„Ухвати ме ако можеш!ˮ − правни положај дигиталне имовине у стечајном поступку у Републици Србији

Прегледни рад

Примљено: 15. октобар 2025.

Одобрено за објаву: 25. фебруар 2025.

Странице: 170–189

„УХВАТИ МЕ АКО МОЖЕШ!ˮ -ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ДИГИТАЛНЕ ИМОВИНЕ У СТЕЧАЈНОМ ПОСТУПКУ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

АПСТРАКТ: Сама појава дигиталне имовине представља револуционарни феномен у технологији, привреди и праву. Њеним уређењем, у законодавство уводи се нов институт стварног права, којим она, поред ствари, права и реалних очекивања, постаје предмет имовине. Будући да представља одређену, мада често променљиву вредност имовине, а имовина сваког лица представља залогу за намирење потраживања својих поверилаца, важно је обезбедити адекватну заштиту права и интереса поверилаца у оквиру закона. Ово је посебно важно када је у питању колективно намирење потраживања поверилаца у стечајном поступку. Године 2020. Република Србија усвојила је закон којим се уређује дигитална имовина, њен предмет, издавање, промет и залога. Субјекти права на дигиталној имовини могу бити и физичка и правна лица. Имајући у виду да српско законодавство познаје само стечај правних лица, пажња ће бити посвећена дигиталној имовини правних лица као субјектима стечајног поступка. Управо је у интересу њихових поверилаца да успешно намире своја потраживања на имовини дужника. Аутори овог рада анализирају реформу српског законодавства у овој високотехнолошкој теми и указују на могуће слабости третмана дигиталне имовине у стечајним поступцима и заштити потраживања поверилаца. Такође, препоручују даљи развој регулативе о дигиталној имовини, укључујући стручно образовање релевантних правосудних професија. У овом раду коришћени су нормативни метод, метод упоредног права и статистички метод.

Кључне речи : дигитална имовина, стечајни поступак, заштита поверилаца, намирење потраживања, Република Србија .

1.    Увод

Развојем технологије и остварењем жеље људи за трговином ван строгих оквира државне регулације (Bayliss, 2020, стр. 107), створене су нове вредности које представљају предмет имовине, којe се као такве могу размењивати на тржишту и којима се могу измиривати потраживања. У том смислу, дигитална имовина представља потпуно нову категорију имовинског права. Првобитно, законски прописи усвојени су углавном ради спречавања прања новца и финансирања тероризма, како је то било регулисано у ЕУ (EU Directive 2015/849). Српски законодавац је дигиталну имовину регулисао Законом из 2020. године, што га чини једним од првих у свету. Пошто је дигитална имовина најсличнија осталим имовинским правима, а може достићи изузетно високу вредност, она се може користити како за обезбеђење потраживања тако и за намирење потраживања поверилаца кроз извршни и стечајни поступак. Обезбеђивање сигурног приступа дигиталној имовини дужника, њена заплена у случају неизмирења потраживања, а затим и њена продаја у тренутку достизања вредности, представљају за сада највеће правне изазове. Међутим, пошто дигитална имовина нема опипљив физички облик, а може се лако чувати у иностранству, стечајни управници могу се суочити са посебним задатком да је открију, а затим и да покрену поступак за њену заплену. Од ступања на снагу Закона о дигиталној имовини у јуну 2021. године, према првој процени, приближно 200.000 особа у Србији поседује неку врсту дигиталне имовине (Политика, 2021). Неки од највећих криптовалутних пројеката, као што су Polygon, Celsius, платформа за програмере Ethereum и Tenderly, налазе се у главном граду Србије, у Београду, а најмање 92 милиона америчких долара прикупили су криптостартапови у региону у 2021. години. Celsius Networks финансира приближно 750 милиона америчких долара, а Polygon је прикупио 450 милиона америчких долара од Sequoia, SoftBank-а и Tiger Global-а (Majic, 2022).

