Principi medijacije u Zakonu o medijaciji Republike Makedonije - osnovi njene funkcionalnosti i efikasnosti

PRINCIPI MEDIJACIJE U ZAKONU O MEDIJACIJI REPUBLIKE MAKEDONIJE (osnovi njene funkcionalnosti i efikasnosti)

• 1.    Hronolo{ki pregled pravnog sistema u Makedoniji

• 2.    Klasifikacija principa

• 3.    Principi medijacije

Za razliku od SAD i evropskih dr`ava anglosaksonskog tipa, u pravnom sistemu Republike Makedonije ve} dugo godina nije postojao razvijen pravni sistem za alternativno re{avanje sporova, posebno kada je re~ o medijaciji.

U tom smislu juna 2004. godine u okviru Projekta za podr{ku politici Ministarstva za ekonomiju1, svoje mesto na{la je i medijacija. Kao polazna osnova pri izradi Zakona o medijaciji kori{}en je model Zakona za medijaciji UNICITRAL, kao i preporuka br. Rec. (2002)10 Komiteta ministra pri Evropskom savetu, koja se odnosi na medijaciju u gra|anskim sporovima. Na Komisiji za izradu ovog Zakona, sastavljenoj od SEED, posebno je ukazano na va`nost sagledavanja i razmatranja i regionalnih iskustava iz Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Albanije i Bugarske,2 {to je svakako i opravdano imaju}i u vidu da su te dr`ave bliske pravnom sistemu u Republici Makedoniji, posebno kada je re~ o pravnoj akultu-raciji (implementiranju) novog pravnog instrumenta.

Potreba akulturacije medijacije u Republici Makedoniji postaje sve vi{e neophodna i nu`na, imaju}i u vidu brojne nedostatke u pravosudnom sistemu, kao i zbog kontinuiranog smanjivanja efikasnosti i funkcionalnosti sudskog sistema, a sa tim i ostvarivanja principa pravde i pravi~nosti. Na osnovu sprovedenih analiza o funkcionisanju pravosudnog sistema u Republici Makedoniji, uo~ene su sla- bosti sistema, me|u kojima se posebno izdvajaju nedostupnost pravdi, te{ko i dugotrajno dono{enje kona~nih odluka, lo{ materijalni polo`aj, problem optere}eno-sti pravosudnih institucija bezna~ajnim predmetima, pojava nestru~nosti, nesave-snost i korupcija itd.3 Iz navedenih razloga u Strategiji za reformu celokupnog pravosudnog sistema, kao jedan dugotrajan proces, predvi|ena je i akulturacija medi-jacije kao alternativnog na~ina za re{avanje sporova. Za efikasnost medijacije u smanjivanju, pa u krajnjoj liniji i odstranjivanju navedenih nedostataka, govore i statisti~ke analize i ispitivanja u dr`avama gde je medijacija ve} sastavni deo pravnog sistema.

Medijacija kao poseban metod za re{avanje sporova daje mogu}nost stranama u sporu da putem pregovora, koji se vode posredstvom tre}eg lica, neutralnog-medijatora, na|u zajedni~ko konstruktivno i prijateljsko re{enje, kojim }e biti zadovoljeni njihovi zahtevi.

Kao vansudski postupak, on ne mo`e detaljno i striktno da se uredi, niti pak da se kreiraju odre|ena pravila postupanja, budu}i da bi to dovelo do smanjivanja njene fleksibilosti, {to ne sme da se dozvoli, jer to ne bi bilo u skladu sa njenim ciljem. Polaze}i od toga da medijacija predstavlja servis za gra|ane, pa samim tim postoji opasnost od njene zloupotrebe, javlja se potreba za njenim ure|enjem i putem normativnih pravila. U tom smislu po{lo bi se od osnovnih principa medijaci-je, koji su ujedno i osnovni postulati na kojima se ona temelji i kojima se bli`e od-re|uje, a koji bi obavezivali sve u~esnike u postupku.

