbiji nema cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.

*Autor za korespondenciju

to mora da uradi sa pažnjom dobrog novinara, koja je primerena datim okolnostima. Treba ukazati na to da ovakva obaveza (i da nije propisana zakonom), predstavlja osnovnu dužnost korektnog novinarstva i ona je sastavni deo svakog kodeksa novinarske etike. Prema odredbama Etičkog kodeksa novinara Srbije: „Obaveza je novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije.“ (Projuris, 2006, str. 1) Takva obaveza postoji u najvećem broju kodeksa štampe demokratskih država, što znači da se istinitost vesti i informacija koje su namenjene objavljivanju (u reči i slici), mora ispitati sa pažnjom koja je neophodna, imajući u vidu postojeće okolnosti. Ova dužnost proističe iz jedne opšte pravne obaveze, koja se studentima Pravnog fakulteta saopštava na samom početku studiranja (važi za svakoga, pa tako i za novinare) da se „drugome ne čini ono što ne bismo želeli sebi“ i „da je svako dužan da se uzdrži od postupaka kojima se može drugome prouzrokovati šteta “6. Ovde treba naglasiti da ovakva obaveza postoj i7 i u slučajevima kada se radi o informacijama koje ne povređuju dobra (imovinska ili neimovinska) drugog lica, niti nanose nekome štetu (imovinsku ili neimovinsku). Takva dužnost proističe i iz odredbe važećeg Zakona o javnom informisanju i medijima (Zakon o javnom informisanju i medijima, 2023, član 9. stav 1), prema kojoj: „Urednik i novinar dužni su da s pažnjom primerenom okolnostima i u skladu sa pravilima novinarske struke, pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti provere njeno poreklo, istinitost i potpunost.“

Ovo propisivanje dužnosti novinarske pažnje ima dva osnovna cilja, i to: 1) ono služi zaštiti javnosti od neistinitih informacija i 2) ono služi zaštiti ličnosti na koju se informacija odnos i8. I sam Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, svojim odredbama ukazuje da javno mnjenje ima pravo na istinite i potpune informacije, a ne na neke neistine i nepotpune. Prema odredbi člana 51. stav 1. Ustava: „Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.“ Ovde treba, svakako, ukazati i na postojanje određenih informacija, koje ne podležu dužnosti prethodne provere (tu postoje posebni režimi). To je jedino slučaj kada za tim postoji posebno važan interes javnosti ili, ukoliko su takve informacije od malog značaja za lice čije bi pravo ili interes bili povređeni, ukoliko je objavljena informacija neistinita. Međutim, moramo naglasiti da propisivanje ove dužnosti novinarske pažnje ne ograničava slobodu informisanja, tj. slobodu medija, tako da, ako je objavljena informacija od strane novinara (za koju se naknadno utvrdi da je neistinita), koji je istu, prethodno proverio sa dužnom pažnjom, takvo objavljivanje nije protivpravn o9. U takvom slučaju, on ne snosi pravne posledice, tj. odgovornost za objavljivanje ovakve informacije. Međutim, ukoliko dođe do povrede dužnosti novinarske pažnje (staleške dužnosti), onda ova povreda povlači za sobom postupak i sankcije u okviru odgovarajuće staleške organizacije, koje izriče nadležni sud časti, a ovakva povreda povlači za sobom izloženost sudskom postupku i sankcijama koje predviđaju odredbe važećeg Zakona o javnom informisanju i medijima. Ove sankcije izriče nadležni su d10.

Imajući u vidu ograničenost obima ovog rada, moramo ukazati u najkraćim crtama i na prava lica na koja se odnosi informacija. Naime, pravo na odgovor predstavlja ovlašćenje lica na koje se odnosi objavljena informacija da može od odgovornog urednika da zahteva objavljivanje njegovog odgovora

• ⁶    Ovo je poznati princip iz rimskog prava neminem laedere („nikoga ne povrediti“ ili „ne naneti štetu drugome“). To je osnovno načelo koje je formulisao rimski mislilac Ulpijan i ono predstavlja osnovu civilne odgovornosti, koja obavezuje svakoga da postupa tako da ne ugrozi interese i prava drugih ljudi.

• ⁷    Pre objavljivanja, svaka informacija mora da se ispita u pogledu njene istinitosti.

• ⁸    Prava i interesi ove ličnosti mogli bi da budu povređeni, ukoliko bi neistinita informacija bila objavljena.

• ⁹    To je zato, što je novinar postupio upravo onako kako se to od njega traži, jer je prethodno proverio informaciju.

• 10    Novinar (redakcija, mediji i slično) može da pri objavljivanju informacija istakne da na sebe ne preuzima bilo kakvu odgovornost za istinitost objavljene informacije. Međutim, takva izjava ne može da ih oslobodi dužnosti novinarske pažnje, niti da ih poštedi staleške i pravne odgovornosti, ukoliko je navedena dužnost zanemarena.

