Спортска победа и животни пораз

Пратећи еволуцију Олимпијских игара уочавамо да су спортисти, у жељи да остваре победу, често користили одређене недозвољене супстанце ради побољшања својих психо-физичких перформанси. Покушавајући да покаже супериорност аријевске расе, Хитлер је дозволио немачким спортистима да на Олимпијским играма у Берлину 1936. године користе недозвољена стимулативна средства да би постигли најбоље резултате. Последице употребе допинга су немерљиве. Утврђено је да примена различитих допинг средстава и метода доводи до озбиљних здравствених сметњи, а у неким случајевима и до смртног исхода. Борба против допинга је питање етике и повезана је са основним принципима Олимпијског покрета. Падом Берлинског зида 1989. године и отварањем архиве Штазија, откривено је да су многи источнонемачки спортисти користили различита недозвољена средства, а у томе су били подстицани како од својих тренера, тако и од службе државне политике. У Берлину је 1988. године одржано прво суђење оптуженима за тешка телесна оштећења код 142 пливачице и атлетичарке. Манфред Евалд, дугогодишњи директор олимпијског програма Источне Немачке и његов главни лекар Манфред Хапнер, директор бивше источнонемачке спортско- медицинске службе, били су оптужени да су спортисткињама између 1974. и 1989. године давали изузетно велике количине стероида. Све ове спортисткиње су биле жртве допинг кампање коју је спонзорисала држава, са тежњом да кроз освојено олимпијско злато потврде своју супериорност.