Neravnoteža bilansa plaćanja Republike Srbije u periodu 2000–2009 godine

Prof. Dr Borislav Radevic

Državni Univerzitet u Novom Pazaru

Rezime : Preveliki deficiti trgovinskog bilansa, omogucen je rastucim zaduzivanjem u inostranstvu, losom monetarnom i carinskom politikom, a u poslednje vreme i fiskalnom politikom, ali pre svega nasom nedovoljnom konkurentnoscu. Usporavanje priliva stranih direktnih investicija (SDI) u 2008 i 2009. godini, dalo je dodatni podstrek povecanom zaduživanju u inostranstvu. Uporedo s tim došlo je do pada robnom izvoza i uvoza, što je dovelo do pada trgovinskog deficita. Trgovinski deficit je smanjen, ali se povecao spoljni dug Srbije. Trgovinski deficit je nastao uglavnom zbog uvoza robe namenjene sirokoj potrosnji, dok je ucesce uvoza opreme u ukupnom uvozu skromno. Da bi se održala makroekonomska stabilnost privrede u narednim godinama, potrebno je zaduživanje u inostranstvu smanjiti i usmeriti ga na privredu, jer postoji opasnost da izvozni prihodi u narednim godinama nece biti dovoljni za uredno servisiranje obaveza po inostranim kreditima i normalno placanje uvoza roba i usluga.

UVOD

Problemi bilansa placanja, a pre svega, visokog deficita trgovinskog bilansa i visoke inostrane zaduženosti postali su zadnjih godina osnovni limitirajuci faktor daljeg privrednog razvoja. Ovo se narocito odnosi na zadnje dve godine ovog perioda kada je došlo do naglog pada stranih direktnih investicija (SDI) i smanjenog prostora za inostrano zaduživanje zbog svetske finansijske krize.

U ovom clanku analizirat cemo politiku bilansa placanja Srbije u periodu 2000–2009 godine. Opredeljenje za ovakav vremenski okvir analize lezi u cinjenici da je upravo u njemu ostvaren veoma visok deficit najvaznijeg dela bilansa placanja odnosno trgovinskog bilansa. Samo u dve godine analiziranog perioda (2007, 2009) ostvaren je deficit bilansa placanja, a zahvaljujuci doznakama radnika i iseljenika odnosno jednostranim transferima i stranim direktnim investicijama i zaduživanju u inostranstvu u ostalim godinama ostvaren je suficit bilansa placanja. Drugi deo rada bavi se efikasnoscu politike bilansa placanja odnosno merama koje bi u narednom periodu trebalo preduzeti za trajnije poboljsanje bilansa placanja, s obzirom da je uravnotezenje bilansa placanja dugorocan proces vezan za poboljsanje citavog sistema privredivanog i promenu privredne strukture.

Neravnoteza bilansa placanja, pored inflacije i nezaposlenosti, vec duzi niz godina predstavlja jedan od znacajnih problema sa kojima se suocavaju ekonomske politike mnogih zemalja, medu kojima je i Srbija. Poslednjih godina na lestvici ciljeva, pored ubrzanog ekonomskog razvoja, pocela se ceniti ravnoteza bilansa placanja i stabilnost.

Problemi bilansa placanja, pre svega njihovog visokog deficita, i visoke inostrane zaduženosti postali su poslednjih godina osnovni limitirajuci faktor daljeg privrednog razvoja. Cini se da ce i Srbija imati velike probleme sa bilansom placanja, odnosno sa njegovim finansiranjem, ukoliko izostane predvideni obim inostrane podrške, tj. priliv inostranih investicija.

1.    Kretanja u bilansu placanja Srbije od 2000. do 2010. godine

Stanje i struktura bilansa placanja Srbije u periodu 2000. do 2010. god.

Otvaranje privrede i obnavljanje odnosa sa medunarodnim ekonomskim organizacijama i finansijskim institucijama nakon 2000. godine predstavlja jedno od glavnih obeležja privrede Srbije. Postepeno je došlo do oživljavanja tokova trgovine s inostranstvom.

Nakon otvaranja zemlje prema inostranstvu usledilo je dinamicno povecanje trgovinskog deficita kao glavno obelezje bilansa placanja. Rast ovog deficita doveo je do povecanja tekuceg deficita bilansa placanja. Polazeci od dostignute zaduzenosti u inostranstvu, a imajuci u vidu cinjenicu da narednih godina dospevaju znacajne otplate inostranih dugova, namece se potreba redukcije deficita tekuceg racuna bilansa placanja Srbije. Glavni izvor deficita trgovinskog bilansa Srbije leži u nedovoljnom izvozu, s jedne, i visokom uvozu, s druge strane.

