Санктпетербуршка духовна академија и срби: историјски пут и богословско наслеђе

Об авторе: владислав пузовић

Доктор богословских наука, ванредни професор Православног богословског факултета Универ-зитета у Београду (Србија).

Ссылка на статью: Пузовић В. Санктпетербуршка духовна академија и Срби: историјски пут и богословско наслеђе // Христианское чтение. 2020. № 3. С. 87–95.

Рад је настао у оквиру пројекта «Српска теологија у XX веку» (бр. 179078), подржаног од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

KhRiStiAnSKoye chteniye [christian Reading]

Scienti^c JournalSaint Petersburg ^eological Academy Russian orthodox church

no. 3                      2020

Vladislav Puzovic

St. Petersburg ^eological Academy and the Serbs: the historical Way and ^eological heritage

Богато богословско наслеђе дореволуционих руских духовних академија пред-ставља важан духовни капитал Руске Православне Цркве. Бројни радови савремених руских богослова релевантно приказују историју и богословско наслеђе дореволуци-оних духовних академија1. Критичко бављење историјом сопственог богословља и ду-ховних школа представља поуздан темељ за даљи развој богословске науке и у том смислу представници савременог руског академског богословља могу да буду пример истраживачима из других помесних Цркава.

У богатом историјском наслеђу дореволуционих руских духовних академија по-стоји један сегмент на који би требало обратити посебну пажњу. наиме, поменуте школе су биле највише богословске школе Руске Православне Цркве, али би било погрешно посматрати их искључиво у уском националном руском оквиру. Имајући на уму чињеницу да су у њима високо богословско образовање стицали представни-ци готово свих православних народа, са пуним правом се може рећи да су то биле васељенске духовне академије. Током XVIII, а нарочито XIX и почетком XX века васељенско јединство Православља можда је најбоље било посведочено управо у овим школама. У њиховим клупама седели су, поред Руса, и Грци, Бугари, Румуни, Гру-зини, Чеси, православни Арапи, Јапанци, и наравно Срби. Све помесне православне Цркве имале су велико поверење у руске духовне академије и због тога су непрекид-но слале своје представнике на даље богословско образовање у Русију. Васељенски карактер дореволуционих духовних академија представља важан духовни капитал Руске Православне Цркве који може да служи као историјски пример свеправославног јединства, посебно у овим тешким временима за читаву Православну Цркву у којима је њено васељенско јединство озбиљно угрожено.

Санктпетербуршка духовна академија била је alma mater великом броју ино-страних студената, међу њима и бројним Србима. на тај начин се ова Академија трајно уткала у живот Српске Цркве. Истина, Санктпетербуршка духовна академија није била главни центар високог богословског образовања Срба у Руском царству. највише Срба школовало се на Кијевској духовној академији, потом на Московској, док је Санктпетербуршка духовна академија била на трећем месту по броју српских студената2. Ипак, међу њеним студентима нашла су се и четворица потоњих српских светитеља, један српски патријарх, двојица најзначајнијих српских богослова XX века, још неколико српских архијереја, као и професора српских богословских школа. Кроз њих је у Српској Православној Цркви зрачио утицај Академије на неви.

Српски студенти на Санктпетербуршкој духовној академији

Подаци о школовању Срба током XVIII века у духовној школи при манасти-ру Светог Александра невског у Санкт Петербургу су оскудни. У српској литера-тури помиње се неколико имена3. Значајну улогу у развоју духовног образовања у престоници, у овом периоду, имао је архимандрит Александо-невске лавре Петар (Смелић), потоњи архиепископ белгородски. Он је пружио важан допринос стабили-зацији прилика у духовном училишту при поменутој лаври, отварајући пут ка успону ове школе [Карпук, 2013, 5–6]. Историчар Санктпетербуршке духовне академије Ила-рион Алексејевич Чистович изнео је податак да је током 80-их година XVIII века професор философије и префект Александро-невске духовне семинарије био «славја-носерб» никола Кишдобрански. Чистович наводи да је Кишдобрански претходно похађао Кијево-Могиљанску академију и западне универзитете, те да је био наставник у духовном училишту у Сремским Карловцима, за време карловачког митрополита Павла (ненадовића). У Санкт Петербург стигао је на позив митрополита Гаврила (Петрова) [Чистович, 1857, 39], чијим ће настојањима тамошња семинарија убрзо бити уздигнута у ранг духовне академије.

