Razvoj poljoprivrede u ruralnim sredinama Srbije

Radomir Jovanovic

Univerzitet u Prištini, Poljoprivredni fakultet

Rezime : U Srbiji danas ima milion nezaposlenih. Istovremeno od oko 5000 sela, svako cetvrto je na putu nestajanja. Tako ce za deceniju i po u njima ostati samo spomenici kao dokaz skorašnjeg života. I dok ljudi nemaju posla, a sela izumiru ne koristi se šansa da se ti negativni trendovi na srpskom selu zaustave a samim tim i da se razvijaju ruralna podrucja. Naime, od deset radnika koji su ostali bez posla, više od polovine moglo bi da se zaposli u ruralnim podrucjima Srbije. To se ne odnosi samo na radnike koji su ostali bez posla zbog strukturnih neprilagodenosti proizvodnje, visegodisnjih sankcija i tranzicione krize, vec i na one koji su ostali bez firmi u kojima su radili pre NATO bombardovanja 1999. godine. Sve ovo govori da su radnici još uvek jednom nogom u opanku a sa drugom u cipeli. Povratak u ruralna podrucja zemlje ne znaci, medutim, vracanje radnika motici i traktoru, vec njihovo zaposljavanje u oblasti poljoprivrede i oko nje. To znaci sumarstvu, vodoprivredi, raznim usluznim delatnostima, zanatstvu, domacoj radinosti, infrastrukturnim, malim i srednjim industrijskim pogonima (kojih ima 250.000, a cilj je da ih bude 400.000), cija proizvodnja ne ugrožava ekološku ravnotežu.

Kljucne reci : selo, zemljište, deagrarizacija, besperspektivnost, resursi, mogucnost, buducnost.

1.    Uvod

Jugoslavija je imala najbržu deagrarizaciju na svetu. Za poslednjih 50 godina XX veka iz sela u grad je otišlo oko osam miliona ljudi. Takav proces u svetu je trajao oko 150 godina. Seobe su nastavljane i prisilno u poslednjoj deceniji XX veka kada je ratni vihor u Srbiji iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije "doneo" još blizu 400.000 ljudi (broj novih stanovnika kao Niš). U periodu posle Drugog svetskog rata u našem selu odigrale su se krupne, ali po svom sadrzaju i posledicama protivrecne promene. Te promene su deo univerzalnog, svetskog procesa modernizacije savremenog društva, njegove industrijalizacije i urbanizacije. One su isto tako nosile i snazan pecat vladajuce ideoloske paradigme, odnosno drustvenog sistema koji je kod nas izgradivan na toj paradigmi.

Danas Srbija traga za novim identitetom, za novom paradigmom društvenog razvoja, pa se ne sme zaboraviti ni marginalizovati selo i poljoprivreda. Kao i mnogo puta do sada u istoriji, i u ovom vremenu, selo i poljoprivreda su naš glavni oslonac koji nam omogucava opstanak i prezivljavanje. Ponovo se okrecemo selu kada nam je tesko pa smo ubedeni da selo i zaposljavanje u njemu i oko njega omogucavaju prevazilazenje krize. Ali, to zahteva i radikalno nov odnos društva prema njemu.

Umesto dosadašnjeg intendantskog pristupa selu i poljoprivredi, gde su se oni tretirali kao proizvodaci jeftine hrane, mora da se stvori koncepcija takozvanog ruralnog razvoja, koja ce se temeljiti na demografskim, prirodnim, i ekonomskim i socijalno-kulturnim potencijalima. Karakteristika srpskog sela danas je da se i poslednjih decenija u njemu dešavaju izuzetno negativna demokratska kretanja. Rapidno se smanjuje natalitet, u nekim krajevima vlada i prava "bela kuga". Sve to je rezultiralo depopulacijom, senilizacijom i socijalnom devastacijom brojnih regiona u Srbiji. Krupne promene dogodile su se i u privatnom životu srpskog sela. Te promene koje imaju dalekosežne socijalne i ekonomske posledice nisu dovoljno izucene i objasnjene. U XX veku je seljacko gazdinstvo bilo definisano ideološkim kategorijama maksimuma, što se pokazalo iracionalnim. Danas nema tog maksimuma, ali imamo sve manji broj ljudi koji imaju velike posede i po nekoliko hiljada hektara i sve veci broj koji ostaju sa svojim sitnim posedom (prosecna njiva u Srbiji je oko 4,5 hektara povrsine), koji im zivot znaci, jer je to dodatak na prihod i osnova za preživljavanje. U prošlom veku pod uticajem industrijalizacije i urbanizacije, dogodila se "civilizovana revolucija", promenjen je seljakov pogled na svet, promenjene su njegove vrednosti i moral, kulturne potrebe i životne aspiracije.

