Ментално здравље и телесно испољавање

1.    УВОД

Општеприхваћена дефиниција здравља коју је дала Светска здравствена организација гласи: „Здравље је стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и неспособности“[1].

У пракси, појам здравља има различита значења: за појединца, оно значи осећати се добро; за доктора, значи одсуство клиничких знакова болести; за друштво, оно значи испуњавање друштвених улога.

Дефиниција Светске здравствене организације има бројне недостатке, у првом реду је непрецизна, јер се тежило ка обухватности. Зато су поједине научне дисциплине исказале потребу за прецизнијим дефинисањем сегмента здравља којим се оне баве. Ми ћемо се бавити дефинисањем менталног здравља.

2.    ТЕОРИЈСКА РАЗМАТРАЊА

Ментално здравље

Кад покушавамо да дефинишемо појам менталног здравља, такође се сусрећемо са проблемом непрецизности, јер нормалност и ментално здравље могу имати различита значења, зависно ко их и у коју сврху дефинише. Најчешћа схватања су следећа:

• ■    Статистички критeриjум просека: нормално je оно што чини већина у одређеној заједници са одређеном културом.

• ■    Одсуство болести: нормалноje и здраво понаша^е оно понашањеукоме не налазимо психопатологију дефинисану медицинским и психолошким научним и практичним критеријумима; нема симптома – нема болести.

• ■    Ментално здравее je део jeдног континуума -оно се може степеновати као што се степенује ментална болест. Симптоми здравог се разликују од симптома болесног само у степену интензитета, у фреквенцији и у трајању. Према овом схватању, нема квалитативних разлика између душевног здравља и душевне болести. Разлика је искључиво квантитативна.

• ■    Бити ментално здрав значи, према овом схвата^у, бити добро уклопљен у физичку и социјалну средину у којој живиш и задовољаваш своје основне потребе. Ово је минимум нормалности, јер не узима у обзир креативне и оригиналне потребе појединца.

Мирјана Вуксановић

• ■    Снага Ега може, према неким схвата^има, бити адекватан критеријум нормалности, јер особе са јаким Егом имају већи капацитет способности за прилагођавање новим ситуацијама и новим захтевима средине, боље се адаптирају, па лакше излазе на крај са стресом.

Ако све горе речено узмемо у обзир, можемо закључити да је ментално здрава особа (1) она која нема психијатријско обољење, (2) која има добро опште стање и која је већи део времена задовољна својим функционисањем, (3) функционише својим пуним или готово пуним интелектуалним, физичким и емоционалним капацитетом, (4) која има добар адаптибилни капацитет и која је способна да се бори и да сарађује са околином, као и да (5) има добру снагу Ега [2].

При томе, треба стално имати на уму да се човек рађа са одређеним психофизичким потенцијалима, а како ће се они реализирати, зависи од бројних фактора [3].

Истраживања [3] су доказала да социјална дезинтеграција значајно утиче на поремећај менталног здравља, посебно сиромаштво, недостатак вредности или њихова колизија, непотпуна породица, слабија унутаргрупна повезаност, неуређен систем комуникација у заједници, пораст агресивног испољавања и криминала... У оваквој ситуацији, ментално здравље је угрожено због егзистенцијалне угрожености, немогућности остваривања социјално прихватљивих циљева социјално прихватљивим средствима, немогућности одређивања свог места у друштву, недостатка љубави, немогућности испољавања сопствене агресивности, немогућности усвајања стабилног система вредности. Фрустрација се покушава сузбити на најразличитије начине: бежањем у алкохолизам и друге токсикоманије, бежањем у снове и фантазије, оптуживањем других, преокупираношћу бригом о властитом телу и здрављу...

Повезаност душе и тела

Кад анализирамо бројне дефиниције личности, видимо да већина аутора имплицира да основни темељ личности чине системи: bios (генетика, органски систем), socius (социјализација, историзам, политички колективизам), logos (предикција, лични конструкти, когнитивна организација, значења) и phys-icos (физичка супстанца организма). Они су међусобно комплементарни [4], као што су и душа и тело повезани.

О телу се говори и као о базичном ослонцу личности у оригиналној теорији Ј. Бергера [5] (остала три ослонца личности су припадање, мишљење и вера, нада и сврха). Човек и његово тело су непосредно и блиско повезана целина. Међусобни однос телесности и менталног функционисања у великој мери зависи од развојне фазе у којој се особа налази. Познато је да је и Freud везивао ментални развој за поједине телесне

Ментално здравље / Спорт и бизнис, 3

зоне (оралну, аналну, гениталну) за које се везује енергија либида.

Особа је стално у контакту са својим телом: у стању је да дефинише свој телесни изглед, своје потребе, свој општи телесни доживљај, да осети и препозна промене у свом телу и да препозна сигнале опасности и поремећаје.

