Resocijalizacija osuđenih lica kao faktor smanjenja kriminala

REZIME: Suzbijanje kriminala, u današnje vreme, više nije moguće sprovesti radikalnom izolacijom i dehumanizacijom čoveka, već njegovom resocijalizacijom. Svrha primene krivičnih sankcija jeste suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju čovek i druge osnovne društvene vred-nosti. Sva lica koja su pravosnažno osuđena za izvršena krivična dela upućuju se na izdržavanje kazne u neku od Ustanova za izvršenje krivičnih sankcija Republike Srbije. Svrha njihovog kažnjavanja jeste resocijalizacija, odnosno prevaspitanje i priprema da se po izdržanoj zatvorskoj kazni vrate u društvo, prihvate pozitivne norme ponašanja i da se više ne bave kriminalom. U toku procesa resocijalizacije prema njima se od strane zaposlenih u ustanovi primenjuje adekvatan tretman (program postupanja) kako bi se resocijalizacija uspešno sprovela, a eventualni procnat recidiva smanjio na najmanju moguću meru. Kao najčešći vidovi tretmana tokom resocijalizacije primenjuje se tretman kroz radne aktivnosti, slobodno vre-me, obrazovanje i slobodu verosipovesti.

Ključne reči: kriminal, kažnjavanje, zatvor, tretman, resocijalizacija.

Pojam resocijalizacije

Određenju pojma resocijalizacije1 prilazimo, u našem slučaju, prvenstveno sa penološkog, a zatim i sa vaspitnog stanovišta. Resocijalizacija

* Okružni Zatvor u Novom Sadu, Ministarstvo pravde Republike Srbije postaje aktuelna uvođenjem kazne lišenja slobode, kada zatvori u odnosu na ranije namene, dobijaju jednu novu i drugačiju funkciju, funkciju pre-vaspitanja. Ona je u suštini vraćanje iz asocijalnog načina života u prihvatljive načine ponašanja i odnose, odnosno ponovno uključivanje devijantne osobe u redovne tokove života i rada. Pojam resocijalizacije, sa današnjeg teorijskog aspekta, podrazumeva multidisciplinarni prilaz osuđenom licu i saradnju svih subjekata raznih profila i stručne spreme koji su nosioci procesa resocijalizacije.2

Resocijalizacija, kao pravna mera kriminalne politike, ima tri faze:

– sudsku (izrečena kazna ili mera),

– institucionalnu (za vreme izdržavanja kazne ili sprovođenja mera bezbednosti),

– postpenalnu (nakon izdržavanja kazne ili sprovođenja mera bezbednosti).3

Ovim postupcima se teži izmeni ličnih osobina i sklonosti osuđenika koje su uzrokovale njihovu delinkventnu orijentaciju s namerom da ih ponovo integriše u društveni život.4 Posebno se teži izmeni onih dispozicija koje su u osnovi same ličnosti, a čine ih neotpornim na spoljnje uticaje.