Циљ овог рада јесте да одговори на питања о правној природи дигиталне имовине и њеном третману када њен власник постане неспособан за плаћање. У првом делу овог рада, аутори анализирају правну квалификацију дигиталне имовине у новом законодавном оквиру. Након тога, следи приступ дигиталној имовини у стечајној маси и положај обезбеђених поверилаца. Даље, у трећем делу, биће разматран начин на који ће стечајни управник преузети контролу над дигиталном имовином дужника. Коначно, када имовина буде под контролом стечајног управника, важно је пружити увид у поступак уновчења дигиталне имовине и намирења потраживања.

2.    Правна квалификација дигиталне имовине у Србији

С једне стране, виртуелна валута сматра се врстом дигиталне имовине која није издата и чију вредност не гарантује централна банка или други јавни орган (члан 2, став 1, тачка 2 Закона о дигиталној имовини, 2020). Зато је у Србији законодавац још увек не признаје као законско средство плаћања и нема правни статус новца или валуте. Овај положај потврдила је Народна банка Србије 2022. године (Народна банка Србије, 2022). Међутим, виртуелну валуту могу прихватити физичка или правна лица као средство размене и може се куповати, продавати, размењивати, преносити и електронски чувати. Виртуелне валуте имају тенденцију да буду нестабилне, јер имају карактер краткорочне имовине. Често се држе у спекулативне сврхе и могу се користити за размену робе и услуга (IFRS Foundation, 2022).

С друге стране, српско законодавство препознаје дигитални токен као врсту дигиталне имовине која представља било које нематеријално имовинско право и који може представљати једно или више других имовинских права у дигиталном облику, укључујући и право корисника дигиталног токена да му се пружају одређене услуге (члан 2, став 1, тачка 3 Закона о дигиталној имовини, 2020). Овом одредбом, српско законодавство несумњиво је препознало и прихватило карактер имовинског права дигиталних токена, као било којег другог стварног права регулисаног законом.

Као предмет права својине, дигитална имовина такође може имати карактеристике финансијског инструмента. У овом случају, све операције издавања, секундарне трговине дигиталном имовином и пружања повезаних услуга морају се спроводити у складу са Законом о тржишту капитала (члан 7, став 1 Закона о дигиталној имовини, 2020). Међутим, чак и ако дигитална имовина има све карактеристике финансијског инструмента, регулатива тржишта капитала не примењује се ако нису испуњени одређени законски услови (члан 7, став 2, тачка 3 Закона о дигиталној имовини, 2020). Као финансијски инструмент, дигитална имовина може бити предмет посебног уговора о финансијском обезбеђењу и може се држати као нематеријална имовина или залихе. Када се дигитална имовина издаје као финансијски инструмент, објављује се посебан документ под називом бели папир . У вези са тим, у јулу 2021. године, Народна банка Србије усвојила је измене и допуне Упутства за спровођење Одлуке о условима и начину обављања међународних платних трансакција (Народна банка Србије, Упутство, 2021).

3.    Дигитална имовина као део стечајне масе

Како власници тако и држаоци дигиталне имовине могу да буду било која лица, без обзира на пословни однос успостављен са пружаоцем услуга у вези са дигиталном имовином или трансакције обављене преко тог пружаоца. Дакле, то може бити лице које је стекло дигиталну имовину учествујући у услугама верификације компјутерских трансакција у информационим системима везаним за одређену дигиталну имовину. Међутим, према српском Закону о стечају (2009), само правна лица као власници или држаоци могу бити предмет стечајног поступка. Стечајна маса обухвата сву имовину стечајног дужника у Србији и иностранству на дан отварања стечајног поступка, као и имовину коју је стечајни дужник стекао током поступка (члан 101, став 1, Закона о стечају, 2009). Ако се дигитална имовина сматра имовином дужника, она може бити уновчена према прописима о стечају и стечајни управник има дужност да преузме контролу над том имовином, како би повећао вредност стечајне масе (Nori & Girolametti, 2023, стр. 428). Ако се имовина стечајног дужника налази у иностранству, примењују се одредбе српског Закона о стечају (2009) у вези са прекограничним стечајним поступком, када је таква имовина предмет страног поступка. Дигитална имовина правно представља део стечајне масе којим управља стечајни управник, чија је улога да пронађе имовину, да је заплени и прода како би обезбедио најповољније намирење потраживања поверилаца. У руском законодавству постоји слично решење (Shishmareva & En‘kova, 2024, стр. 1084). Ако одржавање пословања стечајног дужника обезбеђује такво намирење, повериоци могу гласати за његову реорганизацију уместо за банкротство. У неким земљама common law система, судска пракса не препознаје дуг деноминиран у дигиталној имовини као новчани дуг који може бити предмет права потраживања (Remolina, Gurrea-Martínez & Liu, 2024, стр. 9).

