Рекреативне активности као фактор животног стила особа средње животне доби

1.    УВОД

Свака физичка активност обухвата све спортске садржаје, прилагођене и прихватљиве за цјелокупну популацију. Бројне развијене земље и земље у транзицији у своју развојну стратегију укључују редовну физичку вјежбу као кључни облик превенције здравља човјека. Ниво дневне физичке активности често се користи као параметар праћења и процјене здравља становништва и готово увијек се повезује са здравственим стањем. Увидом у један број досадашњих истраживања, могуће је закључити како је недовољан број становништва укључено у физичке активности.[1] Савремена технологија је усмјерила човјеково дјеловање на претежно интелектуални рад, што је, надаље, условило смањење физичке активности и тиме активирало потенцијалне ризике негативног утицаја на здравље.[2] Подаци показују да двије трећине особа у земљама ЕУ није довољно физички активно, на нивоу који препоручује Сјетска здравствена организација. [3]

Можемо рећи да је животни стил начин живљења, односно начин на који особа живи, како троши своје вријеме, шта сматра битним у окружењу (интереси), шта мисли о себи (мишљења). Стил живота је облик самоизражавања, он нам указује ко смо и шта желимо бити, односно, он се појављује као сасвим нов скуп норми и правила понашања у односу на традиционалне норме и вриједности понашања. Посматрајући стил живота у ужем смислу ријечи, може се рећи да је то начин на који појединац живи, а у ширем смислу те ријечи може се рећи да је то начин на који једна „већа“ друштвена група (породица, домаћинство, релевантна група) живи, односно организује живот.

Животни је стил као појам и концепт често употребљаван унутар подручја везаног уз здравље и промоцију здравља. Све се чешће користи појам здравог животног стила који је повезан са идејом здравог понашања, а нарочито стога што је препознато и признато постојање социјалних и културалних чиниоца који су повезани са питањима здравља [10,11]. Међутим, пожељан је животни стил онај који преферира и пропагира здравље и физичко вјежбање. Физичка активност и различита понашања у вези са здрављем битна су подручја у истраживању здравог животног стила и животног стила уопштено [12,13].

Контекстом овог истраживања обухваћена је идентификација простора интензитета егзистенције девет стилова живота (према: Лазаревић и Јањетовић, 2003), а који је за ово истраживање допуњен индикатором активног животног стила [14], који су дефинисани на сљедећи начин:

• 1)    Хедонистички (препустити се садашњости, уживати у задовољствима, јер је будућност доста неизвјесна, а живот је пролазан; зарађени новац не штедјети превише, већ га трошити на остварење што више непосредног задовољства у животу);

• 2)    Утилитарни (радити, штедјети новац и трошити га на корисне ствари; опремити и добро организовати домаћинство и купити ствари корисне за кућу и породицу; обезбиједити своју породицу и потомство потпуном материјалном сигурношћу);

• 3)    Алтруистички (помагати другим људима; бити милостив и великодушан према другима, чак се и жртвовати за друге);

• 4)    Естетски (уживати у свему што је лијепо и складно; посматрати и уживати у умјетничким дјелима и природним љепотама; трагање за лијепим треба да буде основни циљ живота);

• 5)    Оријентација на моћ и углед (изборити се за онај живот који обезбјеђује човјеку велику моћ, углед и поштовање у друштву; имати значајно и признато мјесто и вршити велики утицај на друге људе);

• 6)    Сазнајни - оријентација на знање (живот посветити откривању новог знања, сазнавању истине о свијету, природи и човјеку; проучавати природу, друштво и човјека; посветити себе тражењу истине);

• 7)    Самоостварење (смисао човјековог живота треба да је прије свега у томе да буде активан, да дјелује и ствара и тако испољи оно што може и умије);

• 8)    Прометејски активизам (бити стално активан у мијењању стања и односа у окружењу и ширем друштву; борити се за далеке циљеве и идеје чак и када у томе немамо успјеха и када наилазимо на отпоре у околини; када се треба одрицати непосредног задовољства на рачун тих идеја);

• 9)    Акитвни животни стил (бити физички активан; редовно вјежбати, правилно се хранити, избјегавати алкохол и цигарете; водити бригу о свом здрављу, редовно га контролисати).