Svrha i smisao kažnjavanja

Lišenje slobode kao oblik i sredstvo pravne zaštite od delinkvencije, u svom istorijskom razvoju, pojavilo se i održalo u dva osnovna vida: kao preventivna mera i kao kazna, odnosno pravni instrument krivične represije prema učiniocima krivičnih dela.5 Kazna lišenja slobode dobija na svom značaju i težini tek sa shvatanjem da je sloboda čovekova najveća vrednost i da je njeno ograničenje težak oblik kažnjavanja. Ovo saznanje proisteklo je iz shvatanja čoveka kao slobodnog produktivnog i društvenog bića koji ima prirodnu potrebu da se razvija i realizuje u društvu za koje ose-ća da mu pripada.6 U društvenoj reakciji na kriminalitet, sistem izvršenja krivičnih sankcija ima specifičnu ulogu određenu kaznenom politikom, civilizacijskim i kulturnim nivoom, etičkim i humanističkim vrednostima, naučnim i ekonomskim potencijalom društva. Ove determinante istorijski su određivale karakter društvene reakcije na kriminalna ispoljavanja kao kazneni, preventivni i prevaspitni.7 Ako je zločin od strane zakonodavstva definisan i konstatovano ugrožavanje životnih uslova društva kažnjavanjem, onda i kazna ima različit smisao određen svrhom kažnjavanja.8 Kaznena ili represivna reakcija imala je retroaktivno dejstvo na počinioca krivičnog dela jer se promena ponašanja postizala ispaštanjem i zastrašivanjem. Praksa je pokazala da zastrašivanje potencijalnih prestupnika oštrim kaznama nije imalo pravi efekat, jer je poznato da su, čak i za vreme javnih egzekucija džeparoši, na primer, obavljali svoj „posao” u publici koja je egzekuciju posmatrala. Ispaštanje i zastrašivanje imalo je, dakle, ograničene domete u redukciji kriminaliteta. Moderni humanizam je iznedrio ideju prevaspitanja, popravljanja ili korekcije kao izraz vere u čoveka koji može svoje ponašanje promeniti i prihvatiti pozitivne društvene norme ponašanja. Savremena istraživanja su pokazala da je ideja i efikasnost programa zastrašivanja na dnu liste efikasnosti i da rezultiraju čak povećanom stopom recidivizma.9

Najopštija svrha postojanja krivičnih sankcija jeste suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju čovek i druge osnovne društvene vrednosti (čl. 4 st. 2 KZ). Međutim, samo postojanje sankcija nije dovoljno za jedan pravni sistem jer nije istovetno kažnjavanju, pošto je tek kažnjavanje proces konkretizacije ideje sankcija. Stoga su ova dva fenomena nužno istovremena i uslovljena, a kažnjavanje pošto se radi o procesu primene opštih normi na pojedinačne slučajeve mora imati i određeniju svrhu. Stoga je zakonodo-vac u čl. 42 KZ definisao i posebnu svrhu kažnjavanja, kao:

– sprečavanje učinioca da vrši krivična dela i njegovo prevaspitanje, – vaspitni uticaj na druge da ne čine krivična dela i

– jačanje morala i uticaj na razvijanje društvene odgovornosti i discipline građana.

Sadašnje stanje postupka resocijalizacije kod nas

Ovde polazimo od veoma složene uloge kaznenih ustanova i kod nas i u svetu. Ta složenost je vidljiva već u činjenici da zatvor ima najmanje trojaku funkciju:

– izolaciju delinkventa/prestupnika10 iz društva i kriminogene sredine i zaštita društva,

– upozorenje svim potencijalnim delinkventima da je država odlučna da reaguje na kriminalno ponašanje,

– popravljanja, prevaspitanja i osposobljavanja delinkvenata da se uspešno reintegrišu u društvenu zajednicu po izlasku iz zatvora.11

Naravno, zatvor pored ovih ima i svoju represivnu funkciju koja sa ostalim funkcijama treba da ostvari potpun uticaj na delinkventa.

U vreme opšteg porasta kriminaliteta, imamo i energičnu rekciju države koja nastoji da ga suzbije. Tom cilju služe, objedinjeni u akciji, pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, tužilaštva, sudova i naravno Ustanova za izvršenje krivičnih sankcija. Imali smo, između ostalih, i priliku da u akciji nazvanoj SABLJA u Republici Srbiji, zatim razotkrivanje stečajne, drumske, prosvetne i drugih mafija, u akciji MORAVA, vidimo da se usaglašenom akcijom, bržim reagovanjem i adekvatnim postupanjem kriminal može da, ako ne i uništi, onda ozbiljno uzdrma i dovede u normalne okvire. Postavlja se pitanje kako u aktuelnom stanju u Republici Srbiji oceniti stanje procesa resocijalizacije koje treba da dovede do smanjenja recidiva?

