Теоријски и практични аспекти комуникационе теорије моћи у глобалном умреженом друштву

1.    УВОД

„ What is the matrix? “ - питање које је једно од обележја филмске индустрије на прелазу између два миленијума, добро је познато и генерацијама које су деведесетих година прошлог века одрастале на овдашњим просторима - и не само њима. То питање је отварало много шире теме, које нису морале да иду баш до размишљања о универзуму према Стивену Хокингу ( Stephen Hawking ), али је подстицало промишљања о стварности (или „стварности“) која нас окружује и са којом се свакодневно сусрећемо. Холивуд је, по навици, на ефектан начин испратио трендове и тада, када је Интернет каквог смо познавали до појаве друштвених мрежа увелико добијао на замаху.¹ Тај сада већ култни филм [2] сестара Вачовски ( Lana & Lilly Wachowski ) на овим просторима је био доступан преко једне тада веома утицајне - пиратске мреже, која је функционисала „од руке до руке“², а нелегално се појавио и у програму једне провладине телевизије још пре домаће биоскопске премијере.

Taj „паралелни универзум" у ко]ем je све то било могуче je нека друга тема, али je чиленица да je на maj начин питале са почетка, као и много других, доспело до великог броja луди, не само до малег броja оних коjи су током деведесетих година прошлог века имали мощности и прилике да се сусретну са документима у коjимa je тестирано ново доба, промишлала о истом, регулисале и слично, са тeориjског и практичног аспекта. То je био период у ко]ем се Мрежа „чула", на начин да je jaсно могао да се препозна звук успешног конектовала, коjи je био попут „нирване", осehaja спокоja, за све оне коjи су нестрпливо чекали да се потом учитajу желене странице. О стресу коjи би уследио када до^е до прекида, избацивала из Мреже, тада ]е било тешко и да се говори.

Бити на Мрежи је постала опсесија, прво делимично, у зависности од броја доступних сати, а потом и перманентно, како је технологија напредовала. Историјски, занемарљив је број година од тренутака када су гeнeрaциje „скидале" песме са рaдиja на нестабилне аудио касете и депоновале их у фиоке и по полицама, до тренутка када je комплетна приватност почела да се депону]е у виртуелном свету и шири са другим заинтересованима у секунди, сaбиjaлeм далине и времена (самим тим и да се оставла на чувале „некима тамо", непознатима или недоволно познатима, на ту^им серверима, на повереле - „за цабе", зaборaвлajуhи да таква опци]а не постоjи, само компензаци]а ниje директно у новцу). Далеко од нас сада изгледа и време када су извeштajи са, на пример, спортских догa^aja чувани на начин да су исецани из штампаних издала и леплени у свеске или када су спортски догами са тeлeвизиjских програма снимани на VHS касете, потом и на CD и DVD дискове. Сада се све то архивира на друге начине и доступнее je више него икада рaниje, често само „на клик".

Те и многе друге промене су се одиграле веома брзо, чак и за један људски живот. Мрежа је постала готово све, како та дигитална, комуникациона, информациона, мeдиjскa, она звана „интернет", коja je временом смањила некада велико слово из свог назива и постала синомим за све сличне концепте, тако и бројне друге, у коjимa je физичка далина постала занемарлива и када je редефинисан поjaм прошлости и садашлости. Уосталом, промене које су захватиле свет на крају прошлог и почетком овог века, кроз процесе глобализације, донеле су огромне промене и у свет спорта, ко]и се учврстио као jeдaн од веома уносних бизниса на глобалном нивоу, имajуhи у виду и jeдностaвниje повезивале различитих тачака света него икада рaниje. Одавно ]е постао део свакодневице поjaм „глобалног села" Маршала Маклуана ( Marshall McLuhan ), скован пре више од пола века, под коjим je подразумевао „да Земо имати такав капацитет прикуплала информaциja да Земо бити блиско, можда и сувише блиско, свесни свaчиjeг кретала, у свако]аким ситуaциjaмa, с кра]а на кра] света" [4].

