Спортска победа и животни пораз

1.    УВОД

Свест о лимитима организма и границама издржљивости преко којих се не може, често наводи спортисте да пређу границу дозвољеног, па и по цену угрожавања властитог здравља [1]. Спортисте ка успеху води велика амбиција па се све чешће дешава да не презају ни од коришћења недозвољених стимулативних средстава. Употреба недозвољених стимулативних средстава, дрога, хемијских и медицинских препарата један је од највећих проблема и опасности данашњег спорта у целини, а самим тим и Олимпијских игара.

Феномен допинга се може истраживати са медицинског, филозофског, економског, социолошког, правног, историјског аспекта. Пратећи еволуцију Олимпијских игара, како античких, тако и модерних, може се уочити да су спортисти у жељи да остваре победу, за побољшање својих способности увек користили одређене супстанце, које се у ранијем периоду Игара нису сматрале недозвољенима.

Ивана Парчина, Нина Ђукановић, Дамир Ахмић

Увиђајући негативне ефекте употребе допинга, МОК га је забранио 1967. године и већ на наредним Олимпијским играма, у Мексику 1968. године, први пут су рађени допинг тестови. Листе средстава које су спортистима забрањене за употребу пре и током спортских такмичења су јавне и они врло добро знају шта не смеју да користе [2]. Све забрањене супстанце и методе подељене су на оне које су забрањене све време (независно од такмичења), оне које су забрањене током такмичења и оне које су забрањене у појединим спортовима. Средства или методе које припадају различитим групама испољавају другачије ефекте на организам спортиста, тј. спортисти их користе ради остваривања различитог учинка (повећање издржљивости, повећање мишићне масе, смањење поткожног масног ткива и др.), при чему се врло често недовољно мисли о повезаности њихове примене са појавом бројних нежељених ефеката.

Лекари у антидопинг комисијама и лабораторије дуго су контролисали само урин спортиста, тражећи у њему трагове коришћења недозвољених стимуланса, међутим, како се ширио спектар допинг средстава, тако се појавила потреба за додатном контролом. На Олимпијским играма у Сиднеју, а затим и у Атини, уведена је и контрола крви. У Сиднеју је тестирано 300 узорака крви на супстанцу еритропотетин, а на Зимским Олимпијским играма у Солт Лејк Ситију око 3000. Уведене су и додатне контроле крви спортиста и ванспортских такмичења, а Светска Антидопинг организација тестирала је неке спортисте и три месеца пре почетка Игара [3].

Конзумирање допинг средстава на краћи рок може донети бољи резултат, али на дужи рок то може довести до озбиљних здравствених сметњи, а у неким случајевима и до смртног исхода. Прецизна евиденција такмичара који су употребљавали недопуштена средства на Олимпијским играма се води од 1968. године. До тада нису били кажњавани такмичари који су користили различите медикаменте за побољшање својих способности. Међутим, остали су забележени случајеви употребе различитих стимуланса, како би се освојила олимпијска медаља.

До Олимпијских игара у Берлину, 1936. године, није било забележених случајева коришћења допинга. Покушавајући да покаже супериорност аријевске расе, Хитлер је дозволио немачким спортистима да користе недозвољена стимулативна средства да би постигли најбоље резултате. Ове Олимпијске игре остале су упамћене и по медаљама Џесија Овенса, који је без допинга освојио 6 медаља у најважнијим атлетским дисциплинама. Популарност коју је својим победама стекао Џеси Овенс искористила је Coca Cola чији је промотер постао, а већ на следећим Олимпијским играма ова компанија је била једна од водећих спонзора тог најпрестижнијег светског надметања. Тако је почео у врхунски спорт да улази и велики новац [3]. Иако је била јавна тајна да неки спортисти

Спортска победа / Спорт и бизнис, 3

на Олимпијским играма користе допинг, недозвољени стимуланси прећутно су се толерисали све до Олимпијских игара одржаних у Риму 1960. године. Дански бициклиста Knut Jensen умро је од стероида које је узео. Његова смрт је утицала на оснивање прве медицинске антидопинг комисије.