Na osnovu dostupnih izveštaja (u vidu publikovanih seminara) o radu Službi za tretman, dolazimo do sledećeg pitanja: koje su realne mogućnosti zatvora u prevaspitanju, korekciji delinkvenata i da li je zatvor, kakvog ga danas poznajemo, u mogućnosti da svojim delovanjem postane značajan subjekt u suzbijanju kriminaliteta? Brojna istraživanja pokazuju da zatvor12 različito deluje na ljude koji se u njemu nalaze. Neki od njih nikada više ne vrše krivična dela, drugi postaju još teži delinkventi, a treći se ponašaju isto kao i pre dolaska u zatvor. Tačni razlozi ovakvih ponašanja se ne znaju, ali većina naučnika koji su se bavili ovim ispitivanjima, pretpostavljaju da bi se razlog mogao naći u različitom učešću pojedinih zatvorenika u zatvoreničkom društvenom sistemu.13 Uticaj Službe za tretman (nekadašnje prevaspitne službe), u tom slučaju, na delinkvente je minimiziran jer po ovakvom zastupanju nije moguće ostvariti cilj prevas-pitanja. Mnogi ipak misle drugačije. Iako nije jednostavno ni lako nešto „popravljati” jer se zna da je uvek lakše nanovo graditi, nego popravljati staro, u našoj zemlji se ulažu veliki napori da se koncept resocijalizacije ne samo zadrži, već i da se permanentno usavršava. Resocijalizacija, između ostalog, nema za cilj da stvorimo „dobrog” osuđenika, nego da utičemo na njega da prihvati pozitivne norme društvenog ponašanja koje će mu pomoći da izlaskom na slobodu ne čini nova krivična dela. Rezultati tog, pre svega upornog i dugotrajnog, posla ne moraju biti vidljivi i merljivi odmah jer suštinski cilj prevaspitanja je uspešan postpenalni prihvat, a ne samo uspešna integracija u zatvorsku sredinu. Posao na razvijanju i povezivanju institucija u postpenalnom vremenu je mnogo više parametar za vidljivost uspeha resocijalizacije, nego sama primerenost vladanja u zatvorskoj ustanovi.

Društvo bi trebalo mnogo više pažnje da posveti postpenalnom prihvatu kada osuđeno lice ponovo postane slobodna osoba. Ukoliko tada nema adekvatne mogućnosti uključivanja u socijalnu sredinu (nema porodicu, posao ili mesto stanovanja), postoji verovatnoća da će doći do recidiviz-ma, bez obzira na ostvarene rezultate u samom procesu resocijalizacije. Nažalost, praksa potvrđuje da o velikom broju „bivših” zatvorenika niko ne brine jer su iz loše socijalne sredine, radno i stambeno nezbrinuti sa minimalnim (osnovnim, često i bez osnovnog) obrazovanjem, sa pečatom i društvenom etiketom „robijaša”. Teško nalaze posao i u procesu uklapanja prolaze kroz duševne krize i fizičke patnje, nekada možda i veće nego tokom boravka na izdržavanju kazne. Slobodni, ali bez mogućnosti da se nekom obrate po izlasku iz zatvora, da im pomogne u adaptiranju, vraćaju se u zatvor činjenjem novog krivičnog dela, po našem iskustvu, većinom sa presudom po istom članu Krivičnog zakona zbog kojeg su već bili u zatvoru. Zato vaspitači i ostali učesnici u procesu resocijalizacije treba da stvore uslove i pruže informacije osuđenim licima tokom izdržavanja kazne da vreme koje provode u zatvoru iskoriste maksimalno korisno po njih lično. Treba im zaokupiti misli razmišljanjem o sebi i mogućnostima napredovanja kao ličnosti, da bi do momenta izlaska iz zatvora imali odgovore bar na četiri osnovna pitanja nakon izlaska: gde idem, sa kim ću biti, šta ću raditi i kako ću to ostvariti? Pomoći im da sagledaju svoj položaj nakon izlaska,14 vrednije je od pukog „dobrog” vladanja tokom izdržavanja kazne.