Врahajуhи се на „Матрикса", као ]едног од оних коjи су редефинисали одре^ене атрибуте програма „блокбастера" у холивудскоj мрежи (карактеристичан je пример учитавала новог - визуелног ефекта званог „ bullet time “), то је био један од практичних примера из популарне културе који је подстакао на размишљања како све то уопште функционише, како може да се промени, да ли постоje пречице и зашто то ради или не ради баш онако како je замишлено? Да ли je то реалност и - шта je уопште реалност? Jeдaн од тeориjских захвата ка обjaшлeлу компликованог света данашлице jeстe рад чувеног шпанског социолога Мануела Кастелса ( Manuel Castells ), који се највише посветио истраживањима везаним за комуникацију, информационо друштво и глобализацију. На том трагу је, између осталог, објавио трилогију „Информационо доба: економија, друштво и култура“ ( The Information Age: Economy, Society and Culture ) још у другој половини деведесетих година прошлог века, управо у годинама које су претходиле масовној употреби питања са почетка увода, у оквиру популарне културе, да би потом уобличио комуникациону теорбу моЗи³ и применио je кроз практичне примере у 21.

4 веку.

2.    ПОИМАЊЕ КОМУНИКАЦИЈЕ И МОЋИ

Према речима Мирољуба Радојковића и Мирка Милетића, „човек је биће које мисли, стваралачки ради и комуницира са другим људима“, па су то, повезано, „три суштинска израза људскости који су га одвојили од примата и свих осталих живих врста на планети", уз додатак да je „сваки друштвени однос истовремено комуникациона интeрaкциja" [5]. Термин „комуникaциja" (лат. communicatio), према „Лексикону страних речи и израза“ Милана Вујаклије, представља „саопштавање, саопштење; везу, опхођење, општење, додир; саобраћај; саобраћајницу“ [6]. У теорији комуникација, у првој деценији 20. века, амерички психолог Чарлс Кули (Charles Cooley) је дефинисао процес комуницирања као „механизам помоћу кога егзистирају и развијају се односи међу људима; тај механизам укључује у себе све симболе духа, заједно са средствима њиховог понашања кроз простор и њихово одржавање у времену“ [7]. За Бранислава Костића комуникација је „основни друштвени однос и он се код човека успоставља, такорећи, са његовим рађањем“, то је процес који се стално мења и усавршава, па се може рећи да представља „социјалну активност преко које се врши преношење информативног садржаја поруке међу људима посредством различитих средстава комуницирања, чиме се ствара утицај 'интеракција', што представља основу регулисања друштвених односа у различитим областима и на различитим нивоима друштвене праксе“ [7]. Такође, о значају комуникације говоре речи Томе Ђорђевића да би се „без комуникативне надградње сваки људски облик понашања свео на чисто инструментално делење, а мимо комуникативне праксе тешко би било замислити било какав однос међу људима у чисто људском изразу“. Самим тим, та „комуникациона пракса, дакле, остаје незаменљив услов социјалног повезивања човека са другим људима у друштвено прихватљивим формама“ [8].

Као што може да се изведе закључак и из претходно наведеног, „комуницирање је једно од најсложенијих, најобухватнијих и свакако најдинамичнијих активности у људском друштву“, док је човек „ animal symbolicum “, посматрајући кроз комуниколошку призму - „он је изградио свет информација (симбола, речи) и у њему живи исто онако како живи у свету других људи и свету ствари“ [9]. Стјуарт Табс ( Stewart Tubbs ) говори о комуникацији као о „размени искуства“ и истиче да је „оно што чини људску комуникацију јединственом наша супериорна способност да стварамо и користимо симболе; ова способност омогућава људима да размењују искуства индиректно и посредно“ [10]. Такође, Сњежана Миливојевић говори о комуникацији као једном од основних процеса којима се конструише/гради стварност, тачније „комуникација је примарни процес којим се гради стварност, а не изведени, накнадни процес, који представља 'реалност' што постоји пре, изван и независно од ње“. Саме „поруке, симболичке творевине, граде стварност као и сви други људски производи“ [11].

