Novo rešenje pravne zablude u Krivičnom zakoniku Srbije

Pravna zabluda predstavlja nepostojanje svesti kod u~inioca da ~ini krivi~no delo zna~i, da kod lica koje se nalazi u pravnoj zabludi nema svesti o krivi~noj protivpravnosti. Pravna zabluda predstavlja pogre{nu predstavu o tome da neko ~i-njenje ili ne~injenje nije predvi|eno kao krivi~no delo. U~inilac ne zna da je takvo ~injenje ili ne~injenje u zakonu predvi|eno kao krivi~no delo.

Osim direktne pravne zablude postoji i pravna zabluda u pogledu nekog osnova koji isklju~uje protivpravnost. U~inilac pogre{no procenjuje postojanje pravnih uslova za primenu nekih od tih osnova ili pogre{no smatra da ne{to predstavlja osnov koji isklju~uje protivpravnost. Ovakva vrsta pravne zablude predstavlja indirektnu pravnu zabludu.1

Pravna zabluda se pojavljuje u situacijama kada u~inilac: ne zna da je njegovo delo predvi|eno u zakonu kao ka`njivo; nije svestan da je njegovo delo protiv-pravno; pogre{no smatra da je na osnovu neke okolnosti njegovo delo dozvoljeno; ne zna normu koja upotpunjuje blanketno bi}e krivi~nog dela; pogre{no supsumi-ra neku stvarnu okolnost pod pojam koji zakon upotrebljava pri odre|ivanju bi}a krivi~nog dela; (neznanje koje se srodstvo smatra srodstvom po krvi, koji su predmeti isprava, koja se zaraza smatra polnom); pogre{no se smatra da neka postoje-}a okolnost koja je obele`je bi}a krivi~nog dela, ~ini to delo dozvoljenim usled malog zna~aja; nije svestan da je njegovo delo pravno zabranjeno, iako je svestan onog {to ~ini (izdavanje ~eka bez pokri}a); smatra da neka okolnost koja nije obe-le`je krivi~nog dela, po postoje}em pravu isklju~uje njegovu protivpravnost; po-gre{no uverenje o okolnostima prema kojima bi, da su postojale, odre|eno krivi~-no delo bilo dozvoljeno-pravna zabluda - zabluda o dozvoljenosti dela.

Pravna zabluda kao pogre{na predstava u~inioca o zabranjenosti dela postoji u slu~aju neznanja u~inioca da je njegovo delo predvi|eno zakonom, neznanja propisa kojim se dopunjuje blanketna dispozicija krivi~nog dela, neznanja {ta je podrazumeva pod pojedinim pojmovima kojima je krivi~no delo odre|eno u zakonu, pogre{ne predstave o protivpravnosti kao pogre{na svesti o protivpravnosti i kao pogre{ne svesti u~inioca da neka okolnost isklju~uje protivpravnost i ~ini delo dozvoljenim, {to su sve psihi~ka stanja koja ~ine pravnu zabludu.

• * Prorektor i redovni profesor Privredne akademije u Novom Sadu.

Ovaj rad je posve}en novom re{enju instituta pravne zablude u Krivi~nom zakoniku Srbije.

Malo istorije o pravnoj zabludi

Zabluda, kao deo ~ovekove su{tine, ima svoje mesto i u krivi~nom pravu. Prema najstarijim o~uvanim pravnim izvorima, u kojima su nesistemati~no prikupljene odredbe gra|anskog i krivi~nog prava, zbog zablude je mogla da se isklju-~i krivi~na odgovornost, a prema tome i ka`njivost u~inioca dela. Kao primer mo-`emo spomenuti Hamurabijev zakonik (1673. g. pre na{e ere), koji u ~lanu 154. predvi|a kakva }e kazna biti odre|ena onome koji upozna² svoju k}er. Za takvog ~oveka bila je predvi|ena kazna proterivanja iz grada.³ Iz te odredbe je mogu}e zaklju~iti da se ka`njava samo onaj koji je znao da ima polni odnos sa k}erkom. U slu~aju da se ~ovek vratio u svoj grad posle vi{egodi{njeg odsustva, i potom imao polni odnos sa k}erkom koju nije prepoznao, odnosno nije znao da je njegova k}i, on ne bi bio ka`njavan. Zahvaljuju}i njegovom nepoznavanju, odnosno zabludi, bila je isklju~ena njegova odgovornost, a time i kazna. Pri tom, ipak, treba upozoriti da su pravni sistemi sve vreme razlikovali situacije koje danas defini{e-mo kao stvarnu zabludu i pravnu zabludu. Tu razliku dobro ilustruje nekoliko poznatih pravnih citata iz rimskog prava. “Ignorantia facti non nocet” - Nepoznavanje ~injenica ne {kodi. Ovaj citat ukazuje na to da nepoznavanje stvarnih ~injeni-ca za stranku nije {tetno Onaj ko je u zabludi zbog nepoznavanja ~injenica za stranku nije {tetno. Onaj ko je u zabludi zbog nepoznavanja ~injenica mo`e se pozvati na zabludu i tra`iti ukidanje pravnih u~inaka nastalih zbog zablude.⁴ U oblasti krivi~nog prava stvarna zabluda mo`e da dovede do ekskulpacije u~inioca.