2.    МЕТОД 3.    РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА

Истраживање је реализовано на подручју Републике Српске, као трансверзална пилот студија, уз примјену сервеј метода. Узорак ентитета истраживања сачињавало је 1628 испитаника (916 – 56,3% мушкараца и 712 – 43,7% жена) средње животне доби од 40-65 година (према критеријуму WHO; UN: WHO, 1982). Као инструмент истраживања кориштен је упитник, посебно конструисан за ово истраживање. Упитник је, осим персоналних података о старосној доби, посједовао и сет ајтема намјењених процјени појединих аспеката рекративног вјежбања и рекреативних навика код особа средње животне доби. У дијелу који се односио на процјену животних стилова испитаника кориштена је петостепена скала, са девет индикатора (ајтема), за мјерење интензитета преференције стилова живота (упитник примјењен у истраживању: Лазаревић & Јањетовић, 2003; који је за ово истраживање допуњен индикатором активног животног стила [14]). Приликом статистичке обраде података кориштени су одговарајући поступци дескриптивне и компаративне статистике. Из простора компаративне статистике доминантно су кориштене дискриминативне процедуре, прије свега контингенцијска анализа (X2- test) будући да су међу емпиријском грађом доминирале варијабле уређене као номиналне скале.

Карактеристике испитаника показују да је у овом истраживању ријеч о радно активним испитаницима са подручја Републике Српске. У погледу субузорка највећи је број испитаника чија се старосна доб креће у распону од 40 до 49 година (808 – 49,6%), затим старосне доби од 60 до 65 година (542- 33,3%), док је најмањи број оних чија се хронолошка старост креће између 50 и 59 година (278 - 17,1%). Особености радног мјеста, које су детектоване према критеријуму положаја тијела који претежно заузимају током радног времена, говоре да већина испитаника (962 – 59,1%) своје радно вријеме проводи сједећи, оних исптаника који радно вријеме проводе у покрету је (413 – 25,4%), док претежно стојећи положај на радном мјесту обухваћен је код њих (253 – 15,5%). У контексту оваквих карактеристика испитаника извршена је и индетификација њихове перцепције сопственог здравља (самопроцјена). Доминирају испитаници који своје здравствено стање оцјењују као добро (977- 60%), а 270 (16,6%) њих као одлично. Мањи број особа сматра да има задовољавајуће здравстено стање (340 - 20,9%), док је занемарљив број оних који се изјашњавају да су лошег здравстеног стања (41 - 2,5%).

Статистички значајне разлике уочене су код индикатора којима су тражени одговори у контексту самопроцјене дневних физичких активности, које се могу сматрати физичким вјежбањем (спортском рекреацијом). „Вјежбачи“ су, како се и очекивало, своје физичке активности доминантно усмјерили кроз редовно бављење СРА (најмање 3 пута недјељно), односно повремено (1-2 пута недјељно), што се може сматрати континуираном физичком активношћу. Са друге стране, „невјежбачи“ се у највећем проценту изјашњавају о ријетком учешћу у СРА (36,4%), односно процјењују да у том погледу воде „пасиван живот“ (22,5%) (Табела 1). У том смислу се испитаници изјашњавају и о својој самоперцепцији личног односа према спортској рекреацији, и уопште, прихватању физичких активности као дијела животних навика, гдје већина „невјежбача“ себе сматра само пасивним љубитељем спорта (32,2%). Међу онима који се баве спортско-рекреативним активностима највише је испитаника који себе доживљавају као умјереног рекреативца (23%) (Табела 2). Разлози оваквих резултата могу бити повезани са социјалном димензијом живота, јер је вјероватно највећим дијелом дефинисана односима и атмосфером у породици, односима у породичном окружењу, дружењу с пријатељима, као и у осмишљавању и провођењу слободног времена. Сваки наведени чинилац врло је важан за правилно одрастање, било у подручју менталног и тјелесног здравља, било у прихватању у кругу пријатеља унутар и изван СРА, као и у сврху квалитетног кориштења слободног времена. Разлоге можда можемо објаснити мањом освијешћеношћу о утицају физичке активности на здравље. Из наведених одговора чини се да би даља стратегија повећања учешћа у физичким активностима у слободно вријеме требала обухватити три најважније смјернице. Прво, додатно истражити механизме мотивације за укључивање у физичке активности. Друго, радити на повећању свијести о важности физичког вјежбања и правилне исхране с циљем побољшања њихове физичке и психичке добробити, те треће, осигурати рекреацијски простор с осмишљеним разним спортско-рекреацијским садржајима.

