Tranziciona tranzicija tranzicije – neophodnost srpske ekonomije

Sledece dve teze:

• 1)    Otpor prema promenama ne javlja se toliko kod same tehnologije vec se odnosi na novu organizaciju u na meduljudske posledice koje nastaju pod uticajem tehnologije.

• 2)    Otpori i reagovanja ljudi mogu se predvideti, pa zato nauka može ponuditi program pomoci zaposelnima da se na promene naviknu.

O velicini tehnoloskih promena mogli bi da se govori mnogo. Reci cu samo nesto, i to naglasavajuci potrebu adaptacije pojedinaca i preduzeca. Pre svega, od zaposlenih ce se traziti manje rutinskih poslova, rad u timu, vise medusobnog komuniciranja - a to zahteva nove vestine. Cinjenica da se menjaju i sadrzaj rada i organizacija tu konstataciju samo istice. Jos je neugodnije sto se buduce tehnoloske forme koje ulaze u preduzece, u malu privredu ili u obrt teško mogu da se unapred predksažu.

U razvijenim zemljama uz postojeci uticaj tehnoloskog razvitka 60—70 % aktivne populacije vec radi u tercijarnom i kvaternarnom sektoru. To se odnosi na široku lepezu društvenog i privatnog rada koji je heterogen u smislu zaposljavanja, velicine potrebnih investicija, obrazovanja i sadrzaja rada. No, zajednicka su mu ulaganja u komercijalu, u marketing i u organizaciju. Strani izvori predvidaju takode i kako ce se u zemljama evropske ekonomske zajednice tercijar cesce vezivati uz industriju, a izvan evropske zajednice uz samostalno zaposljavanje. Moze se reci da smo mi tek na pocetku tog dugog puta prelaza, ali on nas ne moze mimoici.6

Kompjuteri pružaju informacije malim i velikim jednako. Umesto kvantiteta naglašava se kvalitet. Naša dosadašnja borba protiv privatne inicijative u svetskim razmerima izgleda nerazumljiva, jer malih preduzeca ima sve vise, privatno u tercijaru prevladava, a tercijar je opet glavni generator zaposljavanja. Zaustavljati privatno, znaci zeleti rast nezaposlenosti. Srecom, to vec menjamo. Sudija svetskih trendova pokazuje osetljivo povecanje zaposlenosti u zemljama koje natprosecno jacaju servisni sektor (Amerika, Svedska, Norveska). U zemljama koje ga povecavaju manje nema izrazitijeg rasta zaposlenosti (primer Italije, Belgije, Nemacke). Strucna sprema se mora poboljsavati uporedo s dolaskom novih tehnologija, i to poboljšati uopšte bez obzitra na sektore proizvodnje. No, preduzecima, isto kao kod privatnika i u malim pogonima servisnog sektora, postojati tendencije jaceg permanentnog, narocito horizontalnog, tj. dopunskog obrazovanja.

Ako te opšte svetske trendove primenimo na prognozu razvitka zemlje, onda i tehnoloski razvitak vidimo u nesto drugacijoj perspektivi. On ce se prvenstveno osecati u manjem obimu primene, u novim disciplinama koje ce se pojaviti, u strukturi privrede i zanimanja, u laganom prelazu dela zaposlenih iz poljoprivrede i industrije u tercijar i u novom obrazovnom sistemu koji je vec krenuo u reformu Reforme.