Osnovna klasifikacija principa vr{i se u zavisnosti od toga da li se oni odnose na strane u sporu, na medijatora ili na postupak za medijaciju. Ali to ne zna~i da jedan princip ne mo`e istovremeno da se odnosi i na strane u sporu i na medijatore. Naprotiv, te situacije su detaljno razra|ene i elaborirane u okviru svakog principa posebno. Na taj na~in mo`e se uvideti da su svi principi me|usobno povezani i da se dopunjuju u funkciji sveukupnog regulisanja i funkcionisanja medijacije.

Princip dobrovoljnosti odnosi se na strane u sporu i daje im mogu}nost da dobrovoljno pokrenu postupak i da u~estvuju u njemu, {to zna~i da je za pokretanje postupka medijacije neophodno da strane u sporu postignu saglasnost volja. Volja kao izraz na~ela dobrovoljnosti, isto tako je presudna i u otkazivanju medi-jacije, u slu~aju kada bilo koja strana mo`e da otka`e dalje posredovanje. To ujedno zna~i da svaka strana mo`e u svako vreme dok traje postupak da predlo`i da se on prekine, i da zahteva da se spor re{i u sudskom ili drugom postupku, {to pak za strane podrezumeva kompletnu slobodu pri odlu~ivanju, kao pravo koje im ne mo-`e biti oduzeto ili na drugi na~in osporeno. Pri tom, od zna~aja je da se napomene ~injenica da se ovaj princip odnosi i na medijatora. Ovo stanovi{te je logi~no, ako se uzme u obzir da i medijator treba da izrazi saglasnost za posredovanje u konkretnom sporu.

Jednakost kao princip podrazumeva da strane u postupku medijacije imaju jednaka prava i obaveze. U tom cilju medijator jo{ na samom po~etku postupka ima obavezu da na jasan i razumljiv na~in informi{e strane u sporu o principima (njihovim pravima) i pravilima sa kojima je bli`e ure|ena medijacija. Medijator je du`an da ih upozna i sa tro{kovima postupka. Nadalje, on je du`an da postupa i saglasno na~elu neutralnosti i nepristrasnosti tako {to }e postupak usmeriti na do-no{enje re{enja kojima }e se zadovoljiti interese obeju strana. Pri tom medijator }e nastojati da sara|uje sa obema stranama bez favorizovanja bilo koje od njih. Otuda proizilazi da izme|u principa jednakosti i principa neutralnosti i nepristrasno-sti postoji uska veza, koju je medijator du`an da po{tuje u cilju uspe{nog re{ava-nja spornog odnosa me|u strankama⁴.

Princip neutralnosti i nepristrasnosti odnosi se na posao medijatora i daje kompletan prikaz kako on treba da postupi i kako da se odnosi ne samo sa stranama, nego i u toku samog vo|enja spora. U tom smislu, medijator ne mo`e da postupa u predmetima u kojima ima ili je imao li~ni interes, li~ni porodi~ni ili poslovni odnos sa nekom od strana u sporu ili pak postoje okolnosti koje izazivaju pristrasnost strana. Dalje, za doslednu primenu ovog principa, u pozitivnom pravu, izri~no se predvi|a da u predmetima u kojima je medijator prethodno postupao kao sudija, punomo}nik, zakonski zastupnik, arbitar ili savetnik jedne od strana, ne mo`e da postupa u konkretnom sporu.

U tom cilju lice koje je predlo`eno za medijatora, du`no je da u istom momentu iznese sve okolnosti koje bi eventualno mogle da proizvedu osnovane sumnje u njegovu pristrasnost i nezavisnost u pogledu spora. Medijator je, i posle ime-novnja, odnosno u toku postupka ukoliko do|e do sli~nih saznanja, du`an da o tome izvesti strane. Ukoliko to ne bi bio slu~aj, logi~na posledica bila bi sankcija koja bi se preduzela prema medijatoru ukoliko ne postupi u saglasnosti sa ovim principom, odnosno ne po{tuje prava i interese strana u sporu.