Поред коментара IFRIC-а и одредаба Закона о дигиталној имовини (2020), Министарство финансија Републике Србије издало је Објашњење, које дигиталну имовину препознаје као нематеријално средство и залихе (Министарство финансија Републике Србије, Објашњење, 2021). Пошто је њихова природа нематеријална, морају се чувати на безбедној дигиталној локацији, која се назива новчаник (wallet). То може бити софтверски новчаник, хардверски новчаник, врући новчаник и хладни новчаник (OPUS, 2021, стр. 6). Њихово дигитално складиштење омогућава да имовина буде на располагању свом власнику. Такав новчаник може се налазити у софтверском складишту (као што је cloud) или у хардверском складишту (екстерно). Дигитална имовина обично је децентрализована, све док не постане целина вољом власника. Свака регистрација од стране јавних или лиценцираних приватних пружалаца услуга обезбеђује њихову контролу и заштиту. Обично је приступ дигиталној имовини која се чува на мрежи заштићен лозинком доступном само њиховом власнику. Ово је једна од значајних привилегија дигиталне имовине у случају стечаја или извршног поступка, али је такође чини подложном хакерским нападима (Udofia, 2022). Чување дигиталне имовине на хардверском складишту олакшава заштиту од хаковања, али олакшава и заплену од стране стечајног управника или извршитеља.

Будући да обичан стечајни поверилац има необезбеђено потраживање према стечајном дужнику, у његовом је интересу да стечајни управник преузме сву имовину стечајног дужника. Ако стечајни дужник сарађује са стечајним управником или стечајни управник успе да заплени дигиталну имовину дужника, стечајни повериоцимогу очекиватинамирење. Услучају обезбеђених поверилаца, потраживања су обезбеђена залогом, законским правом задржавања или правом на намирење својих потраживања из посебних предмета имовине и правима која су регистрована у јавним регистрима. Стога, они имају право првенства у намирењу из вредности уновчене имовине која служи као обезбеђење. Према новим законским одредбама, дигитална имовина може бити предмет уговора о обезбеђењу потраживања залогом и фидуцијарног уговора (чланови 98 и 121 Закона о дигиталној имовини, 2020). Поверилац, осим ако није другачије договорено, има право да користи и располаже, као и да отуђи дигиталну имовину која је предмет фидуцијарног уговора. Фидуцијарни дужник може бити и треће лице које пружа обезбеђење за туђи дуг (јемац). У случају да власник дигиталне имовине није способан за плаћање, потраживања његовог повериоца биће намирена стицањем права својине на пренетој дигиталној имовини (члан 122 Закона о дигиталној имовини, 2020). Напротив, ако фидуцијарни поверилац постане неспособан за плаћање, положај власника дигиталне имовине, тј. дужника, зависи од сврхе фидуцијарног уговора. Ако фидуција на дигиталној имовини служи као обезбеђење потраживања, власник има статус обезбеђеног повериоца у стечајном поступку. Међутим, ако је фидуција уговорена у друге сврхе, власник дигиталне имовине има положај разлучног повериоца. Коначно, када су у питању излучни повериоци, који имају право својине на одређеном предмету имовине у државини стечајног дужника, они имају право да захтевају да се та имовина излучи из стечајне масе. Ако је дигитална имовина предмет њиховог права својине, он се ослања само на способност стечајног управника да излучи имовину и да је врати власнику.