• ^*Autor za korespondenciju

na takvu informaciju. Ovakvo pravo je priznato u brojnim zemljama svet a11 (pre svega, u Evropi), a tradicionalno je prihvaćeno i kod nas. Prema članu 94. stavovi 1-2. Zakona o javnom informisanju i medijima: „Lice na koje se odnosi informacija, koja može da povredi njegovo pravo ili interes, može od glavnog urednika zahtevati da, bez naknade, objavi odgovor u kome ono tvrdi da je informacija neistinita, nepotpuna ili netačno preneta. Ako glavni urednik ne objavi odgovor, a za to ne postoji neki od razloga za neobjavljivanje određen ovim zakonom, kao i ako odgovor objavi na nepropisan način, imalac prava na odgovor može protiv glavnog urednika podneti tužbu za objavljivanje odgovora.“ Ovo pravo pripada svakom licu povodom informacije koja se na njega odnosi (bez obzira na njenu vrstu i bez obzira na njegov motiv da se oglasi povodom iste). Osnovni cilj navedenog prava na odgovor se sastoji u tome da se licu, na koje se informacija odnosi, pruži prilika da se ono oglasi povodom ist e12. Naravno, ovo pravo nije poluga istine, tj. ono ne može meritorno rešiti slučaj, ali predstavlja značajan benefit za lice koje je „pogođeno“ određenom informacijom, jer ono na taj način dobija priliku da obavesti javnost, koja onda treba da prosudi (na osnovu izvorne informacije novinara i datog odgovora „pogođenog“). Navedeni odgovor pruža javnosti potpuniju i svestraniju osnovu za konačnu ocenu i opredeljenje.

Pored toga, lice na koje se odnosi objavljena neistinita ili nepotpuna informacija, koja povređuje neko njegovo pravo ili interes, ima pravo na ispravku, tj. može da zahteva od odgovornog urednika objavljivanje njegove ispravke te informacije. Razlika između odgovora i ispravke se sastoji u tome što odgovor teži ispravci neistinite informacije, dok ispravka svojom meritornošću, zaista istu i ispravlja. Ovo pravo je danas postalo opšte pravo i može se zahtevati ispravka informacije koja nije objavljena u nekom mediju nego, na primer, na nekom skupu, dok je pravo na odgovor, nastalo i ostalo institut primenjiv samo u domenu medija. Zato se pravo na odgovor reguliše samo u medijskom zakonodavstvu, a pravo na ispravku i u opštem građanskom pravu (na primer, u građanskim zakonicima).

Analizirajući prava lica na koja se odnosi informacija, moramo ukazati na to šta je cilj i kakva je priroda prava na ispravku. Pravo na odgovor predstavlja pravo lica da se oglasi u nekom mediju u vezi bilo koje informacije koja se odnosi lično na njega, bez obzira na to da li je ona zaista neistinita, nepotpuna ili netačno preneta?! Ovde pravimo razliku između prava na odgovor i prava na ispravku. Naime, pravo na ispravku je jedna vrsta zaštitnog sredstv a13 i ono se stiče samo ako je neistinita ili nepotpuna informacija zaista povredila neko pravo ili neki pravno zaštićeni interes lica na koje se ta informacija odnosi. Ovom ispravkom se uspostavlja povređeno pravo, tj. interes, tako što se, umesto neistinite ili nepotpune informacije (koja je povređujuća), stavlja istinita, tj. potpuna informacija. Važeći Zakon o javnom informisanju i medijima Republike Srbije, oba ova prava garantuje svojim odredbama, tako da „Lice na koje se odnosi informacija, koja može da povredi njegovo pravo ili interes, može od glavnog urednika zahtevati da, bez naknade, objavi odgovor u kome ono tvrdi da je informacija neistinita, nepotpuna ili netačno preneta. Ako glavni urednik ne objavi odgovor, a za to ne postoji neki od razloga za neobjavljivanje određen ovim zakonom, kao i ako odgovor objavi na nepropisan način, imalac prava na odgovor može protiv glavnog urednika podneti tužbu za objavljivanje odgovora.“ (Zakon o javnom informisanju i medijima, 2023, član 94. stav 1-2) Takođe, odredbama ovog Zakona

• ¹¹    U načelu, ono nije poznato zemljama anglo-američkog pravnog kruga.

• ¹²    Ovde je primena poznatog načela iz rimskog prava audiatur et altera pars - „neka se sasluša i druga strana“, koje predstavlja osnovni princip pravičnosti i nalaže da nijedna osoba ne sme da bude osuđena, ukoliko nije pravedno saslušana i ukoliko joj nije data mogućnost da iznese svoju odbranu i da pruži odgovor na dokaze pre donošenja konačne odluke.