Имајући у виду насловни блок, други термин којем је неопходно да се посвети пажња је моћ. Елијас Канети ( Elias Canetti ) је записао како су „ранг и моћ створили себи чврсте, традиционалне позиције“ [12]. По једном од тумачења, моћ је „увек контингентна, расејана, подређена несигурним учинцима посебних борби и сукоба, привремених исхода једног несводивог 'антагонизма'“ [13]. Моћ се посматра као „способност појединца или групе да оствари сопствене интересе, чак и ако се други томе противе“, што се може остварити директном употребом силе или другим методама [14]. Управо о тим, другим методама говорио је Џозеф Нај ( Joseph Nye ), који је дефинисао појам „меке моћи“ као нешто што се, за разлику од „тврде“, „заснива на привлачности, а не на принуди“ и „почива на способностима да се обликују преференције других на основу нематеријалних средстава, као што су атрактивне личности, култура, политичке вредности и институције и политика, које се сматрају легитимним или имају морални ауторитет“ [15]. У операционализацији овог појма налази се, између осталог, критеријум везан за олимпијске медаље, али је јасно да је за јачање меке моћи од великог значаја бити и домаћин Олимпијских игара, што је привилегија коју себи може да приушти мањи број земаља, имајући у виду економску снагу и друге околности. Такође, „разне интересне групе користе сам догађај и његове просторе за промоцију својих идеја пред глобалном заједницом, као и за реализацију циљева“, што представља, исто, комуникациони процес, кроз који се шаљу одређене поруке [16].

За Мануела Кастелса, о чијим промишљањима ће више бити речи у наставку рада, „моћ је много више од комуникације и комуникација је много више од моћи“, али он наглашава и да се „моћ заснива на контроли комуникације, исто као што се њој супротстављена моћ заснива на укидању те контроле“. Саму комуникацију види као „ширење значења разменом информација“ и наглашава, позивајући се на Дена Шилера ( Dan Schiller ), да се „значење може разумети једино у контексту друштвених односа у којима се информације и комуникација обрађују“. [17] Говорећи о значају моћи у књизи „Моћ комуникација“, јасно је да Кастелс има потпору у принципима Грамшијеве ( Antonio Gramsci ) хегемоније [18] [19] и Алтисеровом ( Louis Althusser ) поимању државних идеолошких апарата [20]. Моћ означава као релациони капацитет који друштвеном актеру омогућава да асиметрично утиче на одлуке других друштвених актера у складу са сопственом вољом, интересима и вредностима и говори о томе да „најосновнији облик моћи лежи у способности да се обликује нечији ум“, што даје снажнији и трајнији ефекат од саме физичке принуде, насиља и претње да ће се њему прибећи. Разматрајући моћ и дискурс, Кастелс се позива на Мишела Фукоа ( Michel Foucault ; анализа конструкције дисциплинског дискурса) и Макса Вебера ( Max Weber ; друштвена моћ), па до Јиргена Хабермаса ( Jurgen Habermas ), односно његове политичке теорије и процеса легитимације као његове суштине. [17]

3.    MAСОВНА САМОКОМУНИКАЦИЈА У СВЕТУ ДАНАШЊИЦЕ

У радовима Мануела Кастелса, крећући се ка комуникационој теорији моћи, фокус је на умреженом друштву, као друштвеној структури која карактерише друштво са почетка 21. века и која је формирана око дигиталних мрежа комуникације. Јасно је да је и глобализација један од кључних појмова, па самим тим се мењају и границе друштва и односа моћи, које могу да буду наднационалне, због чега исти аутор говори и о појму „умрежене државе“. Објашњавајући даље карактеристике овог друштва, Кастелс издваја, између осталог, „програмере“ ( programmers ) и „преусмериваче“ ( switchers ), односно оне који стварају и програмирају/репрограмирају мреже и оне који ефикасно повезују различите мреже. Такође, дефинише термине „безвременог времена“ и „простора токова“ и као заједничку културу таквог друштва види културу протокола комуникације, објашњавајући то на начин да није сачињена од садржаја, већ од процеса. За овог аутора је моћ у умреженом друштву, у ствари, моћ комуникације, а доминатно истиче улогу медија и, практично, непостојање у јавном уму порука, организација и лидера који нису присутни у медијима. На том трагу, кроз став да се уоквиравање јавног ума углавном спроводи процесима који се одвијају у медијима, објашњава успостављање агенде ( agenda-setting theory ), прајминг ( priming ) и уоквиравање ( framing ), познате комуниколошке појмове. [17]

По њему, масовна комуникација има потенцијал да допре до свих делова једног друштва и представља појам који се формира под утицајем односа моћи, извире из медија и политичких стремљења одређене државе. Зато он, посматрајући промене, издваја појам „масовне самокомуникације“. Иако сматра да је то масовна комуникација јер „има способност да допре до публике широм света“, наглашава да је оно што је диференцира као самокомуникацију то што „производњу те поруке генерише сам пошиљалац, дефинисање потенцијалних прималаца се самостално усмерава, а поновно проналажење одређених порука или садржаја у оквиру World Wide Web -a и мрежа електронске комуникације базира се на самосталном одабиру“. [17]