2.    ПОСЛЕДИЦЕ КОРИШЋЕЊА ДОПИНГА

У доба хладног рата између Истока и Запада, допинг се масовно користио. Атлетичари, а посебно атлетичарке бившег источног блока, трчале су, скакале и обарале многе рекорде са лакоћом [1]. Падом Берлинског зида 1989. године и отварањем архиве Штазија, почетком 90-их година откривени су докази да су многи Источнонемачки спортисти, а поготову спортисткиње, користили анаболичке стероиде, као и многа друга недозвољена стимулативна средства. У томе су били подстицани од својих стручних тренера, па чак и од службе државне политике. Веома вешто су их употребљавали, тако да никада ни један члан државне репрезентације ДДР-а није откривен као позитиван. Последице употребе допинг средстава су биле немерљиве. Велики број тих спортисткиња је имао цисте на јајницима, побачаје или су биле неплодне. Неке су родиле децу с тешким хендикепима. Како су спортисти и њихови родитељи били неупућени у проблематику, сматрају се жртвама допинг кампање коју је спонзорисала држава тежећи да добије олимпијско злато као потврду комунистичке супериорности. Старији спортски функционери ДР Немачке, процењују да је око 10.000 спортиста допинговано од краја шездесетих до почетка осамдесетих година [2].

У Берлину је 1988. године одржано прво суђење оптуженима за тешка телесна оштећења код 142 пливачице и атлетичарке, које су између 1974. и 1989. године добијале огромне количине стероида. Манфред Евалд, дугогодишњи директор олимпијског програма Источне Немачке и његов главни лекар Manfred Hapner, директор бивше источнонемачке спортско-медицинске службе, иначе и бивши агент тајне полиције Штази, оптужени су да су криви за тешка телесна оштећења 142 пливачице и атлетичарке којима су између 1974. и 1989. године давали велике дозе стероида како би постизали врхунске резултате. Прво суђење одржано је у децембру 1998. године у Берлину, а одговарали су за наводне употребе националне спортске елите. Жене су биле жртве допинг кампање коју је спонзорисала држава која је тежила да добије олимпијско злато као потврду своје супериорности.

Као бивши члан Хитлеровог подмлатка и нацистичке партије, Евалд се придружио Комунистичкој партији после Другог светског рата и преузео команду над националним олимпијским програмом на ОИ у Токију 1964. године. Током следеће 24 године Евалдови тимови су изазивали завист целог света пошто су

Ивана Парчина, Нина Ђукановић, Дамир Ахмић освојили 570 олимпијских медаља, од тога 160 златних и скоро 3.500 светских и европских рекорда. Евалд је био човек који је 1974. године провукао тајни план - број 14.25 по којем је систематско допинговање спортиста постало ствар државне политике.

Steroid oral turinabol, прављен у земљи, у комбинацији са витаминским пилулама, даван је младићима, а посебно девојкама млађим од 18 година. Старији су потписали тајну заклетву на верност којом су се обавезивали да пију витамине, али без информација о пропратним ефектима. Уз помоћ др Хепнера на Олимпијским играма 1972. године у Минхену, Источна Немачка је била боља у билансу медаља од Западне Немачке. До Монтреала 1976. године спортисткиње су побеђивале у свим базенима, па је постало и јасно да допинговање најбоље делује баш када је у питању женски пол. После пада Берлинског зида 1989. године и отварања архива Штазија, десет свежања докумената тајне полиције потврдило је да су источнонемачки спортисти добијали и недозвољену хемијску помоћ и да је држава знала какве је то здравствене ризике носило. Евалд и Хепнер су били оптужени за допинговање 142 спортиста јер је за толико људи било пронађено доказа међу документацијом Штазија, али сведочанства о конзумирању пилула постоји, међутим, код 208 атлета. На крају, Евалд је осуђен на 22 месеца, а Хепнер на 18 месеци због систематског допинговања спортиста у периоду од 1974. до 1989. године.

Године 1998. у првом суђењу због допинга, осуђено је 19 званичника нижег ранга, лекара и тренера. Том приликом су сведочиле и бивше спортисткиње, а све су потврдиле да нису знале шта су добијале и како ће то утицати на њихов организам, односно потомство. Мартина Готшалт, бивша пливачица која се прославила у леђном стилу, родила је сина са тешком дегенерацијом стопала. Кристина Кнаке - Зомер, носилац бронзане медаље на Олимпијским играма 1980. године сетила се ињекција које су им тренери на силу давали. Суђењу је присуствовала и Хајди Кригер која је 1986. године поставила светски рекорд у бацању кугле. Она је девет година не знајући узимала аноболике и велике дозе тестостерона и стероиди су јој уништили сексуални идентитет, па се подвргла операцији промене пола и данас живи као Андреус Кригер. Рита Рајнш, трострука олимпијска шампионка из Москве у пливању, имала је пет спонтаних побачаја и цисту на јајницима, као и Карола Беракштајан, некадашња светска рекордерка на 100 метара, прсно. Бригита Мац, бивша чланица берлинског Динама, због великих доза стероида нема нормалан глас и косу, Јута Котшалк, бивша пливачица Магдебурга, родила је слепу девојчицу.

