The development of spa and sport tourism in gamzigradska banja spa

1. УВОД1

Данашњи начин живота обележен је на једној страни стицањем материјалног богатства и високим животним стандардом, а на другој све већим недостатком слободног времена. Данашњи човек постаје зависник посла и обавеза на послу, па због тога све више тежи да делиће свог слободног времена, који му се понекад и укажу, организује и проведе на најбољи начин. То слободно време данас најбоље може искористити кроз низ аспеката здравственог, рекреацијског или спортског туризма. За поједине облике овог туризма нису потребна ни велика новчана средства, ни превише ангажовања, већ само жеља да се побегне из градске средине, да се дође до свежег ваздуха, где ће се одморити и дух и

тело, и где се може уживати у ономе што је природа несебично подарила.

Највише таквих места у нашој земљи данас има у источној Србији.

Источна Србија је одувек била позната по великом броју минералних и термоминералних вода, као и оним изворима чија вода има извесну радиоактивност. Познати као лековити, самоизливни или копани, односно бушени, такви извори су давно привукли људе из ближе и даље околине и током времена условили изградњу одговарајућих смештајних капацитета и здравствених установа, као основе бањско-здравствено-лечилишног туризма. Ова врста туризма у Србији има веома дугу традицију, а једно од значајнијих места са дугом здравствено-лечилишном традицијом у источној Србији свакако је и Гамзиградска бања.

1 Рад је излаган на Конференцији „Спорт, здравље, животна средина“, 31.10.2015. у Београду.

Миодраг Велојић

2.    ГЕОГРАФСКИ И ТУРИСТИЧКИ ПОЛОЖАЈ

Гамзиградска бања је смештена у меандарској долини доњег тока реке Црни Тимок, на надморској висини од око 160 метара. Од Београда је удаљена 220, а од града Зајечара само 12 километара. Окружена шумовитим узвишењима, обраслим листопадним шумама и новозасађеним четинарима, са благом умерено-континенталном климом, веома погодује лечењу свих хроничних и реуматичних обољења и опоравку реконвалесцената након исцрпљујућих болести. Гамзиградска бања је, после Сокобање, најважнија термална зона у источној Србији у којој су сконцентрисане термалне аномалије трајне вредности. Зато се сматра да је „лековитост пелоида Гамзиградске бање била најважнији фактор да се у овој речној бањи топлих извора, услед хладне реке, појави сезонско бањско насеље“[1].

3.    ГЕОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БЛИЖЕ ОКОЛИНЕ

Сама Гамзиградска бања је смештена у области компликоване тектонике у чијој је зони изражено више локалних и регионалних раседа, од којих је најважнији расед у средини корита реке Црни Тимок у чијем средишту и долази до избијања минералне воде. Сем овог раседа, у ужем реону бање постоји и велика тектонска пукотина која се правцем простирања еруптивног терена, дужином од 80 километара, пружа углавном од севера ка југу. На њеном сектору, осим Гамзиградске бање, налазе се и други топли и врели извори у околини (извори у Брестовачкој   бањи, Николичевској бањи и

Шарбановачкој бањи). По др Михајлу Костићу ови термални извори у црноречкој вулканској области представљају „последње одјеке и слабе заостатке некадашњих вулканских појава у овом крају“[2].

4.    ЛЕКОВИТОСТ ВОДА ГАМЗИГРАДСКЕ БАЊЕ

За саму бању карактеристична су четири термална извора температуре 32, 39, 41 и 420C и један извор питке воде температуре 170C. Издашност извора износи око 5 л/с, док је хемијски састав воде разноврстан.    Најдетаљније    анализе    воде

Гамзиградске бање урадили су C. Покрајац и М. Арсеновић (1976. године) и објавили у делу „Хидрохемијска студија термоминералних вода Србије“. Они су утврдили да се лековита својства воде заснивају на микроелементу калцијума и микроелементима стронцијума, калијума, литијума, рубидијума, баријума, фосфора, бакра, флуора, као и њеној повишеној температури [3].