Главни период школовања Срба на Санктпетербуршкој духовној академији био је у другој половини XIX и почетком XX века. У том периоду на овој академији школовало се око 60 српских студената, од којих је један стекао степен магистра богословља, а 25 степен кандидата богословља [Пузовић, 2017, 472–564]. За Санктпе-тербуршку духовну академију у овом периоду била је везана једна специфичност која је била изузетно важна за Србе. наиме, на овој академији је 1885. године успо-стављена Катедра за Историју Православних словенских Цркава (Журналы заседаний, 1886, 132–133). У њен задатак спадало је и проучавање српске црквене прошло-сти. Управо је ово утицало на повећање броја Срба у престоничкој академији крајем XIX и почетком XX века.

Ко су били Срби који су крајем XIX и почетком XX века студирали на Санктпе-тербуршкој духовној академији? најпре треба истаћи да је Санктпетербуршка духовна академија била једина дореволуциона духовна академија у Русији коју је завршио један потоњи српски патријарх. Реч је о патријарху Варнави (Росићу) (1930–1937) који је у Санкт Петербургу, на крају студирања 1905. године, примио монашки постриг из руку тадашњег ректора епископа Сергија (Страгородског), потоњег руског патријарха. Љубав према руском народу патријарх Варнава је посведочио управо током своје управе Српском Црквом, када је био главни заштитник руских емиграната и њихове Руске заграничне Цркве. Интересантно је и то, што се том приликом супротставио захтеву свог духовног оца заменика мјестобљуститеља митрополита Сергија (Страгородског) да се укине Архијерејски синод Руске заграничне Цркве [Пузовић, 2016, 209–230]. Поред патријарха Варнаве Академију на неви одређено време су похађала двојица највећих српских богослова у XX веку, Свети епископ николај (Велимировић) и Преподобни Јустин (Поповић). Епископ николај је још после завршетка богословије у Београду имао намеру да настави школовање у Русији4, међутим наставио га је на Западу, одакле је после стицања докторске титуле стигао у Санкт Петербург. Отац Јустин Поповић је стигао у Санкт Петербург ратне 1916. године, непосредно после примања монашког пострига у граду Скадру, где се налазио са главнином српске војске која се повлачи-ла из отаџбине према Грчкој. Он је био у групи српских младића које је српска влада организовано послала на даље школовање у Русију. Путујући преко западне и северне Европе (Француска, Енглеска, Шведска) стигао је у руску престоницу и ступио на тамо-шњу духовну академију, где је према подацима из Централног државног историјског архива Санкт Петербурга провео један семестар (ЦГИА СПб. Ф. 277. Оп. 1. Д. 3839. Л. 1об). Поред Оца Јустина (Поповића), током ратних година на Санктпетербуршкој духовној академији се школовао још један потоњи српски светитељ. Реч је о Светом епископу Америчко-канадском Мардарију (Ускоковићу), који је канонизован 2015. године. Он је припадао генерацији студената (1912–1916)5 и активно је учествовао у њиховим хуманитарним активностима током рата. Лично је обилазио петроградску сиротињу, држао им проповеди и односио материјалну помоћ коју је за њих прикупљао. Одмах по завршетку академије, у јесен 1916. године, кренуо је у обилазак заробљеничких логора у московском, казањском и омском војном округу, у којима су се налазили Сло-вени припадници аустро-угарске армије, који су заробљени, махом у Галицији, током офанзива генерала Брусилова. Синђел Мардарије им се обраћао проповедима у којима је доминирала тема панславизма, са Русијом као словенским Пијемонтом [Драгутино-вић, 2017, 23–42]. Из Русије је отишао у Сједињене Америчке Државе где је постао први српски епископ на северноамеричком континенту. Поред Светих николаја (Велими-ровића), Јустина (Поповића), Мардарија (Ускоковића) на Санктпетербуршкој духовној академији се школовао и четврти потоњи српски светитељ. Реч је о Светом Севастијану (Дабовићу), првом старешини српске духовне мисије на северноамеричком континенту, канонизованом 2015. године, који је провео један семестар (1891) у Академији на неви, после чега је прешао на Кијевску духовну академију (ЦГИАУК. Ф. 711. Оп. 3. Д. 2024. Л. 2). на овом месту је значајно подвући да су Санктпетербуршку духовну академију похађа-ла прва двојица српских светитеља са северноамеричког континента.