Sve tendencije Evropskih komisija koje posećuju naše kaznene ustanove u svrhu kontrolisanja poštovanja Standardnih minimalnih pravila o postupanju sa zatvorenicima,15 naglašavaju da treba održavati i unapređivati uverenje o centralnoj ulozi Službe za tretman kao okosnice i nosioca procesa resocijalizacije kao svrhe kažnjavanja.16

Tretman u penalnoj instituciji

U penološkoj teoriji i praksi često se upotrebljava termin tretman17 koji označava način postupanja prema osuđenim licima. Tretman (franc. traîtement, način postupanja u nekoj situaciji, ophođenje) u kaznenom sistemu označava način postupanja prema osuđenim licima. U širem smislu tretman podrazumeva način postupanja prema licu lišenom slobode: 1. u krivičnom postupku, 2. u toku izdržavanja kazne i 3. postpenalnom periodu. Ovaj pojam ne susrećemo samo u penologiji, već je prisutan i u drugim naukama: u kriminologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji. To znači da ovaj pojam ima šire i uže značenje. U širem značenju pojam tretmana obuhvata način postupanja prema određenim društvenim pojavama ili grupacijama, na primer kriminalitetu ili nekoj drugoj socijalno-pato-loškoj pojavi ili se odnosi na pojedine faze kroz koje lice lišeno slobode prolazi od momenta lišenja slobode, preko krivičnog postupka do izricanja i izvršenja krivične sankcije. Tako se već u fazi suđenja, odnosno istražnog postupka i izricanja presude vrši određeni tretman kroz primenu principa individualizacije kazne. Pojam tretmana bi se, po ovom širem tumačenju, odnosio na jedinstven sistem ili pristup u okviru koga se kroz opisane faze vrši proces resocijalizacije osuđenika. Po ovom shvatanju proces resocijalizacije počinje momentom lišenja slobode i on se odvija po fazama u kojima se ostvaruju pojedini, specifični elementi tretmana.18

Uže značenje tretmana odnosi se na njegovu primenu u institucionalnim i vaninstitucionalnim uslovima. Primena tretmana u zatvorskim uslovima je treća faza individualizacije u postupku prema osuđenom li-cu.19 Sam postupak je složen, dugotrajan i odvija se postepeno u fazama. Osnovne faze postupka su:

• a)    podsticanje i stimulisanje univerzalnih vrednosti kod osuđenika i mogućih potencijala da sam rešava probleme merama psihološkog i pedagoškog tretmana,

• b)    uklanjanje društvenih prepreka u resocijalizaciji osuđenog lica, obezbeđenjem uslova za stanovanje, zaposlenje i život na slobodi.²⁰