Situacija kod pravne zablude je, me|utim, druk~ija. Pravna zabluda, u pravilu, nema isti u~inak “Ignorantia iuris nocet” - Nepoznavanje zakona {kodi. Ovim pravilom dokazuje se da se stranka u glavnom ne mo`e uspe{no pozivati na nepoznavanje zakona. Odre|eni izuzetak predstavlja krivi~no pravo koje delimi~no uzi-mau obzir i pravnu zabludu. Smisao slede}e izreke je jednak: “Ignorantia legis ne-minem excusat” - Nepoznavanje zakona nikog ne pravda. ^ovek u pravilu ne mo-`e da se uspe{no poziva na to da nije poznavao odre|eni zakon ili njegovu sadr`i-nu, koju je povredio svojim ~injenjem ili propu{tanjem, odnosno nepo{tovanjem.⁵

Pri tome se postavlja pitanje da li postoji odre|ena razlika izme|u ignoran-tia iuris i error iuris. Profesor Koro{ec zastupao je stanovi{e da je za svaku zabludu bitno nepoznavanje odre|ene ~injenice, dakle, ne{to {to stranka ne zna (igno-rantia). Zbog toga je, po njemu, rimsko pravo upotrebljavalo kao jednake izraze error i ignorantia.6 Ako je rimsko pravo zaista upotrebljavalo izraze error i igno-rantia kao sinonim, onda razlike nema. Ukoliko, me|utim, ignorantio iuris defi-ni{emo kao nepoznavanje prava, a error iuris - u skladu s definicijama nekih sa-vremenih pravnih sistema - kao zabludu o zabranjenosti radnje, onda u krivi~nom pravu nastaje razlika. Iako se u oba slu~aja radi o zabludi, definicija ignorantia iuris je bitno {ira po{to sadr`ava sve norme pravnog reda ili zakona, one zapoved-ne kao i zabranjuju}e, dok bi se error iuris odnosio samo na zabranjuju}e.

Proizilazi da ima smisla razlikovati Ignorantio iuris i error iuris (kao zabludu o zabranjenosti). Pitanje je, me|utim, da li je takva razlika ikad postojala. ^ini se verovatnijim da ne. Prema tome, izrazi ignorantia i error su upotrebljavani kao sinonimi, a razliku me|u njima ne prave ni savremeni pravni sistemi.⁷

“Ko danas poznaje pravna pravila? Samo stru~njaci i to stru~njaci za pojedine grane prava. I vrlo ~esto oni ih tuma~e na razne na~ine. Koliko kontraverzi u tuma~enju raznih zakona! Sem toga, kakvih slo`enih situacija ima ~esto u `ivotu da ih je te{ko povesti pod ma koji zakon. Treba li jo{te dokazivati?”, pita se Ta-si},8 kada konstatuje da je nemogu}e da ljudi poznaju pravna pravila, razmatraju-}i eti~ke i moralne postavke principa da nepoznavanje zakona ne izvinjava u~ini-oca ka`njivog dela, ali zaklju~uje i slede}e: “Pravo koje bi kaznilo samo onoga koji zna za pravno pravilo, ne bi moglo funkcionisati. Jo{ manje ono koje bi kaznilo samo onoga koji zna i kaznu koja ga ~eka. Fakti~ki nije mogu}e da znaju svi zakone. Nema sredstava da zakon prodre u svaki zaselak i u svaku ku}u. Nikakvo trajanje vremena upotrebljenog u cilju upoznavanja ne bi bilo dovoljno da svaki bezuslovno zna za jedan zakon” (str. 127).

Ove misli dovoljno govore o slo`enosti shvatanja i tretmana pravne zablude, posebno principa da nepoznavanje propisa ne izvinjava, koji je prisutan za sve vre-me razvoja kaznenog prava, prvo kao neprikosnoveno pravilo, a zatim u odre|e-nim modalitetima i ubla`enim formama. Ako se pri tom imaju u vidu i svi problemi koji proizilaze iz savremenog razvitka dru{tvenih odnosa i prava uop{te, da je sve vi{e normi i da ih je sve te`e shvatiti, zbog njihove nepreciznosti, uop{tenosti, ali i komplikovanih zakonskih re{enja, onda se mogu}nost da neko sazna pravilo po kome je du`an da se pona{a pojavljuje kao veoma osetljivo pitanje. Sudovi su ~esto u situaciji da sude u~iniocima ka`njivih dela, koja su zakonski odre|ena kao slo`ena i komplikovana blanketna dela, a isto tako i onaj ko tuma~i zakon, prilikom njegove primene, te{ko nalazi njegov smisao. Razli~iti organi mogu razli~ito shvatiti pravo, a gra|aninu se stavlja na teret nepoznavanje tog istog prava. Ovakvi propisi nisu dostupni i pristupa~ni, niti razumljivi obi~nim gra|anima. Oni ih te{ko razumeju, a jo{ manje se mogu sna}i u inflaciji pravnih propisa. To nala`e potrebu da se preispitaju postavke pravila da neznanje zakona svakome {kodi, te postave mogu}a ograni~enja ovakvog pravila.