2.    Tradicionalni nacin zivota i drustvene promene

Do Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila agrarno, tradicionalno drustvo. Preko 80 odsto stanovnistva je zivelo na selu autarhicnim, oskudnim i tradicionalnim nacinom zivota. Ceo seljakov svet je bio sveden na njegov posed, gazdinstvo i porodicu, selo u kome živi i crkvu koja je olicavala Boga i usmeravala njegov duhovni zivot.

Posle Drugog svetskog rata pod uticajem svetskih procesa, kao i nove vizije društva izvedena je industrijska revolucija, nastupile su i protivrecne promene. Industrijalizovana gazdinstva povecala su rodnost, specijalizovala se, imala trzisnu orjentaciju, drugacije stavove o buducnosti agrara. Takode, su imala i vise kapitala, znanja i snage od tradicionalnih gazdinstava. Pod uticajem industrijalizacije smanjio se udeo tradicionalnog rucnog rada, smanjio se broj nekvalifikovanih radnika, i zaposleni u kombinatima su poprimili odlike industrijskih radnika. Rezultat toga je da se udeo stanovništva u gradskim naseljima povecao od 21% u 1948. na 51% u 1991. godini.

Prema rezultatima popisa poljoprivredno stanovništvo je 1948. godine cinilo 68%, 1953. godine 61%, 1961. godine 49%, 1971. godine 36%, 1991. godine 17% ukupnog stanovništva. U apsolutnim iznosima poljoprivrednog stanovništva u Srbiji je 1961. godine 9.157.597 lica, a 1971. godine 7.843.986 lica, a 1981. godine, oko pet miliona.

Po proceni Srbija je tada raspolagala sa 5.113.000 hektara poljoprivredne površine ili 0,68 hektara po stanovniku. Od toga 4.252.000 hektara su obradive površine ili 0,57 hektara. Do tradicionalnih promena 85% poseda je bilo u vlasništvu privatnika, dok skoro sve površine nisu privatizovane (racuna se da je oko 400.000 hektara u drzavnom vlasnistvu). Aktivno poljoprivredno stanovnštvo prema popisu iz 1991. godine, bilo je oko 904.127, a podaci iz 2002. godine ukazuju da je 529.236. Procene su da je bilo oko 778.000 poljoprivrednih gazdinstava.

3.    Položaj poljoprivrede i njena struktura danas

Srbija je danas siromašna agrarna zemlja. Jer, poljoprivreda direktno donosi vise od 20% bruto drustvenog proizvoda, a sa pratecim delatnostima to se udvostrucuje. Da smo siromasna agrarna zemlja sa niskom produktivnoscu i cinjenice da jedan seljak proizvede hrane za sest ljudi, Rumun za osam, Madar za devet, Bugarin za 16, au Italiji i Austriji jedan poljoprivrednik proizvodi hrane da može da hrani 22, Francuz za 35, a u Nemackoj cak 46. osoba.

Današnja seoska porodica u Srbiji je neka vrsta socijalne ruševine koja sav svoj sarm duguje staroj socijalnoj arhitekturi na koju podseca Henri Mendres. U poslednjem periodu pa i dana velicina poljoprivrednih porodica je smanjena, ali je seoska porodica bila i ostala veca od gradske. Slicno, seoska poljoprivredna porodica je veca od seoske nepoljoprivredne. U današnje vreme na selu je najrasprostranjeniji tip porodice, pa se beleži usitnjavanje velikih porodica, jer se odrasla deca odvajaju od porodice, roditelja i grade sopstvene zajednice. Ostala je ljubav za zemljom kod starijih ali se stvarala i jaka zelja za modernizacijom kod mladih. Tako je i civilizacija ušla u selo. Udeo poljoprivrednog stanovništva u ukupnom stanovništvu opao sa 70% na 19% 1981. godine. Za takvo smanjenje SAD i Švedskoj trebalo je 90 godina, Francuskoj oko 100 godina, Japanu 73, a Danskoj je trebalo za slicnu promenu cak 130 godina.

