Primena pravnih pravila Srpskog Građanskog zakonika u presudama trgovinskih sudova i Vrhovnog suda Srbije

UDK: (347.999+347.991)(497.11) BIBLID: 0352-3713(2008)25,3-11

Vla dimir Kozar**

PRIMENA PRAVNIH PRAVILA SRPSKOG

GRAĐANSKOG ZAKONIKA U PRESUDAMA TRGOVINSKIH SUDOVA I VRHOVNOG SUDA SRBIJE

REZIME: Opravdano smatramo da smo iznetim referatom potvrdili obrazloženje predloga teme “Srpsko pravo - nekad i sad” da ideja o pravnoj izgradnji, kao temelju moderne Srbije, traje gotovo 200 godina. Prateći tu ideju pokušali smo da oživimo brojne propise kojima su regulisana određena pitanja, kako su isti ugrađeni u pravne akte koje smo predočili u prilogu, koji su upravo dragoceni za analizu njihove razumljivosti, jezika i stila, prilagođenosti potrebama i zahtevima vremena naglašavajući rešenja koja su možda i bolja od nekih postojećih. Realizacijom zamišljene ideje u prilogu smatramo da smo uspešno dokazali da je srpska pravna misao imala svoje uzlete, da je srpsko pravo imalo svoje bisere, da je postojalo i da će po stojati, te da je neop hodno da se i danas oslo bo di mo ose ćaja da je je dini iz laz za na še pravo u ko piranju i prihvatanju ono ga što je neko već propi sao.

Prezentirane presude će, svakako, moći korisno da posluže, naročito mlađim generacijama pravnika da se sa istima bliže upoznaju, da ih detaljno prouče, da njihove pravne stavove uporede sa važećim propisima iz oblasti građanskog prava, što će sve po mo ći poje dinim od njih da de lege fe ren da svojim radovima doprinesu daljem i uspešnijem razvoju pravne nauke u Srbiji.

Ključne re či: pravna pra vi la, Srpski Gra đanski za ko nik, Vrhovni su d Srbije

Uvod

Ovaj prilog, posvećen tako izazovnoj i provokativnoj temi Srpsko pravo - nekad i sad, zamišljen je tako da izvrši izbor i prikaz samo malobrojnog broja presuda privrednih, odnosno trgovinskih sudova i presuda Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije, kod kojih su u rešavanju nekih značajnih pitanja korišćena rešenja istih pitanja iz Srpskog građanskog zakonika. Taj izbor nije bio ni malo lak, niti jednostavan, jer je presuda ovakve ili slične vrste, u proteklom periodu, donesena od strane nadležnih sudova u vrlo velikom broju pa ih je nemoguće sve staviti u jedan prilog za savetovanje. No, tako odabrane presude će svaka- ko biti dragocen prilog savetovanja kako bi se učesnici i šira stručna javnost sa njima bliže upoznali, što bi, ujedno, trebalo da predstavlja podsticaj svim zainteresovanim za dalje i dublje istraživanje primene pravnih pravila iz Srpskog građanskog zakonika prilikom rešava-nja istovetnih spornih pravnih pitanja. Ujedno, izložena sudska praksa će moći korisno da posluži prilikom izrade novog Građanskog zakonika Srbije čija izrada predstoji.

OSNOV ZA USPOSTAVLJANJE ODNOSA USVOJENJA

Sama činjenica da je tužena faktički živela u jednoj porodici gde je odrasla i iz koje se udala, nije dovoljan osnov za uspostavljanje odnosa usvojenja.

Tužbeni zahtev tužioca zasnovan je na činjenici da, iako je tužena od ranog detinj-stva živela u kući njegovih roditelja sve do svog punoletstva, između nje i njegovog oca pok. M.P. nikad nije zasnovan odnos usvojenja, a protivtužbeni zahtev upravo suprotno, da je takav odnos od po četka po stojao, zbog če ga tuže na ulazi u krug zakon skih na sled-nika pok. M. P.