Stvarna zabluda ( error facti ) je jo{ od rimskog prava bila osnov isklju~enja odgovornosti, jer nepoznavanje ~injenice opravdava ( ignorantia facti excusat ) odnosno neznanje ~injenice ne {kodi ( ignorantia facti non nocet ), ali je pravna zabluda imala drugi tretman, jer se smatralo da neznanje prava svakome {kodi ( ignoran-tia iuris cuique nocet ), po{to neznanje prava, koje je obavezan svako da zna, nikoga ne opravdava ( ignorantia legis non excusat ). Suprotno stvarnoj zabludim, nepoznavanje zakona ne opravdava ( ignorantia legis non excusat ) i svako snosi {tetne posledice nepoznavanja zakona ( ignorantia legis nocet ). Smatrano je da je nepoznavanje zakona grubi nehat ( ignorare leges est lata culpa ). Na podru~ju gra|an-skog prava do{lo je ubrzo do odre|enih odstupanja, ali su na podru~ju kaznenog

Prof. dr Miroslav Vrhov{ek: Novo re{enje pravne zablude u Krivi~nom zakoniku Srbije prava izneta pravila dugo vremena neprikosnoveno vladala. Ovde su dominantni interesi javnog prava i postoji shvatanje da efikasnost op{te volje ne mo`e biti dovedena u zavisnost od nemarljivosti pojedinaca da saznaju sadr`inu zakona.⁹ Na-~elo ignorantia iuris nocet i dalje se smatra da spada u osnovne pravne principe, bez obzira na upozorenje da se kazna mo`e primeniti samo prema vinom u~iniocu dela. To zahteva da se osnovne postavke pravila o kojem je re~ bli`e analiziraju.

Da je pitanje o kojem je re~ diskutabilno govori i stanje na{eg do sada va`e-}eg kaznenog zakonodavstva, koje ovom pitanju nejednako prilazi kada su u pitanju krivi~na dela i privredni prestupi, s jedne strane, i prekr{aji s druge strane. U krivi~nom pravu je jo{ Zakon iz 1929. predvi|ao da neznanje i nepravilno shvata-nje zakona (prime}eno je i to se imalo u vidu da se ovaj drugi vid sve ~e{}e javlja u `ivotu) nikoga ne izvinjava, ali je sud s obzirom na prilike pod kojima je delo u~i-njeno mogao izvre}i bla`u kaznu, a u osobito lakom slu~aju osloboditi od kazne.10 Prema do sada va`e}em KZ, u~inilac krivi~nog dela koji iz opravdanih razloga nije znao da je to delo zabranjeno mo`e se bla`e kazniti ili osloboditi od kazne (~lan 17. KZJ). Isti propis se primenjuje i na privredne prestupe. Me|utim, prema ~lanu 12. Zakona o prekr{ajima kojima se povre|uju savezni propisi, “nepoznavanje propisa kojim se predvi|a prekr{aj ne izvinjava.” Nikakvi izuzeci nisu predvi|eni, ve} se ostalo na ortodoksnom shvatanju zna~aja nepoznavanja propisa. Kako je u pitanju najbla`a vrsta ka`njivih radnji, tim pre nema opravdanja za ovakva protivre~-na zakonska re{enja. ovo tim pre {to zakonodavstva vi{e ne stoje na rigoroznoj pri-meni ovog principa, ~ak se razmi{ljanja kre}u u pravcu prihvatanja, bar u nekim situacijama, pravne zablude kao osnova isklju~enja odgovornosti, ali se uglavnom prihvataju re{enja da se radi o mogu}em osnovu ubla`avanja kazne ili ~ak oslobo-|enja od kazen, s tim {to treba utvrditi opravdanu pravnu zabludu.

[ta je onda to {to mogu}ava da se jedan ovakav princip zadr`i u pravu, te da dobije samo odre|ene izuzetke, ali bez negacije principa, pitanje je koje se name}e.

Toma Akvinski je smatrao da ne opravdava nepoznavanje onih pripisa koji sadr`e osnovne postavke prirodnog prava, {to zna~i da se radi o o~iglednom kr{e-nju moralnih imperativa. Sli~na su shvatanja da su pravna pravila izraz narodne svesti, pa ih ljudi unapred znaju, ili, kako ka`e Kula{,11 ako bi “u~inilac kriv. de-la u~inio kriv. delo u zabludi, uveren dakle da to nije kriv. delo, ta njegova zabluda ne bi mu se mogla uzeti u obzir, ako je ona posledica jednoga takvog shvatanja u~inioca kriv. dela, koje se ne mo`e da dovede u sklad sa zdravim shvatanjem naroda o tome, {ta je pravo, a {ta nepravo.”12 Sa time je srodno gledi{te da je dozvoljeno da neki poznaje odre|eno pravilo kao kulturnu tvorevinu, da je dovoljno zna- nje da je ne{to moralno zabranjeno, pa ako ~ovek ne poznaje zakon, to ne zna~i da ne poznaje svoje obaveze. Primenom prava se rasprostire njegovo poznavanje, smatraju tre}i, a dovoljno je za funkcionisanje prava njegovo objavljivanje. Logi~-no je da ljudi znaju za zabranjenost odre|enih radnji za koje su previ|ene te`e sankcije,13 ali se to ne mo`e re}i za lak{e povrede zakona, posebno ako se radi o teku}oj politici i propisima privremenog karaktera, gde i po zdravoj logici ne mora biti ka`njivo ono {to se u zakonu navodi kao ka`njivo. S druge strane, u teoriji se isti~e da zakonodavac ima interes i ho}e da ljudi znaju propise i da slu{aju, da se pokoravaju zakonima, pa da uvo|enje du`nosti poznavanja prava to omogu}a-va. Zakonodavac je du`an omogu}iti da gra|ani mogu saznati pravo, a ne bavi se time da li }e svako zaista to pravo saznati. Zakoni treba da budu “podneti” narodu, da protekne izvesno vreme od obnarodovanja do stupanja u `ivot zakona, nakon ~ega zakonodavca ne interesuje da li je zakon prodro do svih onih koji treba da se po njemu pona{aju. Ovakvo re{enje mo`e biti nepovoljno, ako se ne uva`a-va i nema u vidu da mo`e postojati opravdana pravna zabluda, pa otuda mi{ljenje da je za okrivljenog ~ak bolja procesna prezumpcija poznavanja prava, da on mo-`e dokazivati da nije poznavao pravo. To je liberalnije re{enje od stava da se pravna zabluda ne uva`ava.14 Ovde nema problema kada su u pitanju dela ~ija je ne-gativnost po svojoj prirodi svima poznata, ali se postavlja pitanje primene ovog principa u nekim ~injeni~no delikatnim situacijama, kada su tanane razlike stvarne i pravne zablude, kada i pravna zabluda u ~injeni~nom sklopu “prelazi” u stvarnu, odnosno razlikovanja su skoro nemogu}a.

