Zastupanje privrednih subjekata u parničnom postupku

REZIME: Zastupanje je preduzimanje pravnih poslova u ime i za račun zastupanog fizičkog ili pravnog lica, na osnovu ovlašćenja za zastupanje. Ovlašćenje za zastupanje zasniva se na 1. zakonu; 2. opštem aktu pravnog lica; 3. aktu nadležnog organa ili na 4. izjavi volje zastupanog (puno-moćje). U radu je obrađeno zastupanje privrednih subjekata u parničnom postupku od strane zakonskih i statutarnih zastupnika i punomoćnika privrednih subjekata a posebno pitanje obaveznog advokatskog zastupanja.

Zaključak je da zastupanje u parničnom postupku nije uređeno na adekvatan način.

Ključne reči: zastupanje, zakonski zastupnik, statutarni zastupnik, punomoćnik.

I ZASTUPNICI

U Zakonu o parničnom postupku1 zastupanje je uređeno u glavi četvrtoj pod nazivom „Stranke i njihovi zakonski zastupnici”, (čl. 73–83.) i glavi petoj pod nazivom „Punomoćnici”, (čl. 84–95.).

Shodno Zakonu o parničnom postupku stranka u postupku može biti svako fizičko i pravno lice, a posebnim propisima određuje se ko osim fizičkih i pravnih lica može da bude stranka u postupku.

Stranka je pojam isključivo procesnog prava i, u najširem smislu reči, označava lice koje od nekog državnog ili društvenog organa, organa pravnog lica ili lica koje vrši kakvu javnu funkciju, traži da se preduzme kakva službena radnja, kao i lice prema kome se takva radnja preduzima.2

* Poslovni fakultet, Valjevo

To su, po pravilu, fizička i pravna lica, a izuzetno i posebnim propisima određene ljudske skupine koje nemaju svojstvo pravnog lica, ali kojima, zbog određene svoje interesne povezanosti, svojstvo stranke može priznati organ pred kojim se postupak vodi.

Svojstvo stranke stiče se isključivo postajanjem subjektom procesnog odnosa i traje samo dok traje i taj odnos.3

Stranka koja je potpuno poslovno sposobna može sama preduzimati radnje u postupku (parnična sposobnost). Punoletno lice kome je ograničena poslovna sposobnost parnično je sposobna u granicama svoje poslovne sposobnosti. Maloletnik je parnično sposoban u granicama priznate poslovne sposobnosti.4

Postulacionu sposobnost ima parnično sposobna stranka što joj omogućava lično preduzimanje radnji u postupku.

Zakon o parničnom postupku uređuje i situacije nastale u preduzimanju parničnih radnji lica koja su poslovno i parnično sposobna, ali su faktički nesposobna da preduzimaju parnične radnje. Tako, gluvonema lica imaju po-stulacionu sposobnost, samo što će sporazumevanje sa sudom i drugim učesnicima u postupku biti ostvareno preko tumača. Lice koje nije u mogućnosti da se služi službenim jezikom suda, komuniciraće preko prevodioca. Licu nepoznatog boravišta sud će odrediti privremenog zastupnika. Kada je nužno radi zaštite prava stranke, pod uslovom da je potpuno oslobođeno plaćanja troškova, sud će priznati stranci pravo na besplatno zastupanje, iako je postu-laciono sposobna.5

Zastupnik je lice koje vodi parnicu umesto stranke, a u njeno ime.6

Zastupnik nije stranka u postupku. On samo u ime i za račun stranke preduzima parnične radnje u postupku. Ipak, u izvesnom smislu zastupnik se identifikuje sa strankom.7

Lica koja učestvuju u parnici mogu biti poslovno sposobna, imati ograničenu poslovnu sposobnost ili biti bez poslovne sposobnosti. Poslovno sposobna lica mogu da angažuju stručno lice, advokata, ili neko drugo lice, da u njihovo ime i za njihov račun preduzima parnične radnje.

Pravna lica imaju uvek istovremeno i pravnu i poslovnu sposobnost.

Zastupnik u toku postupka ima pravo da preduzima sve parnične radnje koje po Zakonu može da preduzima i zastupana strana. Ograničenje u pogledu preduzimanja parničnih radnji od strane zastupnika propisuje zakon.8

Na raspravu se poziva zakonski zastupnik (ako nema punomoćnika), njemu se dostavljaju podnesci i sudske odluke i dr.9

Dokaz saslušanjem stranaka izvodi se saslušanjem zakonskog zastupnika.

