Primena kriminalističke nauke u praksi

UDK: 343.985

BIBLID: 0352-3713(2009)26, 142–151

PRIMENA KRIMINALISTIČKENAUKE U PRAKSI

REZIME: U ovom radu su razmatrani i definisani izvesni naučni i praktični aspekti i mogući standardi u konstituisanju i jačanju kriminalističke nauke i prakse u relacijama današnjeg shvatanja borbe protiv kriminaliteta. U vezi s pojmom, sadržajem i značajem razvoja kriminalističke nauke i prakse, posebno je analizirana sveukupnost povezanosti teorijske i praktične kriminalistike. Značajan uticaj i doprinos naučnoj konstituciji i praktičnoj verifikaciji kriminalistike daje kriminalističko obrazovanje i edukacija, što je takođe predmet ovog rada.

Posebno je u komparativnom smislu izvršeno upoređenje tendencije i međuzavisnosti kriminalističkog znanja koje se formira organizovanim i studijskim učenjem kriminalistike, u odnosu na neučenje i neposedovanje ikakvih, elementarnih kriminalističkih znanja. Nosilac kriminalističkog znanja i praktične primene je kriminalista3, koji u osnovi predstavlja profesionalno lice koje u funkciji kriminalističke teorije i prakse primjenjuje, razvija, unapređuje, štiti i afirmiše kriminalističku profesiju.

Nasuprot tome, javlja se tzv. kvazikriminalističko učenje, tj. neučenje kri-minalistike, što proizvodi sasvim drugačije aspekte teorijske misli i praktičnog rada i primene takve kvazikriminalistike u praksi.

Ključne reči: Kriminalistika, nauka, teorija, praksa, kriminalista, kvazikri-minalista, kriminalističko razmišljanje

Nastanak i ekspanzija kriminaliteta je prouzrokovala i svojevrsni nastanak i začetak metoda i sredstava u borbi protiv kriminaliteta. U davnim vremenima prvo je došlo do konkretne reakcije na izvesno kriminalno ponašanje, delikt, tj. krivičnu radnju, pa je tek onda uspostavljena izvesna kriminalistička taktika4, pravila koja su se u narednim slučajevima koristila za efikasnije delovanje.

Međutim, nesporno je da kriminalistika, u smislu nastanaka, razvoja i unapređenja teorijske misli, mora prethoditi stalnom trendu razvoja prakse, i njene efikasne funkcije u suzbijanju kriminaliteta.

Kriminalistička misao datira od početka 19. veka, u smislu prvih teorijskih radova pionira kriminalističke nauke, koji su nakon izvesne prakse, shvativši da je nophodno baviti se prethodno i teorijskim istraživanjem, izučavanjem i unapređenjem kriminalističke misli, tu teoriju i implementirali, tj. opredmetili je kroz praktičnu primenu. Upravo takva pionirska dela, tj. prva ukazivanja Hansa Grossa postala su kasnija vodilja i uzor mnogim kriminalistima širom sveta, koji su inicirali i jačali kriminalističku misao i vršili istraživanja, a onda sva tako stečena znanja primenjivali i proveravali u praksi.

U toku 19. veka, s naglim razvojem nauke i tehnike u svim sferama ljudske aktivnosti, dolazi i do javljanja, ali i razvoja već ozbiljnijih kriminalnih dela, što je nateralo istražni aparat države da razvija i metode istrage, tj. suzbijanja, razjašnjavanja i dokazivanja delikata. U kontekstu toga, dolazi do formiranja, razvoja i usavršavanja naučnih kriminalističkih laboratorija i otvaranja naučnih kriminalističkih instituta.5

U praktičnoj primeni se na najbolji način vršilo opredmećenje stečenih znanja, pravila, metoda i dolazilo do potvrda i shvatanja o efikasnosti kriminalističke nauke. U tom kontekstu može se posebno govoriti o kriminalistici kao izrazito heurističkoj, silogističkoj i empirijskoj nauci.