Поред поменутих Срба на Санктпетербуршкој духовној академији се школовало још неколико значајних личности српског црквеног и научног живота. Међу њима су била и двојица српских епископа који су иза себе оставили значајно научно на-слеђе. Реч је о епископима Дамаскину (Грданичком) (генерација 1913–1917) и Иринеју (Ђорђевићу) (један семестар на Академији, током 1916). Ту је и епископ Сергије (Ге-оргијевић) (генерација 1892–1896). Међу професорима српских богословија у Београду, Сремским Карловцима, Призрену и на Цетињу, који су завршили Академију на неви, истичу се Марко Драговић (генерација 1878–1882), Павле Швабић (генерација 1886– 1890), Лазар Перовић (генерација 1890–1894), Душан Јакшић (генерација 1893–1897), Василије Ристић (генерација 1902–1906), Михаило Вујисић (генерација 1911–1915), Мирко Јовановић (генерација 1913–1917) [Пузовић, 2017, 361–414]. Свако од њих оста-вио је иза себе солидно научно наслеђе у Српској Цркви.

Рад Ивана Савича паљмова са српским студентима

У контексту школовања српских богослова у Санкт Петербургу једно име међу професорима духовне академије има посебну важност. Реч је о Ивану Савичу Паљ-мову, чувеном слависти и првом предавачу на Катедри за Историју Православних словенских Цркава6. Паљмов је био одличан познавалац српске црквене историје као и актуалних црквених прилика. Током припреме за преузимање новоосноване Кате-дре боравио је, почетком 80-их година XIX века у различитим словенским земљама, укључујући и српске земље. Био је у Краљевини Србији, Кнежевини Црној Гори, посетио је Карловачку митрополију и њене главне центре Сремске Карловце и нови Сад, боравио је у Далмацији и Боки Которској. Истраживао је изворе за српску црквену историју, попут рукописа у народној библиотеци у Београду, у патријар-шијској библиотеци у Сремским Карловцима, манастиру Ковиљу код новог Сада, библиотекама у Загребу и Љубљани. Сусретао се са истакнутим представницима српског црквеног живота преко којих се упознавао са актуелним српским цркве-ним приликама. Посебно је важно истаћи да се сусрео са архимандритом никодимом (Милашем), тадашњим ректором богословије у Задру, чувеним канонистом и питомцем Кијевске духовне академије, од којег се информисао о историји Српске Цркве у Далмацији и актуелним унијатским притисцима Римокатоличке Цркве на православне Србе у том подручју7. Паљмов је о овом путовању поднео детаљан извештај Савету Санктпетербуршке духовне академије у септембру 1883. године (Журналы заседаний, 1884, 50–94). Из овог извештаја могла се назрети појава на-учника који ће у Русији представљати незаобилазан ауторитет у вези са питањима српске црквене прошлости и садашњости.

Паљмов је својим научним радовима дао важан допринос српској црквеној исто-риографији. У том смислу посебно су важна његова два рада, с почетка 90-их година XIX века, Исторический взгляд на начало автокефалии сербской церкви и учреждение патриаршества в древней Сербии и Новыя данныя к вопросу об учреждении сербской архиепископии Св. Саввою в XIII в [Пальмов, 1891, 345–405; Пальмов, 1892, 421–458]. Први рад био је свечано годишње предавање које је Паљмов одржао на Санктпетербуршкој духовној академији 17. фебруара 1891. године. Други рад представљао је допуну првог, тако да се ови текстови могу посматрати као јединствена целина. У другом раду Паљмов је по први пут упознао научну јавност са важним документом из српске црквене историје протестним писмом охридског архиепископа Димитрије (Хомати-на) упућеним Светом Сави Српском, после добијања самосталности Српске Цркве 1219. године. Ово је било важно откриће за српску црквену историографију, а рад је изазвао значајну пажњу српских црквених историчара8, укључујући и оца српске кри-тичке историографије архимандрита Илариона (Руварца)9. Паљмов је руску црквену и научну јавност редовно упознавао са најновијим догађајима у Српској Цркви и до-стигнућима српске црквене историографије и то најчешће на страницама часописа Христианское чтение [Пальмов, 1891, 8–36; 406–416; 460–491; Пальмов, 1895, 636–640; Пальмов, 1898, 455–470; Пальмов, 1905, 679–698; 811–832; 3–19; Пальмов, 1910, 508–526].

Паљмов је држао апсолутни примат у раду са српским студентима у Санкт Петербургу. Он је био рецензент 14 кандидатских дисертација које су писали Срби. Поред њега, ментори Србима били су, између осталих, и Иван Јегорович Троицки, Тимотеј Васиљевич Барсов, Сергеј Александрович Солертински, Александар Павлович Висо-коостровски и други професори Академије. Ипак, већина Срба је долазила у Санкт Петербург управо због Паљмова и његове Катедре10.