Polazeći od izloženog činjeničnog stanja pravilan je zaključak nižestepenih sudova da između pok. M. P. kao usvojioca i tužene, kao usvojenika prema Pravnim pravilima građanskog prava, koja se imaju primeniti kao merodavna do stupanja na snagu Zakona o usvojenju (“Sl. list FNRJ”, br. 30/47 od 11. apri la 1947. go di ne), nije us po stavljen odnos usvojenja. Naime, prema paragrafu 136 SGZ tuđa deca “ravnaju se rođenoj” ako se usvoje na propi san na čin, a pre ma para grafu 145 istog Zako na, za usvojenje je bio neop -hodan pismeni dokaz sa potpisom sveštenika ili kamata da nema smetnji za usvojenje i potvrdom suda. Kako o usvojenju tužene nema nikakvog pismenog traga ni iz vremena njenog prelaska u porodicu pok. M.P., ne može se zaključiti daje postojalo usvojenje kao strogo formalni čin u smislu tada važećih zakonskih odredbi. Odnos usvojenja do puno-letstva tužene nije uspostavljen ni kasnije, po stupanju na snagu Zakona o usvojenju iz 1947. godine, jer nije proveden postupak za zaključenje usvojenja propisan članom 9.do 16. tog Zakona. Stoga i po shvatanju Vrhovnog suda sama činjenica da je tužena faktički žive la u po ro di ci pok. M. P. gde je odra sla i iz koje se udala, po sporazumu sa njenim roditeljima, nije bio dovoljan osnov za uspostavljanje odnosa usvojenja i s tim u vezi svih daljih prava koja iz tog odnosa proizilaze.

Isti canje u revi ziji tužene da je pok. M. P. 24. marta 1950. go di ne Me snom narodnom odbo ru R. prijavio tuženu kao svoje dete, na osno vu če ga je izvr šen upis u MK ro -đenih za 1940. go di nu, bez uti caja je na odlučivanje u ovoj stvari. Kod utvrđe ne činjeni -ce da ni do 1947. go dine po do tada važe ćim propi sima, a ni nakon to ga po odredbama Zakona o usvojenju (koji je stupio na snagu 19. aprila 1947. godine) nije sproveden postupak usvojenja na osnovu koga se može uspostaviti punovažan odnos usvojenja.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 5697/98)

PRESTANAK LIČNE SLUŽBENOSTI PRAVA STANOVANJA (Pravno pravilo iz paragrafa 938 Srpskog građanskog zakonika)

Pravo stanovanja je lična službenost koja prestaje ako je titular ne vrši u roku od 3 godine (tzv. liberatorna uzukapija).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zaključkom Sreskog narodnog suda za I reon grada Beograda, a po presudi Vojnog suda komande grada Beograda, ocu tužene je kon-fiskovana celokupna imovina. Ocu tužioca je dodeljen sporni stan, a na istom su sada pokojni otac tužene i članovi njegove uže porodice imali pravo stanovanja koje je po slu-

žbenoj dužnosti zabeleženo kao teret u zemljišnim knjigama. U ovim odlukama, tužena (ta da je imala 9 go dina) je ozna če na kao član uže po ro di ce svo ga oca. Zgrada u kojoj se sporni stan nalazi je nacionalizovana, s tim da je sporni stan izuzet od nacionalizacije. Tužioci su sada suvlasnici stana sa 3/4, odnosno 1/4 idealna dela. Pravo stanovanja je u upravnom postupku brisano i odluka o tome je u upravnom sporu pred Vrhovnim sudom Srbije ocenjena kao zakonita. Otac tužene je do svoje smrti, u avgustu 1986. godine, stanovao u predmetnom stanu, a isti je do svoje smrti, 25.1.1989. go dine, ko ri sti la i maj ka tužene. Tužena je prvi brak zaključila 5.11.1960. godine i isti je razveden pravnosnažnom presudom od 13.9.1979. godine. Drugi brak je tužena zaključila u avgustu 1980. godine i ovaj brak je trajao sve do smrti supru ga tuže ne, u janu aru 1995. go dine. Pre ma uvere -nju GSUP-a B., tužena je bila prijavljena sa prebivalištem u periodu od 7.5.1964. godine do 28.3.1979. go di ne na adre si Go spo dar Jo vano va br. 23 i u peri o du od 18.10.1982. godine od 23.2.1987. godine na adresi u Z. ulica J.T. br. 27. U preostalom vremenskom periodu bila je prijavljena na adresi spornog stana.

Tužioci kao suvlasnici stana traže predaju istog u državinu, jer je tuženoj dugogodišnjim nekorišćenjem stana prestalo pravo stanovanja.

Nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava - odredbi čl. 22. i 50. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, pravnih pravila iz čl. 37-78. Zakona o zemljišnim knjigama i pravnih pravila imovinskog prava iz paragrafa 338 Srpskog građanskog zakonika, ocenili daje tužbeni zahtev za iseljenje tužene iz spornog stana neosnovan. Prema razlozima nižestepenih sudova, prilikom konfiskacije imovine oca tužene, presudom je ustanovljeno pravo stanovanja i ista nije ukinuta niti stavljena van snage, tako da i da lje po stoji pravni osnov za ko ri šćenje stana od strane tužene kao titulara prava lične službenosti - prava stanovanja. Imajući u vidu daje pravo stanovanja vezano za ličnost u čiju korist je konstituisano to pravo, sudovi su ocenili da, shodno pravnim pravilima imovinskog prava, ne postoji mogućnost njegovog prestanka zbog neko-rišćenja stana u određenom periodu, s obzirom da je suština tog prava vezana za ličnost i uz činjenice dau konkretnom slučaju nije nastupila smrt titulara tog prava, niti je došlo do odricanja tužene od tog prava, a nije ni doneta odluka nadležnog organa o njegovom prestanku, odnosno isto nije prestalo na osnovu zakona.

Izraženo pravno stanovište sudova u pogledu primene relevantnih propisa za oce-nu zahteva tužilaca nije pravilno. Pravo stanovanja je lična službenost koja može prestati nevršenjem. To je naročiti način prestanka službenosti čiji se razlog postojanja nalazi u pravilu daje službenost ograničenje prava svojine, zbog čega se nastoji dato ograničenje bude što manje. To proizilazi iz prirode privatne svojine. Ako titular službenosti duže vremena ne vrši svoju službenost, dokazuje da mu ona više nije potrebna. Prema paragrafu 983 Srpskog građanskog zakonika (i paragrafu 1488 Austrijskog građanskog zakonika), vlasnik poslužnog dobra ili, pri ličnoj službenosti, vlasnik stvari na kojoj je kon-stituisana lična službenost, može tražiti prestanak službenosti ako titular to pravo ne vrši u roku od 3 godine (tzv. liberatorna uzukapija).

Kod utvrđene činjenice daje tužena zaključenjem dva braka prestala da bude član porodičnog domaćinstva kome je uspostavljeno pravo besplatnog stanovanja, daje u periodu od oko 20 godina imala prebivalište na drugim adresama i da nije koristila sporni stan, nesumnjivo je da je u odnosu na tuženu navedeno dobro (stan) bilo slobodno od slu-žbenosti. Suprotno bi bilo protivno važećem pravu.

Pogrešno je stanovište nižestepenih sudova da pravo stanovanja kao lična službe-nost može prestati samo smrću titulara tog prava ili odricanjem. Bez obzira na osnov konstituisanja tog prava, i kada je isto ustanovljeno sudskom odlukom, vlasnik stvari može da traži prestanak takve službenosti u slučajevima koji upućuju na zaključak da su prestali razlozi koji su opravdavali ustanovljenje prava službenosti, a jedan od razloga je i dugogodišnje nevršenje tog prava.

Iz tih razloga, preinačene su obe nižestepene presude i usvojen tužbeni zahtev.

(Presu da Prvog opštin skog su da u Be ogra du P. br. 5093/00 od 25.10.2002. go dine, presu da Okružnog su da u Be ogra du Gž. br. 7789/03 od 1.10.2003. go dine i presu da Vrhovnog su da Srbije Rev. br. 977/04 od 7.7.2005. go dine) -Bilten Okružnog su da u Be ogra du, br. 69/2005, In termex, Beograd

UGOVOR O ORTAKLUKU - PRAVNO PRAVILO IZ PARAGRAFA 742.

SRPSKOG GRAĐANSKOG ZAKONA

Kada se radi ugovor o ortakluku u koje su ugovorne strane uložile novac radi kupovine nafte, pa naftu nisu dobili niti im je novac vraćen tada zbog nastale štete shodno paragrafu 742. srpskog građanskog zakonika svaki ortak snosi svoju štetu do visine svog uloga.

Presudom Opštinskog suda u G. Milanovcu P. br. 719/99 od 10.11.2004. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženici solidarno obavežu da tužiocu na ime duga isplate novčani iznos naveden u izreci presude.