Управо те мреже комуникације, интерактивне и хоризонталне, формиране око интернета и бежичне комуникације, представљају посебан изазов за њега и у наставку свог рада покушава да их емпиријски потврди. Кроз тај аспект он види већи потенцијал за развијање активне, креативне публике, којој је, иначе, посветио посебну пажњу, односно анализи дејства које поруке имају на примаоце, посматрајући сваког човека појединачно као мрежу повезану са другим мрежама. Основа су истраживања из области неуронауке, пре свега теорије и систематизација Антонија Дамазија ( Antonio Damasio ), после чега следе радови Џорџа Лакофа ( George Lakoff ), Ервинга Гофмана ( Erving Goffman ), Теда Брејдера ( Ted Brader ) и других. Такође, анализирао је емоције као кључни извор мотивације и окидач за превазилажење страха, што ће применити и у даљим радовима. [17]

Управо је у књизи „Мреже револта и наде: друштвени покрети у доба интернета“ ⁵ Кастелс операционализовао своја промишљања, кроз друштвене покрете које посматра као друштвене актере који теже културним променама (променама вредности) и формирају се тако што се преносе поруке беса и наде. Представио је нове форме и анализирао је њихову повезаност са стварањем аутономних комуникационих мрежа у чијој основи су интернет и мобилне мреже. Као искусни борац против угњетавања, који памти време Франковог режима у Шпанији, на ове друштвене покрете и протесте гледа благонаклоно, истичући и у самом уводу поменуте књиге да не претендује на потпуну објективност, али и да је задржао максималну могућу дистанцу између личних уверења и анализе. Кроз ретроспективу догађаја и анализу конкретних покрета у Тунису, на Исланду, у Египту, Шпанији, САД, Турској, Бразилу, Чилеу и Мексику, приметио је да су умрежени друштвени покрети настали у потпуно различитим околностима, али да им је заједничко то што су формирали аутономни комуникациони капацитет. То значи могућност да повезују друштво, као и појединце у групе, независно од главних канала и то посредством друштвених медија, потпомогнути новим технологијама, чиме даје кључни значај појму масовне самокомуникације. [22]

Као заједничке карактеристике ових покрета, на основу анализираних примера, Кастелс је истакао следеће: умрежени су у многобројне облике (мултимодални, обухватају онлајн и офлајн друштвене мреже, претходно постојеће друштвене мреже и мреже формиране током деловања покрета), постају покрет тиме што окупирају градски простор (долази до простора аутономије, хибрида сајберпростора и урбаног простора, као нове просторне форме умрежених друштвених покрета), локални су и глобални у исто време, створили су властиту форму времена - безвремено време, по пореклу су спонтани, а окидач за њихову појаву је искра огорчености, заразни су - брзо се шире, прелазак са револта на наду постиже се делиберацијом у простору аутономије, често су нелидерски покрети и одликује их заједништво - хоризонталност мрежа подржава сарадњу и солидарност, подривајући потребу за формалним вођством, крајње су ауторефлексивни (непрекидно се преиспитују и колективно и појединачно), у принципу су ненасилни, ретко су програмски покрети и имају за циљ промену вредности друштва, а у свим случајевима су фундаментално веома политички. [22]

4.    ЗАКЉУЧАК

Кастелс не нуди решење попут плаве или црвене пилуле, које воде у стварност или остављају у „стварности“, што је заплет какав је имао главни јунак у „Матриксу“ из увода. Не нуди ни познати дискурс холивудских блокбастера о борби добра и зла, где су границе јасно постављене, па је лако одлучити се за страну. У његовој теорији се јасно потенцира значај циљева и интереса, који могу бити комплексни (није све „црно или бело“), а посебно значај оних који креирају и програмирају мреже и који су на њиховим чвориштима, одакле могу најснажније да прате и усмеравају кретања.