Finansiranje deficita trgovinskog bilansa u ovom periodu bilo je moguce jedino uz veliki priliv inostranih sredstava. Taj priliv je bio ostvaren preko stranih direktnih investicija, jednostranih transfera i zaduživanja u inostranstvu.

Samo u periodu od 2003. do 2006. godine Srbija dobija više od 900 miliona direktnih investicija. Srbija je 2007. godine iz inostranih izvora dobila preko 21% vrednosti BDP-a, odnosno za toliko je nasa ukupna potrosnja bila veca od vrednosti onoga sto smo mi proizveli. Drugim recima, nas standard bio bi nizi za isti procenat dad nije bilo priliva inostranih sredstava kojim smo pokrivali deficit u tekucem bilansu.

Direktne investicije su povoljniji oblik ulaganja od kredita, jer se krediti moraju vratiti s kamatom, bez obzira na rezultate proizvodnje koja je uz njihovu pomoc pokrenuta. U slucaju neuspelih stranih investicija rizik preuzetog poslovnog poduhvata snosi strani investitor. Smanjenje neto priliva inostranog kapitala umanjilo bi prostor za finansiranje uvoza, a time i mogucnost za postizanje visih stopa privrednog rasta i izvoza. A, smanjenje izvoza odmah otvara problem vracanja dospelih dugova inostranstvu. Samo kontinuirano zadržavanje investicija od 22 do 25 odsto BDP omogucice potreban i stabilan rast naseg BDP-a, a time i standarda uz regularno otplacivanje spoljnih dugova zemlje. S obzirom da Srbija vec sada mnogo zaostaje za okruzenjem, od kljucne je vaznosti odrzavanje visokih stopa privrednog rasta. Nama treba sigurno još 15 godina rasta agregatne proizvodnje po oko 5% godišnje da bi se vratili na nivo iz 1990. godine, koja je bila poslednja normalna godina.

No najpre je radi sagledavanja stanja i strukture bilansa placanja Srbije potrebno razlikovati dve osnovne grupe privrednih transakcija koje se registruju u tabelama bilansa placanja pod nazivom tekuce i kapitalne transakcije. Tekuce transakcije obuhvataju razmenu (izvoz i uvoz) roba i usluga, koja se cesto naziva i nerobna i nevidljiva razmena. Nasuprot ovim transakcijama, kapitalne transakcije su one kojima se prenosi kupovna snaga od jedne zemlje na drugu (to su krediti, zajmovi, direktni plasmani i drugi oblici kretanja kapitala).

Polazeci od toga da je Srbija sve do 2000. godine bila pod veoma ostrim sankcijama medunarodne zajednice, spoljnoekonomska aktivnost se nije odvijala regularno, pa je i bilans placanja Srbije upravo odlikavao takvu situaciju. To se narocito odnosi na tekuci bilans placanja u pomenutom periodu1.

Tabela 1: Platni bilans Republike Srbije

Godina	Saldo trgovinskih bilansa	Tekuci i zvanicni transferi	Kapitalne i finansijske transakcije	Pokrivenost trgov. defici. Transverima (u milionima evra)	Pokrivenost trgovi. defi. kapita. finansi.trans. (u milionima evra)
2000	–1,720	1,409	380	81,92	22,09
2001	–2,602	1,975	883	75,9	33,93
2002	–3,398	2,033	2,148	59,83	63,21
2003	–3,538	2,23	2,206	63,03	62,35
2004	–5,201	2,946	2,466	56,64	47,41
2005	–4,278	2,739	3,853	64,03	90,06
2006	–4,981	2,215	7,678	44,47	154,15
2007	–6,638	3,105	4,744	76,78	71,47
2008	–7,548	2,828	6,18	37,47	81,88
2009	–4,782	3,762	1,86	78,67	38,9

Izvor: Statisticki bilten NBS mart 2010

Osnovna karakteristika bilansa placanja Srbije jeste deficitarnost trgovinskog bilansa od 2000. do 2019. godine. Deficit trgovinskog bilansa Srbije kretao se u rasponu od 1,7 milijarde evra u 2000. do 7,5 milijardi evra u 2008. godini. Samo zahvaljujuci velikom obimu inostrane podrske putem direktnih investicija, inostranih kredita i jednostranih transfera naše dijaspore, ukupan bilans placanja u citavom ovom periodu bio je suficitaran.

