Specifičnosti alternativnih sankcija u krivičnom pravu Srbije

savremeni krivični zakonodavac nastoji da ograniči primenu kazne lišenja slobode, svodeći je na nužni minimum.1

Primena krivičnog prava se zasniva na maksimi nemo prudens punit quia peccatum est, sednepeccetur , što u prevodu znači da niko pametan ne kažnjava što se grešilo, nego da se ne bi grešilo. To praktično znači da se kazni uop-šte, a naročito kazni lišenja slobode, kao stubu sistema krivičnih sankcija, ne može poreći škodljivost prema učiniocu krivičnog dela. Međutim, nastojanja da se kažnjavanje zameni nečim drugim, boljim i više dostojnim čoveka, nisu dala očekivane rezultate. Iako se alternativnim načinom reagovanja nastoji suzbijati lakši i srednji kriminalitet, ne može se poreći njegov značaj i na području teškog kriminaliteta. U tom smislu bi se centralna strategija savremene kriminalne politike odnosila na primenu savremenijih rešenja kojima se nove-lira postojeći sistem krivičnih sankcija. Otuda je od izuzetne važnosti ukazati na opšta, odnosno načelna pitanja koja se tiču opravdanja i svrhe alternativnih krivičnih sankcija.

Pod alternativnim krivičnim sankcijama podrazumevaju se one sankcije koje su alternativa kazni lišenja slobode. Ta kazna koja je i sama nastala kao alternativa kaznama koje su dominirale u srednjem veku (smrtna kazna i tele-sne kazne) i na kojoj danas počiva čitavo krivično pravo, sve je manje u stanju da odgovori savremenim izazovima koji se pred krivično pravo postavljaju. Čini se da je kazna zatvora, naročito u nekim zemljama, dospela do krajnjih granica svojih mogućnosti.2 Ona je praćena negativnim tendencijama kako za osuđena lica, tako i za samo društvo koje je primenjuje. Pritom je paradoksalno da se najveći deo, sada poznatih alternativnih krivičnih sankcija, zasniva na kazni lišenja slobode. Iako im je glavni cilj da se suzi obim primene kazne lišenja slobode, te sankcije se ne mogu zamisliti niti mogu funkcionisati ukoliko iza njih ne bi stajala ova kazna. Jednom rečju, njihova posebnost se oslanja na dva podjednako važna oslonca, od kojih prvi predstavlja kaznu lišenja slobode, a drugi alternativni koncept krivične reakcije.

Pojam i elementi alternativnih krivičnih sankcija

Savremeno krivično pravo se odlikuje nastojanjem da se postojeći katalog krivičnih sankcija i mera proširi primenom novih savremenijih rešenja, čiji je efekat bliži dejstvu nekih krivičnih sankcija. Na ovaj način se omogućava izbor one sankcije ili onog načina reagovanja u konkretnom slučaju, odnosno na konkretni predmet u krivičnom postupku, koji je najadekvatniji u datim okolnostima. Pored toga, ispoljava se i naglašena intencija u pravcu preva-zilaženja postojećeg načina neselektivnog kažnjavanja kreiranjem podesnih alternativnih rešenja. One su znatno jeftinije u odnosu na postojeći sistem kažnjavanja a u najvećem broju slučajeva su pogodnije i za učinioca i za žrtvu krivičnog dela.3

U uporednom krivičnom pravu se odgovarajućim merama kriminalno-političkog karaktera i konkretnim aktivnostima popularišu nove zakonske mogućnosti, koje se svode na određene alternativne postupke. Preporučuje se svim akterima krivičnog postupka da znatno više budu okrenuti alternativnim krivičnim sankcijama i alternativnom načinu postupanja. U tom smislu, alternativne mere su obeležje savremenog evropskog krivičnog prava, odnosno krajnji proizvod tendencije o humanizovanju i efektuiranju krivičnog prava.4