Развој здравственог и спортског туризма

Табела 1: Хемизам воде Гамзиградске бање мг/л

OH:		C1‘	60,0	th	V	Co	0,001
C0>	0.0	Ml1	2X0	IW	0,40	CH	0^10
HCO)	2700	Nj	*0	CHi	001	Р»	0002
$04	28.0			u	0.0Ю	Zn	oino
a	».o	S	0.0	to	0,020	Mo	03)01
NO)	0.0	R NH<	0.0	a	0,001	V	0.0001
Nth	0,0		02	B«	0,041	w	0.0001
НТО»	0.10	SiO:	350	Sr	0,010	a	0.0005
HA10<	0O1	HBCh	M	№	0.0И	Sb	0,0001
F	0.60	Ft»)	oo	Ti	0001	At	0,0002
Br	0.05	Л1»)	0J	№	0,003	Se	0,0001
J	0.10	COz	44J0	N:	200	a	0,0002

Извор: [3]

5.    ПРВО НАСЕЉЕ КОД ГАМЗИГРАДСКЕ БАЊЕ

О првим насеобинама на овом простору говоре новија археолошка истраживања која су показала да је изнад данашњег насеља Гамзиградска бања, на узвишењу Бањска стена, у периоду бронзаног доба (у II веку пре наше ере) постојало дуготрајно насеље које се простирало на више хиљада квадратних метара. Према подацима из најстаријих слојева у насељу на Бањској стени и типолошким карактеристикама пронађене грнчарије и других налаза, становници који су живели у овом насељу припадали су групи народа карактеристичној за централно-балканско подручје. Веома значајну етнокултуролошку компоненту овог народа чинили су и становници насеља које се налазило на Бањској стени, јер су управо по њиховој заоставштини археолози данас читав период у коме су они живели назвали „гамзиградска култура“[4].

6.    ИСТРАЖИВАЊА ГАМЗИГРАДСКЕ БАЊЕ И ПРВИ ПИСАНИ ТРАГОВИ

Истражујући остатке старина у Гамзиградској бањи још је и др Стеван Мачај, један од првих школованих лекара у источној Србији, 1892. године изразио чуђење да се римљани нису служили овом водом „јер се ту нигде не види траг неке римске зграде, мада ова врућа вода није ни по часа удаљена од знатних римских развалина Гамзиграда“[5]. Ипак, неких „античких градњи“ у вези са Гамзиградом свакако је било, али су оне временом уништене бујичним поплавним таласима реке Црни Тимок. Бањска вода је до знамените царске римске палате Феликс Ромулиане довођена вероватно преко надземног аквадукта коме су утврђени трагови. У средњевековно време извори Гамзиградске бање коришћени су у природним базенима, а имали су извесну улогу и у култу термализма. Појавом књиге Душанке Бојанић Лукач „Видин и видински санџак у 15. и 16. веку“ сазнајемо да су „лековити извори Гамзиградска бања“ евидентирани још у турским пописима у XV и XVI веку.

Да је околно становништво Гамзиградску бањицу (како се све до почетка XX века називала ова бања) веома ценило и у њој се лечило, указује чињеница што је истраживана још у време када се у Кнежевини Србији тек појавило интересовање за минералне воде

Миодраг Велојић и што јој је обраћана стручна пажња већ у време почетка балнеологије у Кнежевини Србији.

Први писани траг о Гамзиградској бањи у Србији потиче из 1835. године, када је барон Сигмунд Август Хердер, краљевско саксонски управитељ рудокопа, пропутовао Србију да би „остављене рудокопе и уопште рудно стање ове земље извидио и испитао“[6]. Том приликом посетио је и Гамзиградску бању и вршио испитивања њених вода. Хемијске анализе вода Гамзиградске бање и прве стручне белешке барон Хердер је објавио у делу „Рударски пут по Србији 1835. године“. Другу стручну анализу воде извршио је Р. Хауер (1864. године), хемичар Геолошког друштва из Беча, али само за важније саставне делове. Истраживач Линдермајер је (1856. године) записао да је један од лековитих извора из ове бање често употребљаван „са великим позлом у дуго-трајућим ранама, а други у болестима очију“[7]. И Милан Ђ. Милићевић (1876. године) записује како се „држи да ова вода јако помаже у ранама и очобољи“[8]. Он наглашава и то да је и Јосиф Панчић (који је са Лицејским питомцима овај крај походио) дуже времена ову воду испитивао и сматрао да она „више него и која друга вода у Србији“[9] има у себи карбонатних соли и да се „од свију наших бања приближава карлсбадској води“[10]. Од српских стручњака, воде ове бање анализирао је у XIX веку Сима Лозанић (1892. године), док је др Стеван Мачај забележио да су се болесници у овој бањској води купали „у нади да ће се ослободити грознице“[11].