Tabela 2: Neto priliv SDI u Srbiji, 2000–2009 godina - u milionima evra

Godina	Deficit-suficit bilansa placanja	Deficit trgovinskog bilansa	Strane direktne investicije
2000	252	–1.720	54
2001	562	–2.602	184
2002	996	–3.398	500
2003	827	–3.538	1.194
2004	343	–5.201	774
2005	1.947	–4.278	1.250
2006	4.269	–4.981	3.323
2007	–742	–6.638	2.513
2008	1.687	–7.548	2.018
2009	–2.363	–4.782	1.410

Izvor. Statisticki bilten, Narodne Banke Srbije, mart 2010

Srbija pocinje da ostvaruje znacajan priliv SDI, mada je isti i dalje skroman u odnosu na zemlje u tranziciji (Rumunija, Bugarska, Poljska, Madarska, Ceska.) Najveci priliv Srbija je ostvarila u 2006 godine, kao posledica privatizacija Mobtela (za oko 1,9 milijardi USA.).

Ucesce SDI u BDP Republike Srbije kretalo se od 1,4 do 14,5 procenata.

Tabela 3. Ucesce SDI u BDP Republike Srbije

Godina	2001	2002	2003	2004	2005	2006	2007	2008
Ucesce	1,4	3,1	6,9	4,1	6,1	14,5	5,4	5,6

Izvor: Izvestaj o razvoju Srbije u 2008 godini Republicki zavod za razvoj, Beograd 2009, str. 11.

Pad stranih direktnih investicija od 2008 godine nije karakteristika samo za Srbiju, jer je i region centralne i istocne Evrope doziveo ozbiljan pad, a skroman oporavak se ocekuje tek posle 2010 godine.

Veliki priliv stranih direktnih investicija duguje se privatizaciji u Srbiji. Medutim, sa pojavom finansijske krize taj zastoj je ispoljen i u Srbiji. Prema procenama UNKTADA, ispoljena je sumnja odnosno rezerva u pogledu priliva SDI u naredne tri godine, u region jugoistocne Evrope i zajednicu nezavisnih država.

Ove procene govore da zemlje regiona ne mogu racunati sa velikim prilivom SDI kao ranijih godina. Tako da ovaj izvor postaje ogranicavajuci cinilac finansiranja deficita bilansa placanja odnosno tekuceg racuna. Nema sumnje da ce to uticati na smanjivanje ovog deficita u narednom periodu.2

Deficit tekuceg bilansa znacajno je pokrivan i doznakama radnika i iseljenika iz inostranstva.

Tabela 4: Devizne doznake iz inostranstva, u mlrd. dolar.

Godina	Doznake radnika iseljenika iz inostranstva
2005	3,2
2006	3,4
2007	3,5
2008	3,8
I-VII 2009	2,1

Izvoz Republike Srbije u 2009 godini iznosio je 5,9 milijardi evra, što predstavlja izvesni napredak prema 2000. godini kada je iznosio 1,6 milijardi evra, ali smo još uvek daleko od minimuma koji može da obezbedi stabilnost naše ekonomije. Ovo iz razloga sto je nas uvoz u istom periodu snazno porastao na cak 11,1 milijardi evra, tako da je spoljnotrgovinski deficit dostigao rekordan deficit od 7,5 milijardi evra u 2008 godini. Ovo povecanje uvoza, i pored negativnosti koje sa sobom nosi, imalo je i dobrih strana, jer je dobar deo tog uvoza otišao na uvoz opreme koju nasa preduzeca najzad kupuju kako bi se modernizovala nakon niza godina izolacije i dezinvesticija.

Tabela 5: Izvoz Srbije po zemljama i nameni robe, u milionima evra

Godina	Ukupno 2+4 do 6=7 god	Po ekonomskim zonama					Po nameni robe
		EU	Od toga EU 15	CEEC	CIS	ostale	oprema	Potrošnja robe	Repro materijal
	1	2	3	4	5	6	7	8	9
2000	1,680	911	683	493	119	157	110	556	1,014
2001	1,896	1,104	874	497	130	165	146	691	1,059
2002	2,192	1,304	958	609	141	138	143	770	1,279
2003	2,442	1,316	977	747	164	215	376	771	1,295
2004	3,119	1,604	1,132	1,131	173	211	189	943	1,987
2005	3,944	2,116	1,479	1,321	261	246	220	1,174	2,55
2006	5,102	2,932	2,087	1,55	368	252	295	1,384	3,423
2007	6,432	3,603	2,458	2,069	455	305	487	1,749	4,216
2008	7,428	4,028	2,646	2,453	546	401	688	1,958	4,782
2009	5,962	3,196	2,063	1,878	409	479	580	1,843	3,539

Izvor: Statisticki bilten NB Srbije, mart 2010

Poznato je da je u ekonomiji sve povezano i da se ništa ne može dobiti bez placanja na duzi rok. Naime, drustvo koje vise uvozi nego što izvozi mora pokriti taj deficit ili kroz višak razmene usluga (npr. u bankarstvu, turizmu, saobracaju i dr.), sto nije nas slucaj, ili, sto je delimicno nas slucaj, kroz novcane doznake iz inostranstva.

