Svojinski odnosi prema Ustavu iz 2006. godine

Pravne norme koje uređuju svojinske odnose, oduvek, u svim pravnim sistemima, imale su izuzetan značaj. One su umnogome bile, i danas jesu, osnova uspostavljanja i funkcionisanja celokupnog pravnog poretka. Dakle, svojina jeste prvenstveno ekonomska kategorija, ali je istovremeno i centralni pravni institut, čiji se osnovni koncept i sadržaj, po pravilu uređuje najvišim pravnim aktom - Ustavom. 2. Ustavom od 1990. godine, otvara se prostor za transformisanje društvene i državne svojine u "druge oblike svojine". Ostavlja se samo mogućnost da se utvrde uslovi pod kojima se ta sredstva mogu pretvarati u druge oblike svojine. Termin privatizacija se ne pominje. Pored drugih oblika svojine jemči i društvena svojina. Predviđa se samo mogućnost njenog pretvaranja u druge oblike svojine, ali bez utvrđivanja bilo kog stepena obaveznosti. Ovakva Ustavna rešenja, pored ostalih činilaca učinila su da se proces transformisanja svojine, kod nas, odvija sa ozbiljnim zastojima i oscilacijama, i traje neopravdano dugo. 3. Ustav od 2006. godine (čl. 86. stav 1), jemči privatnu, zadružnu i javnu svojinu. Istovremeno imperativnom odredbom (stav 2. istog člana) Ustav utvrđuje obavezu prema kojoj se "postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu, pod uslovom, na način i u rokovima predviđenim zakonom." Proizilazi da su odredbama Ustava, otklonjene sve dileme u pogledu definitivnog uklanjanja društvene svojine iz strukture svojinskih odnosa. 4. Ustav od 2006. godine kada je reč o državnoj svojini, ima kvalitetno drugačiji pristup. Pored potpunog uklanjanja društvene svojine kao oblika svojine, najkrupnija promena u ustavnom konceptu uređivanja svojinskih odnosa, učinjena je upravo u onom segmentu koji se odnosi na državnu svojinu. Ustav jemči javnu svojinu, a pod javnom svojinom podrazumeva: državnu svojinu, dakle svojinu Republike Srbije zatim svojinu Autonomne pokrajine i svojinu jedinica lokalne samouprave. Autonomne pokrajine i lokalne zajednice postaju subjekti, nosioci prava svojine, stiču uslove za određeni stepen ekonomske samostalnosti i formiranje sopstvenih izvora prihoda. To su realne pretpostavke da se pristupi neophodnom i sveobuhvatnom procesu decentralizacije. Ipak, treba naglasiti da će oblici i stepen decentralizacije prvenstveno biti opredeljen sadržajem i karakterom zakonske regulative koja će uslediti u periodu nakon donošenja Ustava. 5. Odredbama Ustava od 2006. godine, uklonjen je monopol države na gradskom građevinskom zemljištu. Gradsko građevinsko zemljište može biti i u privatnoj svojini. Ustav ne sadrži odredbu kojom bi se na bilo koji način ograničavala svojina na poljoprivrednom zemljištu, šumama i šumskom zemljištu. Naprotiv, prema izričitoj odredbi Ustava "korišćenje i raspolaganje poljoprivrednim zemljištem, šumskim zemljištem i građevinskim zemljištem u privatnoj svojini je slobodno".