Obzirom na ovakvo stanje u poljoprivredi po popisu od oktobra do decembra 2012. godine, prosecno srpsko seosko domacinstvo ore i seje 4,5 hektara zemlje, poseduje jedan traktor, a u stali cuva kravu, cetiri svinje, tri ovce i 26 kokošaka. To ilustrujemo tabelom.

Tabela 1 . Ekonomska struktura gazdinstva

Red. br.	Struktura	Iznos
1.	Hektari obradene zemlje u Srbiji	3,4 miliona
2.	Traktori	408.734 kom.
3.	Grla goveda	908.990 grla
4.	Svinja	3,4 miliona
5.	Ovaca	1,8 miliona
6.	Koza	235.570 kom.
7.	Živina	26,7 miliona

Izvor: Statisticki godisnjak Srbije (Info)

Popis poljoprivrede koji je 2012. godine sproveo Republicki zavod za statistiku, posle više decenija pretpostavki (u gornjem delu prikazano), pokazao je da se u Srbiji obraduje 3,4 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, koje koristi ukupno 631.122 gazdinstva.

Poljoprivrednici u Srbiji voze ukupno 408.734 traktora, a na 100 hektara zemlje najviše mehanizacije koriste farmeri sa juga i istoka zemlje. Na prvom mestu po broju vucnih masina je Branicevska oblast, gde je prebrojano cak 26.684 ovih vozila, sledi Rasinska i Macvanska oblast. Mehanizacijom je najsiromašniji krajnji jugoistok države (u Pirotskoj oblasti popisano je svega 2.220 a u Toplickoj 9.783 traktora), a i sever Backe, gde je zateceno svega 8.223 cetvorotockasa.

Poljoprivredna gazdinstva po regionima prikazani su na grafikonu 1. Republicki zavod za statistiku kaze da po broju imanja prednjaci Sumadija i Zapadna Srbija gde je evidentirano 262.531 poljoprivredno gazdinstvo.

Najveci broj gazdinstava zabelezen je u Zlatiborskoj oblasti a za njom sledi Macvanska, Rasinska, Beogradska i Juznobacka oblast. Popis je pokazao i da porodicna poljoprivredna gazdinstva cine cak 99,6% od ukupnog broja ekonomija u državi. Imanja pravnih lica i preduzetnika je svega 2.567, a najveci broj njih se nalazi u Vojvodini. Njima gazduju preduzeca, zadruge, ali i crkve i verske zajednice.

Србија Србија

Grafikon 1 . Poljoprivredna gazdinstva po regionima Izvor : Statisticki godisnjak Srbije (Info)

Republicki zavod za statistiku ukazuje i da je Vojvodina dominantna kada je rec o povrsini zemljista koje se obraduje. Rezultati popisa pokazuju da najvise zemlje koriste gazdinstva u Juznom Banatu cak 315.247 hektara. Sledeca na spisku je Juznobacka oblast, koja belezi 287.997 hektara oranica. U istom drustvu su i Vojvodani iz srednjeg i severnog Banata, koji zasejavaju 261.595, odnosno 179.871 hektara banatske zemlje.

Najveci stocarski krajevi u Republici su Zapadna Srbija i Vojvodina. U oborima širom zemlje prebrojano je oko 908.990 goveda i 3.403.288 svinja. Ovim zivotinjama staje su najpunije u Macvi, gde je prebrojano cak 80.495 grla goveda i vise od 400.000 svinja. Stocarska proizvodnja stoji i sa one strane Save, jer su po broju "grla" na drugom i trecem mestu Juznobacka i Sremska oblast.