Tehnoloski sistemi nazalost (ili na srecu ?), ce prodreti uopste mnogo sporije nego sto se to popularno, misli. Ako citamo podatak da se u Svedskoj predvida promena kompletnih radnih mesta zbog tehnologoije samo u 2-3% slucajeva, da Nemci prognoziraju 2 % onda mozemo biti sigurni kako zbog napred spomenutih razloga Srbija ne moze ocekivati više od 1% potpunih promena radnih mesta. To nije dobro jer je sporo, a dobro je zato sto se mi poslovicno sporo adaptiramo na promene (pa ce nam lakse biti sto se one sporije odvijaju). Ipak, i Svedska i Nemacka spominju do 50% radnih mesta u svim sektorima, na kojima ce nove tehnologije manjati tip poslova radnog mesta, ili bar veci deo poslova. To znaci da se svaki drugi radnik mora dopunski skolovati, dokvalifikovati ili prekvalifikovati. U Svedskoj i Nemackoj to se upravo i radi, ali mi cemo u tome imati velikih problema. Sada u poljoprivredi, u industriji, u uslugama i u kvarternom sektoru kod nas nema nikakvog orgnizovanog permanentnog obrazovanja a slicne bismo zakljucke mogli doneti i u vezi sa kompjuterizacijom. Navodi se kako uvodenje kompjutera utice na produktivnost rada a u inostranoj literaturi za tu tvrdnju postoje i odredene kvantifikacije. Siromasnije privreda sporije uvodi kompjutere a postojeca akonomska kriza i prethodna velika inflacija u Srbiji posebno su otežavali hardvera i softvera. To su prevelike investicije, koje za sobom vuku i znatne promene u organizaciji posla. Znaci, osim sto je skupo, vezano je i uz otpustanje tehnoloskih viskova, pa upravljacke strukture (same neupucene u koriscenje kompjutera) nisu u ovom trenutku spremne na njihovu znacajnu promenu, vec sve maksimalno odlazu. To je primena trece karakteristike mentaliteta Srba ■ nepokretnost ili tromost. Pojedine su firme usle u racunare i elektroniku mozda prebrzo i prerano; u prvom potezu nisu uspele, pa se sada boje ponovo pokušati. Po jednoj se proceni kompjuteri i elektronika kod nas koristi manje od 5 %. Ako je procena svajcarskog istrazivackog instituta i OECD-a da se u razvijenom svetu koristi u proseku 10-15 %, bice potrebno 23 godine da bi se koristila 90%, mozemo lako proceniti buduci razvoj kod nas. Naravno, u sve negativne posledice po naš privredni razvoj.

Nove discipline koje ce u Srbiji doneti tehnologija jesu telematika, genetski inženjering, promene u proizvodnju hrane, automatizacija administracije, robotika i fleksibilne tehnike proizvodnje. Nešto od toga vec ulazi u nasu proizvodnju, prihvata se lakse ili teze ali se pravi dolazak novih disciplina tak ocekuje.

Nova struktura privrede ocekuje se i zbog prelaza na trzisnu ekonomiju. Zajedno sa ulazom novih tehnologija ocekuje se orijentacija na izvoz, veca konkurencija na domacem trzistu, nova i efikasnija organizacija poslovanja, kompjutersko projektovanje, kompjuteri u pracenju proizvodnih procesa, a pre i vise od svega stvaranje novog tipa preduzeca s naglaskom na uzlužne delatnosti, ali i sasvim nove organizacije u preduzecu.

Toliko o promenama koje dolaze. Karakteristike Srba kao što su zatvorenost, teznja za jednakoscu i nepokretnost (koje srecom ne nose svi naši zemljaci ipak su velike prepreke u adaptaciji na promene. Te prepreke javljaju se kao otpor, i manifestuju se stalnim smanjivanjem uotputa, povlacenje, zahtevima za premestanjem, hronicnim svadom, nepatoscu sto se prenosi na porodicu, pobunom protiv rukovodioca, štrajkovima i (naravno) iznošenjem mnoštva razloga zbog kojih proomene ne mogu funkcionisati.

Rukovodioci tumace otpore svojih radnika i sluzbenika starim kliseom kako “Ljudi jednostavno ne vole promene”, i onda od svega dižu ruke. To je najlakše, ali definitivno ne vodi napretku. Valjalo bi gledati malo dalje, pa resavati otore. Narocito ako se radi o tzv. malim promenama koje se neprestano dogadaju. Potrebni su i relativno mali zahvati da se ti mali otpori na male promene reše - neki detalji u metodu rada, promena rutine u administrativnim postupcima, dislokacija mašina ili stolova, radni zadaci ili nazivi radnog mesta. To uvek rezultira napretkom u produktivnosti i vecim zadovoljstvom zaposlenih.

Mnogo je teze kada su promene vece jer su tada i otpori veci. Ovde vaze nesto drugojacija pravila.