Телесно испољавање је, такође, значајан облик невербалне комуникације. Од рођења дете комуницира сигналима свога тела са особама које га чувају и негују. Особе које га негују, по правилу родитељи, помажу развоју бројних телесних функција и способности, а кроз адекватну комуникацију и развој психичких функција. Већина најважнијих особина личности формира се управо у раном периоду живота.

О значају тела и телесног испољавања у комуникацији говори и психотерапија која се базира на Berne-овој трансакционој анализи. Три его стања (Родитељ, Одрасли, Дете) испољавају се, поред вербалног, и кроз бихејвиорални репертоар, кога чине глас, телесно држање, мимика и гестикулација. Терапија се састоји у поновном успостављању повезаности его стања, између понашања, доживљаја и социјалних интеракција.

Тело је базични ослонац личности, јер „испод нивоа телесног и биолошког више нема живота и нема човека“ [4]. Из тела и телесних функција настају многе психичке функције. Тело и личност су у узајамној интеракцији. Позитивним прихватањем свог тела јачамо ослонац личности и личност у целини, јер се сад јављају и остали ослонци: припадање, мишљење и вера, нада и сврха, који делују као регулаторне функције код претеривања, код опасности од телесног нарцизма – од робовања телесности, потребама и осећањима.

Базични ослонци личности помажу функционисању адаптивних стратегија личности. Кад се говори о телу као базичном ослонцу личности, не мисли се искључиво на телесну биолошку датост и на телесну шему као статичку категорију, већ на сва телесна искуства везана за покрет, додир, опажај, афекат, узбуђење, потребу, пријатност и непријатност. „Сва искуства из одређеног оквира базичног ослонца имају својство посебног менталног стања. Она се јављају увек негде између две крајности које су посебног квалитета за сваки базични ослонац. За базични ослонац тело, крајности су у форми биполарне димензије: немоћ или свемоћ. То су и телесна стања погнутог и испршеног.“[4]

Тако и W. Reich, напустивши изворну психоаналитичку школу, тврди како је тело незаобилазни фактор психичког функционисања и да без телесних манифестација не можемо разумети ни неурозе, ни карактер, нити личност. У његовој биоенергетској психотерапији промене се дешавају тако што се

Мирјана Вуксановић пацијент мења у односу на своје тело, боље га осећа и схвата. Особа током терапије осећа своју мишићну напетост и згрченост, релаксираност и опуштеност и кроз своје тело упознаје и своје психичко стање и промене у њему.

Базични ослонац личности - тело може бити дисфункционално кад претерано ослаби или претерано ојача. Кад претерано ослаби, јавља се осећање немоћи, слабости и обесхрабрености, односно осећање мање вредности и пада самопоштовања. Ако особа не остане фиксирана за своје екстремне слабости, она може да врати адекватну (средњу) вредност свом ослонцу. Кад се базични ослонац - тело екстремно појача, телесно држање и говор тела се манифестује као свемоћно, непобедиво и неуништиво. Ради се о умишљеној прецењености својих могућности и свог положаја и значаја у свету.

Телесна активност и вежбање

Телесна активност, односно потреба за кретањем, је основна човекова потреба. Дете током развоја постепено мења спољашњу активност од неусмерених неодређених покрета ка организованим прецизним мишићним покретима и реакцијама, а истовремено константно истражује своје могућности кроз игру. Физички и психички развој се међусобно прате и подстичу.

Према једној од медицинских дефиниција, физичка активност је кретање тела помоћу снаге и мишића и утрошак енергије који се мери вишком утрошене енергије изнад базалног метаболизма. Стручњаци из области спорта и физичке културе кажу да је физичка активност свака рекреативна или компетитивна активност којој су у основи покрет и промена положаја тела, с циљем да се постигне резултат који зависи само од личне способности извођача. Под физичком активношћу они подразумевају спорт као такмичарску физичку активност и рекреативне физичке активности. Физичковежбањејепосебнопланиранииорганизовани облик физичке активности. Међународно удружење спортске психологије ISSP, 1992. године сумирало је резултате бројних истраживања и закључило да физичко вежбање утиче на смањење анксиозности и на смањење нивоа благе до умерене депресије, као и да дуготрајно вежбање смањује неуротичност и анксиозност. Вежбање утиче на смањење стреса и има позитиван емоционални ефекат на оба пола у свим годишњим добима. Вежбање је, према удружењу за спортску психологију, добар додатак терапији у лечењу тешке депресије [6].

Бројна истраживања показала су да особе које редовно вежбају и имају висок ниво физичке спремности лакше излазе на крај са животним стресом. Особе које редовно вежбају имају мањи број посета здравственим установама. Редовним вежбањем (без лекова) снижава се крвни притисак, чак и независно

Ментално здравље / Спорт и бизнис, 3

од тога да ли се смањивала телесна тежина или се мењала исхрана. Умерено вежбање јача имунитет и у случајевима болести од рака и ХИВ-а и смањује анксиозност и депресију које прате ове болести [6].