Kada se konkretno govori o problematici ovog rada, nesporna je činjenica da u sistemu izvršenja krivičnih sankcija najveću krizu doživljava upravo penološki tretman lica lišenih slobode.21 Stručna lica koja u neposrednom kontaktu sa osuđenim licima rade u procesu resocijalizacije su vaspitači, komandiri, instruktori i stručni saradnici na poslovima prevaspitanja iz Službe za tretman.22 Krizu tretmana prati svojevrstan oblik regresije, koji se u peno-logiji ogleda u specifičnoj vrsti redukcionizma u kome se bogatstvo tretmana svodi na par elementarnih oblika uslovljavanja: na kupovinu socijalnog mira u instituciji, i „dresuru” i pripremu osuđenika za život u samoj instituciji, a ne u socijalnoj zajednici šireg društvenog konteksta.23 Ta regresija ponovo aktuelizuje represiju, izolaciju, marginalizaciju, konfrontaciju i dehumanizaciju sistema izvršenja krivičnih sankcija. U ovakvim uslovima, resocijalizacija je i svrha kažnjavanja (dovođenje počinioca krivičnog dela, primenom prevaspitnih metoda, do shvatanja svrhe kazne), a njen cilj je pozitivan uticaj na sveukupni život osuđenog lica da tokom prevaspitanja, usvoji pozitivno usmerenje za život nakon izdržane kazne i redigovane stavove za uspešan povratak porodici, poslu i društvu. Tek kada to postignemo, resocijalizaciju možemo smatrati uspešnom.24 Međutim, procenat recidiva (penalnih povratnika) je toliki da se pobija prevaspitni rad, a postavljeni koncept ne daje vidljive pozitivne rezultate. Naime, iz godine u godinu, procenat povratnika penalnim uslovima se povećava. Opšte je poznato da povećanje procenta povratnika među izvršiocima krivičnih dela u jednoj zemlji upozorava javne organe na loše rezultate sudskog i kaznenog sistema jer ono ukazuje da sankcije primenjene prema njima nisu svrsishodne. Čitavi timovi stručnjaka raz- matraju ovaj problem sa najvećom naučnom ozbiljnošću.25 Istraživanje koje je sprovedeno 2008 godine u zavodima na području AP Vojvodine26 nedvosmisleno pokazuju da je glavni krivac kriminogenog ponašanja „objektivna životna situacija” (48,3%), dok se njih 47,0 % izjasnilo da po izdržanoj kazni na slobodu izlazi nedovoljno resocijalizovano.

Savremeni naučni skupovi27 tretiraju, između ostalog, resocijalizaciju kao jedan od osnovnih koncepata u izvršenju krivičnih sankcija. Razmatrajući antinomiju koncepta resocijalizacije i ZIKS – a kaže se: „… Najveća i najznačajnija antinomija je sadržana u retributivnim aspektima kazne, s jedne strane, i fakticiteta tretmana koji se zasniva na načelima humanosti, s druge strane. Institucionalni aspekt resocijalizacije treba da se realizuje u jednom socijalnom kontekstu i miljeu koji je najmanje indikovan za njenu realizaciju. Dijalektika življenja u penalnom sistemu ne može biti paradigma dijalektici življenja u otvorenoj društvenoj zajednici. Ako se postigne identitet ovih aspekata življenja, recidivizam se pokazuje kao sudbinsko određenje. Koncept resocijalizacije upravo nastoji da poništi ovaj identitet i uspostavi diskontinuitet zasnovan na pravilima igre i politici tretmana. Taj diskontinuitet treba da bude osnova za stvaranje nove vrednosti prema kojoj se meri efikasnost sistema… Način prevazilaženja, odnosno tretiranja ove antinomije određuje karakter izvršenja krivičnih sankcija. Kada je kazna imala isključivo ili prevashodno retributivni karakter, ova protivurečnost nije postojala – mnemotehnika bola bila je in-trospektivna i retrospektivna metoda autoprevaspitanja. Tek je antiteza u vidu koncepta tretmana uobličila antinomiju koja kroz istoriju penologije nije do današnjeg dana ništa izgubila u svojoj aktuelnosti…”.28

Upućeni u problem znaju da je antinomija između realnog stanja po zavodima u koliziji sa zakonskim, stručnim i naučnim postavkama. U ZIKS-u stoji da Služba za treman, kojoj je zakonodavac s razlogom dao primat, odnosno prvenstvo među jednakima, a ne samo simboličko mesto u nabrajanju redosleda službi u zavodu, treba da usklađuje sve ostale učesnike u procesu prevaspitanja što znači punu afirmaciju načela jedinstva vaspitno – korektivnih i terapijskih uticaja na osuđena lica. Jednostavno, to znači da svi zaposleni treba da ostvaruju vaspitno – korektivni uti-caj na osuđena lica u meri svojih znanja, ovlašćenja i ljudskih kvaliteta. Prevaspitanje, kao proces u tom smislu, ima svoje nivoe koji odgovaraju različitim sadržajima korekcije. Ti sadržaji, opet, korespondiraju sa odgovarajućim obrazovnim nivoom i profilom zaposlenih sve dok se sadržaji na svim različitim nivoima integracije ne obrazuju u jedan kompleksan pristup tretmanu osuđenih lica.

