Položaj maloletnih prestupnika u međunarodnoj pravnoj perspektivi

Opšti pristup materiji koja obuhvata pravni položaj maloletnika zahteva razmatranje većeg broja važećih međunarodnih instrumenata. Ovaj poduhvat podrazumeva izdvajanje većeg broja poznatih i priznatih instrumenata i njihovu adekvatnu klasifikaciju. U tom smislu se autor opredelio za one instrumente kojima se ostvaruju najjači efekti na području krivičnopravnog uređenja položaja maloletnika. Radi njihovog lakšeg prikaza korišćen je specifičan metodološki pristup koji polazi od relevantnih univerzalnih pravnih instrumenata.

Ključne reči: maloletnici, univerzalni pravni instrumenti, diverzione mere, krivične sankcije, sud

Uvod

Položaj maloletnika je u istorijskoj perspektivi optirao je u posve različitim pravcima. On se kretao od njihovog potpunog zakonskog uređenja, pa sve do situacija gde se sudskoj praksi ostavljalo da se odredi prema njima. Stoga nije moguće govoriti o ujednačenom režimu krivičnopravnog položaja maloletnika, uključujući pritom države koje pripadaju istom pravnom sistemu (evropsko-kontinentalnom ili anglosaksonskom). Razloge za ovakvo stanje treba potražiti u pređašnjem odsustvu univerzalnih pravnih instrumenata u kojima bi se položaj maloletnika regulisao na znatno višem odnosno nadnacionalnom niovu. Ovakva situacija se zadržala kroz čitavi period starog i srednjeg veka. Tek se u novijoj istoriji pojavljuju prvi međunarodni odnosno univerzalni pravni instrumenti u kojima se podrobnije regulišu specifičnosti položaja maloletnih učinilaca krivičnih dela. Njihovo donošenje se vezuje za delatnost OUN u čijem okrilju deluje veći broj različitih tela (komisije, pod-komisije, odbori i dr.) nadležnih za maloletnike.

Međunarodnopravno regulisanje položaja maloletnika u sebi uključuje različite segmente odnosa društva odnosno države, prema ovoj starosnoj kategoriji delinkvenata. Ako bismo progovorili rečnikom krivičnog (materijalnog i procesnog) prava onda bismo pod tim podrazumevali: 1) modele krivičnog položaja maloletnika, 2) sistem krivičnopravnih (diverzionih) mera, 3) sistem krivičnih sankcija, 4) mogućnosti primene instituta kojima se odlučuje o kraćem trajanju (uslovni otpust) ili zameni jedne krivične sankcije nekom drugom, 5) način i modalitete vođenja krivičnog postupka prema maloletnicima, 6) primenu određenih materijalnopravnih i procesnopravnih instituta itd.

Razmatranje krivičnopravnog položaja maloletnika, u međunarodnoj i evropskoj pravnoj perspektivi, nije moguće učiniti bez detaljnijeg upoznavanja sa relevantnim pravnim instrumentima. Već na prvi pogled, međutim, susrećemo se sa podužim katalogom važećih instrumenata kojima se nastoje postaviti okviri u kojima nacionalna zakonodavstva trebaju urediti oblast ma-loletničkog prestupništva. To nije slučaj samo sa međunarodnim već donekle i sa evropskim ali i regionalnim pravnim instrumentima. Stoga je sveobuhvatna analiza postojećih normativnih rešenja, sadržanih u ovim pravnim instrumentima, ambiciozan poduhvat koji uključuje njihovo prethodno upoznavanje.