Као што је већ наглашено, већина српских студената долазила је у Санкт Петербург подстакнута постојањем Катедре за Историју Православних словенских Цркава, која није постојала на другим духовним академијама. Већина је писала кандидатске дисертације на теме из српске црквене историје, под менторством Ивана Савича Паљ-мова. Паљмов као ментор није био строг. О његовом односу са српским студентима сведочио је професор николај никанорович Глубоковски. навео је да су српски сту-денти били под патронатом Паљмова, у тој мери, да су «скоро сасвим измицали од професорског руководећег надзора». Паљмов им је, по сведочењу Глубоковског, «све-цело и без остатка давао сву своју словенску душу и као кокош сабирао своје пилиће под крила, недопуштајући било какву нелагоду за њих, и буквално плачући молио различите олакшице и попуштања». По оцени Глубоковског, ово је често водило слабим резултатима српских студената, међу којима су само ретки успевали да се издигну изнад понуђених погодности [Глубоковский, 1999, 237]. И поред онога што је посведочио Глубоковски, ипак се може рећи да су постојали и позитивни резултати сарадње Паљмова и српских студената. Створена је својеврсна школа српске црквене историографије у Санкт Петербургу. на основу садржаја рецензија Паљмова на српске кандидатске дисертације може се закључити да је један део њих писан на основу истраживања архивске грађе у српским и руским архивама. Тиме су дисертације, несумњиво, добијале на квалитету. Чињеница је, такође, да су неки од српских ученика Паљмова касније постали плодни црквени историчари, попут Душана Јакшића и Павла Швабића. Поред ученика Паљмова допринос српској црквеној историогра-фији дали су и ученици Ивана Јегоровича Троицког и наследника Паљмова на Ка-тедри Василија Максимовича Верјушког. Ученик Троицког Марко Драговић сматра се утемељивачем историографије у Црној Гори. Своје прве научне кораке начинио је у Санкт Петербургу, пишући 1881. године кандидатску дисертацију под менторством Троицког, а под насловом Митрополит черногорский Василий и его сношения с Россией. Под менторством Верјушког 1917. године кандидатску дисертацију написао је Мирко Јовановић, а под насловом Сербско-русские культурно-церковнные отношения в XVIII в. (ЦГИА СПб. Ф. 277. Оп. 2. Д. 136). Јовановић је као професор богословије у Призрену написао низ квалитетних црквеноисторијских радова, укључујући и један посвећен српско-руским црквеним везама [Јовановић, 1926, 16–30].

Мали број српских кандидатских дисертација писаних на дореволуционој Санктпе-тербуршкој духовној академији није био посвећен темама из српске црквене историје. Међу њима је дисертација Светог Мардарија (Ускоковића) посвећена пансловенским идејама Алексеја Степановича Хомјакова. Ово је једна од ретких српских кандидатских дисертација писаних у Санкт Петербургу која је сачувана (ОР РнБ. Ф. 573. Оп. 2. Д. 237). Дисертација одише панславистичким идејама у чијем центру се налази Русија као пансловенски центар са посебном мисијом у васељени.

* * *

Санктпетербуршку духовну академију и Српску Цркву везује значајно заједнич-ко историјско-богословско наслеђе. Имена Светих николаја (Велимировића), Јусти-на (Поповића), Мардарија (Ускоковића), Севастијана (Дабовића), патријарха Варнаве (Росића) трајно везују Академију на неви са Српском Црквом. неки од њих су завр-шили Академију, неки су на њој кратко боравили, али је она у сваком од њих оставила траг. Тај траг није био само интелектуалног, већ још важније духовног карактера. не треба заборавити да је духовна атмосфера на Академији утицала на потоњег српског патријарха Варнаву (Росића) да баш у Санкт Петербургу прими монашки постриг. Љубав Светог епископа николаја (Велимировића) према Руској Цркви и руском народу своје корене имала је у његовом студентском боравку у Санкт Петербургу. Тешка историја обе Цркве у XX веку утицала је да се некадашње плодне везе прекину и да се постепено почну обнављати тек крајем XX и почетком XXI века. Управо због будућих односа потребно је континуирано критичко проучавање заједничког наслеђа, пошто оно представља велики залог за будућност веза Санктпетербуршке духовне академије и Српске Цркве.