Zabluda o pravnoj ~injenici koja postoji u spolja{njem `ivotu, stvarna je zabluda. Kroz izneto pravilo zakonodavac ka`e, veli Tasi}, “ja ho}u da znate pravno pravilo, ali da li }ete ga znati mene se ne ti~e, kada pravo po~ne da funkcioni-{e.”15 Ne postoji apsolutna suprotnost izme|u eti~ke i pravne norme u ovom slu-~aju, jer pravo i nije izraz svesti o pravu sviju ljudi. Isti autor ka`e da kod ljudi postoji dispozicija da se pokoravaju zakonima, samo treba da znaju da oni postoje. Vratimo se zato na po~etnu misao, da ne bi moglo funkcionisati ono pravo, koje bi ka`njavalo samo onog koji poznaje pravno pravilo, a jo{ manje se mo`e tra`iti da poznaje kvalifikaciju dela i kaznu koja ga o~ekuje. Kada se govori o poznavanju prava, ovde se misli na op{ta saznanja i postavke, da li se radi o ka`njivom ili dozvoljenom delu. Sa stanovi{ta op{te svesti, dovoljno je da se u~iniocu mo`e prebaciti kr{enje op{tih dru{tvenih normi i eti~kih principa.

Negativnost i zabranjenost odre|enih radnji vrlo ~esto nije mogu}e jednostavno saznati, ako se ne znaju pojedina zakonska re{enja, pa i sudska praksa. Za- to zabluda o pravu i njegovim zabranama mo`e biti opravdana, {to proizilazi iz niza objektivno-subjektivnih okolnosti i ceni se na osnovu posebnih okolnosti svakog slu~aja pojedina~no. Cene se “okolnosti pod kojima je krivi~no delo u~injeno i psihi~ka svojstva u~inioca”16 {to zna~i da jedan u~inilac ne mora biti u opravdanoj zabludi, ako je drugi pod istim ili sli~nim okolnostima u takvoj zabludi, ve} je to stvar konkretne ocene. Zabluda mo`e biti otklonjiva i neotklonjiva, ali se u oba slu~aja mo`e raditi o opravdanoj zabludi, iako ima i suprotnih mi{ljenja. Sporno je da li onaj ko se nalazi u otklonjivoj zabludi snosi odgovornost i ne mo`e se pozivati na takvu zabludu, a mo`e s smatrati da se radi o sporu kada je u stvari zabluda otklonjiva, jer ako se to {ire tuma~i, skoro da nema pravne zablude koja se u redovnim okolnostima ne bi mogla otkloniti. “Ako u~injeno delo predstavlja takvo pona{anje u~inioca koje je u o~iglednoj suprotnosti sa op{tepoznatim shvata-njima o dru{tvenoj nedopu{tenosti takvog pona{anja u na{em dru{tvu, tj. ako su u pitanju postupci koji o~igledno predstavljaju delovanje protivno interesima na{eg dru{tva i koji povre|uju poznate dru{tvene vrednosti, nesumnjivo je da je u~inilac mogao da zaklju~i da je takvo pona{anje sa pravnog gledi{ta zabranjeno pa je, ako nije znao, mogao da se o tome obavesti”, kako se ka`e u Komentaru KZ.17 Slo`e-nija je ocena ovog pitanja, ako nije op{tepoznat i o~igledan negativni dru{tveni zna~aj odre|enog pona{anja, kada to pona{anje mo`e biti zabranjeno i dozvoljeno i to zavisi od zakonskih opredeljenja koja treba saznati i protuma~iti tekst o kome ni pravnici nemaju ista shvatanja, pa ni po pitanju dopu{tenosti ili nedopu{tenosti odre|enog pona{anja, gde sudska praksa dolazi do punog izra`aja.

