Nosioci ekonomske politike u državi

Svaka ekonomija teži da bude stabilna i razvojna. Da to postigne ona se mora bazirati 'kvantitativno-kvalitativno usklađenom procesu reprodukcije'.1 Ekonomiju čine procesi proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnje, a sve ovo radi zadovoljenja širokog spektra socio-ekonomskih potreba. Ukoliko se želi obezbediti stabilno funkcionisanje proširene reprodukcije, ove procese mora i jedino može organizovati, regulisati, usmeravati i kontrolisati država na makroekonomskom nivou. Ona to čini putem mreže činilaca ekonomske politike. Privrede svih zemalja, kako onih nerazvijenih, tako i najrazvijenijih se susreću se sa određenim problemima u svom funkcionisanju, koje bismo mogli nazvati univerzalnim. Oni iziskuju nužnost državne intervencije. Ovi problemi se tiču nedostatka faktora proizvodnje ili njihovog nepravilnog razmeštaja, otežanosti odvijanja reprodukcije, naročito proširene, ekološke krize itd. Zajedničko svojstvo im je da se javljaju u fazi proizvodnje, kao osnovnoj fazi reprodukcije, te se stoga nužno odražavaju na sve njene faze. Ekonomija kao ključna društvena delatnost neraskidivo je vezana za državu. Bez normativnog regulisanja ekonomskih odnosa, sudske zaštite, ali i ekonomske politike kao sistema mera koje deluju na ekonomske odnose i procese u cilju njihove optimalizacije, ekonomija jedne zemlje ne bi mogla funkcionisati ili bi se sama od sebe pretvorila u monstruozan mehanizam, čiji se članovi međusobno bore za život, ne birajući sredstva ni metode, dok sam od sebe ne bi propao. Preterano mešanje države dovelo bi pak do ukidanja osnovnih ekonomskih zakonitosti, jer ekonomija kao uslov svog opstanka zahteva autonomnost, dok se potpunom neutralonošću od same države prema privredi, dobiva sistem pun anomalija.