Kod određivanja pojma alternativnih krivičnih sankcija suočavamo se sa velikim brojem pokušaja njihovog definisanja. Tako, M. Radoman smatra da alternativne krivične sankcije predstavljaju mere kojima se otklanja mogućnost izricanja kazne zatvora s ciljem izbegavanja loših efekata i zatvora i zatvaranja, uz uslov da te mere izriče sud i da sud proceni da takve mere odgovaraju prirodi i težini dela, kao i ličnosti učinioca.5

Pored punoletnih lica, alternativne sankcije su predmet interesovanja autora koji proučavaju oblast maloletničkog krivičnog prava. Analizirajući međunarodno-pravne instrumente, kojima se reguliše krivičnopravni status maloletnika, I. Stevanović dvojako određuje sadržaj alternativnih sankcija. U zavisnosti od toga da li se vezuju isključivo za sistem krivičnih sankcija, ili za funkciju koja se primenom mera alternativnih krivičnom sankcionisanju ostvaruje u sistemu maloletničkog pravosuđa, moguće je izdvojiti njihov uži i širi pojam. U prvom slučaju je pojam alternativnih sankcija uže postavljen, dok se u drugom slučaju ovaj pojam proširuje na druge mere i postupke kojima se izbegava klasična krivična procedura.6

Prisutna su mišljenja po kojima alternativne sankcije predstavljaju koncept sankcija i mera pod okriljem društvene zajednice, zasnovan na pretpostavci da se ciljevi kažnjavanja u velikoj meri mogu postići i u uslovima koji su manje restriktivni od kazne zatvora. Razlozi težnje ka preventivnoj, a ne retributivnoj komponenti kazne, između ostalog, leže i u negativnim efektima zatvorske kazne po osuđenog, njegovu porodicu i društvenu zajednicu.7

Sumirajući navedene definicije alternativnih krivičnih sankcija možemo izdvojiti njihove osnovne elemente:

• -    alternativna krivična sankcija ima supstitutivni karakter u odnosu na kaznu zatvora, tj. predstavlja zamenu za kaznu zatvora,

• -    sud optira između kazne zatvora i određene alternativne krivične sankcije,

• -    učinilac mora da pristane na određenu alternativnu sankciju,

• -    odlukom suda se kazna zatvora zamenjuje odgovarajućom alternativnom krivičnom sankcijom, ali se i obrnuto odlukom suda izrečena alternativna krivična sankcija zamenjuje kaznom zatvora, ako učinilac ne izvrši određenu izrečenu alternativnu meru, odnosno uopšte, ne pristane na izricanje alternativne krivične sankcije.

Svaki od izloženih elemenata ponaosob izdvaja pojedinačne crte alternativnih sankcija u kontekstu njihovog položaja u našem i uporednom krivičnom zakonodavstvu. Otuda nije moguće izvršiti njihovu klasifikaciju prema stepenu važnosti.

Teorijsko utemeljenje alternativnih krivičnih sankcija

Ideja alternativnog načina državne reakcije na kriminalno ponašanje delinkvenata je relativno novijeg datuma. Ona se vezuje za pojavu Škole društvene odbrane koja zagovara korenito reformisanje krivičnog prava, koje bi pratilo širenje lepeze postojećih krivičnih sankcija uz postepeno ukidanje kazne koja, do tada, nije imala realnu alternativu.8 Nasuprot retributivnoj, sistem restorativne pravde počiva na izmirenju učinioca i žrtve kao jednoj od važnijih alternativa krivičnim sankcijama. Tako, pojam restorativna pravda treba posmatrati kao pandan retributivnoj pravdi. U sadržajnom smislu, restorativ-na pravda podrazumreva sporazumni način rešavanja određenog krivičnog predmeta. Međutim, u praksi su prisutni i drugi oblici ispoljavanja restora-tivne pravde, poput formiranja krugova za kažnjavanje (sentencing circles).9

U krivičnoj teoriji je restorativna pravda nailazila na različita tumačenja i viđenja u rečima i delu pojedinih pravnika-krivičara. Oni definišu restorativni oblik pravde na dva moguća načina:10

• -    kao alternativu krivičnopravnom sistemu, posmatra se kao “progresivna alternativa u narastajućoj primeni zatvorske kazne i drugih mera kojima se pokušava kontrolisati kriminalitet i ostvariti pravda” (Džonston),

• -    kao proces, ishod ili skup principa (Zehr, Maršal i dr.).