7.    ПРВА КУПАЊА У ГАМЗИГРАДСКОЈ БАЊИ

Када и које године је почело купање у Гамзиградској бањи нема писаних података. Према предању, прва купања су била у хигијенске сврхе – прање од нечистоће и прљавштине. Вода је била топла, па су мештани прали веш и друге тканине.

Прва купања у сврху лечења започета су 1890. године и то у импровизованим базенима, чија је температура воде износила од 380 до 420C и које су болесници и њихови чланови породице сами копали. Од околне речне воде базени су ограђивани блатом, камењем, кољем и шашом, а преко њих су пребациване гране и пруће које су купаче колико-толико скривале од очију пролазника. Прва солиднија каптажа извора обављена је 1915. године.

Глас о лековитости воде Гамзиградске бање врло брзо се ширио. Томе је нарочито погодовала и регионална саобраћајница Зајечар - Параћин која је пролазила уз саму бању. Убрзо су до бање похитали и сељаци из оближњих места и болесници са различитим обољењима, да на изворима топле минералне воде нађу утеху за своје тегобе. У почетку су бањској води приписиване велике могућности, али су касније мештани и болесници из Зајечара, Књажевца, Неготина, Бора и околине Параћина

Развој здравственог и спортског туризма утврдили да се највећи утицај воде своди на лечење реуматичних обољења.

Милан Ђ. Милићевић је (1876. г.) записао податак да је у Гамзиградску бању „народ у гомилама долазио на воду да се лечи“, а М. Т. Леко и сарадници су (1922. г.) записали да је после Првог светског рата народ долазио „у врло великом броју“ (више од 1.000). Број болесника који су се овде лечили до 1935. године повећао се на преко 2.000.

Почетком XX века др Лаза Илић и Драгослав Мицић у званичним бањским извештајима пишу: „Преко лета су Гамзиградску бању посећивали само сиромашни сељаци, да се ту лече (купају, облажу минералним блатом), али нешто касније долазе и имућни људи, ту подижу шаторе и баве се десет до двадесет дана. Свет се купа под ведрим небом, а лежи и на влажној земљи“.

Слика 1: Изглед Базена бр. 1 и Базена бр. 2 у бањи

1922. године

Извор: Историјски архив Зајечар, ИАЗ-В-2.442

У извештају Лека и сарадника (1922) остало је записано „да осим неколико колиба на обали и импровизованих купатила на Тимоку није било никакве удобности“[12]. Болесници су становали по околним појатама, где се спавало на земљи покривеној сламом или шашом или у импровизованим собама које су биле направљене од побијених колаца у земљу, покривених сламом и прућем, а било је и блатњара у којима се спавало на земљи. „Нешто касније почињу да се граде куће плетене прућем и облепљене блатом, без врата, са ниским улазом, тако да се морало клекнути да се у њих уђе. Први објекат за прихват посетилаца у Гамзиградској бањи саградио је Димитрије Јовић на свом земљишту, недалеко од лековитих извора“[10]. Од 1909. године храна се могла добити у једној бараци која је била подигнута у близини саме бање.

У примитивном стању Гамзиградска бања је била све до 1922. године када су сељаци из околних насеља сазидали базене 2 и 3 на постојећим изворима (садашњи базен бр. 3 и данас носи назив „Блато“)[12].