Malo se zna o tome da naša dijaspora svake godine pošalje oko 2,5 milijarde dolara, a to u prilicnoj meri pokriva nas deficit spoljnotrgovinskog bilansa. Medutim, to jos uvek nije dovoljno, te je nas bilans tekucih placanja, koji u sebi ukljucuje trgovinski bilans, bilans usluga i ostalo, najgori u Evropi (tabela 2). Deficit tog bilansa predstavlja cak 10% naseg BDP, skoro pet puta vise nego u Republici Ceskoj, 2 puta vise nego u Makedoniji3.

Resavanje ovog problema je veoma vazno, jer kao i u slucaju preduzeca, svaki deficit poslovanja (tekucih placanja) mora da se pokrije kroz finansijske operacije (bilo putem uzimanja kredita ili direktne investicije) da bi se sacuvao kapital — devizne rezerve i dinar). Drugim recima, zemlji sa deficitom tekucih placanja potrebne su direktne investicije, novcane donacije ili zaduzivanje drzave i privrede. To omogucuje zemlji da bar neko vreme trosi vise nego sto zaraduje. U protivnom, ako ovoga nema, sledi smanjenje kapitala i bankrotstvo.

Za Srbiju to znaci da se, ukoliko izostane zaduzivanje i donacije, moraju upotrebiti devizne rezerve, što dovodi do njihovog smanjivanja, pada dinara, a time i kupovne moci plata i penzija, odnosno nestabilnosti na domacem trzistu.

Tabela 6: Bilans tekucih placanja zemalja u tarnziciji (% BDP-a) 2004-2005 i procena 2006-2007 godina .

Zemlja	2004	2005	2006	2007
Rusija	9,9	11,3	8,3	5,9
Slovenija	-2,1	-0,7	-0,7	-0,3
Ukrajina	10,5	3,2	0,6	-0,6
Ceska	-5,2	-2,5	-2,8	-2,2
Makedonija	-7,7	-1,1	-4,1	-3,9
Slovacka	-3,5	-5,9	-4,7	-4,2
Hrvatska	-5,2	-7,3	-6	-5,3
Madarska	-8,8	-7,9	-8,8	-7,7
Crna Gora	-9,3	-9,1	-9	-7,9
Rumunija	-8,7	-9,1	-8,5	-8,5
Bugarska	-8,5	-14	-11,8	-9,6
Srbija	-12,3	-9,1	-10	-10
Bosna i Hercegovina	-22,5	-22	-20	-18,4

Izvor WIIW, Bec

Imajuci ovo u vidu, jasno je da ukoliko ne budemo brze povecavali izvoz necemo na duzi rok imati stabilan dinar i dobar zivotni standard. Bez povecanja izvoza necemo moci da pokrijemo nuzni uvoz opreme za modernizaciju preduzeca ili da finansiramo otplatu velikog spoljnjeg duga. Bez povecanja izvoza kroz koju godinu moracemo ili da devalviramo dinar, ili da znacajno smanjimo izdatke za penzije, skolstvo i zdravstvo. Zato za ekonomsku politiku u narednom periodu nema važnijeg zadatka od povecanja izvoza. Mnoge ozbiljne analize pokazuju da u sledecih deset godina minimalan godisnji rast izvoza koji obezbeduje stabilan i solidan napredak zemlje treba da bude nešto iznad 10%.

Prema podacima Svetske trgovinske organizacije izvoz po stanovniku u Srbiji u 2004. godini bio je 468 USD, što nas plasira na zacelje srednje razvijenih zemalja. Istovremeno izvoz po stanovniku Belgije iznosio je 29.619 USD ili 63 puta više od izvoza po stanovniku u Srbiji. Slovenci su imali izvoz veci za 17 puta, Madari 12 puta vise, Hrvati 4 puta vise, Bugari 3 puta više, a Makedonci 1,7 puta više.4

Za ovakvo stanje našeg izvoza postoji nekoliko razloga. To su, pre svega, rat i sankcije, koje su nas udaljile od inostranih tržišta i onemogucile nasim preduzecima da se modernizuju i na taj nacin drze korak sa najnovijim dostignucima i inovacijama. Nasi susedi i novi konkurenti iz Azije preuzeli su naše dugogodišnje kupce, i nase mesto na medunarodnom trzistu. Drugi razlog lezi u neadekvatnoj ekonomskoj politici, odnosno u prenagloj liberalizaciji uvoza 2001. godine kao i destimulativnoj politici kursa dinara. Pa ipak, najvažniji razlog za naš nedovoljan izvoz predstavlja mali broj konkurentnih dobara i usluga koje možemo da ponudimo svetu.