Табела 1 : Резултати контигенцијске анализе (дневна физичка активност)

Само процјена дневне физичке активности	Бављење спортско -рекреативним активностима вјежбачи            невјежбачи	∑
Уопште се не бави /пасиван	0                      367 0.0%                  22.5%	367 22.5%
Ријетко се рекреира	206                    592 12.7%                 36.4%	798 49.0%
Повремено се рекреира	166                    0 10.2%                 0.0%	166 10.2%
Редовно се рекреира	297                    0 18.2%                  0.0%	297 18.2%
∑	669                   959 41.1%                58.9%	1628 100.0%

χ² = 996.679 Sig. = 0.000

Табела 2 : Резултати контигенцијске анализе (самопроцјена односа према рекреацији)

Самопроцјена односа према рекреациј и	Бављење спортско -рекреативним активностима		∑
	вјежбачи	невјежбачи
	0	16	16
Антиспортиста	0.0%	1.0%	1.0%
Пасиван љубитељ спорта	174	525	699
	10.7%	32.2%	42.9%
	119	364	483
Само се спортски одјева	7.3%	22.4%	29.7%
Умјерени рекреативац	374	0	374
	23.0%	0.0%	23.0%
Активан рекреативац у доброј	56	0	56
физичкој форми	3.4%	0.0%	3.4%
	669	959	1628
∑
	41.1%	58.9%	100.0%

χ² = 526.772 Sig. = 0.000

Један од битних елемената здравог начина живота су свакако и физичке активности које карактеришу аеробни процеси у организму. Позитивне животне навике, нарочито оне које су усмјерене ка здрављу, значајне су за процјену квалитета живота становништва. У том контексту посебно мјесто заузимају редовне физичке активности, првенствено дозирано вјежбање, усмјерене на развој аеробних способности. Према неким ауторима [15] здрав (активан) начин живота је вишедимензионални систем понашања појединца и није детерминисан искључиво физичким активностима, међутим физичке активности аеробног типа представљају његову доминантну одредницу.

Пјешачење, вожња бицикла, пливање и слично, представљају неке од најкориснијих активности које се препоручују као доминантне аеробне рекреативне активности, првенствено јер готово да немају контраиндикација током примјене. Пјешачење као природан облик кретања представља посебно користан, рационалан и економичан облик физичке активности. Без обзира на амбијент, окружење и услове, веома добро утиче на човјеково физичко и ментално здравље, те доприноси његовом бољем расположењу, задовољству, срећи и благостању. У контексту ових чињеница код испитаника су детектовани елементи њихових активности које се односе на неке садржаје аеробног кратактера (пјешачење, трчање, пливање). Резултати контигенцијске анализе показују да су оне код „вјежбача“ присутне у задовољавајућој мјери, обзиром да их око 20% испитаника спроводи редовно, као и повремено (6,1%). Мада се код 15,4% испитаника, који се декларишу као редовни актери спортско-рекреативних садржаја аеробне активности, реализују врло ријетко, оваква дистрибуција одговора се може тумачити разлогом који се односи на доминантно преферирани садржај спортско-рекреативних активности (игре са лоптом, пилатес, тенис, и слично).