Ментално здравље и вежбање

Анксиозност и депресија су два најчешћа поремећаја расположења и код психички здравих и код психички болесних људи. Рађена су бројна истраживања о утицају вежбања на промене у расположењу. Група истраживача (North, McCullagh и Tran, 1990) је, на основу мета анализе осамдесет истраживања о вези депресије и вежбања, закључила да:

• ■    Акутно и редовно вежба^е ефикасно ублажава депресију.

• ■    Наjвеhе се сма^е^е депресиjе показало код испитаника у оквиру психолошке бриге (забринутости).

• ■    Вежба^е jе повезано са сма^е^ем знакова и стања депресије.

• ■    Вежба^е ума№уjе депресиjу и код ментално здравих особа и код менталних болесника на лечењу.

• ■    Депресиjу ума№уjу све врсте вежба^а - и анаеробне и аеробне.

• ■    Траjа№е програма вежба^а, као и количина вежбања у вези су са степеном смањења депресије.

• ■    Вежба^е сма№уjе депресиjу више него опушта^е и пријатне активности.

• ■    Комбинациjа вежба^а и психотерапиjе jе ефикаснија од самог вежбања.

Испитујући утицај вежбања на анксиозност [6], путем мета анализе 104 истраживања, истраживачи (Petruzzelo, Landers, Hatfield, Kubitz, Salazar, 1991) су закључили следеће:

• ■    Да би ублажило анксиозност, вежба^е мора да траје дуже од двадесет минута.

• ■    Ста^е анксиозности Ье jеднако ублажити прогресивно опуштање као и вежбање.

• ■    Анксиозност као особина Ье се више сма^ити вежбањем него прогресивним опуштањем.

• ■    На ублажава^е анксиозности не утиче анаеробно вежбање.

• ■    Ста^е анксиозности Ье се ублажити редовним и акутним аеробним вежбањем.

• ■    Да би био ефикасан, програм вежба^а мора да траје дуже од десет седмица.

3.    ЗАКЉУЧАК

Овде морамо да ставимо једну ограду: не може се поуздано тврдити да вежбање смањује анксиозност и депресију, јер је вежбање само један фактор од свих могућих фактора који делују на особу, поготово кад је особа у позицији психолошке помоћи. У сваком случају, кад се вежба у друштву делују и социјални фактори, кад је особа под медикаментозном терапијом, делују и лекови, а кад је укључена у психотерапијски третман, постоји и позитиван утицај психотерапије.

Мирјана Вуксановић

За успех у редукцији менталних обољења и поремећаја, важни су и средински, и генетски, и фактори снаге личности, као што исти ти фактори могу да буду и узрочници поремећаја.

У сваком случају, добробити од вежбања постоје и кад је човеково ментално здравље у питању. На крају, није ни битно шта му је највише помогло.

Иако постоји општеприхваћена дефиниција здравља, коју је предложила Светска здравствена организација још 1948. године, јавила се потреба да се посебно дефинишу поједини сегменти здравља, као што постоје посебне стручне и научне области које се баве физичким здрављем (више медицинских грана), менталним здрављем (највише психологија и психијатрија) и социјалним аспектом здравља (социјални рад, социјална медицина, социјална психологија, социологија и друго). Потреба за оваквим дефинисањем има свој извор у недоречености и опширности опште дефиниције и у потреби веће јасноће и операционализације ради научно -истраживачког рада, али и рада у непосредној пракси.

Ментално здравље је сложени конструкт који има своје значење. Ментално здравље особе је неодвојиво од физичких диспозиција особе и од њене социјалне адаптираности. Још у периоду новорођенчета, дете испољава своје потребе, задовољство и незадовољство кроз телесну активност.

Током развоја се развијају базични ослонци личности, а први и основни међу њима јесте базична особина - тело. Кроз своје тело особа спознаје себе, своје потребе, изражава своје захтеве, задовољства и

Ментално здравље / Спорт и бизнис, 3

емоције. Став и држање тела, гестикулација, мимика, висина гласа и друго, шаљу поруке околини и у форми тзв. невербалне комуникације замењују или надопуњавају вербалну комуникацију. Говором тела човек одаје и знаке менталних поремећаја.

Повезаност и испреплетеност физичке активности и менталног здравља може да има практичног значаја у терапији менталних поремећаја.

Показало се да физичко вежбање посебно ефикасно утиче на смањење поремећаја афекта, да благотворно делује на особе које пате од анксиозности и депресије која није психотична. Код тежих менталних поремећаја, физичка активност је добра допуна осталим видовима терапије, у првом реду медикаментозне и психотерапије.