Pre su dom Okružnog su da u Čač ku Gž. br. 200/05 od 22.2.2005. go dine odbija se kao neosnovana žalba tužioca i presuda Opštinskog suda u G. Milanovcu P. br. 719/99 od 10.11.2004. godine se potvrđuje.

Prvostepeni sud je na osnovu izvedenih dokaza pravilno utvrdio činjenično stanje a to je da su stranke po sti gle zajednič ki do go vor da kupe naftu pa su u tom ci lju predu-zeću iz Valjeva uplatile određeni novčani iznos u deviznom novcu, da taj posao oko nabavke nafte nije realizovan, nafta njima nije isporučena niti je uložen novac vraćen. Kako se u konkretnom slučaju radi o ortakluku, pravilno je prvostepeni sud primenio pravna pravila o ortakluku iz Srpskog građanskog zakonika, jer ne postoje pozitivni propisi o ortakluku. Prvostepeni sud je pravilno primenio paragraf 742. Zakonika kojim je predviđeno da ukoliko iz ortakluka nastane za ortake šteta, ta šteta po meri uloga pada na sve ortake, odbija se tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, jer svaki od ortaka snosi rizik za-jednič kog po sla do vi sine svog ulo ga i s ob zirom da tuži lac nije do kazao da je po stojao drugačiji dogovor između stranaka u pogledu njihovih udela u ortačkom poslu, to svaki od ortaka sno si šte tu koja je na stala iz tog po sla do vi si ne svog ulo ga u taj po sao.

(Presu da Opštinskog su da u G. Mi la novcu, P. br. 719/99 od 10.11.2004. go dine i presu da Okružnog su da u Čačku, Gž. br. 200/05 od 22.2.2005. go dine) -priredio: Dragan Ka la ba, za menik Okružnog javnog tuži o ca u Čačku

GRUBA NEBLAGODARNOST

Protivljenje poklonoprimca stanovanju trećeg lica u situaciji kada je poklono-davac zadržao pravo stanovanja i svađe stranaka kao i ukazivanje poklonoprimca da zbog useljenja trećeg lica može biti iseljena, ne predstavlja grubu neblagodar-nost zbog čega bi se stekli uslovi za opoziv ugovora o poklonu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i raskinuo ugovor o poklonu zbog grube neblagodarnosti. Pod grubom neblagodarnošću sud je smatrao ponašanje tuženog koje se ogleda u činjenici da u stanu koji predstavlja predmet poklona ne dozvoljava poklono- davcu useljenje trećeg lica, zbog čega je izbila svađa i što poklonodavcu nije ukazao nužnu pomoć prilikom bolesti. Okružni sud je ukinuo prvostepenu presudu.

Ugovor o poklonu nije regulisan pozitivnim propisima pa se odredbe o opozivu tog ugovora (raskidu) nalaze u pravnim pravilima imovinskog prava. Po paragrafu 567. Srpskog građanskog zakonika pod “velikom neblagodarnošću” podrazumeva se “uvreda života, tela, časti i narušavanje slobode i imanja”. Na sličan način neblagodarnost definiše i AGZ po kome “pod grubom neblagodarnošću podrazumeva se takva povreda tela, časti i imanja da se protiv povredioca može po službenoj dužnosti ili na zahtevanje povre-đenog po kaznenom zakonu isleđenje preduzeti” (paragraf 848).

Iz navedenih odredbi se vidi da svaka moralna greška ne predstavlja razlog za raskid ugovora o poklonu, već da neblagodarnost treba da bude “velika” ili “gruba”. Za procenu grube ili velike neblagodarnosti nije nužno da se ona utvrđuje jedino postojanjem presude krivičnog suda kako bi to proizilazilo iz AGZ-a. Dovoljno je da se u radnjama poklonoprim-ca stiču elementi nekog krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti ili po privatnoj tužbi. Takvu procenu može izvršiti sam parnični sud upoređujući ponašanje poklonoprimca prema određenom standardu i shvatanjima društvene sredine u kojima se stranke nalaze.

Ako je ugovorom o poklonu u vidu neformalne odredbe (usmeni sporazum kako je to prvostepeni sud utvrdio) ugovoreno pravo stanovanja poklonodavca tada protivljenje poklonoprimca stanovanju trećeg lica i ukazivanje da će zbog toga poklonodavac biti iseljen ne predstavlja grubu neblagodarnost. Ovo s toga što se poklonodavac ponaša protiv-pravno, jer pravo stanovanja predstavlja ličnu službenost, pa titular te službenosti ne može primiti u stan treće lice bez saglasnosti vlasnika (poklonoprimca). Prema tome, raspravljanje između stranaka čiji je uzrok ponašanje poklonodavca (tužilje) ne može se upo-dobiti gruboj, odnosno velikoj neblagodarnosti.