Миодраг Велојић

Развој здравственог и спортског туризма

Миодраг Велојић

Развој здравственог и спортског туризма

Истакнути балнеолог Л. Ненадовић је 1936. године нагласио да се у непосредној близини базена бр. 3 налазе два природна извора са топлом водом који су пуни сивкастог меког „минералног муља, који се обично употребљава у природном стању“[13]. То блато је било лековито и стављано је на ноге, колена, прсте и зглобове . Ту је био и базен „за нерве“ и причало се да је „добар за живци“. Данас тог базена нема, као ни извора који је нестао. Постојао је и извор „за очи“ у народу познатији као „свети извор“, где су раније људи испирали очи, али је временом и он изгубљен.

Слика 2: Купачице у Гамзиградској бањи 1922. године

Извор: Историјски архив Зајечар, IAZ-V-2.442

За потребе гостију насеље Гамзиградска бања је 1925. године ималo укупно 250 лежаја.

Експлоатацију извора минералне воде у бањи преузела је 1927. године општина Гамзиград, а након две године (1929. године) и управа Моравске бановине. У то време је у Гамзиградску бању дошао и први лекар др Миливој Милић, који је ту подигао и своју вилу, некадашњу управу бање.

8.    РАЗВОЈ ГАМЗИГРАДСКЕ БАЊЕ

Од 1930. гoдинe, под управом Моравске бановине, Гамзиградска бања постаје организовано бањско насеље и у њој долази до изградње првих зиданих кућа. Предузимљивим мештанима у градњи станова и кућа притекли су у помоћ и богатији људи из околних села и градова. У то време подигнута је стара кафана „Вражогрначки станови“, Црни Тимок је премошћен дрвеним мостом, са друге стране моста је подигнута кафана „Липов лад“, а нешто даље и мање собице „квартири“, где су болесници одседали.

До 1935. године била су „под ведрим небом“ озидана три базена од цемента (Базени бр. 1, бр. 2 и бр. 3), а касније и четврти. До поменуте године подигнуто је 11 зграда са око 80 соба које су имале лежајеве без постељине. Изграђен је један ресторан и једна барака у којима су се гости хранили. Mеђутим, већина посетилаца је сама спремала храну. На месту данашње чесме (у центру бање) била је и у то време пијаца за болеснике, где су жене из оближњих насеља (најчешће Гамзиграда) продавале сир, јаја, млеко, воће и поврће, хлеб и месо. Ту се тада налазио и бунар са пијаћом водом, за коју се причало да је добра „за јетру“. Непосредно пред Други светски рат Бања је за смештај гостију имала око 80 соба.

За пријатан боравак у овој бањи од значаја је било и то што је још у то време њена околина пружала могућност и за спортски лов и риболов. Најбољи услови били су за лов ниске дивљачи, нарочито фазана који је у то време био веома распрострањен у читавој Тимочкој Крајини. Рибљи фонд је у то време био заступљен пастрмком и мреном, а као посебна појединост истицала се и веома богата насељеност Црног Тимока и његових притока поточним раком, који је у тим водама достизао изузетну величину.

Након 1953. године насеље Гамзиградска бања почиње да се изграђује и по утврђеном плану. Народни одбор зајечарског среза је 1954. године донео одлуку о одређивању рејона, заштити и уређењу Гамзиградске бање. Исте године комисија Института за медицинску хидрологију и климатологију извршила је преглед бање, утврдила стање и дала смернице за њен даљи развој. По тим смерницама подигнут је нови хотел са комфорним смештајем, изграђен је водовод и други комунални објекти, извршено је премештање на железничкој прузи Зајечар - Параћин, подигнут мост преко Црног Тимока, изграђена је црпка на једној од бушотина да би се топла минерална вода извела у каде и тушеве, засађени су дрвореди, урађени опсежни истражни радови, а 1957. године и поновна хемијска анализа воде. Чесма са минералном водом за пиће изграђена је 1964. године, а генерални урбанистички план бање донет је 1965. године.

По објављеним подацима Гамзиградска бања је 1957. године за пријем болесника располагала са 250 постеља у бањском смештају и 6 у угоститељству, а 1967. године (без новоизграђеног хотела) са 247 лежаја [16].