¹³Ovakvo sredstvo se naziva i sredstvom reaktivne pravne zaštite, koja sledi kada je već stvoreno stanje povrede prava, a sastoji se u uklanjanju te povrede. Kao tipični vidovi reaktivne zaštite, navode se: 1) restitucija – vraća se ono što je dato na osnovu nevažećeg pravnog posla, tj. neosnovanog obogaćenja; 2) kompenzacija – nadoknađuje se šteta u novcu i 3) uklanjanje stanja stvorenog povredom prava.

*Autor za korespondenciju

zajemčeno je i pravo na ispravku, koje omogućava „Licu čije su pravo ili interes povređeni neistinitom, nepotpunom ili netačno prenetom informacijom da može tužbom zahtevati da sud glavnom uredniku naredi da, bez naknade, objavi ispravku te informacije kao neistinite, nepotpune ili netačno prenete. U parnici radi objavljivanja ispravke raspravlja se o neistinitosti, nepotpunosti ili netačnosti prenete informacije, kao i o tome da li je informacijom povređeno pravo ili interes tužioca.“ (Zakon o javnom informisanju i medijima, 2023, član 95. stav 1-2) Prema tome, ključni uslovi za rađanje ovog prava se sastoje u tome da je objavljena informacija neistinita ili nepotpuna i da je povredila neko pravo ili interes lica na koje se individualno odnosi. Znači, potrebno je njihovo kumulativno postojanje, a ispunjenost tih uslova utvrđuje nadležni sud. To znači da bez povrede prava ili interesa nema ni prava na ispravku, čak i onda kada postoji neistinitost ili nepotpunost jedne informacije koja se odnosi na određeno lic e14. Pravo na ispravku ne povlači svaka neistinita informacija, već samo ona za koju sud utvrdi da je povredila neko pravo (lično ili imovinsko) ili određen interes lica na koje se ta informacija odnosi.

Zaključak

Kao što se iz napred navedenog izlaganja može zaključiti, mediji i medijsko pravo poslednjih decenija dobijaju sve više na značaju, tako da sve češće postaju tema domaćih i međunarodnih skupova, a ova grana prava, zbog toga, sve više zauzima svoje mesto u nastavnim planovima i programima određenih fakulteta. Tu mislimo, pre svega, na pravne fakultete, na kojima do skoro ovo pravo nije bilo predviđeno ni kao opcija, a nećemo se iznenaditi ukoliko ono postane u bližoj budućnosti i obavezan predmet. Pravno-filozofski principi, tj. načela slobodnog javnog informisanja, se mogu sresti, čak i u delima nekih srednjevekovnih mislilaca, tako da se ovi principi ugrađuju u zakonske i podzakonske akte koji regulišu ovu materiju. Ovim skromnim istraživanjem, ukazali smo na sva ta načela, koja su sastavni deo i važeće zakonske regulative u Republici Srbiji, koji garantuje ostvarivanje slobode javnog informisanja, koja obuhvata slobodu prikupljanja, objavljivanja i primanja informacija i, što je još važnije, slobodu formiranja i izražavanja svojih ideja i mišljenja. Takođe, u radu smo, koliko je to njegov obim dozvoljavao, ukazali na najvažnija prava i dužnosti novinara, koje se tiču, pre svega, dužnosti novinarske pažnje, koja zahteva da novinar mora da ispita detaljno, istinitost i potpunost svake informacije koja je namenjena za objavljivanje. Na to ga obavezuje i Etički kodeks novinara Srbije, tako da svaki novinar mora tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno da izvesti građane o događajima koji su od interesa za javnost. Analizirajući odredbe navedenog Zakona, možemo zaključiti da je on, saglasno evropskom zakonodavstvu, zajemčio pravo na odgovor i pravo na ispravku određene informacije, koja je neistinita, nepotpuna ili netačno preneta, a odnosi se na određeno lice kome je, njenim objavljivanjem povređeno određeno pravo ili interes. Međutim, ovim Zakonom nije predviđeno pravo na opoziv, kao što je to slučaj u uporednom pravu i važećim Zakonom o obligacionim odnosima Republike Srbije, koji predviđa da, u slučaju povrede prava ličnosti, sud može narediti na trošak štetnika da on povuče (opozove) takvu izjavu. Smatramo da takvo pravo na opoziv treba da bude ugrađeno i u Zakon o javnom informisanju i medijima. Nadamo se da će budućim izmenama važećih zakonskih propisa, biti otklonjeni određeni nedostaci, koji će doprineti još većoj nezavisnosti novinara i medija u kojima rade, ali i većoj zaštiti lica na koja se odnose određene informacije, za koje sud utvrdi da su neistinite ili nepotpune i da, kao takve, povređuju neko pravo ili interes tog lica.

• ¹⁴ Ispravka služi, pre svega, da se zaštiti ugled određenog lica, da mu se pruži zaštita od klevete i zaštita prava na identitet.

• ^*Autor za korespondenciju