U tužbi se kao razlog za raskid ugovora zbog neblagodarnosti ne ističe činjenica ne-pružanja nužne pomoći od strane tuženog, već je taj razlog istaknut posle saslušanja parničnih stranaka, tako da tuženi nije ni saslušan na te okolnosti. Za procenu nepružanja nužne pomoći (koja bi izuzetno mogla biti upodobljena gruboj neblagodarnosti) bilo je nužno utvrditi karakter bolesti poklonodavca i sve okolnosti konkretnog slučaja (da li je tuženi mo gao da pruži po moć, gde se nalazio i da li je imaju ći u vi du karakter i intenzi -tet bolesti odbio pružanje pomoći bez opravdanog razloga). Kako prvostepeni sud nije utvrđivao sve okolnosti konkretnog slučaja u vezi nepružanja nužne pomoći i kako tuženog na te okolno sti uop šte nije sa slu šavao, to se za sada ne mo že prihvati ti utvrđenje da ponašanje tuženog u toj situaciji predstavlja grubu neblagodarnost.

(Okružni sud u Poža revcu, Gž. 1481/93 od 27. XII 1993)

OPOZIV UGOVORA O POKLONU

Podnošenje krivične prijave, iniciranje prekršajnih postupaka i obraćanje mirovnom veću od strane poklonodavca samo po sebi ne znači postojanje “grube ne-blagodarnosti” zbog kojih se može raskinuti (opozvati ugovor o poklonu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju između stranaka je zaključen ugovor o poklonu Ov. 712/81, 4.3.1981. go di ne po ko me se tuži lac obave zao da tuženom (svom si nu) pokloni nepokretnost bliže opisanu u ugovoru. Stranke žive u zajednici. Tuženi nije fizički napadao niti maltretirao svoga oca (poklonodavca) niti ga verbalno vređao niti na bilo koji način svojim činjenjem ili nečinjenjem pokazao grubu neblagodarnost prema njemu. Sukobi između ugovornih strana potiču zbog ponašanja supruge tužioca prema tuženom. Tužilac je uživalac redovne penzije i od svoje dece nije tražio izdržavanje.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev radi raskida (opoziva) ugovora o poklonu zbog grube ne-blagodarnosti i osiromašenja.

Naime, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za opoziv poklona iz paragrafa 567. Srpsko-građanskog zakonika u slučaju da: darodavac docnije tako osiromaši da ni živeti ne može; i b) ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca pokaže, nano-seći uvredu njegovom životu, telu, časti i narušavajući njegovu slobodu i imanje. Daro-davac nije toliko osiromašio da je ugrožena njegova egzistencija, zato što je uživalac penzije. Tuženi (obdareni) nije nanosio tužiocu ni verbalne ni realne uvrede niti je na drugi način kažnjivim delima pokazao grubu neblagodarnost u odnosu na telesni integritet, slobodu ili imovinu tužioca. Sam tužilac je prilikom saslušanja parničnih stranaka na zapi sni ku od 4.2.1999. go di ne, izjavio da on i tuženi “ni su ima li pro blema” i da je “na sta -lo zlo” ka da je u kuću do šla nje go va druga že na.

Podnošenje krivične prijave, iniciranje prekršajnih postupaka ili postupka pred mirovnim većem radi pokušaja mirenja ne znači postojanje grube neblagodarnosti pogotovo ako se ima u vidu da su ti postupci bili (po predlagača) neuspešni. Zato su neosnovani revizij-ski navodi kojima se ističe da samo obraćanje nadležnim organima ukazuje na tešku pore-mećenost odnosa ugovornika i ispunjenje uslova za raskid (opoziv) ugovora o poklonu.

Takođe su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da zbog loših odnosa između tuženog i maćehe (supruge tužioca) postoje razlozi za raskid ugovora, zato što je supruga tuži o ca u odno su na ugo vor tre će li ce i pre ma njoj ugo vor u smi slu člana 148. ZOO ne proizvodi dejstva, pa poremećaj odnosa između tuženog i maćehe (sudovi su utvrdili da je ona uzročnik sukoba) ne predstavljaju valjan zakonski razlog za opoziv ugovora o poklonu.