Savremene tendencije razvoja kriminalistike takođe su značajno unapredile i usavršile krimialističku misao do nivoa naučne deskripcije, uopštavanja, naučnog mišljenja i objašnjenja, tj. stvaranja naučno verifikovanih metoda i sredstava koji se primenjuju u borbi protiv kriminaliteta.

Kriminalistička nauka se konstituiše kao svojevrstan sistem određenih pod-sistema koji čine jedinstvo kriminalistike (taktika, tehnika, metodika, operativa i dr.)

Nakon analitičke delatnosti u podsistemima, vršena je nova sinteza kroz stvaranje sistema kriminalistike, tj. stvaranje novog kvaliteta, koji je predstavljao svojevrsnu novu konstituciju, savremenu i originalnu nauku kriminalistiku .

Takva kriminalistika je bila predmet novih izučavanja, ali i primene u okviru savremenih tendencija suzbijanja kriminaliteta.

U svetu, pa i na prostorima našeg regiona, imamo veoma različit intenzitet i situacije u vezi sa stanjem, afirmacijom, razvojem i primenom naučne krimi-nalistike u teoriji i praksi. Tako se u zapadnim zemljama sve više razvija tzv. forenzička kriminalistika, kroz usavršavanje i primenu laboratorijskih metoda, dok se ipak manje posvećuje pažnja razvoju i naučnom shvatanju tzv. operativne kriminalistike.

U istočnoevropskim zemljama mnogo se više primenjuje klasična kriminalistička misao i praksa, tj. metodi taktike i metodike, sa shvatanjem da je ona dovoljna i snažna misao i praksa da se suprotstavi kriminalitetu.

Međutim, pored svih kvaliteta, i jedna i druga tendencija se pokazala nedovoljnom i neefikasnom da u potpunosti odgovori novim savremenim zahtevi-ma suzbijanja kriminaliteta. Tako se u 20. veku prilazi kompleksnijem shvatanju kriminalističke nauke i njenom celovitom posmatranju u cilju stvaranja sistema kriminalističke nauke, ili čak nauka, uz stalnu dogradnju novim, srodnim disciplinama, naukama kojima se dodaje i pridev kriminalistički (kriminalistička psihologija, kriminalistička statistika, kriminalistička geografija, kriminalistička analiza, kriminalistička prevencija, kriminalistička prognoza, kriminalistička strategija6 i sl.).

Posebno značajno mesto u sveukupnom razvoju kriminalistike zauzima kriminalističko obrazovanje i edukacija, tj. stvaranje kriminalistike kao nauke koja se izučava u određenim školama i fakultetima, a onda primenjuje u praksi. Već po preliminarnim analizama vidljivo je da se kriminalistika uglavnom izučava u policijskim školama i fakultetima,7 dok se manje ili nikako ne izučava na pravnim fakultetima8, a na drugim školama i fakultetima baš nikako.9

Sasvim je realno već razmišljati o uvođenju izvesnih predmeta, čak i u osnovne i srednje škole, koji bi se bavili posebno pitanjem prevencije kriminaliteta i drugim kriminalističkim oblastima od interesa za građane.10

Takva situacija dovodi do veoma heterogenog stanja, što generiše i različite kadrovske potencijale koji u praksi, nažalost, u veoma različitim kapacitetima primenjuju tzv. kriminalističko znanje.11 Može se konstatovati da je u poslednjoj deceniji ipak učinjen izvesni pomak u smislu jačanja kriminalističke struke i za- nimanja, iako ima i dalje značajnog učešća neprofesionalnih, kvazikriminalistič-kih kadrova koji zauzimaju mesto školovanim kriminalistima.12

Međutim, i pored izvesnog poboljšanja u kadrovskoj strukturi policije, ipak, bar na prostorima bivše Jugoslavije, imamo veoma različitu situaciju u vezi s regrutovanjem kriminalističkih praktičara i njihovom edukacijom. Tako se manji broj budućih kriminalista13 regrutuje kroz kriminalističko obrazovanje, dok se veći broj lica koja se planiraju angažovati na poslovima suzbijanja kriminaliteta i dalje prima iz raznih građanskih škola, pa se onda kraćim kursevima14 osposobljava za buduća kriminalistička zanimanja.