Ono što očekuje svakog istraživača, bez obzira na različitosti mogućih pristupa, jeste da najpre klasifikuje važeće pravne instrumente, po kriteriju-mu njihovog značaja. U tom pogledu je važno naglasiti potrebu da se ovi instrumenti segmentarno prikažu u odnosu na materijalnopravne i procesno-pravne momente. Izvorno notiranje pojedinačnih odredbi mora biti u funkciji njihovog pravilnog razumevanja u datom kontekstu. To znači da je neophodno ukazati na prisutna normativna rešenja uz pozivanje na odredbe u kojima se ona nalaze. Pritom ne treba prevideti činjenicu da se u odabranim instrumentima sadržajno ne iscrpljuje područje krivičnopravnog položaja malolet-nika. Stoga će na konkretnim mestima biti ukazivano na sve manjkavosti i nesavršenosti u odnosu na pitanja u vezi sa maloletnicima. U prilog ovome govori činjenica da se u znatnom broju pravnih instrumenata ne pravi jasna razlika između: dece i maloletnika, krivičnopravnih mera i krivičnih sankcija, institucionalnog i neinstitucionalnog organizovanja tretmana i dr.

Iako složen, postojeći katalog pravnih instrumenata je neophodno, po kriterijumu njihove prostorne delotvornosti, klasifikovati na međunarodne i evropske. Uvažavajući ovakav način klasifikacije ukazaćemo na bitne karakteristike međunarodnih pravnih instrumenata.

Opšti osvrt na međunarodne pravne instrumente OUN

Položaj maloletnika u međunarodnoj pravnoj perspektivi odlikuje se nejednakim pristupom u ovoj pravnoj materiji. To proizilazi iz činjenice da se pravno tretiranje maloletnika razlikuje kod pojedinih pravnih instrumenata, bez obzira na opštu intenciju unifikacije svih bitnih elemenata krivičnoprav-nog statusa dece i maloletnika. Već na prvi pogled se stiče utisak da prisustvo brojnih različitosti predstavlja odraz selektivnog pristupa osnovnim pravnim pitanjima u vezi sa maloletnicima. Stoga je započeti proces standardizacije, u smislu jedinstvenog odnosa države i društva prema maloletnicima, više deklarativno nego stvarno dao očekivane rezultate. Jednom rečju, međunarodni pravni instrumenti sadrže polazne norme, bez kojih nije moguće pravilno i potpuno uobličenje sistema maloletničkog pravosuđa u jednoj državi.1

Uopšteno posmatrano, položaj maloletnika u međunarodnim pravnim instrumentima predstavlja (ne)zaokružen sistem prepun nejasnoća, nedorečenosti i prividno sličnih a ipak različitih rešenja. „Standardi koje uspostavljaju konvencije i opcioni protokoli u maloletničkoj oblasti ne predstavljaju zaokružen i nepromenjivi sistem. Naprotiv, oni se i dalje razvijaju u okviru međunarodnog humanitarnog prava, sa ciljem izgradnje univerzalnih principa primenjivih u svim državama. Ovako ambiciozan zadatak, međutim, još uvek nije u potpunosti ostvariv, imajući u vidu da su nacionalna zakonodavstva različita i da su pod uticajem sopstvenih istorijskih, kulturnih i nacionalnih okolnosti i prilika. Osim toga, ne treba gubiti iz vida različita zakonska

POLOŽAJ MALOLETNIH PRESTUPNIKA U MEĐUNARODNOJ PRAVNOJ PERSPEKTIVI rešenja i praksu organa nadležnih za primenu krivičnih sankcija i mera prema maloletnicima u svakoj državi članici UN. Mnoge države su, zato, u nedostatku sopstvenih zakonskih pravila o primeni pojedinih sankcija i mera prema maloletnicima, upućene na primenu relevantnih odredbi međunarodnih konvencija UN, kojima se reguliše ova oblast. Istovremeno, veliki broj država poslednjih decenija ulaže napore u cilju humanizacije i racionalizacije postojećeg sistema krivičnih sankcija prema maloletnicima.”²

Značajan segment opšteg razmatranja u vezi sa okvirima i sadržajima položaja maloletnika u međunarodnoj pravnoj regulativi, odnosi se na pitanje izbora najadekvatnijih pravnih instrumenata u ovoj oblasti. Pritom se, kao prethodno pitanje, postavlja klasifikovanje ovih instrumenata korišćenjem, u te svrhe, primerenog kriterijuma. To bi, između ostalih, bili sledeći principi:

• 1.    opštost,

• 2.    potpunost,

• 3.    različiti tretman dece i maloletnika,

• 4.    primena diverzionih mera i programa,

• 5.    izricanje odnosno izvršenje humanijih krivičnih sankcija (vaspitne mere) i

• 6.    izuzetno kažnjavanje maloletnika (maloletnički zatvor) i dr.