Zastupnik mora da ima svojstva potrebna za stranačku sposobnost, mora da ima poslovnu sposobnost da bi imao parničnu sposobnost. Samo u pojedinim slučajevima, u Zakonu propisanim, zastupnik mora da ima posebnu stručnost – zvanje. Na primer, zastupnik stranke pred Vrhovnim kasacionim sudom u zakonom određenim pravnim lekovima može biti samo advokat. Privremeni zakonski zastupnik ili besplatni zastupnik takođe može biti samo advokat. U svim ostalim slučajevima zastupnik ne mora biti pravnik. Sud ima ovlašćenja da uskrati zastupanje jedino ukoliko se kao punomoćnik pojavi lice koje se bavi nadripisarstvom.10

U toku celog postupka sud će po službenoj dužnosti paziti da li lice koje se pojavljuje kao stranka može biti stranka u postupku i da li je stranka parnič-no sposobna, da li parnično nesposobnu stranku zastupa njen zakonski zastupnik i da li zakonski zastupnik ima posebno ovlašćenje kad je ono potrebno.

Lice koje se pojavljuje kao zakonski zastupnik dužno je da prilikom pre-duzimanja prve radnje u postupku dokaže svoje zastupničko svojstvo.11 Svoje zastupničko svojstvo zastupnik privrednog subjekta dokazuje prezentovanjem izvoda iz javnog registra i, ako sudu nije lično poznat, lične legitimacije.12

Zakon o parničnom postupku predviđa u članu 79. da će sud tuženom (fizičkom licu, pravnom licu ili preduzetniku) postaviti privremenog zastupnika, sa spiska advokata koji dostavlja advokatska komora, ako se u toku postupka pred prvostepenim sudom pokaže da bi redovan postupak oko postavljanja zakonskog zastupnika tuženom trajao dugo, pa bi zbog toga mogle da nastanu štetne posledice za jednu ili obe stranke, a naročito u ovim slučajevima:

• 1)    ako tuženi nije parnično sposoban, a nema zakonskog zastupnika;

• 2)    ako postoje suprotni interesi tuženog i njegovog zakonskog zastupnika;¹³

• 3)    ako obe stranke imaju istog zakonskog zastupnika;

• 4)    ako je prebivalište, odnosno boravište tuženog nepoznato, a tuženi nema punomoćnika;

• 5)    ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik, koji nemaju punomoćnika, nalaze u inostranstvu, a dostavljanje se nije moglo izvršiti.

Obzirom da su ovi slučajevi navedeni kao naročiti znači da postoji mogućnost postavljanja privremenog zastupnika i u drugim opravdanim slučajevima, ali uvek na strani tuženika.

Rešenje o postavljenju sud je dužan da dostavi odmah organu staratelj-stva, a stankama kad je to moguće. U slučajevima navedenim pod 4) i 5) sud je dužan da o postavljenju privremenog zastupnika objavi oglas u Službenom glasniku Republike Srbije i na oglasnoj tabli suda a po potrebi i na drugi pogodan način.

Privremeni zastupnik ima u postupku, za koji je postavljen sva prava i dužnosti zakonskog zastupnika, a funkcija mu prestaje kad se pred sudom pojavi stranka, odnosno njen zakonski zastupnik ili punomoćnik, ili kad organ starateljstva obavesti sud da je postavio staratelja.

Zakon o parničnom postupku, pored navedenog privremenog zastupnika koji je ovlašćen da preduzima sve radnje u postupku, predviđa i mogućnost postavljanja privremenog zastupnika samo za primanje pismena, i to bilo kojoj stranci, u slučaju kada se stranka ili njen zakonski zastupnik nalaze u inostranstvu a nemaju punomoćnika u Republici Srbiji, a na poziv suda nisu postavili punomoćnika za prijem pismena.14

Zastupnik za primanje pismena, na osnovu odluke suda, u parničnom postupku postaviće se i kada suparničari nemaju zajedničkog zakonskog zastupnika, odnosno punomoćnika, a u određenom roku nisu na poziv suda imenovali zajedničkog punomoćnika za prijem pismena. U tom slučaju sud jednog od suparničara imenuje za zastupnika za prijem pismena.15

Iz same sistematike Zakona o parničnom postupku izvodi se zaključak da zakonodavac ne uređuje materiju zastupanja na adekvatan način.