Postavlja se pitanje ko zaista zaslužuje mogućnost dobijanja zvanja krimi-naliste15. Da li su to isključivo lica koja su završila škole gde se izučavala i kriminalistika u većem ili manjem obimu, ili pak i lica koja su završila i druge fakultete, a onda kroz dodatno, tzv. „kursno“ osposobljavanje, učila osnovne i elementarne sadržaje iz kriminalistike.

Na kraju, da li se uopšte može govoriti o kriminalisti kada se radi o licu koje nije nikada izučavalo kriminalistiku u bilo kom obliku obrazovanja i osposobljavanja. Svakako da je nemoguće konstituisati lik kriminaliste bez teorijskog obrazovanja u kriminalističkom smislu, a onda kroz praktičnu verifikaciju u kriminalističkoj profesiji.

Takav rad donekle zadovoljava minimum kriminalističkog teorijskog znanja, ali je sasvim nedovoljan za kakav ofanzivniji kriminalistički intelektualni napredak i primenu tog znanja u praksi.

Celokupna situacija doprinosi, između ostalog, nepostojanju kriminalističke profesije u pravom smislu reči i stvaranju svojevrsnih kvazikriminalista, koji s veoma nepotpunim i šturim kriminalističkim znanjem ili obrazovanjem obavljaju kriminalističke poslove. Takvim delovanjem, tj. omogućavanjem stvaranja budućeg neprofesionalnog kriminaliste čine dva svojevrsna problema, i to:

• 1.    kao neuki ili veoma slabo edukovani tzv. kriminalisti u suštini u svojoj praksi iskrivljuju kriminalističku praksu,

• 2.    izvesnim uspehom i postizanjem rezultata derogiraju i negiraju potrebu i značaj kriminalističkog obrazovanja, a time i značaj kriminalističke nauke.

Takva situacija je krajnje negativna, jer nanosi dvostruku štetu statusu, razvoju i standardu kriminalističke teorije i prakse. Naime, u oba slučaja imamo svojevrsnu negaciju potrebe postojanja i izučavanja, a posebno naučne verifikacije i valorizacije kriminalistike. Lica koja nemaju elementarno kriminalističko obrazovanje, sasvim je jasno, jesu tzv. kvazikriminalisti, koji tek s ponekim uspe-hom u praksi nanose dugoročne štete kriminalističkoj teoriji i praksi.16

Zbog prethodno navedenog, zadatak razvoja savremene kriminalističke nauke jeste upravo da onemogući dalju eroziju kriminalističke misli i profesije, i da utvrdi, definiše, afirmiše i profiliše kriminalističke standarde17 koje će biti neophodno poštovati u cilju zaštite i unapređenja profesije.

Poseban doprinos takvom stanju daju postojeće kriminalističke i policijske škole i fakulteti na kojima se kriminalistika izučava kao samostalan nastavni predmet u integralnom obliku, ili u skladu sa njenim mogućim podsistemskim delovima. Takvim organizovanim pristupom kriminalističkoj edukaciji osposobi-će se budući profesionalni kriminalisti, tj. praktičari, za rad u svim sferama suzbijanja kriminaliteta. Njihovim brojnijim zapošljavanjem u policijskim i drugim bezbednosnim agencijama, pravosudno-istražnim organima i drugim institucijama čija je direktna ili indirektna nadležnost borba protiv kriminaliteta (tužilaš-tvo18, sudstvo, uprava za indirektno oporezivanje, privatne detektivske agenci-je19), sigurno je da će se unaprediti i afirmisati shvatanje o značaju i kvalitetu kriminalističkog znanja i potrebi krajnje afirmacije kriminalistike.