(Presu da Vrhovnog su da Srbije, Rev. 537/05 od 7. ju la 2005. go dine) -Bilten sudske prakse Vrhovnog su da Srbije, br. 4/2005, In termex, Be ograd, autor sen ten ce: Pre drag Trifu no vić, su dija VSS

PRAVO VLASNIKA ZEMLJIŠTA PO OSNOVU PRONAĐENOG SKRIVENOG BLAGA

Vlasnik zemljišta ima pravo da zahteva isplatu pravične naknade za skriveno blago iskopano na njegovoj parceli bez obzira što je zakonom o kulturnim dobrima to pravo priznato samo nalazaču istog.

Predmet ovog spora je isplata novčane nagrade tužiocu za skriveno blago iskopano na njegovom zemljištu. Nižestepeni sudovi su odbili takav tužbeni zahtev, iako je zlatna pojasna garnitura pronađena na parceli u vlasništvu tužioca. Tako je odlučeno jer je odredbom čl. 28. Zakona o kulturnim dobrima propisano da novčana naknada za iskopano kulturno dobro od izuzetnog značaja pripada samo nalazaču. Vrhovni sud nalazi da se iz-neto stanovište ne može prihvatiti, jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Zakonom o kulturnim dobrima nisu uređena imovinska prava vlasnika zemljišta prema skrivenom blagu iskopanom na njegovoj parceli. Odredbama tog zakona je samo propisano da su tako pronađene stvari kulturna dobra u vlasništvu države i da pronalazaču istih pripada novčana nagrada. To jasno ukazuje da ovaj zakon ne reguliše i prava vlasnika zemlji šta na ko me je skrive no blago pro nađeno. Me đutim, to ne zna či da se zbog toga mogu uskratiti imovinska prava vlasniku zemljišta koja mu po tom osnovu pripadaju. Naprotiv, pravo svojine predstavlja najširu vlast na stvari. Ostvarenje tog prava jem-či se i odredbom čl. 34. Ustava Republi ke Srbije. Zbog to ga se sagla sno odredbi čl. 8.

Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa i pravo svojine može oduzeti ili ograničiti samo u skladu sa ustavom ili zakonom. Odredbom čl. 12. Zakona o kulturnim dobrima je propisano da kulturna dobra predstavljaju državnu svojinu. Time je vlasniku zemljišta oduzeto pravo svojine na skrivenom blagu iskopanom na njegovom zemljištu. To je učinjeno iz razloga što se radi o materijalnoj tvorevini - kulturnom dobru od opšteg interesa. Očito je da je u tom slučaju zakonom propisano oduzimanje prava svojine vlasniku zemljišta na skrivenom blagu pronađenom na toj parceli. Međutim, Zakonom o kulturnim dobrima propisan je samo osnov oduzimanja prava svojine vlasniku zemljišta na skrivenom blagu, ali mu tim povodom nije uskraćeno i imovinsko pravo na pravičnu novčanu naknadu. Istina, našim pozitivnim pravom nije propisano koliko iznosi i kako se određuje visina novčane naknade koja pripada vlasniku na čijem zemljištu je pronađeno skriveno blago. To pitanje je uređeno pravnim pravilima paragrafa 250. i 251. Srpskog građanskog zakonika. S toga se shodno tim pravilima, a na temelju odredbe čl. 1. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6.4.1991. godine i za vreme neprijateljske okupacije mora raspraviti i osnovanost zahteva koji je predmet ovog spora.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 3471/03)