Na bazi postojećih definicija restorativne pravde moguće je izdvojiti četiri temeljna principa na kojima se ona zasniva. To su:11

• -    personalizam , tj. tretiranje krivičnog dela kao povrede ljudi i njihovih međusobnih odnosa, pre povrede zakona,

• -    popravljanje , podrazumeva popravljanje štete kao primarnog cilja a ne kažnjavanje izvršioca krivičnog dela,

• -    reintegracija , ima za cilj uključivanje izvršioca krivičnog dela u društvo a nikako njegovo stigmatiziranje i izolaciju,

• -    učešće , znači uključivanje odnosno ohrabrivanje svih direktnih učesnika da se problemom kriminalnog ponašanja bave zajedno.

U literaturi su prisutna shvatanja kojima se pojam restorativne pravde nastoji odrediti u negativnom vrednosnom smislu, odnosno kao antipod retri-butivnoj pravdi. U tom smislu je interesantno ukazati na osnovne karakteristike i granične međe između retributivne i restorativne pravde:12

Tabela 1.Razlike između retributivne i restorativne pravde

RETRIBUTIVNI MODEL	RESTORATIVNI MODEL
Prednost načela materijalne istine	Prednost izmirenju stranaka i naknadi štete nastale krivičnim delom
Objektivno utvrđivanje povrede zakonskih normi	Zadovoljenje interesa stranaka (učinioca, žrtve, društva)
Kruto sprovođenje pravila krivične procedure	Prilagođavanje krivične procedure primeni alternativnih mera
Glavna uloga sudije, tužioca, sudskog veća	Povećana uloga ostalih institucija (centra za socijalni rad, nevladinih organizacija i dr.)
Obavezno sprovođenje dokaznog postupka	Izostajanje dokaznog postupka u slučajevima kada se primenjuju alternativne mere
Relativno dugo trajanje krivičnog postupka	Izostajanje klasičnog krivičnog postupka ili njegovo prekidanje odnosno skraćeno trajanje
Veliki i nepotrebni troškovi koje povlači vođenje krivičnog postupka	Smanjeni troškovi vođenja postupka ili pak njihovo izostajanje
Izricanje krivične sankcije kao po-sledice izvršenog krivičnog dela	Izmirenje, naknada štete, rad u korist humanitarnih organizacija i dr.

U kontekstu odnosa retributivne i restorativne pravde ključnu ulogu ima jednaka raspodela moći glavnih učesnika u restorativnom procesu.13 Stoga, možemo zaključiti da je osnovni princip restorativne pravde uspostavljanje ravnopravnosti svih učesnika u postupku. Ako princip ravnopravnosti bude doveden u pitanje uspeh restorativnog postupka bio bi pod znakom pitanja. Zato je neophodna primena standarda sadržanih u međunarodnim konvencijama, deklaracijama i drugim pravnim dokumentima.14

U najširem smislu, svaka krivična sankcija koja na odgovarajući način i prema uslovima propisanim Krivičnim zakonikom supstituiše kaznu zatvora, odnosno novčanu kaznu (onda kada je ta kazna propisana kao glavna, odnosno jedina kazna za konkretno krivično delo), je alternativna krivična sankcija. U užem smislu, pod alternativnom krivičnom sankcijom treba podrazumevati svaku krivičnu sankciju koja prema odgovarajućem zakonskom mehanizmu supstituiše kaznu zatvora, kao kaznu koja je prvenstveno zastupljena u konkretnim inkriminacijama u posebnom delu Krivičnog zakonika i čiji konkretni raspon za ogromnu većinu krivičnih dela (izuzetak su malobrojna krivična dela zaprećena samo novčanom kaznom), predstavlja osnovni parametar za ocenu apstraktne težine krivičnog dela.