U torovima od Horgoša do Preševa približno je 1.729.278 ovaca, dok je koza neuporedivo manje - samo 235.576. Paletu domacih zivotinja u drzavi kompletira 26.627.308 komada zivine i 673.651 pcelinje drustvo.

Jug i istok Srbije, kao i u drugim oblastima, kuburi i sa poljoprivrednom proizvodnjom. Jer Pirotska i Toplicka oblast belezi najmanju povrsinu iskoriscenog zemljista (manje od 50.000 hektara), dok je najvise u

Centralnoj Srbiji (250.000 hektara). Situacija nije bolja ni sa gazdinstvima, jer ni u jednoj oblasti na jugu države nema više od 30.000 ekonomija.

Gazdinstva u Srbiji koriste 5,3 hektara zemljišta, što je neuporedivo sa evropskim prosekom koji iznosi 17,9 hektara. Srpski seljaci obraduju manje zemlje u odnosu na komsije. Prosecna povrsina obradive zemlje u Crnoj Gori je 6,3, Hrvatskoj 5,6 i Sloveniji 6,5 hektara po gazdinstvu.

Ekonomsko-socijalna institucija "ruralni razvoj" je relativno nova u teoriji razvoja. Vezuje se za zemlje takozvanog "treceg sveta" u vreme pojave izrazito snažnih problema na relaciji hrana-siromaštvo-populacija. Ovo istovremeno upucuje na zakljucak da se poceci ruralnog razvoja vezuju za poljoprivredu. I danas kada se pomenu ruralna podrucja, odmah se zna da su to siromasna podrucja. Zato se integralni ruralni razvoj, kao jedna od najmladih grana teorije razvoja, danas tretira kao "motor" ekonomsko-socijalnog progresa. Ne samo u zemlji u tranziciji (kao sto je nasa) vec svuda u svetu. Za efikasnije rešavanje brojnih problema u ovim regionima potrebna je adekvatna proporcija tri faktora: ljudskog znanja, tehnicki i prirodni resursi i kapital.

Rezultati popisa pomoci ce Srbiji da definise strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja sto je vazno zbog koriscenja sredstava iz prethodne pomoci Evropske unije.

Na buducnost razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja u Srbiji treba gledati sa optimizmom jer su neki pokazatelji dobri i suficit u robnoj razmeni sa Evropskom unijom neprekidno raste – naglasio je Vensan Dežer.

4.    Realnost povratka u ruralne sredine

Sve što se dešavalo u ranijim periodima na ovim prostorima u Srbiji ostavilo je duboke tragove na poljoprivredu a narocito u ruralnim sredinama – srpskom selu. Primera radi, danas u Srbiji ima oko 5.000 sela, a za deceniju i po sa mape ce nestati i svako cetvrto ili 1.200 njih. Kao dokaz skorasnjeg zivota u njima ce ostati nove urvine. Naravno za one koji imaju naslednike da to obnove. U Srbiji inace svake godine 40.000 ljudi više umre nego što se rodi. Od toga 12.000 u njenom najrazvijenijem delu Vojvodini. Ako se nesto ne ucini preti opasnost da vec za koju godinu mi budemo agrarna zemlja ali bez sela i seljaka, bez obzira na optimizam prema ovom problemu. Danas u Srbiji ima više od 200 sela bez ijednog stanovnika mladeg od 20 godina, a vise od polovine stanovnistva u zemlji zivi nam na selu. Srpsko selo karakterise i sve veca materijalna beda ostarelih ljudi koji su ostali u njima. Dokaz takvog stanja u selima je cinjenica da ima cak oko 2.000 sela u kojima nema nijednog stanovnika. U 86% srpskih sela opada broj stanovnika, a u samo 12% beleži rast. Nije dobro što su ti stari ljudi u selima i poslednji njihovi stanovnici. I njihov zivotni vek je pri karaju, pa ce posle smrti sela ostati pusta. Tako su odavno po srpskim selima jedine parcele koje se šire postala – groblja! Ili još jedan primer, od 2006. godine do danas broj poljoprivrednih gazdinstava se smanjio za oko 25%. Širom Srbije danas je prazno preko 40.000 kuca.