Са друге стране, нити код једног испитаника који нису редовни рекреативци, физичке активности аеробног садржаја нису присутне као уобичајени садржај њихових животних навика. Односно, појављују се само спорадично код једног броја испитаника (5,9%), а код већине веома ријетко (53%) (Табела 3). Узрок оваквих резултата може бити везан за мотивацију за укључивање у ову врсту физичке активности. Код мушкараца већа мотивација се огледа у жељи да у нечему буду најбољи, да се пореде с другима, или да осјете узбуђење, па се у том контексту одлучују у већем броју за такмичарске спортове. Повремено вјежбају због повећања снаге и здравља, а најмање јер им је вјежбање прописано или наметнуто извана. Жене више занима да остану у форми, боље изгледају, контролирају тежину и очувају здравље, па се одлучују за вјежбање попут пилатеса, јоге и слично. Жене које повремено вјежбају чине то због здравља, покретљивости и одржања тежине, а најмање због друштвеног притиска и такмичења[3].

Табела 3: Резултати контигенцијске анализе (аеробне физичке активности)

Физичке активности аеробног карактера	Бављење спортско -рекреативним активностима		∑
	вјежбачи	невјежбач и
	319	0	319
Веома често	19.6%	0.0%	19.6%
	100	96	196
Повремено	6.1%	5.9%	12.0%
Веома ријетко	250	863	1113
	15.4%	53.0%	68.4%
	669	959	1628
∑
	41.1%	58.9%	100.0%

χ² = 747.549 Sig. = 0.000

Уобичајени индикатор код истраживања оваквог типа, односно код сличних социолошких студија која су се бавила питањима слободног времена, јесте питање о односу различитих индивидуалних активности у контексту слободног времена. И у нашем истраживању од испитаника је захтијевано да се изјасне о томе да ли имају довољно слободног времена које би, у личном контигенту дневног режима живота, могли посветити физичком вјежбању. Код већине је идентификован позитиван одговор, а очекивано је већи проценат био на страни „вјежбача“ (36,6%) у односу на „невјежбаче“ (17,6%). Међутим, најзначајнији број испитаника који су као разлог за неупражњавање СРА навели недостатак времена је међу „невјежбачима“ (38%), а 3,3% њих се изјаснило да уопште не жели да вјежба (Табела 4). Ови подаци веома јасно наводе на закључак да се код већине особа средње животне доби разлози за неучествовање у СРА не могу доминантно тражити у недостатку слободног времена, већ се они приоритетно налазе у другим доменима живота.

Табела 4 : Резултати контигенцијске анализе (расположиво слободно вријеме)

Расположиво слободно вријеме за СРА	Бављење спортско рекреативним активностима		∑
	вјежбачи	невјежбачи
	596	287	883
Има слободног времена	36.6%	17.6%	54.2%
Нема слободног времена	73	618	691
	4.5%	38.0%	42.4%
Уопште не жели да се бави СРА	0	54	54
	0.0%	3.3%	3.3%
	669	959	1628
∑
	41.1%	58.9%	100.0%

χ² = 558.029 Sig. = 0.000

Други ниво и веома значајан дио нашег истраживања односио се на контекст перцепције и вредновања неких стилова живота. Општи појмовни обухват животног стила може се посматрати кроз симбиозу прихватања одређених вриједности и понашања [17]. Сачињен је од споја директних и индиректних вриједносних детерминанти (људи се међусобно опажају као припадници неког животног стила и дјелују у складу с њим; усредсређени су на примјену знања, понашања и вриједности којима придају нормативна значења, на примјер: етичка, спортска, политичка и слично) [18].

У нашем истраживању испитаници су вриједновали девет стилова живота, кроз два контекста:

• 1)    пожељност животног стила (вредновање у односу на своје индивидуалне вриједносне оријентације) и

• 2)    перцепција актуленог животног стила (самопроцјена животног стила који тренутно доминира код њих).