Princip poverljivosti izraz je privatnosti stranaka. To zna~i da medijator ne unosi u zapisnik ono {to su strane u sporu izjavile u toku posredovanja, a informacije koje je dala jedna strana, medijator ne sme da prenosi drugoj, izuzev ako ta to ne bi tra`ila od njega. Medijator je du`an da postupi na ovaj na~i u cilju za{tite strana u sporu, od upotrebe informacija kao dokaznih sredstava u eventualnom bu-du}em sudskom postupku. Otuda dolazi do izra`aja opravdanost postojanja ovog na~ela, kojim se stranama garantuje da njihovi argumenti i dokazi ne}e biti izneti javnosti u slu~aju da `ele svoje interese da za{tite u sudskom postupku.

Ovaj princip je od velikog zna~aja i trebao bi do kraja da se ispo{tuje i posebno onda kada se zna da je on u posebnoj korelaciji sa principom neutralnosti i nepristrasnosti, od kojih u velikoj meri zavisi i rezultat posredovanja. Ovo je zna-~ajno ako se uzme u obzir da uspe{no zavr{ena medijacija u velikoj meri zavisi od diskrecije medijatora koji treba da stvori atmosferu poverljivosti u toku celog postupka i to ne samo izme|u njega i strana u postupku, nego i izme|u samih strana. Ovo na~elo ujedno zna~i i vo|enje pregovora izme|u medijatora i strana u sporu mimo o~iju javnosti.

Ako se po|e od latinske maksime “ Omnis regula suas patitur exceptiones “, mo`e se konstovati da i ovaj princip trpi odre|ene izuzetke, i to u slu~aju kada su oni predvi|eni zakonom ili kada je nophodno sprovo|enje dogovora postignutog u toku medijacije, kao i tada kada je u pitanju javni interes. Ova ~injenica govori da du`nost medijatora da ~uva informacije nije apsolutna. Prvi slu~aj naj~e{}e je predvi|en u samom Zakonu, koji ka`e da sve informacije povezane sa postupkom za medijaciju ostaju strogo poverljive, osim ako se strane ne dogovore druga~ije, odnosno postignu saglasnost da se informacije ne ~uvaju u tajnosti. U drugom slu-~aju poverljivost se stavlja u drugi plan u interesu realizacije i ispunjavanja dogovora postignutog izme|u strana. I na kraju, u poslednjem slu~aju do zanemarivanja principa poverljivosti dolazi u odre|enim slu~ajevima ako se proceni da je upotreba informacija od javnog interesa.

Transparentnost se na~elno odnosi na pravila za vo|enje postupka medija-cije, kojima javnost treba da ima pristup jo{ pre samog po~etka postupka. Tu se pored slobodnog pristupa informacijama, koje se odnose na na~in vo|enja postupka, ubrajaju i vidovi sporova povodom kojih se mo`e pokretati postupak medija-cije, jezik na kome se vodi postupak, vreme trajanja postupka, tro{kovi koji treba da budu pokriveni od strane stranaka, pravila koja }e se primeniti kao i pravo da se pokrene sudski postupak, koji }e javnosti biti obezbe|eni od strane nadle`nih organa i Komore medijatora. Na prvi pogled sti~e se utisak da je ovaj princip suprotan principu poverljivosti. Me|utim, na osnovu napred navedenog mo`e se konstatovati da me|u njima postoji jasno razgrani~enje.

Otuda kao zaklju~ak mo`e se ista}i da transparentnost obezbe|uje upoznavanje javnosti sa pojmom medijacije, {to u su{tini ta predstavlja i kakve mogu}nosti nudi, za razliku od principa poverljivosti ~ija osnovna karakteristika je privatnost i onda kada strane iznesu svoje stavove, `elje i o~ekivanja u toku postupka.

Princip efikasnosti nam potvr|uje da je medijacija daleko ekonomi~nija, pri-stupnija i br`i postupak za re{avanje sporova izme|u stranaka za razliku od sudskih postupaka za razre{avanje sporova. Ovaj princip na~elno odre|uje su{tinu i potrebu postojanja medijacije, pri tom navode}i prednosti i njene karakteristike. Hitnost kao izraz principa efikasnosti je karakteristika i svojstvena je medijaciji, pa sledstveno tome naj~e{}e su predvi|eni zakonski rokovi u kojima treba da se zavr{i postupak bez obzira da li je postignut kompromis izme|u stranaka.