Jedan od najvecih strukturno razvojnih problema srpskog drustva danas jeste brzo smanjivanje seoskog stanovništva (deagrarizacija). U oko 60% srpskih sela smanjuje se broj stanovnika odseljavanjem. Populaciona politika u ovim krajevima bi se morala temeljiti na odgovarajucoj agrarnoj, ekonomskoj, regionalnoj, razvojnoj i kulturnoj politici – bitno razlicitoj od dosadasnje koja je mlade ljude istiskivala iz sela i poljoprivrede. Brza i preterana deagrarizacija je, umesto ranije agrarne prenaseljenosti, prouzrokovala drugu krajnost – industrijsku i urbanu prenaseljenost. Prva je stari, a druga novi veliki problem srpskog društva. Gradski život je skup, nestašica stanova je velika, fabrike su prepune suvišnih radnika, ili su ostali bez posla, a u našim selima su mnoge njive tih istih ljudi neobradene, njihove kuce zvrje prazne.

Prenaseljenost gradova sa ljudima bez posla narocito se pokazala losom u vreme tranzicije. Mnoge fabrike (ili sve) su zatvorene, a radnici su ostali na ulici. Od deset radnika koji su ostali bez posla, više od polovine, ili svi mogli bi da se zaposle u ruralnim podrucjima zemlje. To se ne odnosi samo na radnike koji su ostali bez posla zbog strukturne neprilagodenosti proizvodnje, visegodisnjih sankcija i tranzicione krize, vec i na one koji su ostali bez firmi u kojima su radili, pre NATO bombardovanja 1999. godine

Povratak u ruralna podrucja zemlje ne znaci, medutim, poseljacenje radnika i puno vracanje traktoru, vec i njihovo zaposljavanje u oblasti poljoprivrede, u šumarstvu, vodoprivredi, raznim uslužnim delatnostima, zanatstvu, domacoj radinosti, infrastrukturi, malim i srednjim industrijskim pogonima, cija proizvodnja ne ugrozava ekolosku ravnotezu. Danas, naime u Srbiji ima oko 250.000 malih i srednjih preduzeca. Svaka vlast u predizbornoj kampanji istice da ce taj broj povecati na preko 400.000 i otvoriti milion novih radnih mesta. Ali, za sada to su samo obecanja. Koncept integralnog ruralnog razvoja, kao deo regionalne razvojne politike, predstavlja antipod klasicnoj industrijalizaciji i zasniva se na sveobuhvatnom razvoju seoskih mesovitih podrucja u kojima zivi gotovo polovina stanovništva Srbije.

Politika oslanjanja na agrar i ruralnu ekonomiju u celini trebala bi da bude, ne samo u funkciji prezivljavanja u sadasnjim vremenima, vec i za trajno opredelenje naše države i ekonomske razvojne politike zasnovane na decentralizaciji i skladnom ekonomskom razvoju. To je posebno znacajno danas u vreme kada imamo vise od milion nezaposlenih i u vreme restrukturiranja velikih kompleksa kada radnici i dalje ostaju bez posla, ali dobijaju otpremnine koje se krecu od 5.000 do 10.000 evra. Vecina njih potice sa sela, neki se vracaju i zapocinju i nov zivot, novi biznis sa tim novcem. Tako su oni sa jednom nogom u gradu, a sa drugom u selu. Na taj nacin bi se resavala dva problema: ozivecemo srpsko selo, a ljudi koji ostaju bez posla obezbedice sebi i porodici novu egzistenciju. Takvom politikom bi se vratio život u srpsko selo. Država bi trebalo da podrži taj novi razvojni koncept (koji je u toku), u pocetku da bude i finansijer, tako sto bi osigurala neophodna inicijalna sredstva, ali i "diligent" koji bi vodio racuna o uravnoteženom i skladnom razvoju zemlje u celini kao i uspostavljanje jednakih uslova privredivanja za sve ucesnike u trzisnoj ekonomiji. U ostvarivanju koncepta ruralnog razvoja – ekonomije kao dela regionalne razvojne politike, treba da budu najdirektnije ukljucena tzv. Mesovita i nepoljoprivredna gazdinstva koja poseduju obradivo zemljište, ali ga u skladu sa uverenjem Srbije da je greh prodati ocevinu, ali ne i drzati je u parlogu, ne obraduju, mada su vlasnici 28% njiva u Srbiji. Treba znati da proizvodnja u danasnjem seljackom gazdinstvu, posebno u ruralnim podrucjima, nije namenjena tržištu. Možda se kod nekog javljaju tržni viškovi, ali to je još uvek – slucajnost.