Prema podacima Svetske banke, naši ljudi iz inostranstva u Srbiju, u proseku salju oko 300 eura. Po ucescu deviznih doznaka u bruto društvenog proizvoda naša zemlja je na 11 mestu u svetu.

Znacaj doznaka vidi se i u cinjenici da je ceo srpski izvoz iznosio 2008 godine 8,8 mlrd. dolara, a priliv iz dijaspore 5,0 milijardi dolara. Procene su da je u poslednjih 40 godina u zemlju investirano cak 200 milijardi dolara.

godini povecan je za oko 30%. Povecanje izvoza je rezultat nekoliko faktora. Kao prvo, strani investitori koji su ušli na naše trziste u 2002. i 2003. godini pocinju znacajno da izvoze. Primera radi, samo US Steel cini oko 5% naseg ukupnog izvoza. Drugo, domace firme, posle pet godina makroekonomske stabilnosti i reintegracije Srbije u sistem medunarodne trgovine, pocinju agresivnije da izvoze. Kao trece, konacno pocinju da se obnavljaju poslovni kontakti koji su prekinuti tokom devedesetih godina.

Konkurentna sposobnost našeg izvoza je veoma loša. Prema rangiranju koje je izvršio Svetski ekonomski forum iz Davosa nalazili smo se, u 2006. godini, na 87. mestu od ukupno 125 rangiranih zemalja. Iza nas su bile samo Bosna i Hercegovina, Albanija i Angola. Ono sto je posebno lose je cinjenica da nas plasman tri godine opada dok drughi zemalja u tranziciji raste. Tako su neke, poput Ceske i Slovenije, postale lideri u svetskoj konkuretnosti. To nikako ne znaci da nasi postojeci proizvodi nemaju, za da tu cenu, dovoljan kvalitet ili prodoran marketing i prepoznatljivu marku. Drugim recima, to znaci da nismo u stanju da ponudimo uslove koji bi privukli preduzeca koja bi mogla da prave konkurentne proizvode kod nas i da anm tako otvore svetska trzista. Najbolji primer za to je Madarska, gde 90% od ukupno 5.468 dolara koje u proseku izvozi svaki Madar dolazi iz pogona multinacionalnih firmi koje proizvode kod njih(IBM, HP, Suzuki, General Motors, General elektrik itd.). Slicna situacija je i sa Belgijom i Irskom, koje nemaju mnogo velikih domacih preduzeca, ali koje poslovni uslovi (politicka i pravna sigurnost, efikasnost sudstva, prvoklasna infrastruktura, obrazovana radna snaga, stimulativna poreska politika itd.) cine veoma konkurentnom. Irska je za to najbolji primer. Ona je dugo slovila za drugorazrednu zemlju koju napuštaju svi koji to mogu, ali je u poslednjih trideset godina privukla veliki broj americkih tehnoloških firmi i postala jedna od najbogatijih evropskih zemalja.

Jedna od znacajnih karakteristika naseg izvoza je u tome da je doslo do smanjenja ucesca Evropske unije u ukupnom izvozu sa 54,2% u 2000. godini na 53,6% u 2009. godini, dok je istovremeno izvoz u CEEC (zemlje Centralne i Istocne Evrope) porastao sa 29,3% na 31,7% u 2009. godini. Nepovoljnost strukture našeg izvoza posmatrano po nameni proizvoda je u tome što u njoj dominantno ucesce ima repromaterijal i potrosna roba a ne oprema. Tako je na izvoz repromaterijala u 2000. godini otpadalo 60,5%, potrošne robe 33,0%, a na izvoz opreme 6,5%. Struktura izvoza samo je delimicno popravljena u korist opreme za 3,2% u 2009. godini, dok je kod repromaterijala došlo do smanjenja za -1,1% (59,4%) a kod potrošnje robe smanjenje za 2,1% (30,9%). Dakle, u našem izvozu još uvek dominiraju proizvodi niže faze prerade, te je njihov efekat na spoljnotrgovinsku razmenu izuzetno nizak.

Odavno je poznato da nijedna zemlja koja je imala visoko ucesce primarnih proizvoda u izvozu i uvozu nije ostvarila zadovoljavajuci razvoj sopstvene privrede. Sve zemlje u cijoj strukturi izvoza dominiraju primarni proizvodi, imaju vrlo nizak nivo per capita dohotka.