Посматрано са аспекта вредновања стилова живота уочљиво је да се код субузорака појављује релативно различита дистрибуираност. Мада је код оба субузорка као најпожељнији стил живота означен моћ и углед („вјежбачи“ 4,01; „невјежбачи“ 4,21), дистрибуција одговора за остале стилове живота је веома различита. Интересантно је запажање да се активни стил живота код оба субузорка налази релатвно ниско рангиран. Код „невјежбача“ је он на самом зачељу хијерархијске љествице (8) са скаларним просјеком (2,62) који се може сматрати контекстом релативно негативног вредновања. Са друге стране „вјежбачи“, мада позитивно вреднују активни стил живота (3,21), он није високо позициониран (6) у њиховој вриједносној хијерархији. Код оба субузорка далеко најнепожељнији животни стил је сазнајни (Табела 5). Могући разлози добијених резултата што се тиче стила моћи и угледа, а који је заступљен и код „вјежбача“ и „невјежбача“, повезују се са чињеницом да је становништво средње животне доби, које је и било обухваћено овим испитивањем, живјело у социјалистичком систему. Тада је у друштву владао углед и поштовање. Тако су наставили да живе и у данашње вријеме и задржали су своје виђење из социјалистичког периода. Уочљиво је да код њих не постоји велика потреба за бављењем физичким активностима, што се види из дистрибуције одговора, гдје такође налазимо да је активни стил живота релативно ниско рангиран како код „вјежбача“, тако и код „невјежбача“.

Са друге стране, у погледу процјене тренутно актуелног стила живота код испитаника, евидентно је да се разлике односе на дистрибуцију два, за ово истраживање доминантно идентификована, животна стила. Највећи проценат „вјежбача“ сматра да су тренутно оријентисани ка моћи и угледу (23,5%), док се код „невјежбача“ дистрибуција доминантно односи на алтруистички стил живота (33,8%). Интересантно је запазити да хедоностички животни стил готово да није присутан у овој популацији (свега 3,3% „невјежбача“), али изненађује да се активни не појављује уопште код субузорака (као тренутно пристутан стил живота), што је нарочито индикативно код дијела субузорка који се изјаснио да се редовно бави СРА (Табела 6; Графикон 1). Очигледно је да особе средње животне доби, имајући у виду овакву дистрибуцију одговора, доминантно нису оријентисане ка физичком вјежбању као стилу живота, већ им је оно, највјероватније, позиционирано само као компензација за негативне контексте свакодневног животног и радног окружења. Моћ и углед, као детерминанта „доброг живота“ (изборити се за живот који обезбјеђује човјеку велику моћ, углед и поштовање у друштву; имати значајно и признато мјесто и вршити велики утицај на друге људе), доминантно су извориште привлачности за популацију из које долазе испитаници.

Табела 5: Вредновање животног стила (пожељност)

Вјежбачи

Невјежбачи

Стил живота	Св	Ранг	Стил живота	Св
Моћ и углед	4.01	1	Моћ и углед	4.12
Алтруистички	3.85	2	Прометејски активизам	3.67
Утилитарни	3.67	3	Естетски	3.65
Прометејски активизам	3.59	4	Самоостварење	3.62
Самоостварење	3.48	5	Алтруистички	3.44
Активни	3.21	6	Утилитарни	2.95
Естетски	2.95	7	Хедонистички	2.82
Хедонистички	2.67	8	Активни	2.62
Сазнајни	1.44	9	Сазнајни	1.65

Табела 6 : Резултати контигенцијске анализе (перцепција актуелног стила живота)

Тренутно присутан животни стил	Бављење спортско -рекреативним активностима		∑
	вјежбачи	невјежбачи
	0	54	54
Хедонистички	0.0%	3.3%	3.3%
	24	0	24
Утилитарни	1.5%	0.0%	1.5%
	49	550	599
Алтруистички	3.0%	33.8%	36.8%
	213	70	283
Естетски	13.1%	4.3%	17.4%
Моћ и углед	383	285	668
	23.5%	17.5%	41.0%
	669	959	1628
∑
	41.1%	58.9%	100.0%