Uvažavajući navedeno, možemo uzeti u obzir veliki broj međunarodnih pravnih instrumenata u maloletničkoj oblasti. „Sva navedena međunarodna dokumenta, na osnovu sadržaja i ciljeva koji se njihovom primenom postižu mogu se sistematizovati u četiri grupe, i to: 1) međunarodni dokumenti o pravnom položaju deteta i mladih; 2) međunarodni dokumenti o postupanju sa maloletnici-ma u sukobu sa zakonom; 3) međunarodna dokumenta o sankcionisanju i kažnjavanju maloletnika i 4) međunarodna dokumenta o alternativnom kažnjavanju maloletnika.”3 Međutim, smatramo prihvatljivijim klasifikaciju međunarodnih pravnih dokumenata prema stepenu njihovog efekta u procesu implemenatacije njihovih rešenja u nacionalna zakonodavstva, uključujući Srbiju. U tom smislu ćemo u daljem izlaganju ukazati na osnovne odrednice ukupno pet dokumenata kojima se ostvaruje najjači uticaj na položaj maloletnika u međunarodnoj pravnoj perspektivi. Kao po pravilu, izlaganje u vezi sa međunarodnim pravnim instrumentima počinje sa Konvencijom UN o pravima deteta (1989) koja uživa ugled najviše ratifikovanog pravnog instrumenta u ovoj oblasti.

Konvencija UN o pravima deteta (UN Convention on Rights of a Child)4

Konvencija UN o pravima deteta sadrži opšte odredbe o pravima de-teta koje uključuju različite segmente njihovog statusa. Ono što bismo posebno istakli je činjenica da se ne postavlja jasna granica između dece i maloletnika, pa zato nije uvek moguće razlučiti na koju se, od ove dve starosne kategorije, odnose pojedine odredbe iz Konvencije.5 U tom smislu je ilustrativno navesti odredbu člana 37 gde je propisano da će strane ugovornice obezbediti da: (a) nijedno dete ne bude podvrgnuto mučenju ili drugom okrutnom, nehumanom ili ponižavajućem postupku ili kažnjavanju… (b) nijedno dete ne bude nezakonito ili proizvoljno lišeno slobode… (c) sa svakim detetom lišenim slobode bude humano postupano i uz poštovanje urođenog ljudskog dostojanstva i na način koji uvažava potrebe osoba njihovog uzrasta… (d) svako dete lišeno slobode imaće pravo da mu odmah bude omogućen pristup pravnoj i drugoj odgovarajućoj pomoći, kao i pravo da pobija zakonitost tog lišavanja slobode presudom ili drugim nadležnim, nezavisnim i nepristrasnim organima i na brzu odluku u svakom takvom postupku.

Nerazlikovanje deteta i maloletnika je prisutno i u ostalim odredbama Konvencije. Između ostalih je to slučaj i sa odredbom člana 40 gde je propisano da strane ugovornice priznaju pravo svakom detetu za koje se tvrdi, koje je optuženo ili za koje je utvrđeno da je prekršilo krivični zakon, na postupak usklađen sa unapređivanjem detetovog osećaja dostojanstva i vrednosti, koji njega/nju podstiče na poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda drugih i koji uzima u obzir uzrast deteta i činjenicu da je poželjno zalagati se za njegovu/njenu reintegraciju i preuzimanje konstruktivne uloge u društvu.