3.    БОРБА ПРОТИВ ДОПИНГА

Допинг проблематика са својим бројним конфликтним подручјима већ је дуго предмет интересовања не само спортских и медицинских наука него и правне науке, и

Спортска победа / Спорт и бизнис, 3

то како законодавства, тако и судске праксе и правне теорије. Сва досадашња дискусија, како у стручној, тако и широј јавности, а посебно спортској, јасно је показала да је правно сучељавање са проблематиком допинга могуће искључиво на мултидисциплинарном нивоу [4].

Борба против допинга у надлежности је како националних, тако и међународних спортских организација. У оквиру припрема за Олимпијске игре у Сиднеју 2000. године, аустралијска влада преузела је низ активности везаних за ово питање. Као резултат тога сазван је Међународни самит о допингу у спорту на коме је у новембру 1999. године учествовало 25 министара надлежних за област спорта, представника Савета Европе и чланове МОК. Као најважнији резултат самита сматра се формирање Међународне међувладине консултативне групе за спречавање допинга у спорту (IICGADS).

Светски антидопинг правилник , који је створила WADA, се примењује на спортисте, тренере, инструкторе, званичнике и све медицинско особље које ради са спортистима који учествују или се припремају за спортска такмичења организована у оквиру Олимпијског покрета. Сви национални олимпијски комитети и међународни спортски савези су дужни да поштују правилник, а он се од резолуције у Копенхагену 2003. године сматра званичним светским програмом борбе против допинга. Његова сврха је да заштити основна права спортиста да учествују у спорту без допинга и на тај начин промовишу здравље, правичност и једнакост за све спортисте и да обезбеди усаглашене, координисане и делотворне антидопинг програме на међународном и националном нивоу у погледу откривања, одвраћања и превенције допинга.

Борба против допинга је приоритет број један у МОК-у. То је питање етике, које је повезано са основним принципима Олимпијског покрета, међу којима је и фер-плеј. МОК је повео оштру битку против допинга, због чега је оформљена Светска анти-допинг агенција (WADA – World Anti Doping Agency) 1999. године у Лозани.

МОК има медицинску комисију која објављује листу забрањених класа супстанци и забрањених метода и то редовно допуњује уколико је неопходно. Допинг листа је подложна сталним променама. Сваки НОК стално добија обавештења о насталим променама допинг листе. У случају идентификовања неке од забрањених супстанци од стране МОК–ове акредитоване лабораторије, одговарајућа медицинска одговорна лица ће реаговати према процедури [5].

Хронична пренапрезања спортиста са циљем да се остваре врхунски резултати и оборе рекорди, често угрожавају и сам живот спортисте. Због тога вежбање и бављење спортом не значи увек и здравље, јер често врхунски спортисти постају тешки инвалиди.

Ивана Парчина, Нина Ђукановић, Дамир Ахмић

Чињенице указују да ће борба против допинга сигурно јако дуго трајати. Жеља за победом је код човека током протеклих векова остала иста, само су се мењала недозвољена средства која су коришћена за остваривање циља [2].

4.    ЗАКЉУЧАК

Основни циљ не само професионалних спортиста, њихових тренера и чланова стручног тима, а некада и државних органа, јесте постизање што бољих спортских резултата, ради сопствене промоције, као и промоције своје земље. У тим настојањима често се и не бирају средства. С тим у вези, борба против допинга осим одржавања духа фер-плеја и залагања за чист спорт, има за циљ и очување здравственог статуса спортисте. У литератури се могу наћи бројни примери који указују да примена ових супстанци, уз побољшање психо-физичких перформанси, узрокује и нежељене догађаје на организам спортисте, често и са фаталним исходом.

Савремени спорт представља веома повољан терен за примену бројних иновација, односно технолошки напредне спортске индустрије. Напредак медицине и науке уопште, омогућава непрестану борбу између

Спортска победа / Спорт и бизнис, 3

оних који конзумирају допинг и органа задужених за њихово откривање. Стога је Светска антидопинг организација у непрестаној комуникацији са одговарајућим институцијама ради усавршавања метода доказивања недозвољених супстанци у узорцима спортиста, односно његове недвосмислене детекције. Списак средстава и метода забрањених за употребу није дефинитиван, подложан је ревизијама и променама надлежне комисије, сагласно новим медицинским и фармацеутским сазнањима, чему у прилог говори и завршна фраза на свакој листи: „...и остале сличне супстанце“.