5.    Iskustva nekih evropskih zemalja

U prethodnih cetvrt veka Evroske ekonomske zajednice, a kasnije Evropske unije (27 zemalja) sve se vise u svom razvoju okrecu ruralnim sredinama, pa je to i postala osnova njihove politike ruralnog razvoja. Jer, evropski kontinent nema zemljišnih površina u izobilju kao na primer: Novi Zeland, Australija, Kanada, SAD, a nije gusto ni naseljen kao Japan, Kina, Indija... zbog toga sve vise mora da vodi brigu o pravilnom koriscenju svoje teritorije. Na Drugoj konferenciji o ruralnom razvoju, održanoj u Strasburu, 2003. godine, zakljuceno je da se za realizaciju projekata nove ruralne razvojne politike, posle 2006. godine, povecaju sredstva podrske tom razvoju iz Evropskog agrarnog fonda za ruralni razvoj. Cilj je pomeranje fokusa aktivnosti sa podrške tržišnoj, ka podršci u finansijskoj politici, ruralnom i održivom razvoju.

Pored toga, sto ruralna podrucja nude trzistu poljoprivredno-prehrambene proizvode, šumske plodove, proizvode od drveta, ovo su mesta za odmor, turizam i zivot. Ove funkcije ruralnih podrucja sve vise dobijaju na znacaju. Evropska komisija prepoznaje potrebu za novim investicijama u finalizaciji ruralnog razvoja cime bi poboljsala efikasnost ruralne politike. Sem primarne poljoprivredne proizvodnje ciji znacaj u ruralnoj ekonomiji sve vise opada otvaraju se mogucnosti za nove, van poljoprivredne aktivnosti, usluzni sektor... Zato se cak istice: mozda nas u buducnosti ocekuje urbani egzodus prema ruralnim podrucjima?

Prema projekciji Evropske unije sela karakterisu mogucnosti: organizovanja raznovrsne proizvodnje, permanentnog boravka i stanovanja i povremenog uživanja u prirodnim lepotama i pejzažima. Ovo su osnovni trendovi razvoja ruralne Evrope u buducnosti. Ta buducnost ruralne Evrope moze da bude i putokaz za buducnost ruralne Srbije, ako zelimo da budemo deo civilizovanog sveta. Osnovna karakteristika ruralne Evrope jeste ekonomska diverzifikacija i širenje sekundarnih i tercijalnih delatnosti u ruralnim podrucjima.

Zemlje Evropske unije a posebno male razvijene drava i one koje teže toj zajednici, kao sto je i nasa, nisu u mogucnosti da preduzimaju konkretne aktivnosti u svakom ruralnom podrucju i da ponude (daju) odgovore na brojne probleme koji se javljaju u tim sredinama. Mere vlada pojedinih zemalja, pa i Vlade Srbije moraju biti selektivne sa jasnom utvrdenim prioritetima, dopunjavanje kombinovane i sinhronizovane sa merama i aktivnostima lokalne samouprave, bazirane na njihovim prirodnim, ekonomskim i ljudskim resursima. U ovom procesu vaznu ulogu i znacaj ima inicijativa odozdo.

Na osnovu agroekonomskih i ruralno-socioloških istraživanja i predvidanja medunarodnih institucija, evropsku poljoprivredu u narednom periodu ocekuju: promene u velicini i broju farmi, zemljisne reforme bazirane na ukrupnjavanju poseda i poboljšanju kvaliteta zemljista, vece koriscenje bioloske informaticke i komunikacione tehnologije, povecanju multifunkcionalnosti, ravnomerniji regionalni razvoj i redistribucija dohodka, podizanje kontrole kvaliteta hrane i standarda prehrambene bezbednosti stanovništva, dijetalne promene u ishrani, uvazavanje zahteva potrosaca i podrska istima, komercijalizacija i trzisna integracija farmi, raznovrsne jave investicije i redistribucija siromastva medu regionima i stanovnistvom i veca razvojan pomoc poljoprivredi sela.