U Srbiji se počeci primene restorativne pravde vezuju za aktivnosti Centra za medijaciju u Nišu. U zvaničnom izveštaju ovog Centra iz 2006. godine navode se podaci po kojima je uspešno sprovedeno 72% medijacija. Oštećene strane su fizička lica i/ili institucije od kojih su tri škole. Kroz sam postupak medijacije prošlo je ukupno 105 maloletnih delinkvenata. Radilo se o krivičnim delima blažeg fizičkog i psihičkog zlostavljanja, sitnim krađama, lakšim krivičnim delima oštećenja tuđe stvari i krađe. U Centru za socijalni rad u Nišu ukupno je povučeno iz sudskih postupaka 15 krivičnih prijava, kao rezultat uspešno sprovedenih medijacija. Na osnovu celokupno dostupnog materijala, možemo zaključiti da su uspešno sprovedeni postupci medijacije, ali da rezultati nisu na liniji očekivanih kao i da su ograničeni samo na kategoriju maloletnih učinilaca krivičnih dela.15

Vrste alternativnih krivičnih sankcija

U zavisnosti od korišćenog kriterijuma klasifikacije, u krivičnoj teoriji se alternativne mere i sankcije mogu podeliti na različite načine.16 Prema jednoj grupi shvatanja, alternativne mere i sankcije možemo podeliti na tri grupe:

• -    Prva grupa shvatanja se tiče zatvorskih kazni, odnosno, zamena kao što je: kućni pritvor, polusloboda, vikend zatvaranje, radno angažovanje izvan zatvora, izvršenje kazne u nekoj nezatvorskoj instituciji i slično,

• -    Drugu grupu shvatanja čine klasične nezatvorske kazne, odnosno, alternativne mere i sankcije kao što su: novčana kazna, zabrane različitog tipa, sloboda pod nadzorom, probacija ili zaštitni nadzor, društve-no-koristan rad i slično,

• -    Treću grupu shvatanja čine takozvane mere restorativne pravde kojima se izbegava ili odlaže izricanje ili izvršenje kazne, odlaganje izvršenja kazne i uslovna osuda, uslovni otpust i sl.

Prema drugoj grupi shvatanja, postoje dve vrste alternativnih sankcija:

• -    Prve su takozvane prave alternative i ovde spadaju: naknada imovinske štete i poravnanje učinilac-žrtva, društveno koristan rad, ambulantni socijalno-pedagoški tretman, koji se mogu koristiti samostalno ili u kombinaciji sa merama pojačanog nadzora na slobodi ili kućnim pritvorom,

• -    Druge su sankcije koje se koriste kao supstituti kazni zatvora, a koje ima većina krivičnih zakona i to su: novčana kazna, mere upozorenja i donekle mere bezbednosti. Nemoguće je povući jasnu granicu između ove dve vrste, jer je u praksi mnogih zemalja najzastupljenija upravo njihova kombinacija.

U alternativne krivične sankcije koje se mogu izreći punoletnim učiniocima, sa stanovišta našeg pozitivnog krivičnog zakonodavstva, spadaju:

• 1.    Kazna rada u javnom interesu,

• 2.    Mere upozorenja:

• -    uslovna osuda - sa ili bez zaštitnog nadzora,

• -    sudska opomena.

• 3.    Kućno zatvaranje i elektronski nadzor.

S obzirom da mere upozorenja imaju dužu pravnu tradiciju, u odnosu na ostale ostale vrste alternativnih krivičnih sankcija, u fokusu našeg razmatranja biće kazna rada u javnom interesu. Dodatni razlog jeste činjenica da ova kazna predstavlja novum u našem krivičnom zakonodavstvu.