Посматрајући значај који Кастелс даје актуелним покретима, романтичарско усхићење њиховим успесима, али и јасном назнаком у закључку да ће нестати уласком у институције (да ће се на крају расути, као и сви друштвени покрети у историји, а као њихов крај означава и евентуалну трансформацију у политичког актера, уз промишљања о заоставштини)6, отвара се питање и зашто такви покрети нису постигли значајнији успех на неким другим местима. На пример, како је могуће да су неке, са данашњег становишта, примитивније мреже, из деведесетих година прошлог века, имале већи капацитет за промене, а ослањале су се (не улазећи у геополитичке околности тада и данас) на методе попут уличне дистрибутивне подршке продаји штампе и додатно парче жице како би се ухватио сигнал ометаних радио станица. За неку даљу анализу је и питање „масовне самокомуникације“, која има способност продора на глобалном нивоу. Међутим, видљиви су и примери у којима не испуњава очекивања да буде значајан фактор промена, већ остаје у локалном „блату“, имајући у виду приличну инертност када је реч о физичкој акцији после интернет „помаме“ како би се промовисале одређене идеје, вредности.7

Остаје утисак да многи ово време нису дочекали спремни за конкуренцију, надметање и, пре свега, више могућности за организацију независно од строго контролисаних масовних медија. Из тога би могао даље да се изведе закључак да умрежено друштво на начин на који се данас посматра (и у мери у којој обитава) има потенцијал и да пацифизира оштрицу одлучности за промене познату из неких ранијих времена, односно да је постало довољно сопствено задовољство реакцијом у виртуелном свету без коришћења пуног капацитета хибридног простора, који би омогућио конкретну акцију. Имајући у виду то да се, према Кастелсу, моћ ствара различитим облицима контроле и манипулације над порукама и комуникацијом у јавном простору, јасно је колики значај може да има масовна самокомуникација. Она пружа, бар на први поглед, већу могућност, мада увек остаје питање домета поруке, виралности и сличног, односно даље акције и реакције.

У глобалној мрежи каква је интернет данас, па самим тим и у глобалном умреженом друштву, поред свих могућности, отворена су и нека веома осетљива питања, изазови, попут регулације (што наглашава и Кастелс у његовим радовима - посебност борбе за очување слободе интернета наспрам интереса држава и корпорација, као основ комуникационе аутономије), неутралности мреже ( net neutrality ), права на заборав ( right to be forgotten ), самог приступа мрежи као основног људског права, па у медијском контексту питања везана за медијске куће и агрегацију њихових садржаја од стране глобалних претраживача (што је повезано са раније поменутим ауторским и сродним правима) и друго. Веб пружа много могућности, како употребе, тако и злоупотребе,⁸ свакодневно тестирајући прилагодљивост традиционалних масовних медија (који, ипак, на овдашњим просторима и даље имају примат, у смислу да усмеравају агенду). У последњих деценију и по Мрежа је доживела велике промене, дошло је до никада до тада виђене технолошке конвергенције и креирања мултимедијалног окружења који тражи активног корисника, имајући у виду да је доминатно постала посредник у комуникацији, а не само место за објављивање. У сваком том кутку постоји простор за одређене

„тактике“⁹ којима корисници прилагођавају „стратегије“ креиране за њих и изнад њих, док не дођу до моћи 10

довољне да их уподобе другачијим, па и сопственим интересима.

Кастелсов рад је значајан за разумевање глобалног умреженог друштва, у чијем темељу се налази комуникациона теорија моћи. Наравно, не сме да се заборави да је у основи свега и даље човек (он данас има промењене навике, он је мултитаскер, којем је расута пажња, он поништава ударне термине у медијима у корист личног времена помоћу нових технологија, како је истакао и Кастелс). За овог аутора пружање веће аутономије корисницима помоћу комуникационих технологија доводи до већих шанси да нове вредности и нови интереси стигну до јавног ума путем друштвене комуникације, притом потенцирајући значај развоја масовних самокомуникација као основе за стварање друштвених промена, која не дефинише садржај и сврху такве друштвене промене [17].

Кључан је човек, а не технологија, он је тај који одлучује и о коме се одлучује, који конструише и реконфигурише, који може да има улогу „програмера“ или „преусмеривача“, „скретничара“ (наравно, то не подразумева одмах и појединачно, већ кроз филтер одређених интереса и вредности). И до када год да буде тако, човечанство ће се развијати (или стагнирати, односно отићи у супротном правцу), пре свега, на односима моћи између људи у умреженом друштву, односно на моћи комуникација. А, ако (или када, што би био фаталистички приступ) се споје „нуле“ и „јединице“11, о чему је на предавањима на Факултету политичких наука Универзитета у Београду говорио и професор Мирољуб Радојковић, на начин да почну међусобно самостално да комуницирају, пратећи бинарну логику на којој функционише и глобално умрежено друштво, онда ће људи постати сувишни.