Potraživanja akcionara banke u stečaju po osnovu vlasništva na akcijama

Автор: Vrhovšek Miroslav, Kozar Vladimir

Журнал: Pravo - teorija i praksa @pravni-fakultet

Рубрика: Views and oppinions

Статья в выпуске: 1-2 vol.24, 2007 года.

Бесплатный доступ

Po našem mišljenju, akcionar, odnosno osnivač banke ili drugog privrednog društva po osnovu vlasništva na akcijama nije poverilac stečajnog dužnika, u smislu odredaba Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, niti može svoje "potraživanje" po osnovu vlasništva na akcijama odnosno po osnovu uloga u osnivačkom kapitalu, kompenzirati sa protiv potraživanjem koje društvo, odnosno banka u stečaju ima prema njemu po nekom drugom osnovu (npr. dug iz ugovora o kreditu i sl). Prema stavu prakse, akcionar privrednog društva ili banke u stečaju, nema obligaciono-pravno potraživanje prema stečajnom dužniku čiji je on akcionar po osnovu vrednosti akcijskog kapitala koje poseduje u tom pravnom licu odnosno po osnovu vlasništva na akcijama, već ima pravo na deo likvidacione mase ukoliko preostane po namirenju poverilaca. Osnivač i akcionar banke u likvidaciji nemaju svojstvo poverioca banke u likvidaciji, već je na osnovu svojih akcija vlasnik srazmernog dela likvidacionog dužnika, tako da se u suštini postupak likvidacije sprovodi i na njegovoj imovini. Imaoci prioritetnih akcija u odnosu na poverioce društva nemaju nikakvo pravo prvenstva u isplati. Jer ako po isplati poverioca, nema likvidacionog viška - tada nema ni raspodele likvidacione mase, odnosno ni naplate iz stečajne mase u korist akcionara, pa ni u korist imaoca prioritetnih akcija. Trgovinski sudovi će i nakon 1. januara 2004. godine biti stvarno nadležni u svim sporovima povodom stečaja i likvidacije. Prema stavu aktuelne sudske prakse i u slučaju da je jedna od stranaka u sporu pred trgovinskim sudom fizičko lice, primenjuju se opšta pravila parničnog postupka, npr. mirovanje postupka, paricioni rok i rok za žalbu od petnaest dana, a ne pravila iz postupka u privrednim sporovima koji ne dopušta mirovanje postupka, već uvodi prezumpciju o povlačenju tužbe (član 499. ZPP), propisuje kraće rokove za žalbu i dobrovoljno izvršenje obaveze (osam dana), uvodi prekluziju novih činjenica i dokaza u žalbi (član 496a. ZPP) i dr., a koja bi po našem mišljenju trebalo primeniti.

Еще

Короткий адрес: https://sciup.org/170203894

IDR: 170203894

Статья научная