Prvo pravilo: vecina ljudskih bica boji se promena (pogotovu kada su one velike) s obzirom da se sigurnima osecaju u poznatoj situaciji, pa zbog toga pruzaju otpor novome. Teoretski je lakse biti u predasnjem sistemu kada se znalo da je dopušteno samo ono što nije zabranjeno. Sada je dopušteno sve što nije zabranjeno, a to je onda mnogo više promena.

Drugo pravilo: proces adaptacije coveka na svaku vecu promenu u okolini je neminovan, on sledi odredenu logiku, pa se njegovo ponasanje moze predvideti. Ako je, pak, proces predvidiv, znaci da se zaposleni u preduzecu mogu na njega pripremiti. Redosled predvidivih faza tog procesa priblizno je sledeci: strah od nepoznatog, otpor, kontakt s novim, konkurencija - frustracija - neprijateljstvo, prilagodavanje, asimilacija i najzad osecaj zadovoljstva na radu, uz pricanje viceva o proslosti.

Trece pravilo govori kako u vezi s prihvatanjem znacajnih promena postoje tri tipa ljudi: brzi, srednji i spori. Oni koji se brzo prilagodavaju ostaju dobri radnici, a uz uslov da imaju dobro vodstvo, bice jednako motivisani i produktivni. Osrednjih u odnosu na promene ima najviše. Oni ce pruziti otor na pocetku, ali ce ubrzo zatim doci do faze adaptacije. Spori pruzaju zestok otpor svemu i svacemu. Otpor dugo traje, pa nekad i ne prestaje.

Cetvrto pravilo: tehnoloske promene i promene u organizaciji deluju na meduljudske odnose, posebno na dinamiku grupe. Grupe se dele, ljudi se suprotstavljaju jedni drugima. Zatim pronalaze zajednickog neprijatelja, obicno rukovodioca ili nekoga izvan (ministarstvo, vladu, kupce, dobavljace i sl.). Razvijaju se negativne norme ili neprijateljska ponasanja, a u tome jos i pripadnici odredene grupe jedan drugoga podrzavaju. Peto je pravilo postojanje nekoliko vrsta reakcija na promene koje se sprovode protiv volje zaposlenih. To su izbegavanja ili povlacenje u sebe, agresivnost, forsiranje i autoritarno ponasanje, cak diktatura prema onima nižim po rangu.

Sustinska filozofija novog privrednog sistema polazi od preduzeca kao bazicne organizacione jedinice drustvene reprodukcije i osnovnog ekonomskog subjekta koji je u uslovima robnog privredivanja motivisan da maksimira poslovne rezultate. Dobit je motiv poslovne aktivnosti preduzeca i potvrda njegove uspesnosti, koja se verifikuje na trzistu. Javljajuci se kao razlika izmedu ostvarenih rezultata (poslovnih prihoda, prihoda od finansiranja i vanrednih prihoda) i troškova (poslovnih rashoda, rashoda finansiranja i vanrednih rashoda) u poslovanju, dobit se duguje ukupnoj aktivnosti preduzeca. Samostalnost i suverenost u donosejnu poslovnih odluka su esencijalne karakteristike preduzeca.

Temeljna rekonstrukcija svojinskog kompleksa zapoceta je opredeljenjem za vlasnicki pluralizam i korekcijom pozicije tradicionalnog shvatanja o znacaju dominantne pozicije drustvenog vlasnistva u korist ravnopravnog tretmana razlicitih oblika svojine. 7

Kada se govori o promenama privredne strukture treba reci da je struktura privrede izrazito dinamicna. Neka preduzeca ispadaju iz sistema, bankrotiraju, dok se nova javljaju kao plod inovativnog duha preduzetnika i sl. Delovajnem tehnockog progresa javljaju se nove

• ⁷ Sire videti : prof. dr Gojko Rikalovic u knjizi prof, dr Dragutina Marsenica “

  Ekonomika Jugoslavije “ Ekonomski fakultet Bograd 1999. g. str. 198 i 199

privredne grane dok druge nestaju sa istorijske scene ili menjaju znacaj. Osim toga, mreza veza je u stalnim promenama. Odnosi izmedu sektora, grana, preduzeca takode su podlozni stalnim promenama .