Ono što zavređuje posebnu pažnju se odnosi na prisutnu intenciju tvoraca ove Konvencije za izbegavanje vođenja krivičnog postupka u svim slučajevima gde je to prihvatljivo.6 U ostalim odredbama Konvencije se nastavlja opšta intencija poistovećivanja dece i maloletnika, pa zato nije uvek moguće proceniti validnost primene određenih mera, ili bolje rečeno krivičnih sankcija, na decu, kao krivično neodgovorne subjekte.7

Minimalna standardna pravila UN za administraciju pravosudnog sistema za maloletne prestupnike – Pekinška pravila (UN Standard Minimal Rules for Administration of Juvenile Criminal Justice – Beijing rules)8

Pekinška pravila pripadaju grupaciji najstarijih međunarodnih pravnih instrumenata u maloletničkoj oblasti. Usvojena su daleke 1985. godine pod okriljem UN radi celovitije zaštite, prava i interesa, dece i maloletnika. Iako neobavezujućeg karaktera, ova pravila predstavljaju težišni dokument koji je uticao na nešto kasnije donošenje Konvencije o pravima deteta. U uvodnom delu dokumenta, uključujući početne odredbe, Pekinška pravila sadrže opšte pravne principe ili načela kojih se trebaju držati njene strane potpisnice. Njihovo polje primene obuhvata preventivno i represivno rea-govanje čitavog društva, sa posebnim osvrtom na subjekte nadležne za rad sa maloletnicima. Pod ciljevima maloletničkog pravosuđa ističe se dobrobit maloletnika i obezbeđivanje da svaka reakcija prema njima uvek bude srazmerna okolnostima koje se tiču prestupa i prestupnika (5.1. Pekinških pravila).

Važno je naglasiti da sadržaj Pekinških pravila ima svoje okvire u vidu poštovanja ljudskih i procesnih prava maloletnika tokom krivičnog postupka. Poštujući postavljene principe, polje primene i ciljeve, pravila preporučuju blaži odnos države prema maloletniku. No, onda kada je to zaista neophodno, preporučuje se primena vaninstitucionalnih, polu-institucionalnih i institucionalnih tretmana. U tom delu se može uočiti usklađenost našeg maloletničkog krivičnog zakonodavstva sa relevantnim odredbama Pravila. Ako bismo posmatrali odnos preporučenih mera iz Pravila, kao i krivičnopravnih mera odnosno krivičnih sankcija u našem i uporednim evropskim zakonodavstvima, mogli bismo uočiti značajne razlike koje proizilaze, po našem mišljenju, u različitom pristupu prema maloletnicima.9

Smernice UN za prevenciju maloletničke delinkvencije – Rijadske smernice (UN Guidelines for the Prevention of Juvenile Delinquency – Riyadh guidelines)10

Poznato je da prevencija predstavlja najbolji način borbe protiv kriminaliteta u svakoj zemlji. U literaturi je prisutno mišljenje da pod njenim pojmom treba smatrati aktivnosti usmerene na sprečavanje mehanizama koji dovode do nastajanja kriminalnih radnji.11 Međutim, uopšteno rečeno, pod tim se po-drazumeva primena čitavog spektra mera i postupaka kojima se predupređuje mogućnost izvršenja (ne)planiranih krivičnih dela u određenom vremenu i prostoru.12

Opšti trend preveniranja kriminaliteta posebno dobija na značaju kod maloletnih učinilaca krivičnih dela. S obzirom da je opasnost koju sa sobom nosi maloletnička delinkvencija veoma izražena, ne samo u sadašnjem već i u budućem vremenu, neophodno je bilo stvoriti pouzdane okvire za proaktivno delovanje čitavog društva. Rukovodeći sa ovom idejom zemlje članice UN su u Rijadu donele poseban pravni dokument koji sadrži smernice za prevenciju maloletničke delinkvencije. U drugom odeljku Aneksa ovog dokumenta eksplicitno se navodi da predviđene smernice treba primenjivati u kontekstu

POLOŽAJ MALOLETNIH PRESTUPNIKA U MEĐUNARODNOJ PRAVNOJ PERSPEKTIVI ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova koji preovlađuju u svakoj državi članici.