Značajan deo sveukupnog lika kriminaliste čini i njegov psihosocijalni i moralni lik i integritet. Ovde se posebno misli na psihološke karakteristike ličnosti budućeg kriminaliste. Naime, sasvim je jasno, polazeći od budućih zada- taka kriminaliste u borbi protiv i najsloženijih oblika kriminaliteta, da on mora prevashodno biti psihofizički sposobna, zdrava i samostalna ličnost. Zbog toga se kandidati za poslove suzbijanja kriminaliteta moraju birati iz reda kvalitetnih kandidata, koji kroz niz psihofizičkih testova, provera i intervjua mogu dobiti pozitivne ocene o svom kapacitetu za buduću profesiju.20

Istovremeno, to moraju da budu ljudi koji su, pored svog stručnog i profesionalnog znanja, široko uključeni u sve pore svakodnevnog života.21 Kriminalista mora da bude sasvim običan i adaptiran u životnoj sredini, u suštini normalan građanin. On mora da bude sasvim jednostavna ličnost koja ničim ne sme da se razlikuje od građana sa kojima živi i druži se. Naprotiv, on mora veoma konkretno da oseća impulse svakodnevnog života i da svoje ponašanje prilagođava i adaptira na takvu sredinu. Samo takvim razvijanjem strukture ličnosti i ponašanjem može se uspešno afirmisati i crpiti sve kapacitete sredine u kojoj živi i radi.

U cilju jačanja i verifikacije kriminalističke profesije, današnja i buduća sitaucija bi morala ići u pravcu stvaranja tzv. kriminalističkih standarda i moguće kriminalističke sertifikacije ljudi koji se profesionalno bave kriminalistikom. Naime, kako sva druga zanimanja imaju kodeks profesije, standarde, zaštitu i sertifikat,22 tako bi morali i kriminalisti imati takvu strukovnu organizaciju koja bi sveukupno prevashodno štitila kriminalističku nauku i praksu, unapređivala je i pravilno usmeravala u programskoj delatnosti.

Na osnovu prethodnog, sasvim je jasno da je kriminalista lice koje prevas-hodno ima sasvim određeno kriminalističko obrazovanje23, a onda i krimina-lističko-praktičnu verifikaciju kroz obavljanje poslova suzbijanja kriminaliteta. Znači, nemoguća je tzv. lažna promocija bilo koje profesije, kroz kratku i brzu prekvalifikaciju, a posebno u kriminalističku.

Upravo formirana asocijacija kriminalista možda predstavlja embrion takvog strukovnog udruženja i mogla bi u budućem vremenu svojim intelektualnim kapacitetima odgovoriti na neka pitanja teorijske i praktične kriminalistike (sa-vetovanja, seminari, istraživanja, uključivanje u praksi, sertifikacija, edukacija, standardi i sl).

Međutim, sasvim je jasno da je celokupan proces profesionalizacije u svim sferama rada, a posebno u bezbednosnim, pod jakim uticajem političkih struktu- ra, koje se globalno zalažu za profesiju, a u konkretnoj akciji direktno utiču na deprofesionalizaciju.24

Na kraju, sasvim je jasno da je u interesu kvaliteta, perspektivnosti, originalnosti i svojevrsne čistote kriminalističke profesije, u interesu zaštite kriminalističke nauke u teorijskoj koncepciji kao originalne intelektualne misli, koja se u osnovi razlikuje od drugih, pa i sličnih nauka (kriminologije, viktimologi-je, krivičnog prava), neophodno ovu profesiju brže, organizovanije i usmereni-je razvijati, uz stalno jačanje i uvezivanje teorijske misli i praktične delatnosti. Istovremeno je neophodno nastojati na tome da se stalnom proverom dostignutih teorijskih stavova unapredi praksa, a takođe, da praksa zahteva i ponudi naučnoj delatnosti da, na osnovu nekih novih praktičnih momenata, utvrdi standarde, pravila, modele i sl.