Prilikom prestruktuiranja valja imati u vidu kako makroekonomske komparativne (klasicne : raspolozivost kapitala, sirovina i radne snage, ali i stecene :stru;ne kvalifikacije, novi organizacioni oblici privredivanja, sposbnst pravovremanog reagovanja na promene u svetskoj ekonomiji, velicina trzista, nivo razvijenosti, i sl.) prednosti, tako i mikroekonomske uporedne prednosti (koje se izrazavaju ciniocima konkurentnosti na novou preduzeca) , kao i osnovne karakteristike strukturnih promena u svetskim okvirima, preovladujuca obelezja privrednih struktura u blizem okruzenju i ogranicenja sa stanovista prirodnih uslova za razvoj. Razumljivo je da makroekonomski sadrzaj strukturnog prilagodavanja u nas mora da ima mikroekonomsku podlogu, jer se promene privredne strukture vrše prevashodno kroz preobražaj bitni tehnoloških, ekonomskih, organizacionih i kadrovskih karakteristika preduzeca i njihovih medusobnih relacija. Pri tome, prednost je na strani onih promena koje podsticu inovativne razvojne i poslovne procese u okviru kojih tehnoloski, izvozno i profitabilno propulzivni programi postanu promotori ukupnog napretka, a poseban znacaj sticu projekti u manjim, racionalnim poslovnim celinama koje u konkurentskim uslovima mogu da posluju fleksibilije. To, pak, pretpostavlja suštinski konšistentno i celovito preureden institucionalni ambijent prozimanja domace i svetske privrede, koji neizostavno sadrži i temeljno rekonstruisanu svojinsku svojinsku osnovu proizvodnje (u kojoj “preteže” privatno vlasništvo) i delotvoran mehanizam tržišnog izbora. Izostavljanje institucionalnih promena iz toka ne bi vodio poboljšavanju životnih i radnih uslova stanovništva, te bi razvoj u takvim okolnostima bio lisen svog smisla. Prilagodavanje strukture i rasta kroz promene privrednog sistema predstavlja dominantan sadržaj razvoja u tranzitornim uslovima. Samu esanciji tog prilagodavanja cini trzisno vrednovanje privrednog rasta i strukturnih promena, ali i internalizacija svetskih kriterijuma i standarda efikasnosti i funkcionisanja privrede i preduzeca, kao i prihvatanje (i implementacija) modernih tehnoloških i socijalnih rešenja razvijenih zemalja tržišne ekonomije. Transformacija naše privrede u pomenutom pogledu predstavlja razvojnu politiku, ali i opasnost ukoliko se ostane na prevazidenom obrascu razvoja, jer takav pristup ne doprinosi poboljševanju njene pozicije u globalnoj svetskoj privredi. Opredeljenje za otvorenu tržišnu privredu sa naglaskom na snažnoj izvoznoj orijentaciji je pravi put za integraciju u svetske i evropske ekonomske tokove pod uslovom da se prihvate kriterijumi koji vaze u medunarodnom ekonomskom okruženju i ugrade u naš institucionalni milje i razvojnu strategiju.8

Na kraju, da podsetimo da ukoliko postoji jedna izvesna stvar u vezi sa poslovanjem danas to je promena. Da bi se direktno suocili sa promenom morate je predvideti, planirati i koristiti. Zato menjajte ono što se može promeniti , prihvatite što se ne može menjati. I nadasve, promenite sebe da biste videli kako se svet promenio.

ZAKLJUCAK

Više nije sporno da Srbija i njena privreda nepogrešivo ide u pogrešnom pravcu kada su u pitanju tranzicioni tokovi, kao neophodnost prilagodjavanja turboletnim promenama na svetskom tržištu. Poslednji je momenat da se isprave napravljene greške u nephodnoj promeni privredne strukture, a narocito, ne samo greske, vec i velike zablude u procesu privatizacije. A jedini nacin da se to postigne je maksimalna mobilizacija kreativnih potencijala ljudskih resursa.