Osvrt na nadležnost i specijalizaciju organa za gonjenje učinilaca krivičnih dela visokotehnološkog kriminala

Razvojem tehnologija, a naročito pojavom interneta i njegovom ekspanzijom u prethodne dve decenije, mnoga krivična dela (klasična krivična dela) dobila su nova sredstva i modalitete izvršenja – upotrebom računara, mobilnog telefona ili drugog uređaja. Na pojavu novih načina i sredstava izvršenja krivičnih dela međunarodna zajednica je u okvirima Saveta Evrope 2001. godine, usvojila tzv. Budimpeštansku konvenciju, naglašavajući posebno pitanja sajber kriminala. Domaći zakonodavac je nakon ratifikacije ove konvencije, doneo Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, preuzimajući pravna rešenja iz konvencije, pri čemu ovaj zakonski tekst nije značajnije menjan niti dopunjavan od njegovog donošenja. Rešenja koja su sadržana u ovom zakonskom tekstu, a pogotovo u pogledu stvarne nadležnosti, pokazuju se kao neadekvatna i kao preširoko postavljena. Širokim obuhvatom krivičnih dela koja potpadaju pod „kišobran“ ovog zakona učinili su ga relativno nedelotvornim, te su preopteretili rad tužilaštva nadležnog za gonjenje učinilaca krivičnih dela visokotehnološkog kriminala. Pored toga, pristup zakonodavca iz 2005. godine, kada je ovaj zakon donet, a koji se odnosi na potrebu i opravdanost koncentracije nadležnosti Višeg javnog tužilaštva i Višeg suda u Beogradu, u današnje vreme rasprostranjenosti tehnologije, pristupa interneta i društvenim mrežama, ne može se prihvatiti niti opravdati. Ovaj rad nastoji da pruži kraći pregled konvencije iz Budimpešte, koja je poslužila kao osnova za donošenje pozitivnih propisa u ovoj oblasti, a zatim da ukaže na manjkavost i neodrživost zakonskih rešenja koja je domaći zakonodavac predvideo kada je 2005. godine, donosio nacionalne propise iz ove oblasti.