4.    Заплена дигиталне имовине

5.    Уновчење дигиталне имовине

Процена вредности дигиталне имовине разликује се за дигиталну валуту и дигитални токен и зависи од тога да ли се они евидентирају као нематеријална имовина или као залихе. С једне стране, вредновање дигиталне имовине као нематеријалне имовине укључује почетну и накнадну процену. Почетна процена подразумева вредновање према куповној цени. Оно укључује куповну цену и директно приписиве трансакционе трошкове. У накнадној процени дигиталних валута могу се користити два приступа: модел трошкова и модел ревалоризације (Министарство финансија Републике Србије, Објашњење, 2021). Модел трошкова подразумева накнадно мерење по трошку умањеном за амортизацију и губитке од умањења вредности. Због своје специфичне природе, дигиталне валуте имају практично неограничен век употребе. Међутим, ако такво ограничење постоји, амортизација треба да укључи резидуалну вредност. Модел ревалоризације применљив је само када се фер вредност дигиталних валута може утврдити на активном тржишту. Ако на тржишту не постоји котирана цена, потребно је применити модел трошкова. С друге стране, вредновање дигиталних валута као залиха врши се мерењем по нижој вредности између куповне вредности и нето реализујуће вредности, док се повећања вредности преко почетне куповне вредности не евидентирају. Трошак трошкова залиха обухвата куповну цену, директно приписиве порезе и трошкове стицања залиха. Нето реализујућа вредност процењена је продајна цена у редовном току пословања, умањена за процењене трошкове завршетка и реализације продаје. Сваки пословни субјект који евидентира дигиталне валуте као залихе дужан је да процени нето реализујућу вредност на сваки датум биланса стања. Што се тиче дигиталних токена, они се генерално могу регистровати као неновчана имовина или као финансијски инструмент - капитал, дуг, само не као готовина. Као такви, дигитални токени се почетно, па накнадно мере и евидентирају као нематеријална имовина или залихе.

Након спроведене продаје, стечајни управник обавештава стечајног судију и одбор поверилаца, односно обезбеђене и хипотекарне повериоце, о продаји, њеним условима и постигнутој цени. Уколико продата имовина није била оптерећена залогом, новац од њене продаје улази у стечајну масу и биће исплаћен стечајним повериоцима. Трошкови стечајног поступка приоритетно се намирују из стечајне масе. Након намирења ових трошкова, намирују се трошкови стечајне масе. Стечајни повериоци разврставају се у исплатне редове, у зависности од врсте њихових потраживања. Дигитална имовина се третира на исти начин ако се стечајни поступак настави ка реорганизацији привредног друштва стечајног дужника. Уколико таква имовина није неопходна за спровођење било којих мера усвојених у плану реорганизације и које је потврдио стечајни судија, продаје се по највишој могућој цени како би се обезбедило најповољније колективно намирење стечајних поверилаца.