Da bi se proces resocijalizacije uspešno sproveo neophodno je pri-meniti adekvatan tretman prema osuđenim licima. Može se primetiti, u dosadašnjoj praksi, da tretman (program postupanja) sa osuđenim licima bitno utiče na njihov tok resocijalizacije , te da mu stoga i treba posvetiti odgovarajuću pažnju kako bi se smanjio recidiv, a samim tim i kriminal.

Posebnu pažnju tokom izdržavanja zatvorske kazne treba posvetiti programu postupanja u oblasti rada i upošljavanja osuđenih lica kao značajnom faktoru za njihovu resocijalizaciju. Rad osuđenog je njegovo pravo, ali i obaveza. Pre svega, rad ima vaspitni karakter koji pokazuje da se neke osobine radom i uvežbavanjem mogu promeniti. Osuđeno lice koje tokom izdržavanja kazne zatvora stekne određene radne veštine i osposobi se za određeno zanimanje, može lakše naći posao na slobodi i time sticati materijalna sredstva za život i smanjiti mogućnost činjenja novih krivičnih dela.

Tretman kroz slobodno vreme osuđenika takođe utiče na njihovu resocijalizaciju jer njihovo vreme se sastoji od radnog i „slobodnog” vremena koje zasigurno ima drugačiji smisao od slobodnog vremena ostalih ljudi. Dobrom organizacijom slobodnog vremena (razne sportske aktivnosti, učešće u osuđenika u sekcijama koje organizuje ustanova i sl.) smanjuje se mogućnost formiranja neformalnog sistema i njihovog negativnog uticaja na osuđenike.

Obrazovanje osuđenika je bitan faktor resocijalizacije kome se mora posvetiti velika pažnja. U Evropskim zatvorskim pravilima ističe se neophodnost da svaka kaznena ustanova treba da organizuje iscrpan program obrazovanja kako bi se pružila mogućnost svim osuđenicima da udovolje barem nekim od svojih individualnih obrazovnih potreba i težnji. Istraživanja su pokazala da osuđenička populacija, u proseku, ima veo- ma nizak obrazovni nivo, pa su potrebe za njihovim obrazovanjem tim izraženije.29

Pored ostalog, značajno mesto u procesu resocijalizacije pripada i posebnim pravima koja osuđenici koriste za vreme izdržavanja kazne, bilo da je to u ustanovi ili van nje. U zavisnosti od postignutog stepena prevas-pitanja, dužine kazne, krivičnog dela , ponašanja, zalaganja i rezultata u radnom i obrazovnom procesu osuđenici će koristiti i određene pogodnosti koje sigurno snažno motivišu osuđenike da poštuju Kućni red ustanove i da se što više lično angažuju u programu sopstvene resocijalizacije.

Program postupanja prema osuđenim licima obuhvata i pitanje slobode veroispovesti kao jednog od faktora resocijalizacije i poštovanja ljudskih prava za vreme izdržavanja kazne zatvora. Svi osuđenici za vreme izdržavanja kazne imaju pravo veroispovesti, kao i posetu sveštenog lica, ako to žele.

Zaključna razmatranja

Sve napred navedene aktivnosti tretmana koje se sprovode uz pomoć stručnog osoblja u Ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija Republike Srbije sigurno će uticati na uspešniju resocijalizaciju osuđenih lica, kao svrhu kažnjavanja, što će za posledicu imati smanjenje recidiva i time dati doprinos u borbi za smanjenje kriminala na našim prostorima.