χ² = 549.445 Sig. = 0.000

Bavljonje sportxko-rekreativnim aktivnostima

■ VriMi ■ Uenii>*/1

Графикон 1 : Перцепција актуелног стила живота

Поједина истраживања која су се бавила питањима квалитета живота и утицаја физичког (рекреативног) вежбања код особа средње животне доби показала су да је оптималан ниво редовних физичких активности услов за очување здравља и нормалног функционисања човјека (посматраног холистички), будући да кретање представља његову иманентну потребу која је, од стране психолога, сврстана у сферу примарних биолошких мотива [9]. Истраживања која су до сада обрађивала различите контексте здравог стила живота [6,19] приоритетно су апострофирала потребу редовног физичког вјежбања, са посебним акцентом на активностима у којима доминирају садржаји аеробног карактера [20]. То само потврђује већ научно утемељене ставове о позитивном утицају физичких активности, односно о вриједностима редовног вјежбања као неизоставне компоненте здравог начина живота [21].

4.    ЗАКЉУЧАК

Актуелни став свјетске научне и стручне јавности, посебно Свјетске здравствене организације, јасно детерминише појаву о израженим тенденцијама да су код особа средње животне доби, а посебно жена, присутне навике у којима нису довољно заступљене одговарајуће физичке активности. Резултати ове студије су показали присутну тенденцију, код дијела популације становништва Републике Српске средње животне доби, да бављење спортско-рекреативним активностима (редовним физичким вјежбањем) није у довољној мјери заступљено. Дакле, може се закључити да је и ово истраживање потврдило, као и друга слична, да је тренд физичке неактивности код особа средње животне доби и даље интензивно присутан. Стога се промовисању физичке активности, а посебно рекреативног вјежбања, мора много интензивније и адекватније приступити, те детерминисати као водећег чиниоца у борби против физичке неактивности овог дијела популације. Нарочито ако се има у виду њихов претежно седентаран начин живота. У овом контексту и доминирајући усвојени стил живота игра веома важну улогу.

Посматрано са аспекта вредновања стилова живота уочљиво је да се код субузорака појављује релативно различита дистрибуираност. Мада је код оба субузорка као најпожељнији стил живота означен моћ и углед („вјежбачи“ 4,01; „невјежбачи“ 4,21), дистрибуција одговора за остале стилове живота је веома различита. Интересантно је запажање да се активни стил живота код оба субузорка налази релатвно ниско рангиран. Код „невјежбача“ је он на самом зачељу хијерархијске љествице (8) са скаларним просјеком (2,62) који се може сматрати контекстом релативно негативног вредновања. Са друге стране „вјежбачи“, мада позитивно вреднују активни стил живота (3,21), он није високо позицониран (6) у њиховој вриједносној хијерархији. Код оба субузорка далеко најнепожељнији животни стил је сазнајни. Такође, у погледу процјене тренутно актуелног стила живота код испитаника, евидентно је да се разлике односе на дистрибуцију два, за ово истраживање доминантно идентификована, животна стила. Највећи проценат „вјежбача“ сматра да су тренутно оријентисани ка моћи и угледу (23,5 %), док се код „невјежбача“ дистрибуција доминантно односи на алтруистички стил живота (33,8%). Интересантно је запазити да хедонистички животни стил готово да није присутан у овој популацији (свега 3,3 % „невјежбача“), али изненађује да се активни не појављује уопште код субузорака (као тренутно пристутан стил живота), што је нарочито индикативно код дијела субузорка који се изјаснио да се редовно бави спорско-рекреативним активностима. Очигледно је да особе средње животне доби, имајући у виду овакву дистрибуцију одговора, доминантно нису оријентисана ка физичком вјежбању као стилу живота, већ им је оно, највјероватније, позиционирано само као компензација за негативне контексте свакодневног животног и радног окружења. Моћ и углед, као детерминанта „доброг живота“ (остварити живот који обезбјеђује човјеку моћ, углед и поштовање у друштву; имати значајно и признато мјесто и вршити велики утицај на друге људе), доминантно су извориште привлачности за популацију из које долазе испитаници.