Karakterističan je primer policijskih službenika praktičara, koji smatraju neophodnim i ukazuju na potrebu mnogo češćeg i stalnog učešća i uključivanja kriminalističkih eksperata i naučnika, koji treba da prevaziđu izvesnu policijsku sujetu, nepoverenje, pa i neznanje i time unaprede praktiču delatnost i teorijsku kriminalističku misao.

Sasvim je jasno da se samo takvim celovitim teorijsko-praktičnim upotpunjavanjem i uzajamnim delovanjem, može očekivati perspektivniji razvoj kriminalističke teorije i prakse, a time i primereno mesto kriminalistike u svetu nauke, uz svo uvažavanje njene korelativnosti sa srodnim naukama.

U okviru razmatranja značaja i karaktera kriminalističkog obrazovanja i razvoja teorije i prakse, bilo bi potrebno spomenuti i neke moguće reakcije kriminalnog okruženja u vezi sa stvaranjem antikriminalističke strategije, taktike, tehnike, metodike i operative. Naime, sasvim je jasno da lica iz sveta kriminala sa puno pažnje prate svakodnevne tendencije kriminalistike, rad i uspešnost kriminalista, nastojeći da svoju kriminalnu delatnost uspešno suprotstave snazi kriminalističke teorije i prakse.25 Šta se čini u svetu kriminala, tj. da li i kriminalci stvaraju svojevrsnu kriminalnu strategiju, taktiku, tehniku i metodiku, kao odgovor na kriminalističko znanje, trebalo bi što pre detaljnije izučiti i saznati i na bazi takvih saznanja stvarati sopstvenu strategiju.

U stvari, stalna je i nezaustavljiva trka, nadmudrivanje i borba između kriminalne i kriminalističke strategije i taktike. Ko će biti uspešniji, efikasniji i dugoročniji, zavisi od niza faktora i okolnosti.

Za kriminaliste je jedno nesporno: kriminalističko znanje je najubojitije oružje .

Zaključak:

Cilj ovog rada je da se još jednom iznesu osnovna učenja i shvatanja o kri-minalistici kao naučnoj i praktičnoj disciplini, koja zahteva svojevrsno obrazovanje i stalno usavršavanje prema postojećoj praksi.

U smislu ovog ukazivanja na autentičnost kriminalističkog obrazovanja i profesije, može se sasvim jasno i argumentovano konstatovati da kriminalistika, kao nauka o operativnim, istražnim i sudskim radnjama, kao i o taktici, tehnici i metodici suzbijanja kriminaliteta, predstavlja intelektulno predmetnu delatnost, prevashodno od strane profesionalnih lica koja je primenjuju u funkciji zaštite bezbednosti građana i imovine, u okviru sveukupnih mera prevencije i represije, tj. suzbijanja kriminaliteta. Isto tako je neophodno istaći značaj i funkciju krimi-nalistike i za najšire slojeve građanstva, koji sve više teže sopstvenom znanju u cilju moguće zaštite svog integriteta i interesa.

Naučnim razvojem kriminalistike i njenom proverom u kriminalističkoj praksi, kriminalistika će se stalno unapređivati i usavršavati, čime će se vršiti i stalna provera primenjivosti teorijske misli u praktičnoj delatnosti, dok će praksa inicirati nova i još savremenija naučna otkrića, u smislu novih metoda i sredstava u suzbijanju kriminaliteta.

Istaknutim tendencijama će se onemogućiti egzistiranje nestručosti, diletantskog odnosa i primene neadekvatnih i nenaučnih metoda i sredstava koja pro-izilaze iz neznanja i neukosti tzv. kvazikriminalista.

Kako je kriminalistika usko povezana sa nizom srodnih pravnih i vanprav-nih nauka, koje takođe participiraju u sveukopnoj teoriji i praksi bavljenja problematikom kriminaliteta, njen dalji razvoj i samostalnost će biti uslovljeni tendencijama razvoja i tih nauka.

Assist. Prof. Miloš Marković, Ph.D.26

Assist. Prof. Mile Matijević, Ph.D.27

Using crime science in practice