6.    Закључак

Иако релативно нов правни институт, дигитална имовина несумњиво је постала део имовинских права у српском грађанском праву. По својој природи, нематеријална, али заменљива, дигитална имовина захтева специфичан начин чувања у електронским новчаницима на софтверском складишту доступним путем шифре или на хардверском складишту. Једна од главних карактеристика која дигиталној имовини даје правну квалификацију права својине јесте њена вредност. Према проценама, вредност дигиталне имовине у свету достиже десетине милијарди америчких долара. Зато таква имовина може и мора бити залога за намирење потраживања поверилаца њеног власника. Уређењем дигиталне имовине, стицања, продаје и других трансакција које се односе на дигиталну имовину, српски законодавац такође је поставио правни оквир за заштиту поверилаца. Као сваки предмет права својине, дигитална имовина може бити одузета од својих власника заједно са другом имовином и продата у стечајном поступку. За сада, стечајни поступак у Србији може се водити само у односу на правна лица. Стога, повериоци физичких лица и предузетника морају се ослонити на поступке појединачног извршења. Циљ продаје имовине у стечајном поступку јесте намирење потраживања поверилаца постизањем најповољније вредности имовине дужника. Међутим, вредност дигиталне имовине често се суочава с ризиком од значајних промена цене. Имајући ово у виду, поступање с дигиталном имовином у стечајном поступку захтева именовање стручно оспособљеног и искусног стечајног управника. Први изазов са којим се стечајни управник суочава јесте утврђивање постојања дигиталне имовине у стечајној маси са сарадњом стечајног дужника или без ње. У ту сврху, стечајни управник може затражити информације од Народне банке Србије, јавних тела и лиценцираних пружалаца услуга везаних за дигиталну имовину. Ситуација је мало другачија ако залога или фидуцијарни уговор који је закључио дужник има дигиталну имовину као средство обезбеђења. У том случају, не представља препреку њена заплена, већ постизање њене повољне цене. Када се дигитална имовина пронађе и заплени, мора се уновчити у одговарајућем року. Пре продаје, вредност дигиталне имовине мора се пажљиво проценити. Израда извештаја о процени такође захтева искусног стручњака. Чак и тада, период између заплењивања и продаје дигиталне имовине остаје најосетљивији део стечајног поступка. Стога је ово други важан изазов за стечајног управника. Такође, намеће се нови приступ регулисању начина продаје у стечајним поступцима. Стечајни управник се суочава с тешком одлуком између поштовања временског оквира и принципа хитности поступка, с једне стране, и тренутка продаје дигиталне имовине по најбољој цени, с друге стране. Међутим, одлука о судбини дужника зависи од поверилаца, који могу одлучити о будућности стечајног дужника гласањем за његово банкротство или реорганизацију. У оба случаја, финансијски аспект његове имовине остаје најодлучујући фактор. Ако дигитална и друга имовина обезбеђују одрживо пословање, стечајни дужник ће имати другу шансу у поступку реорганизације. Нови прописи о дигиталној имовини у Србији представљају само почетни оквир који захтева даљи развој усвајањем подзаконских аката и других прописа. Посебно би требало радити на усвајању и примени прописа о стручном образовању судија, стечајних управника и лиценцираних пружалаца услуга везаних за дигиталну имовину и лиценцираних стручњака за процену вредности. Судску праксу у вези са дигиталном имовином тек можемо да очекујемо.

Изјава о непостојању сукоба интереса

Аутори изјављују да немају сукоб интереса.

Доприноси аутора

Концептуализација, Ђ. Ђ. и В. Ј.; методологија, Ђ. Ђ. и В. Ј.; ресурси, Ђ. Ђ. и В. Ј.; формална анализа, Ђ. Ђ. и В. Ј.; писање ‒ припрема оригиналног нацрта, Ђ. Ђ.; писање ‒ преглед и уређивање, Ђ. Ђ. Сви аутори су прочитали и сложили се са објављеном верзијом рукописа.

Финансирање

Ово истраживање није остварило никакво додатно финансирање.

Изјава о доступности података

Оригинални доприноси представљени у раду укључени су у сам рукопис, а додатна питања могу се упутити ауторима.

Информисани пристанак свих учесника у истраживању/одобрење надлежног одбора

Није применљиво.

Đurić M. Đuro

The UNION – Nikola Tesla University, Faculty for Business Studies and Law, Belgrade, Serbia

Jovanović M. Vladimir

University Business Academy in Novi Sad, Faculty of Law for Commerce and Judiciary in Novi Sad, Novi Sad, Serbia

“CATCH ME IF YOU CAN!” – LEGAL

STATUS OF DIGITAL ASSETS IN

BANKRUPTCY PROCEEDINGS IN

THE REPUBLIC OF SERBIA