Хотел „Каструм“, који је изграђен 1961. године и тако назван по оближњем археолошком налазишту, одмах по изградњи располагао је са 26 лежајева. Дограђен је и адаптиран у првој половини 1973. године. Нови додатак хотела имао је 90 лежајева у једнокреветним собама „Б“ категорије, а у новоизграђеној кухињи могло је дневно да се припрема и око 2.000 оброка. Са увећањем смештаја, Гамзиградска бања се у то време уврстила у ред најразвијенијих балнеолошких центара у Србији.

По подацима др Страшимира Петровића до 1971. године остварена је и значајна приватна изградња. Изграђенe су 84 виле и викендице са укупно 153 просторијe и 318 лежајева. Од поменутог броја 44 су биле са једном просторијом, 24 са две, 6 са три и 10 са четири и више просторија .

Године 1978. изграђена је и отпочела са радом у Гамзиградској бањи, на самој обали Црног Тимока, Специјализована болница за рехабилитацију „Гамзиград“. У њој се обавља рехабилитација обољења периферних крвних судова и вибрационе болести, општа рехабилитација болести везивног ткива, различитих облика реуматизма, ортопедских болести и посттрауматских стања [17].

По подацима Републичког завода за статистику, промет туриста у Гамзиградској бањи се може пратити од 1955. године, али је најизраженији од њене урбанизације која је урађена 1965. године.

Слика 3. Специјална болница за рехабилитацију „Гамзиград“

Извор: [17]

За разлику од Специјалне болнице за рехабилитацију која се бави медицином, али има и сопствене смештајне и угоститељске објекте и по потреби ангажује собе и кревете других власника, у бањи је годинама пословало и друштвено предузеће „Ромулиана“ у чијем власништву је био и хотел „Каструм“, као и одмаралиште „Електротимока“ које и данас послује као објекат затвореног типа.

У непосредној близини бање, између старе хидроелектране „Гамзиград“ и њене бране на Црном Тимоку, седамдесетих и осамдесетих година XX века, у баракама дечијег одмаралишта, организована је и пољска настава за ученике зајечарских основних школа.

8.    ПРОМЕТ ТУРИСТА У ГАМЗИГРАДСКОЈ БАЊИ

Према званичним подацима Гамзиградску бању је 1937. године посетило 1.944 болесника који су обавили 38.990 купања, док се 1938. године у њој лечило 2.472 болесника који су обавили 49.510 купања (што је у то време било више посетилаца него у суседној Сокобањи, у којој је те исте, 1938. године, боравило 2.248 болесника).

Од тридесетих и четрдесетих година, па све до шездесетих година XX века, број туриста у Гамзиградској бањи одржавао се на годишњем нивоу око 2.000, а број реализованих ноћења испод 30.000, што је значило да је у то време дужина просечног боравка гостију у њој износила око 10 дана.

У периоду након Другог светског рата (од 1945. до 1955. године) туристички промет у Гамзиградској бањи показивао је тенденцију постепеног повећавања и кретао се од 4.000 до 5.000 посетилаца. Овакво кретање је било врло значајно јер је сама бања у то време била само термално лечилиште локалног значаја, понајвише посећено становништвом из околних насеља.

Миодраг Велојић

Слика 4. Приказ броја туриста у Гамзиградској Бањи у периоду од 1965. до 2005. године

Извор: Модификовани подаци Републичког завода за статистику Београд

Највише ноћења (55.578) остварено је у Гамзиградској бањи 1977. године, док је највише туриста (8.180) у њој боравило 1986. године. Бања је добро пословала све до 1991. године, када је услед распада СФРЈ, инфлације и тадашњих ратова дошло до смањења како броја туриста, тако и броја ноћења. Посебно малим бројем туриста одликовала се 1993. година када је у бањи било само 1.800 туриста и 42.900 ноћења, што је било на нивоу из 1969. године, а двоструко мање него 1987. године [18].

Извесно повећање броја туриста и њихових ноћења у Гамзиградској бањи забележено је током читаве 2003. и 2004. године, али је и то још увек било испод резултата који су остварени крајем осамдесетих година XX века. Месечна расподела туристичког промета у Гамзиградској бањи ни 2004. године није била много другачија од оне која је остварена 2001. и 2002. године. Највише туриста је у бањи боравило у летњим месецима, када је остварен и највећи број ноћења. У току 2004. године најмање туриста је било у јануару, а највише у августу и септембру. Сразмерно постојећем броју лежаја у бањи, број туриста је и даље био скроман.