Poznato je da se primarni proizvodi daleko nepovoljnije valorizuju ako se izvoze u nepreradenom stanju, da je njihova valorizacija sve veca iz faze u fazu finalizacije, kao sto su najsavremenije mašine, sofisticirani proizvodi, farmaceutski proizvodi, savremeni nameštaj, elektronika i sl. Jedan od razloga i teznji vecine zemalja da, umesto primarnih proizvoda, razvijaju i izvoze industrijske proizvode u koje se oni kao sirovine i reprodukcioni materijali ugraduju, jeste i drastican pad njihovih cena na svetskom trzistu od 1980. godine, a takode u poslednjoj dekadi prošloga veka5.

Tabela 7. Uvoz Srbije po zemljama i nameni robe, u milionima evra

Godina	Ukupno 2+4 do 6=7 god	Po ekonomskim zonama					Po nameni robe
		EU	Od toga EU 15	CEEC	CIS	ostale	oprema	Potrošnja robe	Repro materijal
	1	2	3	4	5	6	7	8	9
2000	3,606	2,223	1,412	325	433	625	419	849	2,338
2001	4,758	2,739	1,866	364	859	796	658	1,199	2,901
2002	5,919	3,527	2,509	366	955	1,071	1,006	1,620	3,293
2003	6,589	3,842	2,817	378	1,098	1,271	1,261	1,907	3,421
2004	8,769	5,001	3,584	635	1,458	1,675	1,783	2,067	4,919
2005	8,564	4,577	3,104	726	1,729	1,532	1,348	1,857	5,359
2006	10,463	5,696	3,728	850	2,053	1,864	1,632	2,252	6,579
2007	13,507	7,438	5,009	1,093	2,312	2,664	2,370	2,956	8,181
2008	15,494	8,243	5,537	1,216	2,886	3,149	2,608	3,442	9,444
2009	11,157	6,135	4,197	889	1,668	2,465	1,666	2,980	6,531

Izvor: Statisticki bilten NB Srbije, mart 2010

Najveci deo uvoza Srbije je iz zemalja Evropske Unije. Cak 55,0% uvoza u 2009. godini odnosilo se na zemlje Evropske unije a ostatak 45,0% na zemlje Centralne i Istocne Evrope, Zajednicu nezavisnih država i ostale zemlje. Posmatrano po nameni proizvoda može se konstatovati da je došlo do popravljanja strukture našeg uvoza u 2009. godini u odnosu na 2000. godinu. Naime, dok je u 2000. godini, na uvoz opreme odlazilo 11,6% ukupnog uvoza taj procenat je u 2009. godini povecan na 14,9%. Istu tendenciju ima i uvoz potrosne robe cije je ucesce povecano sa 23,5% na 26,7% u 2009. godini. Jedino je u strukturi uvoza repromaterijala doslo do smanjenja tog ucesca sa 64,8% u 2000. godini na 58,5% u 2009. godini. Ovakva kretanja su razumljiva ako se ima u vidu da smo dugo bili pod sankcijama, pa je u ovim godinama bilo potrebno obnoviti zastarelu opremu i zadovoljiti potrebe stanovništva za robom široke potrošnje.

Pokrivenost uvoza izvozom u periodu od 2000. godine do 2009. godine kretala se u rasponu od 35,5% u 2004. godini do 53,4% u 2009. godini. To znaci da je u 2004. godini 35,5% uvoza placano izvozom, a u 2009. godini 53,4% uvoza je placeno izvozom. Ostatak je placen suficitom iz nerobnog bilansa, porastom zaduživanja u inostranstvu i donacijama iz inostranstva. Ovako nizak stepen pokrivenosti uvoza izvozom ne može se smatrati pozitivnim. On se moze povecati na dva nacina. Prvi je smanjenjem uvoza, što svakako, ako se ima u vidu visok stepen uvozne zavisnosti, ne može a da nema štetne posledice na proizvodnju koja zavisi od uvoza. Drugi, koji je teži, postiže se povecanjem izvoza, pre svega podsticanjem strukturnog prilagodavanja privrede, vecom izvoznom orijentacijom vodenjem realnije politike deviznog kursa.