STICANJE SVOJINE NA ŠUMSKOM ZEMLJIŠTU PO OSNOVU ODRŽAJA

Savesni držalac može steći pravo svojine na osnovu održaja na šumskom zemljištu ako dokaže zakonski osnov državine i period državine do 6. aprila 1941. godine, u trajanju od 43 godine, 1 mesec, i 18 dana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporne nepokretnosti po kulturi šuma oduzete su 1963. godine pravnim prethodnicima tužilaca, u postupku raspravljanja imovinskih odnosa nastalih samovlasnim zauzećem zemljišta u društvenoj svojini - pravosnažnim odlukama nadležnih organa. Sporne nepokretnosti su 1952. godine bile upisane u popisni katastar nepokretnosti - na pravne prethodnike tužilaca samo na osnovu njihovih izjava. Tužioci ne poseduju pismene dokaze o sticanju prava svojine na spornim nepokretno sti ma, a pre su da Agrarnog suda u Skoplju od 17. jula 1939. go dine odno si se na sti ca-nje svojine na ob ra divom ze mlji štu, a ne i na sporno šum sko zemlji šte - za koje tuži o ci ističu daje u faktičkom posedu njihovih pravnih prethodnika bilo od 1900. godine do oduzimanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi pri-menili materijalno pravo kada su zaključili da pravni prethodnici tužilaca nisu održajem stekli pravo svojine na spornom šumskom zemljištu.

Naime, prema pravnim pravilima imovinskog prava sadržanim u paragrafu 2. Zakona o šumama Kraljevine Jugoslavije od 21. decembra 1929. godine, sve šume su se smatrale vlasništvom države, izuzev onih šuma na kojima je fizičko lice, zakonitim putem steklo pravo svojine. Savesni držalac može steći pravo svojine na osnovu održaja na šumskom zemljištu, ako dokaže zakonski osnov državine i period državine do 6. aprila 1941. godine, u trajanju od 43 godine, 1 mesec i 18 dana, u smislu pravnog pravila iz paragrafa 931. Srpskog građanskog zakonika.

Državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom poslu, koji je potreban za sticanje svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom povere-nja, a save stan je onaj držalac, koji ne zna, ili ne mo že znati da stvar koju drži nije nje -gova, s tim što save snost mo ra po stojati za sve vreme roka po treb nog za održaj.

Imajući u vidu da tužioci, u ovoj parnici radi utvrđenja prava svojine održajem, na šumskom zemljištu nisu dokazali postojanje zakonskog osnova (pravnog posla ili pravo- snažne sudske odluke), kojim su državinu na spornom šumskom zemljištu zakonito stekli njihovi pravni prethodnici, pravni prethodnici tužilaca i po oceni Vrhovnog suda, nisu održajem stekli pravo svojine na spornom šumskom zemljištu. Stoga navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Vrhovni sud je cenio navode revizije tužilaca u pogledu nesmetane državine njihovih pravnih prethodnika na spornom šumskom zemljištu do oduzimanja 1963. godine, pa je na šao da su ovi navo di neo sno vani, budu ći da su sve šume bi le u državnoj svojini a potom u društvenoj svojini saglasno odredbama Osnovnog zakona o šumama (“Službeni list SFRJ”, broj 16/61) i da se u smi slu člana 113. Zakona o is kori šćavanju po ljo pri -vrednog zemlji šta (“Službeni list SFRJ”, broj 43/59), na ovakvom šum skom zemlji štu održajem nije mogla sticati svojina, zbog čega je upis spornog šumskog zemljišta 1952. godine u popisni katastar nepokretnosti na pravne prethodnike tužilaca, bez uticaja.

(Presu da Vrhovnog su da Srbije, Rev. 1893/98)

POKLON – SPONZORSTVO

Sud je na šao u smi slu člana 277. stav 1. i člana 324. stav 1. ZOO, tuži lac osno vano potražuje pored glavnice i zateznu kamatu od 20.11.2002. go di ne, jer je tuže ni pre to ga pao u dužničku docnju , s obzirom da svoju obavezu nije ispunio u ugovorenim rokovima.

Zato je sud na temelju tako utvrđenih činjenica usvojio ovaj deo tužbenog zahteva, odlučivši kao u izreci u stavu četvrtom, primenom citiranih propisa i odredaba člana 262. stav 1. i člana 600. ZOO, ka da je reč o obave zama iz ugo vora o emi to vanju pro pagand-nih poruka, kao i pravnih pravila iz paragrafa 561. Građan skog zakonika kra ljevine Srbije (SGZ), koja se primenjuju na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije (“Službe ni list FNRJ”, br. 86/46, 105/46, 96/47), kada su u pitanju navedeni ugovori o donatorstvu, koji imaju obeležja ugovora o poklonu .