У периоду од 2005. до 2008. године број посетилаца у бањи варира од 4.000 до 4.600, а затим нагло пада за скоро 1.000 посетилаца годишње ( у периоду од 2009. до 2015. године креће се између 2.900 и 3.500 туриста у току једне године ). На кретање броја туриста веома је утицало и затварање хотела „Каструм“, у циљу његове приватизације. Због тога се број посетилаца бање последњих година може пратити само преко здравственог туризма, односно броја корисника Специјалне болнице за рехабилитацију (на слици 5 број корисника назначен за 2015. годину обухвата период од јануара до октобра исте године).

Broj komnika utlugi Spedjilne bolnict a rthabililaciju "Gimzigrid" u ptriodu od 2005. do 2015. godine

Слика 5: Приказ броја туриста у Гамзиградској Бањи у периоду од 2005. до 2015. године

Извор: Документација Специјалне болнице за рехабилитацију „Гамзиград “, 2005-2015. године

Развој здравственог и спортског туризма

9.    СПОРТСКИ ТУРИЗАМ У ГАМЗИГРАДСКОЈ БАЊИ

Посебна пажња у Гамзиградској бањи поклања се и организовању спортских садржаја. Спортистима, рекреативцима и болесницима на располагању су два затворена базена са топлом водом, сала за вежбе са теретаном и сала за стони тенис. У кругу Специјализоване болнице за рехабилитацију налазе се терени за мали фудбал, рукомет, кошарку, одбојку и тенис.

Предузеће „Ромулиана“ је на простору између хотела „Каструм“ и Црног Тимока, крајем XX века, изградило више спортских терена за припреме и боравак спортиста, а годинама је имало и свој фудбалски клуб.

У бањи се посебно успешно организује и спроводи прва и друга фаза припрема фудбалера у припремном периоду, јер за то постоје одлични природни и технички услови, као и стручна екипа која се бави рехабилитацијом и припремама фудбалера, али и других спортиста.

Последњих деценија XX века у Гамзиградској бањи почињу да се организују и прве културне и спортске манифестације ( Дан божура, Златне руке, Ђурђевдански сабор, Међународна ликовна колонија „Гамзиград“) које и данас окупљају више стотина учесника и посматрача. На културно-спортској манифестацији „Дан божура“ организују се и спортски садржаји (такмичење у малом фудбалу, одбојци и другим спортовима) али се нажалост званично не бележи број спортиста који на њима учествују.

10.    ЗАКЉУЧАК

Иако су у Гамзиградској бањи заступљени и други видови туризма, њена здравствено-лечилишна функција је била и остала најстарија и најзначајнија. То потврђује и однос броја посетилаца и ноћења, који указују на дуг боравак, пре свега ради лечења. Уз њену основну функцију, у Гамзиградској бањи је развијен и спортски, излетнички и транзитни туризам, организују се припреме спортиста, ликовна колонија и друге манифестације. У бањи и данас ради једна од најстаријих хидроелектрана у Србији (изграђена 1909. године), а недалеко од ње налази се и историјски значајно и законом заштићено археолошко налазиште – остаци римске царске палате Феликс Ромулиане, објекат светске баштине са листе УНЕСKО-а.

Последњих година руска компанија „Baby G“ (Бејби Џи) увелико се интересује за куповину предузећа „Ромулиана“ у Гамзиградској бањи [19]. Њихов план је да поред куповине предузећа, поред постојећих објеката саграде још три хотела, аква парк, затворени базен и једно апартманско насеље.

Миодраг Велојић

Када би се остварила инвестиција руске компаније знатно би се повећао број туриста у Гамзиградској бањи, али и у целој њеној околини. Њихов пројекат би вероватно утицао и на животе многих становника источне Србије, изменио у великој мери њихову материјалну ситуацију, а самим тим и њихов однос према здравственом, рекреативном, спортском и свим другим видовима туризма.