Da bi svaka zemlja ili region povecali nacionalni dohodak i drustveni proizvod poljoprivrede potrebni su im makroekonomska i politicka stabilnost, povecanje produktivnosti primenom novih tehnologija, rast realnog dohodka u vanpoljoprivrednom sektoru, veci podsticaji proizvodnji... S tim u vezi postavljaju se i sledeca razmisljanja: moze li poljoprivreda biti motor ruralnog razvoja, mogu li naše farme opstati i može li ruralna nepoljoprivredna ekonomija znatno doprineti razvoju sela? Da bi sprecili pojavu "tužnih" trendova na srpskom selu trebalo bi u narednom periodu:

ujednaciti stope radanja i umiranja, odnosno stabilizovati broj ruralnih stanovnika, poboljsati saobracajnu i telekomunikacionu infrastrukturu na selu, podici zdravstveni, kulturni, obrazovni nivo seoskog stanovnistva, smanjiti zavisnost od vlasnistva nad zemljom i omoguciti zaposljavanje u drugim sektorima, povecati izvore dohodka iz nepoljoprivrednih aktivnosti, sitna gazdinstva organizovati u zemljoradnicke zadruge. Na osnovu svega ovoga odredeno je pet principa ruralnog razvoja. To je da se prepoznaju mogucnosti razvoja svake sredine, utvrditi odgovornost za promene u proslosti i buducnosti, voditi konzistentnu politiku redukcije siromastva, ubrzati proces decentralizacije vlasti i jacati ulogu i odgovornost lokalne samouprave, izgraditi produktivni sektor i ruralnom razvoju koji ce doprinositi maksimalizaciju rasta i redukciji siromastva. Na taj nacin ce doci do bolje valorizacije ruralnih resursa, njihovom doprinosu povecanju bogatstva i blagostanja, posebno ruralnih stanovnika i drustva u celini.

Zakljucak

Ruralni razvoj je veliki izazov za sve nosioce razvoja, uslovima kada je evidentna nova paznja usmerena ka ruralnim podrucjima. Neagrarni razvoj, zbog malih mogucnosti ruralnog razvoja na bazi poljoprivrede, podrazumeva to da korisnici podsticaja ne budu samo zemljoradnici, vec i ljudi drugih zanimanja. Medutim, tamo gde se zemljoradnici smatraju generatorom pozitivnih procesa, opravdano su veca ulaganja u poljoprivredu. Ruralna podrucja na kojima je zbog devitalizacije prisutna indiferentnost u pogledu prihvatanja inovacija i dalje ce biti zaostala, a stanovnistvo nece naci put izlaska iz zaostalosti.

Samo organizacije koje su bliske zemljoradnicima mogu biti od njih prihvacene. Neophodan je razvoj informacionih sistema za povezivanje istrazivaca, savetodavaca i zemljoradnika, odnosno u okviru pet principa ruralnog razvoja. Za ruralni razvoj takode, moze biti od znacaja i partnerstvo javnog i privatnog sektora.

Problemi okruženja i integracionih procesa, treba da se rešavaju a priori, izbegavanjem razlika, posebno onih koji znacajno narusavaju kvalitet zivotne sredine. To znaci da u poljoprivrednoj proizvodnji treba redukovati primenu imputa, smanjiti koncentraciju stoke, primenjivati organske metode u proizvodnji. Takode, od znacaja je efikasnost propisa koji se primenjuju u cilju zastite okruzenja, odnosno odrzanja ili unapredenja njegovog kvaliteta. U Srbiji se u okviru menadžmenta okruženja ne primenjuju instrumenti koji bi podstakli stanovnistvo ruralnih podrucja da racionalno koriste resurse. Stanovnistvo ruralnih podrucja treba da bude potpuno obavešteno o merama zaštite okruženja.