Rad u javnom interesu

Kazna rada u javnom interesu jedna je od najpoznatijih kazni koje se u savremenom krivičnom pravu predlažu kao alternativa kazni zatvora. Propisivanje i primena ove kazne u skladu su sa savremenim tendencijama, da se izbegne lišavanje slobode učinioca lakših krivičnih dela i primena kratkih kazni zatvora. Postoje dva uslova za primenu ove alternativne sankcije, od kojih je jedan formalne a drugi materijalne prirode. a) Formalni uslov - da je sud u krivičnom postupku utvrdio da je punoletno lice krivično odgovorno za izvršeno krivično delo i da mu je izrekao kaznu zatvora u trajanju od tri godine ili novčanu kaznu. Ovaj uslov upućuje na primenu alternativne sankcije samo u pogledu izvršenja lakšeg krivičnog dela i to licu koje ima određene psihološke karakteristike (kada se radi o nedelinkventnoj, nenasilnoj ličnosti). Dakle, težina izvršenog krivičnog dela je determinirajući faktor za izricanje kazne rada u javnom interesu, ali njegova sadržina i dužina trajanja u prvom redu zavise od ličnosti učinioca dela. b) Materijalni uslov - da je osuđeno lice dalo pristanak (saglasnost) da se izrečena kazna zatvora zameni radom za opšte dobro. Ovaj uslov proizilazi iz činjenice da je prinudni rad danas zabranjen. Svoj pristanak osuđeni mora dati na glavnom pretresu, odnosno najkasnije u završnoj reči.

Rad u javnom interesu je tipična alternativna krivična sankcija. Smatra se da su pozitivna iskustva u drugim zemljama, kao i stav naše teorije, uticali na to da Krivični zakonik iz 2006. godine17 predvidi ovu krivičnu sankciju. Ovako radikalan zaokret se opravdava sledećim razlozima: osuđeno lice ne gubi društvene kontakte, može nastaviti obavljanje svoje profesije, a nema ni ostalih negativnih posledica kazne lišenja slobode, uz manje troškove izvršenja ove krivične sankcije.

Rad u javnom interesu se može izreći za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna (član 52, stav 1 KZ), a pod takvim radom se podrazumeva svaki društveno koristan rad u odnosu na koji su kumulativno ispunjena dva uslova: 1) njime se ne vređa ljudsko dostojanstvo i 2) ne vrši se u cilju sticanja dobiti (član 52, stav 2 KZ). Faktičko je pitanje koji i kakav rad predstavlja društveno koristan rad, a načelno bi svaki pravi ljudski rad morao da ispunjava uslov društvene korisnosti. Rad mora biti produktivan da bi bio društveno koristan, tako da bi društveno koristan rad predstavljao oblik ljudske aktivnosti koji realno stvara određeno novo dobro. To dobro koje se stvara radom može biti materijalno dobro (određena konkretna proizvodnja), ili duhovno dobro, kao što bi to bio, na primer, slučaj sa podučavanjem, kada oni koji se podučavaju stiču određena nova znanja, a ta su znanja produkt tog konkretnog rada.

U Krivičnom zakoniku (član 52, stav 3), se utvrđuje maksimalno trajanje rada u javnom interesu, i to u tri oblika:

• 1.    Ukupna maksimalna dužina rada u javnom interesu (opšti vremenski raspon) – on ne može biti kraći od šezdeset časova, niti duži od trista-šezdeset časova,

• 2.    Maksimalno mesečno trajanje rada u javnom interesu – on traje šezdeset časova u toku jednog meseca,

• 3.    Minimalno i maksimalno trajanje rada u javnom interesu utvrđeno u mesecima – on se određuje tako da bude obavljen za vreme koje ne može biti kraće od mesec dana, niti duže od šest meseci.

• 4.    Prilikom izricanja kazne rada u javnom interesu sud je dužan da se rukovodi određenim posebnim kriterijumima, tako da će imati u vidu svrhu kažnjavanja, uzeti u obzir vrstu učinjenog krivičnog dela, kao objektivnu okolnost, te subjektivne okolnosti: a) ličnost učinioca i b) spremnost učinioca da obavlja rad u javnom interesu.