Kako sudovi tretiraju ova pitanja? Uzmimo za primer neke objavljene sudske odluke, u kojima se sud bavi pitanjem da li se radi o opravdanoj pravnoj zabludi. Sudovi ne ispituju da li je postojala du`nost poznavanja propisa, jer ona nesporno postoji, ve} ispituju da li je okrivljeni mogao da zna propise u okolnostima koje se ne smatraju redovnim (elementarne nepogode, boravak u inostranstvu i sl.), te da li je eventualno bio u opravdanoj pravnoj zabludi. U presudi Vrhovnog suda SR Crne Gore Up. 1/80 od 27. 5. 1980. navodi se da je sud cenio navode podnosioca zahteva da se nalazio u pravnoj zabludi pri izvr{enju prekr{aja, pa je na{ao da ukoliko bi to i stajalo nema uticaja na postojanje prekr{aja, jer prema ~lanu 11. Zakona o prekr{ajima nepoznavanje propisa kojima je prekr{aj predvi-|en nije osnov za isklju~enje postojanja prekr{aja. To bi eventualno mogao biti razlog za bla`e ka`njavanje, odnosno obustavu prekr{ajnog postupka, ali samo pod uslovom da okrivljeni iz opravdanih razloga nije znao da ~ini zabranjene radnje, {to u konkretnom slu~aju o~igledno ne stoji.18 U sudskoj praksi se razmatra slu~aj da su okrivljeni primili “Slu`beni list SFRJ” u kojem je objavljen propis nakon njegovog stupanja na snagu i u tom periodu izvr{ili privredni prestup, pa je zaklju~eno da to mo`e biti od zna~aja kod utvr|ivanja da li su iz opravdanih razloga bili u pravnoj zabludi, te da treba izvr{iti uvid u originalnu knjigu okrivljenog pravnog lica u koju se zavodi prijem slu`benih listova.19 Pravnoteoretski je najdelikatnije pitanje, prihva}eno u na{em pravu, da ni svest o pravnom zna~a- ju dela, pa ni svest o protivpravnosti ne ulazi u pojam umi{ljaja, {to zna~i da ni opravdana pravna zabluda ne isklju~uje umi{ljaj. Osnovano je prigovoriti da onaj ko je bio u pravnoj zabludi, tim pre ako je neotklonjiva, ne postupa znaju}i zna-~aj svog dela i njegove protivzakonite posledice. Zato je usvojeno re{enje pravna konstrukcija, potrebna u ovom slu~aju, jer bi se u protivnom do{lo do re{enja da otpadne vinost i odgovornost u~inioca,20 {to nije bila namera zakonodavca koji potencira du`nost gra|ana da vode ra~una o propisanim pravilima pona{anja, pa se u~inilac koji iz opravdanih razloga nije znao da je delo zabranjeno ne}e osloboditi odgovornosti, ve} on mo`e samo o~ekivati bla`e ka`njavanje ili, u najboljem slu~aju oslobo|enje od kazne: sud nije du`an ni ovo da primeni (kamoli da obustavi postupak, kako se pogre{no navodi u citiranoj odluci), ve} je ostavljeno njegovoj proceni i oceni svih okolnosti, da li }e i kada primeniti ove pogodnosti. To govori da iako je princip ignorantia iuris nocet do`iveo evoluciju, nije i negaciju i njegove osnove su i dalje zna~ajne za o~uvanje pravnog poretka i o`ivotvo-renje prava. Jednostavno treba imati u vidu napu{tanje nekih ranijih shvatanja ovog problema.21

Pri tom treba re}i i to da je zabluda da se tu zapravo radi o nekom savreme-nom prilazu krivi~nopravnoj odgovornosti, jer je ideja o takvom dejstvu pravne zablude postojala i u rimskom pravu. Prvo se javila ideja da neke kategorije lica nisu krivi~no odgovorne usled pravne zablude, kao {to su npr. `ene, maloletnici, seljaci i vojnici.22

Kasnije se ideja o mogu}nosti priznavanja dejstva pravne zablude na krivi~-nu odgovornost nekih kategorija, pro{irila na sva lica. Tako npr. nepoznavanje po-vre|enog zakona uklanja odgovornost (ura~unljivost) ako se nepoznavanje ne mo-`e pripisati krivici (u~initelja); ina~e, umanjuje odgovornost vi{e ili manje, zavisno od stupnja odgovornosti u~initelja za to nepoznavanje.23 Jer, “ko je u zabludi nema pravnu relevantnu volju - kod zablude nema prave volje”,24 ili “Pravna zabluda (nepoznavanje prava) jeste gruba nemarnost, a ne zla namera”25 ili “Pravna zabluda (nepoznavanje prava) izvinjava od zle namere.”26

Jasno je iz svega navedenog da je pravna zabluda i u rimskom pravu uticala na otklanjanje umi{ljaja i da se pravila razlika u vrstama za pravne zablude, pa je ona izvinjavaju}a imala intenzivnije dejstvo na krivi~nu odgovornost, ukidaju}i njen vi{i stepen.

To {to se dugo smatralo da je pravna zabluda sa stanovi{ta krivi~ne odgovornosti irelevantna, nije razlog da se na tome ustrajava i dalje, ve} je pre do{lo vre-me da se cela stvar preispita, da li jeste ili nije ta~na i odr`iva, i da se usled eventualne neta~nosti i neodr`ivosti, promeni.

Predlozi za novo re{enje pravne zablude

U me|uvremenu se pojavilo sve vi{e pristalica, a pogotovu u savremenom krivi~nom pravu, koji imaju novo shvatanje o dejstvu pravne zablude, shvatanje da pravna zabluda kao i stvarna uti~u na krivi~nu odgovornost. Savremeni pravni sistemi su razgranati, heterogeni a taj sistem je preko blanketnih krivi~nih dela in-tegrisan i u krivi~no pravo, pa je postojanje pravne zablude sve ~e{}a pojava.