(Presu da Trgo vinskog su da u Beogra du XXXVII-P2.2136/03 od 11.12.2003. go dine)

UGOVOR O POSLUZI

Na osnovu izvedenih dokaza sud je zaključio daje zaključen ugovor o posluzi, kao i da je rok po slu ge is te kao, pa je tuženi dužan da stvar sa pripadajućom opremom i alatima vrati tužiocu saglasno pravnim pravilima iz paragrafa 582. i 584. Gra đan skog za-ko nika kralje vine Srbije (SGZ), koja se primenjuju na osno vu člana 4. Zako na o ne važnosti pravnih propisa donetih pre 6 aprila 1941 godine i za vreme neprijateljske okupacije (“Službe ni list FNRJ”, br. 86/46, 105/46, 96/47).

U paragrafu 582. SGZ propisano je: “Naruč ili posluga biva ugovorom takovim, kojim ko nepotrošnu stvar na poslugu uzme, tako, da na opredeljeno vreme bez svake plate ili nagrade natrag vrati .”

U paragra fu 584. SGZ pro pi sano je: “Ako je vreme za poslugu opredeljeno , onda da se ima stvar na to vreme natrag vratiti ; ako li to nije, onda valja gledati na name-renje posluge, pa po tome vreme povraćaja opredeliti.”

Kada je reč o remontu struga, sud smatra da ta činjenica nije bitna za odluku o tužbenom zahtevu, sve i da je tuženi dokazao da je izvršio remont, što takođe ne proizila-zi iz pi smenih do kaza, pa sud nije ni po vero vao is kazu sve doka M. M., jer u pri log nje -govom iskazu ne ide nijedan materijalni dokaz (npr. radni nalozi, računi za ugrađene rezervne delove i drugi materijal, koje tuženi niti pominje, niti dostavlja do zaključenja glavne rasprave). Naime, ukoliko bi tuženi dokazao da je zaista izvršio remont struga u vredno sti od 36.290,00 dinara, on na osno vu to ga ne bi mogao steći pravo svojine na strugu, pa čak ni pravo su svojine na toj stvari, jer takav na čin sti canja svoji ne nije predviđen u odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Službeni list SFRJ”, br. 6/80, 36/90, “Službeni list SRJ”, br. 29/96).

Tuženi bi pod uslovima propisanim u paragrafu 592. SGZ mogao da prema tužiocu istakne samo obligaciono-pravni zahtev za naknadu iznosa od 36.290,00 dinara, navodno utrošenog na remont struga, kao tužiočeve pokretne stvari, pod uslovom da dokaže da su ti vanredni troškovi bili neophodno nužni. Jer u paragrafu 592. SGZ propisano je: “Obične troškove sa poslugom stvari skopčane mora onaj nositi, koji se sa stvarju služi. Za izvanredne troškove , koje je na sa držanje stvari kao nužne učinio , može naknadu od gospodara stvari iskati, kad njihovu neophodnu nužnost pokaže. ”

Prema tome, činjenica da je tuženi navodno utrošio 36.290,00 dinara za remont struga, nije od značaja u ovom sporu, jer istu tuženi nije istakao nikakav zahtev u postupku do zaključe nja glavne rasprave, a pre ma članu 2. stav 1, ZPP, sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupak . Međutim, donošenje ove presude nije prepreka za tuženog da svoja eventualna potraživanja prema tužiocu ostvari podnošenjem tužbe u drugoj parnici.

(Presu da Trgo vinskog su da u Be ogra du P.3478/01 od 18.04.2002. go dine)

Prof. Miroslav Vrhovšek, Ph.D.

Vladimir Kozar

The implementation of legal rules of the Serbian Civil Code in the judgements of commercial courts and the Supreme Court of Serbia

Ab stract

We reasonably believe that our article confirms the proposed theme “Serbian Law – now and then” that the idea of le gal deve lop ment, as the platform of mo dern Serbia, has been lasting for almost 200 years. Following this idea, we have tried to revive numerous regulations regulating different areas, how they are used in judgments attached to this article, their great importance for understanding their substance, language and style, and adaptability to the needs and challenges of present time, underlying solutions which are sometimes even better than the current ones. By developing this idea, we believe, we have pro ven that the Serbian le gal thinking had its upri sings, that the Serbian law had its je wels, and that it is ne ces sary to get rid of the fe e ling that the only way out for our law is to copy and ac cept what the others have already pre scribed.

Pre sented jud gments will certainly be of a gre at importan ce for young lawyers to get to know them better, to analyze them clo ser, to compare them with the current re gu-lations from the area of civil law, and will, de lege feren da , contribute to further development of Serbian le gal thinking.