Za razliku od spoljnotrgovinskog bilansa koji je tokom citavog posmatranog perioda, od 2000. do 2009.godine bio deficitaran, ukupan bilans placanja u ovom periodu belezi suficit. U svim godinama izuzetak je 2007. i 2009. godina kada je zabeležen deficit ukupnog bilansa placanja. Ovaj suficit ostvaren je zahvaljujuci velikom iznosu tekucih transfera, (deviznih doznaka radnika) zvanicnih transfera, (donacije), finansijskih transakcija (strane direktne investicije, srednjorocni i dugorocni krediti, kratkorocni krediti i ostalo). Suficit bilansa placanja kretao se u rasponu od 25,2 miliona eura u 2000. godini, do 4,2 milijarde eura u 2006. godini. Ovako visokom suficitu bilansa placanja u 2006. godini doprinele su najviše strane direktne investicije koje su te godine iznosile 3,3 milijarde eura i srednjorocni i dugorocni krediti u iznosu od 2,2 milijardi evra. U posmatranom periodu rast spoljnjeg duga Republike Srbije je posledica visokog spoljnotrgovinskog deficita dakle brzeg rasta uvoza roba i usluga od izvoza. Kretanja spoljnjeg duga u periodu od 2001 do 2009 godine prikazije naredna tabela.

Tabela 8: Spoljna likvidnost Srbije (u milionima evra i procentima)

Godine	Spoljni dug (BDP)	Spoljni dug (izvoz robe i usluga)	Spoljni dug (u milionima evra)	Otplata duga (izvoz robe i usluga)	Otplata duga (BDP)
2000	-	-	-	-	-
2001	98,3	463,9	12,609	3,8	0,8
2002	67,2	344,8	10,768	7,0	1,4
2003	62,3	281,6	10,857	9,0	2,0
2004	54,3	232,3	10,355	16,5	3,9
2005	64,2	245,1	13,064	17,7	4,6
2006	63,3	214,2	14,884	23,5	7,0
2007	60,2	204,8	17,789	33,9	9,8
2008	64,6	214,7	21,800	34,8	10,5
2009	70,4	252,7	21,784	37,1	10,2

Ocito da je iznos spoljnjeg duga kao procenat bruto drustvenog proizvoda izuzetno visok (70,4% u 2009 godini) i da se Srbija sa ovim procentom sve više približavamo grupi prezaduženih zemalja. Ono sto posebno zabrinjava jeste izuzetno visoko ucesce priliva od izvoza roba i usluga u otplati inostranog duga (preko 37 %). Sve to upucuje na zakljucak da treba konstantno raditi na povecanju priliva od izvoza roba i usluga.

2.    Mere i aktivnosti koje treba preduzeti u narednom periodu

Da bi smo u naredno periodu poceli trajnije da resavamo deficit trgovinskog bilansa kao najznacajnijeg dela bilansa placanja neophodno je preduzeti sledce mere:

• •    prvo, razvojnu politiku treba usmeriti na brži razvoj konkurentske proizvodnje roba i usluga, posebno za izvoz, uz postepeno otklanjanja sturkturnih dispoporcija u razvoju, kao i u bržem razvoju sirovina, energije i hrane. Takode bi trebalo podsticati razvoj proizvodnje koja je zasnovana na sirovinama iz domacih izvora, kao i porizvodnje orjentisane na izvoz. U tom smislu treba na nivou zemlje odrediti prioritete koje bi merama ekonomske politike trebalo podržati.

• •    drugo, treba voditi politiku sporijeg rasta domace traznje od porasta društvenog proizvoda, kako bi se iz prirasta proizvodnje mogli servisirati dugovi i menjati struktura potrosnje u smislu preorijentacije na vecu potrosnju proizvoda sa što manjim uvoznim sadržajem, s obzirom da se licna potrosnja ne moze smanjivati ispod odredenog nivoa koji se može nazvati socijalnim minimumom. Izvesno je da ce najveci teret smanjenja te potrosnje pasti na investicije. Medutim, smatramo da bi to trebalo

sprovoditi postepeno jer smo mi ipak zemlja u razvoju i svako snizenje investicija nas visestruko pogada.

• •    trece, suzbijati inflaciju i stvarati uslove za usporavanje rasta cena u narednim godinama. Sigurno je da bez smanjenja inflacije mi ne mozemo ocekivati povoljnije razultate u ekonomskim odnosima sa inostranstvom. Prvi preduslov za Srbiju da reši ne samo problem bilansa tekucih transakcija nego i mnoge ekonosmke probleme jeste rešenje problema inflacije. Ovo, pre svega, iz razloga, sto ce se teret poboljsanja bilansa tekucih transakcija u narednim godinama i dalje temeljiti na prilagodavanju deviznog kursa, uz opadanje pozitivnog efekta depresijacije dinara na poboljsanje bilansa tekucih transakcija i uvecanja nepovoljnog uticaja na domace cene.

• •    cetvrto, za uspesno uravnotezenje bilansa placanja neophodno je nastaviti sa politikom realnog kursa. Realni kurs treba da obezbedi cenovnu konkurentnost srpskih izvoznika na svetsko tržište. Politika deviznog kursa treba da obezbedi stalni proces strukturnih prilagodavanja u privredi u smislu jacanja izvoznih sadrzaja reprodukcije. Preko dinamiziranja izvoznih aktivnosti delovalo bi se na povecanje domace proizvodnje na racionalnim osnovama.