Tim pre, danas ima mesta za prihvatanje pravne zablude kao relevantne za ukidanje krivi~ne odgovornosti umesto njenog odbacivanja. Mnogo je prihvatljivije stepenovanje opravdanosti razloga pravne zablude, tako da stepen ubla`ava-nja i to ne samo kazne, ve} krivi~ne odgovornosti, u razli~itim slu~ajevima mo`e biti razli~it.

Pravna zabluda kao institut koji ne uti~e na krivi~nu odgovornost je institut koji u su{tini predstavlja ostatak na~ela objektivne odgovornosti u krivi~nom pravu, tj. odgovornosti bez krivice, a to na~elo je davno napu{teno u krivi~nom pravu koje je izgra|eno na osnovama subjektivne odgovornosti.

Poruka da “ako ne zna{ zakon, kazni}u te”, kao poruka nedemokratskih sistema, ostaje da postoji onda ako se insistira na tome da pravna zabluda ne uti~e na krivi~nu odgovornost. Smatramo da je do{lo vreme promena pravnog dejstva zablude,27 jer kako je Ciceron govorio: “Svaki ~ovek mo`e pogre{iti, no samo }e lud istrajati u pogre{ci.”28

[to se ti~e krivi~ne odgovornosti u na{oj teoriji ve} du`e vremena postoje dva stanovi{ta. Prema jednom, odredbe ~lana KZ treba obja{njavati uz upotrebu psiholo{ke, a prema drugom, uz upotrebu psiholo{ko normativne teorije o krivici. Dilema za zakonodavstvo ne bi imala ve}i zna~aj kad se i tu ne bi otvorilo pitanje o uticaju pravne zablude.

Ostaje sada otvoreno pitanje da li se zabluda, odnosno neznanje, odnosi na protivpravnost, odnosno na zabranu po zakonu ili na zabranu u socijalno eti~kom smislu.

Ne mogu, a da ne upozorim na to da, po mom mi{ljenju, novi ustavni koncept o odnosima izme|u ~oveka i dru{tva opravdava stav onih koji se zauzimaju za opravdanu pravnu zabludu kao ekskulpacijski razlog. ^ovek kojeg vi{e neopre-deljuju kao podanika ni kao dr`avljanina, ve} kao ~oveka koji svoju sudbinu preuzima u vlastite ruke, i u krivi~nom pravu ne mo`e da se okrivi da je prekr{io pravnu normu, ako nismo u mogu}nosti da mu prebacimo da je bio svestan da ~ini ne-{to {to je ljudski, dru{tveno i moralno-eti~ki zabranjeno-neprihvatljivo.29

Koncepcija krivi~ne odgovornosti, zajedno sa krivi~nim delom spada u centralna krivi~no-pravna pitanja ~ije bi zakonsko re{enje tako|e trebalo revidirati. ^i-ni se, da je jedno od zna~ajnijih pitanja koncepcija vinosti, jer prihvatanje jedne ili druge koncepcije ima direktnog uticaja na postojanje krivi~ne odgovornosti, a time i ka`njivosti u odre|enim slu~ajevima na koje se, prema sada{njem re{enju, odnosi pravna zabluda. Pri tome treba imati u vidu da je u savremenoj evropskoj teoriji uglavnom napu{tena psiholo{ka teorija vinosti i u skladu sa tim sve vi{e se i u na{oj krivi~no-pravnoj literaturi zastupa stanovi{te prema kojem neotklonjiva ili pravna zabluda iz opravdanih razloga treba da isklju~uje krivi~nu dogovor-nost.<sup>30</sup> Klasi~na maksima “ ignorantia iuris nocet ” ili “ error iuris nocet ” do`ivlja-va op{tu kritiku jer u savremenim uslovima velike dinamike inkriminacija pretvara se u nepravi~nost, jer vodi ka`njavanju bez krivice, {to je u suprotnosti sa principom subjektivne odgovornosti kao jednim od fundamentalnih na~ela krivi~nog prava. S toga }e biti nu`no da se razmisli o re{enju prema kojem bi se izvinjava-ju}oj pravnoj zabludi priznao karakter osnova koji isklju~uje krivi~nu odgovor-nost.³¹

• Ve} je davno u teoriji ukazano na zna~aj odre|ivanja ta~ne granice izme|u nehata i otklonjive zablude i utvr|ivanja njihovih zajedni~kih elemenata i razlika. Zbog toga je i opravdano zakonsko regulisanje odgovornosti koje proizilaze iz zabluda, jer se na taj na~in otklanjaju odre|ene neizvesnosti koje bi mogle nastati u vezi sa utvr|ivanjem krivi~ne odgovornosti u~inioca krivi~nih djela iz nehata.³²

Moglo bi se re}i da je danas i teoretski i zakonodavno prevazi|eno staro shvatanje da ignoratio iuris nocet , odnosno da nepoznavanje prava neizvinjava u~inioca, tako da okolnost da je neko u~inio delo u pravnoj zabludi nema bilo kakvog uticaja ni na krivi~nu odgovornost ni na ka`njivost u~inioca. Shvatanja su evoluirala u pravcu prihvatanja pravne zablude kao krivi~no-pravno relevantne okolnosti: {irenje zone ka`njavanja, sa uno{enjem u krivi~no zakonodavstvo velikog broja krivi~nih dela sa dosta slo`enom konstrukcijom; i sve ~e{}e prihvatanje normativno-psiholo{kog shvatanja vinosti. Za pristalice normativno-psiholo{kog shvatanja vinosti, ovaj psihi~ki odnos prema delu obuhvata i svest o pravnom zna-~aju dela. Vin je, odnosno kriv za u~injeno delo samo onaj u~inilac kod koga je, uz svest o stvarnim obele`jima dela postojala i svest o njegovoj zabranjenosti; ona mora biti prisutna i kod umi{ljaja i kod nehata.³³