Pri tom ne treba da se zaboravi da realizacija ovog principa u celini zavisi od primene propisa sa kojima je ure|ena medijacija kao i od po{tovanje svih principa kao osnovnih postulata i pravila koja reguli{u postupak medijacije.

Za doslednu primenu principa ne bi smeo da se zanemari i uticaj li~nosti medijatora na ceo tok postupka. U tom smislu je bitno da medijator, pored predvi|e-nih formalnih uslova koje mora da se ispuni, poseduje i solidna pozitivno pravna znanja kao i odre|ene psihi~ke sposobnosti. Poslednje se odnosi na neke karakterne osobine medijatora kao {to su komunikativnost, kreativnost, sposobnost da se bude aktivan slu{alac, sposobnost da se sagledaju razli~iti problemi, da bi mogao da kontroli{e svoje emocije kako ne bi postupio iracionalno. Po`eljno je da medijator ima odre|ena znanja i iz oblasti psihologije i to ne samo zbog uspe{nog re-{avanja problema do kojih bi eventualno moglo do}i u toku postupka, nego i zbog blagovremenog otkrivanja takozvanih “skrivenih namera” koje mogu da postoje kod stranaka u sporu. Kada je re~ o poznavanju prava i psihologije mo`e se re}i

Ignjatovi}-Naumovski-Stefanovski: Principi medijacije u Zakonu o medijaciji R. Makedonije da oni predstavljaju samo polaznu osnovu za medijatora. Neosporno je da treba da ima i poznavanje i oblasti iz koje je predmet spora u kome posreduje.

Pravi~nost kao princip se odnosi na postupak medijacije koja se ujedno afir-mi{e kao na~in za mirno re{avanje sporova u kome se garantuje pravi~no postupanje. U tom cilju strane treba da nastoje u toku celog postupka da daju maksimalan doprinos u ostvarivanju sveukupne saradnje, kako me|usobne tako i sa medijatorom. Ta saradnja uglavnom se odnosi na blagovremeno obezbe|ivanje svih potrebnih informacija u cilju trajnog i pravi~nog re{avanja sporova, a od ~ijeg ishoda zavisi da li su strane ostvarile svoje zahteve ili barem na drugi na~in uspele da na|u re{enja sa kojim }e zadovoljiti svoje interese.

Umesto zaklju~ka

Na osnovu svega gore navedenog, mo`emo zaklju~iti da principi medijacije i njihovo po{tovanje u velikoj meri zavise od same li~nosti medijatora, budu}i da ih on primenjuje u toku celog postupka re{avanja spora u zavisnosti od njegove ume{nosti i slobode. Sledstveno tome neophodno je da zakonodavac, slede}i stanje na terenu permanentno interveni{e u cilju odre|ivanja sankcija, odnosno da ih propi{e tamo gde su one zaista i neophodne. Posebno pa`nja treba da se posveti sankcijama koje bi se preduzele protiv medijatora koji ne po{tuje principe pover-ljivosti, neutralnosti i nepristrasnosti, koji se smatraju vode}im pravilima i daju opis njegovog pona{anja u toku posredovanja.

Polaze}i od nomotehni~kog aspekta principi medijacije u velikom broju dr-`ava ure|eni su u okviru posebnog dela Zakona o medijaciji. Ovo s jedne strane daje mogu}nost za ve}u preglednost principa iako to ne zna~i i ve}u jasnost i razumljivost, a sa druge strane pak potencira njihov zna~aj za postupak medijacije. U svakom slu~aju neophodno je da su ovi principi definisani na jasan na~in kako bi mogao i obi~an gra|anin sa prose~nim poznavanjem prava da shvati su{tinu ovog servisa i njegove prednosti5.

Pored gore navedenog na~ina, u okviru nekih dr`ava, u kojima ovaj “servis gra|ana” postoji ve} du`e vreme, principi medijacije nisu posebno definisani ve} ~ine sastavni deo samog zakonskog teksta6.