Izvršenje kazne rada u javnom interesu u Srbiji obavlja poverenička služba. Ona deluje u okviru Odeljenja za tretman i alternativne sankcije pri Upravi za izvršenje zavodskih sankcija Ministarstva pravde. Poverenika određuje direktor Uprave za izvršenje zavodskih sankcija na predlog načelnika Odeljenja za tretman i alternativne sankcije, koji pri predlaganju vodi računa o ličnim svojstvima i potrebama osuđenog. Ovlašćenja poverenika predviđaju uspostavljanje i održavanje kontakta sa osuđenim, uz postojanje načela čija je suština ograničenje prava osuđenog samo u meri neophodnoj za postizanje svrhe izrečene kazne. On sarađuje sa nadležnim sudom, organom unutrašnjih poslova, poslodavcem i drugim ustanovama, organizacijama i udruženjima, ima pravo da traži podatke i izvrši uvid u službene evidencije i druga dokumenta od značaja za izvršenje rada u javnom interesu.

Na prostorima Srbije svako novo rešenje, pa makar ono bilo i veoma dobro, sporo se primenjuje. U konkretnom slučaju velika je greška sudova što ne izriču u većem broju kaznu rad u javnom interesu, jer sada su se stekli uslo-vi s obzirom da su za pojedina područja uspostavljene povereničke službe. Izricanjem kazne rada u javnom interesu u većem broju, smanjiće se broj uslovnih osuda, a njihov efekat bi u daleko većoj meri trebao da premaši onaj koji se postiže uslovnom osudom.18

Zaključak

Krivičnopravni sistem Republike Srbije ima na raspolaganju široki spektar alternativnih krivičnih sankcija. Takođe, usvojena su brojna zakonska re-šenja koja treba da obezbede primenu alternativnih sankcija poput Krivičnog zakonika, Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, kao i pojedini akti koji bliže definišu sprovođenje alternativnih sankcija poput Pravilnika o izvršenju uslovne osude sa zaštitnim nadzorom i Pravilnika o izvršenju kazne rada u javnom interesu.

Međutim, problem u Srbiji nije u zakonodavnom delu, već u činjenici da postoje brojne prepreke koje mogu otežati primenu zakonskih odredbi u praksi. Tu se pre svega misli na nedostatak organizacionih preduslova, nedovoljnu finansijsku podršku države, negativan stav stručne i opšte javnosti prema pri-meni alternativnih sankcija itd. Zbog toga bi dalje napore trebalo usmeriti ka činjenici da sudstvo treba da bude aktivno uključeno u sprovođenju direktnih alternativa kazni zatvora. U tom smislu, međunarodno iskustvo nam pokazuje da je priroda obuke od ključne važnosti. Sadržaj obuke sudija i tužilaca i njena svrha treba da budu usko povezani sa ciljevima uvođenja alternativnih sankcija, kako će one biti sprovođene i kako će se procenjivati njihova delotvornost.

Opšti zaključak koji se nameće je da među stručnjacima u Srbiji još uvek ne postoji razumevanje koncepta restorativne pravde i njegovo svođenje na posredovanje između žrtve i učinioca. Osim toga, zanemaruje se značaj re-agovanja mehanizmima restorativnog karaktera u slučaju punoletnih učinilaca krivičnih dela, pa se restorativna pravda često posmatra isključivo kao oblik reagovanja na maloletnički kriminalitet. Upravo zato, u narednom periodu bi trebalo raditi na podizanju svesti i širenju ideje restorativne pravde među naučnom, stručnom i javnošću uopšte, uz ukazivanje na značaj i mogućnosti novih zakonskih rešenja koja sadrže elemente restorativne pravde.

Vidoje Mitrić

The judge of the Higher Court of Justice in Novi Sad

Specific characteristics of alternative sanctions in Serbian criminal law