Novo re{enje instituta pravne zablude u Krivi~nom zakoniku Srbije

Jedna od najve}ih i najva`nijih novina u pozitivnom Krivi~nom zakoniku Srbije ogleda se u sasvim novom re{enju instituta pravne zablude. Naime, utvr|eno je u ~lanu 29. KZ, kao i u skoro svim novijim evropskim krivi~nim zakonodavstvima, da neotklonjiva pravna zabluda (tj. zabluda koju u~inilac nije na bilo koji na~in mogao da izbegne), isklju~uje krivicu (krivi~no delo), a otklonjiva pravna zabluda mo`e predstavljati fakultativni osnov za ubla`avanje kazne. Ovakvo, sasvim novo re{enje instituta pravne zablude oslanja se na me{ovitoj normativno-psiholo{koj teoriji krivice koja je danas op{teprihva}ena i, ujedno, napu{tanju za-starelog psiholo{kog shvatanja krivice.

Normativno-psiholo{ko shvatanje krivice se odlikuje time {to se krivica shvata ne kao psiholo{ka, ve} kao socijalno-eti~ka kategorija usled ~ega, proizila-zi zaklju~ak da se ne mo`e kazniti bilo koji u~inilac kome se i ne mo`e uputiti dru-{tveni prekor za ono {to je u~inio. Ovde se, dakle, radi pre svega o eti~koj osnovi krivice u krivi~nom pravu.

Pravna zabluda predstavlja tre}i Krivi~nim zakonikom Srbije predvi|eni osnov koji isklju~uje postojanje krivice. To je sasvim novo re{enje koje, kao takvo, predstavlja, sa jedne strane posmatrano, uskla|ivanje sa re{enjima istog pitanja u ve}ini krivi~nih zakona (zakonika) zemalja Evropske unije, a sa druge strane predstavlja adekvatan odraz napu{tanja zakonodavca arhai~nog psiholo-{kog shvatanja vinosti i prihvatanja me{ovite normativno-psiholo{ke teorije. Naime, prema ovoj teoriji kod neotklonjive pravne zablude u~iniocu se ne mo`e uputiti prekor za u~injeno delo, usled ~ega na njegovoj strani nema krivice, kao jednog od ~etiri bitna elementa pojma krivi~nog dela, pa stoga nema ni krivi~nog dela.

Delo koje je u~injeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi nije krivi~no delo (~lan 29. stav 1. KZ). Pravna zabluda je neotklonjiva ako u~inilac nije mogao i nije bio du`an da zna da je njegovo delo zabranjeno (~lan 29. stav 2. KZ). Tu nedostaje krivica kao obavezan elemenat krivi~nog dela. Nje nema zato {to kod u~inioca nije mogla postojati svest o protivpravnosti koja je konstitutivni deo krivice. To zna~i, da je za postojanje neotklonjive pravne zablude potrebno utvrditi da u~inilac nije bio du`an i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno. Po{to je stvarna ili mogu}a svest o protivpravnosti samostalna komponenta krivice, njeno postojanje ili odsustvo nema bilo kakvog zna~aja za utvr|ivanje umi{ljaja (ili nehata).34

Institut pravne zablude je, tako|e, na razli~ite na~ine re{en u uporednom pravu zemalja nastalih nakon raspada SFRJ.

U KZ Federacije BiH, fakti~ki, samo neotklonjiva pravna zabluda predstavlja osnov za bla`e ka`njavanje ili, pak, za oslobo|enje od kazne. Naime, prema ~lanu 40. KZ Federacije BiH “u~initelj krivi~nog djela koji iz opravdanih razloga nije znao da je to djelo zabranjeno, mo`e se bla`e kazniti ili osloboditi od kazne”.

KZ Slovenije i Makedonije identi~no re{avaju ovo pitanje tako {to utvr|uju da neotklonjiva pravna zabluda ( ako u~inilac iz opravdanih razloga nije znao) , otklanja krivi~nu odgovornost.

U ~lanu 46. Kaznenog zakona Hrvatske je pitanje pravne zablude re{eno na slede}i na~in: “Nije kriv po~initelj koji iz opravdanih razloga (neotklonjiva pravna zabluda) nije znao i nije mogao znati da je djelo zabranjeno. Ako je zabluda bila otklonjiva, po~initelj se mo`e bla`e kazniti. Zabluda se ne}e smatrati otklonji-vom ako bi svatko pa i po~initelj mogao lako spoznati protupravnost djela, ili ako se radi o po~initelju koji je s obzirom na svoje zvanje, zanimanje ili slu`bu bio du-`an upoznati se s odgovaraju}im propisom”.

Prema tome kazneni zakon Hrvatske pravnu zabludu opredeljuje kao zabludu o protivpravnosti dela.