Pitanje adekvatne socijalizacije maloletnika predstavlja centralnu oblast delovanja ovih smernica. Nastojeći da efikasnije ostvare zacrtanu svrhu izdvojene su težišne tačke procesa socijalizacije a to su: porodica, obrazovanje, zajednica i mediji. Porodica je posrednik između deteta i društva. U njenim okvirima je ispoljena ukupnost emocionalnih i socijalnih odnosa.13 Važnu ulogu u preveniranju maloletničke delinkvencije imaju dostupni kulturni sadržaji u medijima. „Kreativne aktivnosti zastupljene u životima mladih najčešće su vezane za komercijalnu i popularnu kulturu i predstavljaju značajna sredstva njihove komunikacije i nezavisnosti. Nove tehnologije su takođe fenomen koji vrlo često zauzima najvažnije mesto i odgovara brzini i ritmu života mladih.”14

U završnim odredbama smernica se navodi da vlade zemalja potpisnica trebaju urediti svoje zakonodavstvo po modelu zasebnog regulisanja krivič-nopravnog položaja maloletnika. To uključuje edukaciju svih aktera, počev od policije, tužilaštva, suda, pa sve do vaspitno-popravnih i penitencijarnih ustanova za maloletnike. Naša zemlja je prethodne decenije puno učinila u pravcu ispunjenja ovih zahteva što je svrstava u red onih koje su obezbedile znatno povoljniji tretman maloletnika.

Standardna minimalna pravila UN za mere alternativne institucionalnom tretmanu – Tokijska pravila

(UN Standard Minimal Rules for Non custodial Measures – Tokyo rules)15

Poznato je da je kažnjavanje maloletnih učinilaca krivičnih dela dugo bilo jedini mogući odgovor na njihovo kriminalno ponašanje. Eventualne promene su se mogle ogledati u postepenoj humanizaciji njihovog kažnjavanja u smislu obezbeđivanja blažeg režima izdržavanja zatvorskih kazni, ili pak u njihovom skraćivanju, primenom instituta uslovnog otpusta. Ipak, ovo stanje se u drugoj polovini prošlog veka postepeno menja sa prodorom ideje o restorativnoj pravdi kao alternativi dotadašnjoj retribuciji.16 Ovaj vid pravde sadrži znatno liberalniji pristup maloletnom delinkventu oslobođenog nasleđenim shvatanjem o potrebi njegovog kažnjavanja adekvatno težini učinjenog krivičnog dela.17

Alternative institucionalnom tretmanu podrazumevaju primenu posebnih tretmana na slobodi. Oni sadrže specijalno-edukativne mere kojima se nastoje otkloniti stanja i uslovi koji su maloletnika naveli na kriminalno ponašanje. Po našem mišljenju najprihvatljivija je definicija koja „pod alternativnim krivičnim sankcijama podrazumeva samo one sankcije koje se sprovode pod okriljem društvene zajednice, a čija je primena zasnovana na pretpostavci da se ciljevi kažnjavanja u velikoj meri mogu postići i bez kazne zatvora ili novčane kazne. Tu spadaju rad u javnom interesu i uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom.”18

Tokijska pravila zastupaju tezu o privremenom trajanju alternativnih sankcija. Njihovo se vremensko ograničenje vezuje za period, koji nije duži od perioda, kada ga je nadležni državni organ utvrdio u skladu sa zakonom. Pored toga, postavljaju se standardi u pogledu broja, profesionalne usmereno-sti i obučenosti osoblja koji sprovode alternativne tretmane. U tom smislu se navodi potreba za povezivanjem sa relevantnim agencijama koje su specijali-zovane za oblast primene ove vrste tretmana.

Posebnost ovih pravila je uočljiva u apostrofiranju potrebe za razvijanjem međunarodne saradnje. Njeno unapređenje bi se ogledalo u pravovremenom informisanju, obuci, razmeni iskustava i drugim oblicima komunikacije lica zaduženih za primenu alternativnih tretmana prema maloletnicima. Ovaj vid saradnje podrazumeva uklanjanje birokratskih prepreka uz istovremeno unapređivanje komparativnih studija među zemljama potpisnicama.