Uspešnost resocijalizacije, pre svega zavisi od stepena obučenosti zaposlenih i njihove motivisanosti za rad. Zbog toga menadžment zatvora mora posvetiti veliku pažnju u edukaciji zaposlenih za izvršenje radnih zadataka i razvijati kod njih osećaj pripadnosti timu i stimulisati ih za rad kroz zaslužena napredovanja u poslu, isticati njihove pozitivne rezultate, materijalno i psihološki nagrađivati. Takođe, neophodno je posvetiti posebnu pažnju pri odabiru kadrova za rad u penalnim ustanovama, jer pored formalnih uslova oni moraju da imaju i predispozicije za rad u ovakvim uslovima što se može proveriti testiranjem kandidata pri prijemu u radni odnos. Na uspešnost resocijalizacije sigurno utiču i uslovi za rad koji trenutno u svim Ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija nisu na zadovoljavajućem nivou zbog velike prenatrpanosti i neadekvatnog smeštaja osuđenika što za posledicu ima stvaranje dodatne tenzije koja usporava proces resocijalizacije. Zbog velike prenatrpanosti i nedostatka smeštajnih kapaciteta nije u potpunosti moguće razdvojiti osuđenike prema klasifika-cionim grupama što za posledicu ima i pojavu kriminalne infekcije i veći uticaj neformalnog sistema na osuđenike. Iz tog razloga neophodno je i uvođenje alternativnih sankcija i društveno korisnog rada kako bi se pojedini osuđenici zaštitili od ovih negativnih pojava i smanjile neminovne deprivacije koje su prisutne tokom izdržavanja kazne zatvora. Da bi proces resocijalizacije dao zadovoljavajuće rezultate Uprava za izvršenje krivičnih sankcija mora staviti akcenat i na izgradnju novih adekvatnih smeštaj-nih kapaciteta za osuđenike, pomoći stvaranju proizvodnih jedinica gde bi osuđenici bili uposleni, zaposliti još radnika koji učestvuju u procesu resocijalizacije, pre svega u Službi za tretman i Službi za obezbeđenje. Uspešnu resocijalizaciju možemo očekivati i ako se kvalitetnije organizuje slobodno vreme osuđenika, u saradnji sa obrazovnim institucijama poboljša sistem obrazovanje lica koja su na izdržavanju kazne zatvora, vrši stalna edukacija osuđenih lica u korišćenju njihovih opštih i posebnih prava, kao i potenciranju na individualnim razgovorima tokom primene tretmana.

Ako nam je cilj što bolja resocijalizacija neophodno je tokom rada konsultovati i uključivati stručnjake i naučnike koji se bave penologijom, kriminologijom, psihologijom, defektologijom, pravom i sl., zatim prihva-tati predloge zaposlenih koji učestvuju u procesu resocijalizacije i vršiti stalna istraživanja osuđeničke populacije i analizirati njihove stavove o vrednosti tretmana i njihovom zadovoljstvu uslovima i odnosima u zatvoru. Tek tada ćemo imati pravu sliku stanja u sistemu izvršenja krivičnih sankcija i procesa resocijalizacije, a na osnovu toga bi bilo neophodno formirati stručni tim koji bi projektovao neophodne promene u tretmanu osuđenika, napravio redosled njihovog uvođenja i pratio realizaciju u praksi. Na kraju, mora se ostvariti dobra saradnja sa institucijama postpenalnog prihvata koje bi preuzele brigu o osuđeniku po izdržanoj kazni i pomogle mu da se uspešno adaptira za život na slobodi. Sa svim napred preduzetim merama i radnjama mogućnost recidiva bi se sveo na minimum, a resocijalizacija osuđenih lica bi dala veliki doprinos u smanjunju kriminala.

Aco Bobić

The director of the Regional prison in Novi Sad, the Ministry of Justice of Republic of Serbia

Correction (re-socialisation) of convicts as factor in reducing kriminality – rate