Uporednim sagledavanjem re{enja pitanja pravne zablude u zemljama Evropske unije mo`e se osnovano zaklju~iti da romanski (francuski i italijanski) pravni sistemi opredeljuju pravnu zabludu kao nepoznavanje prava odnosno zakona, dok germanski sistemi (austrijski i nema~ki) i sistemi koji su ih sledili, pravnu zabludu defini{u kao zabludu o zabranjenosti odnosno zabludu o protivpravnosti radnje. Savremeni pravni sistemi usvajaju re{enje po kome opravdana i neotklo-njiva pravna zabluda isklju~uje krivnju, odnosno, krivi~nu odgovornost. Izuzetak od predstavljenih zakona ~ini talijanski krivi~ni zakonik koji ostaje kod klasi~nog ure|enja, to jest - nepoznavanje zakona {kodi. Me|utim, i u Italiji je Ustavni sud svojom presudom prihvatio savremeno stanovi{te da neotklonjiva pravna zabluda isklju~uje krivnju. Izme|u klasi~nog i savremenog razumevanja nalazi se {vajcar-ski krivi~ni zakon gde pravna zabluda ne isklju~uje krivnju odnosno krivi~nu odgovornost, a dopu{ta ubla`avanje i ~ak osloba|anje od kazne ako je u~inilac izvr-{io delo u opravdanoj pravnoj zabludi.

I na kraju ovog dela slo`ili bismo se sa jednim veoma pronicljivim mi{lje-njem iznetim u teoriji u vezi razlikovanja stvarne i pravne zablude: “Uprkos razlika izme|u stvarne i pravne zablude mogu}e je slo`iti se sa stanovi{tem da je u savremenom krivi~nom pravu zna~ajnije praviti razliku izme|u otklonjive, odnosno neopravdane i neotklonjive, odnosno opravdane zablude, nego izme|u stvarne i pravne zablude”.35

Nije na odmet ukazati i na to da i Rimski statut me|unarodnog krivi~nog su-da36 re{ava pitanje stvarne i pravne zablude u ~lanu 32. koji nosi podnaslov “Gre{-ka u ~injenici ili gre{ka u pravu” na slede}i na~in:

Prema KZ i stvarna i pravna zabluda isklju~uju postojanje krivi~nog dela. Dakle, kad nema dela nema potrebe za ispitivanjem krivice u smislu ~lana 2. KZ. Krivica, kao vrednosan sud se ispituje kad ima krivi~nog dela.

Proizilazi zaklju~ak da ne bi bilo socijalno-eti~ki opravdano, ne bi bilo pravedno kazniti bilo koga, ako on nije znao da to {to on radi predstavlja krivi~no delo.38

Zaklju~na razmatranja

Jedna od najve}ih i najva`nijih novina u pozitivnom Krivi~nom zakoniku Srbije ogleda se u sasvim novom re{enju instituta pravne zablude. Naime, utvr|eno je u ~lanu 29. KZ, kao i u skoro svim novijim evropskim krivi~nim zakonodavstvima, da neotklonjiva pravna zabluda (tj. zabluda koju u~inilac nije na bilo koji na~in mogao da izbegne), isklju~uje krivicu (krivi~no delo), a otklonjiva pravna zabluda mo`e predstavljati fakultativni osnov za ubla`avanje kazne. Ovakvo, sasvim novo re{enje instituta pravne zablude oslanja se na me{ovitoj normativno-psiholo{koj teoriji krivice koja je danas op{teprihva}ena i, ujedno, napu{tanju za-starelog psiholo{kog shvatanja krivice.

Normativno-psiholo{ko shvatanje krivice se odlikuje time {to se krivica shvata ne kao psiholo{ka, ve} kao socijalno-eti~ka kategorija usled ~ega, proizila-zi zaklju~ak da se ne mo`e kazniti bilo koji u~inilac kome se i ne mo`e uputiti dru-{tveni prekor za ono {to je u~inio. Ovde se, dakle, radi, pre svega o eti~koj osnovi krivice u krivi~nom pravu.

Delo koje je u~injeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi nije krivi~no delo (~lan 29. stav 1. KZ). Pravna zabluda je neotklonjiva ako u~inilac nije mogao i nije bio du`an da zna da je njegovo delo zabranjeno (~lan 29. stav 2. KZ). Tu nedostaje krivica kao obavezan elemenat krivi~nog dela. Nje nema zato {to kod u~inioca nije mogla postojati svest o protivpravnosti koja je konstitutivni deo krivice. To zna~i, da je za postojanje neotklonjive pravne zablude potrebno utvrditi da u~inilac nije bio du`an i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno. Po{to je stvarna ili mogu}a svest o protivpravnosti samostalna komponenta krivice, njeno postojanje ili odsustvo nema bilo kakvog zna~aja za utvr|ivanje umi{ljaja (ili nehata).

Prema KZ i stvarna i pravna zabluda isklju~uju postojanje krivi~nog dela. Dakle, kad nema dela nema potrebe za ispitivanjem krivice u smislu ~lana 2. KZ. Krivica, kao vrednosan sud se ispituje kad ima krivi~nog dela.

I da zaklju~imo: novo re{enje instituta pravne zablude u pozitivnom Krivi~-nom zakoniku Srbije predstavlja veliki doprinos kako nauci krivi~nog prava i kri-vi~no-pravnoj teoriji tako i krivi~nom zakonodavstvu, a ujedno predstavlja veliki napredak ka `eljenom cilju - usagla{avanju Krivi~nog zakonodavstva Srbije sa krivi~nim zakonodavstvima zemalja ~lanica Evropske unije i sa krivi~nim zakonodavstvom prihva}enim u svetskim razmerama.