Pravila UN o zaštiti maloletnika lišenih slobode– Havanska pravila (United Nations Rules for the Protection of Juveniles Deprived of their Liberty - Havana Rules)19

Tendencija alternativnog rešavanja nastupelog kriminalnog konflikta, prouzrokovanog od strane maloletnika, ne predstavlja jedino moguće reše-nje, iz razloga što ukupan porast stope maloletničke delinkvencije rezultuje porastom krivičnih dela, na području tzv. srednjeg i teškog kriminaliteta. Zato je na međunarodnom nivou potrebno ujednačiti zakonski tretman maloletni-ka lišenih slobode. Ova ideja je realizovana donošenjem Havanskih pravila 1990. godine. U njima su sadržane odredbe kojima se obezbeđuje: zaštita maloletnika od diskriminacije, fizičkog i psihičkog zlostavljanja, poštovanje verskih i kulturnih prava, komunikacija sa lokalnom zajednicom i dr. Pored toga, Havanskim pravilima je regulisan žalbeni postupak u kome su povređe-na prava maloletnika.20

Posebnost ovih pravila se ogleda i u činjenici da se njima garantuju predprocesna i procesna prava maloletnika, uključujući i tretman u kaznenim ustanovama. Ovako postavljeni okviri predstavljaju pouzdani orijentir u pogledu sadržaja zakonskih odredbi o maloletnicima.21 Maloletnicima lišenim slobode se garantuju osnovna ljudska prava, bez obzira na činjenicu što se nalaze u kazneno-popravnoj ustanovi. Mogućnosti i način vođenja disciplinskih postupaka, kao i prava lica protiv kojih se oni vode, takođe su detaljno regulisana.

U pravilima je posebna pažnja posvećena osoblju u kazneno-popravnim ustanovama za maloletnike. Ovde možemo uočiti da se njihov status reguliše u skladu sa potrebom posebnog edukovanja. Zapravo, osoblje mora odgovoriti zahtevima posebnog postupanja sa maloletnicima.22

Zaključak

Maloletnici pripadaju posebno osetljivoj kategoriji delinkvenata u svakoj državi. O njima se svakodnevno govori u smislu obezbeđivanja posebnog porodičnopravnog i krivičnopravnog statusa. Zato na pravnoj sceni imamo situaciju gde se prema maloletnicima reaguje po principu postepenosti tj. od blažeg prema strožijem režimu.

Iskazivanje blažeg režima krivičnopravne reakcije prema maloletnicima optira među državama u svetu. Nisu retki slučajevi da se čak i među susednim državama različito reaguje na ista ili istovrsna krivična dela koja učine malo-letnici. Ovo stanje je uzrokovano prisustvom različitosti u sferi materijalnog, procesnog i izvršnog maloletničkog krivičnog prava. Zato imamo na pravnoj sceni situacije u kojima se primena pojedinih krivičnopravnih instituta uslov-ljava ispunjavanjem dodatnih uslova.

Međunarodno regulisanje krivičnopravnog položaja maloletnika svoje prve korake čini u periodu posle Drugog svetskog rata. U katalogu brojnih međunarodnih i regionalnih pravnih instrumenata o maloletnicima izdvajaju se oni kojima se ostvaruje najjači efekat. Njihov zajednički imenitelj se ogleda u propisivanju opštih i posebnih okvira gde se moraju kretati nacionalna zakonodavstva u uređivanju oblasti maloletničkog prestupništva. Takođe se predviđaju važeći standardi, na području izvršenja vaninstitucionalnih i institucionalnih krivičnopravnih mera i krivičnih sankcija, prema maloletnicima. S obzirom da osoblje koje učestvuje u primeni maloletničkih tretmana igra važnu ulogu, predviđena je njihova kontinuirana edukacija u ovoj oblasti. To podrazumeva, osim njihove adekvatne profesionalne usmerenosti, učestvovanje u različitim programima, seminarima, okrugim stolovima, specijalističkim kursevima i dr.

Vladimir Sretenović

Master of Laws, The Ministry of Internal Affairs of Republic of Serbia