• •    peto, zaduživanje u inostranstvu u narednom periodu mora biti pre svega u funkciji povecanja izvoza i tehnoloskog progresa. Jer je izvesno da mi necemo moci održati spoljnu likvidnost bez tehnoloških usavršavanja naših proizvodnih postrojenja, što je, s druge strane, sinonim za povecanje produktivnosti.

• •    sesto, povecanje apsolutnog i relativnog obima domace akumulacije mora biti trajni zadatak svih mera ekonomske politike, iz razloga sto nedostatak domace akumulacije opterecuje bilans placanja, jer se u tim uslovima investicije finansiraju uvozom bilo robnih ili finansijskih resursa iz inostranstva, a povecanje domace

akumulacije delovalo bi na smanjenje zavisnosti od inostranstva.

Na kraju, mere ekonomske politike koje ce se preduzimati radi ostvarivanja navedenih ciljeva, moraju biti blagovremeno donesene i dosledno sprovedene. U tom kontestu primat bi trebalo da imaju one mere koje ce brze doprinositi kvalitetnijoj i dugorocnijoj ekspanziji izvoza, a time i brzem otklanjanju neravnoteze bilansa tekucih transakcija, odnosno kvalitetnijem uravnotezenju ukupnog bilansa placanja.

ZAKLJUCAK

Otvaranje privrede i obnavljanje odnosa sa medunarodnim ekonomskim organizacijama i finansijskim institucijama nakon 2000. godine predstavlja jedno od glavnih obelecja privrede Srbije. Postepeno je došlo do oživljavanja tokova trgovine s inostranstvom.

Nakon otvaranja zemlje prema inostranstvu usledilo je dinamicno povecanje trgovinskog deficita kao glavno obelezje bilansa placanja. Polazeci od dostignute zaduzenosti u inostranstvu, a imajuci u vidu cinjenicu da naradnih godina dospevaju znacajne otplate inostranih dugova, namece se potreba redukcije deficita tekuceg racuna bilansa placanja Srbije.Glavni izvor deficita tekuceg racuna bilansa placanja Srbije leži u nedovoljnom izvozu s jedne, i visokom uvozu s druge strane. Nedovoljan izvoz Srbije je posledica nasledene strukture proizvodnje.

Ogroman deficit trgovinskog bilansa bio je stalna pojava tokom citavog posmatranog perioda. Rast spoljnjeg duga je posledica spoljnotrgovisnkog deficita, dakle bržeg rasta uvoza od izvoza, koji bi trebalo da se uravnoteži promenom kursa. Posledica depresijacije nase valute je da svi nasi dugovi izgledaju veci nego sto su bili. Usled cega je potrebno izdvojiti vise deviznog priliva od izvoza roba i usluga na otplate duga, a to znaci smanjenje potrošnje i in vesticija u privredi.

Karakteristika našeg spoljnotrgovinskog deficita je u tome da on nije razvojni, jer se ne zadužujemo u inostranstvu da bi se uvozila oprema kako bi se proizvodilo za izvoz. Naš deficit u razmeni sa inostranstvom je posledica prevelike potrošnje. Zato je potrebno smanjiti potrošnju kako bi se mogli servisirati dugovi prema inostranstvu. Sve vise ce biti potrebno uvoz placati izvozom, sto znaci manje zaduzivaje u inostranstvu i povecanje domace stednje.

Porast robnog izvoza u narednim godinama predstavlja naglašenu potrebu radi smanjivanja deficita robne razmene i ostvarivanja deviznog priliva za uredno placanje uvoza i servisiranja spoljnjeg duga. Porast deviznog priliva po osnovu robnog izvoza treba da zameni rast inostrane zaduženosti kao izvora za finansiranje deficita tekuceg racuna Srbije.

Znacaj porasta izvoza i deviznog priliva po tom osnovu dolazi jos vise do izrazaja, kada se ima u vidu cinjenica da ce biti tesko ostvarivo povecanje stranih direktnih investicija. Sredstva po osnovu stranih direktnih investicija su kvalitetan izvor za pokrice deficita bilansa placanja, jer ne stvaraju obaveze prema inostranstvu. Zato je za Srbiju veoma znacajno da pored povecanja izvoza, stvara pretpostavke za veci priliv SDI u buducnosti. Posebno je znacajno da se podstaknu veci priliv grinfild investicija, jer se time stvaraju preduslovi za transfer nove tehnologije u doamcu privredu.