Naime, Zakon o obligacionim odnosima u članu 84, stav 2 propisuje da se ovlašćenje za zastupanje zasniva na zakonu, opštem aktu pravnog lica, aktu nadležnog organa ili na izjavi volje zastupanog (punomoćje).

U Glavi četvrtoj Zakona o parničnom postupku pod naslovom „Stranke i njihovi zakonski zastupnici” zakonodavac govori samo o zakonskom zastupniku stranke koji nema parničnu sposobnost.16 U posebnoj Glavi trideset četvrtoj „Postupak u privrednim sporovima” u članu 482 se kaže da je zastupnik stranke lice upisano u registar kao ovlašćeno lice (statutarni zastupnik).

Navedenim normiranjem zakonodavac je, po mom mišljenju, napravio više propusta.17

Prvo, tumačeći navedene odredbe proizilazi da direktor ili predsednik upravnog odbora privrednog društva nisu zakonski zastupnici već statutarni zastupnici što je pogrešno.

Prema Zakonu o privrednim društvima, privredno društvo zastupa direktor ex lege (kod ortačkog društva to mogu biti svi ortaci, kod komanditnog društva svi komplementari, a kod društva s ograničenom odgovornošću ili akcionarskog društva jedan ili više direktora, odnosno predsednik i članovi upravnog odbora ili izvršnog odbora). Ovo zakonsko zastupničko ovlašćenje proizilazi iz samog statusa direktora, koji se u zastupničkim poslovima pojavljuje kao sastavni deo tog društva, kao njegov organ, izjavljujući volju tog društva (deluje ne kao alter ego tog društva nego kao njegov ego).18

Statutarni zastupnici su lica ovlašćena da zastupaju pravno lice, pored zakonskih zastupnika, na osnovu osnivačkog akta, statuta ili drugog opšteg akta pravnog lica.19 Statutarno zastupništvo se sastoji u predviđanju da funkciju zastupnika društva, pored organa određenih zakonom, vrše i određeni drugi radnici društva. Određivanje statutarnih zastupnika nije nužnost.

Zakon o parničnom postupku ne prihvata da je direktor zakonski zastupnik privrednog društva već ga smatra statutarnim zastupnikom20 što se posebno vidi iz odredbe člana 482 Zakona kao i iz odredaba glave „Stranke i njihovi zakonski zastupnici” gde se uopšte ne pominje. Sa druge strane, Zakon o parničnom postupku nije dosledan jer u članu 265 (glava dvadeseta – Dokazivanje) u stavu 2 kaže: „Za pravno lice saslušaće se lice koje je zakonom ili pravilima određeno da ga zastupa. „ U ovom članu Zakon prihvata da pravno lice ima zastupnika koji je određen zakonom. Dalje, Zakon koristi i termin „ovlašćeno lice” u članu 361, tačka 9 (glava dvadeset sedma – Redovni pravni lekovi), gde kaže da uvek postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka: „ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, […]”

Drugo, zastupnika na osnovu akta nadležnog organa (privremenog zastupnika), Zakon takođe podvodi pod zakonskog zastupnika što nije sporno da on to i jeste u širem smislu. Međutim, kako i Zakon o obligacionim odnosima poznaje posebnu vrstu zastupništva na osnovu odluke nadležnog organa tako bi i Zakon o parničnom postupku trebao na taj način da uredi to pitanje. Posebno što se kao zastupnik na osnovu odluke nadležnog organa može pored staratelja, privremenog zastupnika pojaviti i stečajni upravnik21 ili prinudni upravnici banke.22

II PUNOMOĆNICI

U parničnom postupku stranke mogu preduzimati radnje lično ili preko punomoćnika.

Punomoćnik može biti fizičko lice koje je potpuno poslovno sposobno, osim lica koje se bavi nadripisarstvom.

Radnje u postupku koje punomoćnik preduzima u granicama punomoćja imaju ista pravna dejstva kao da ih je preduzela sama stranka.23

Ovlašćenje na zastupanje punomoćnika je na osnovu slobodne volje zastupanog lica.

Obim ovlašćenja određuje sama stranka tako što punomoćnika može ovlastiti da preduzima sve radnje u postupku ili da preduzima pojedine radnje.24

Ako je stranka izdala advokatu punomoćje za vođenje parnice, a nije bliže odredila ovlašćenja u punomoćju, advokat je na osnovu ovakvog puno-moćja ovlašćen:

• 1)    da vrši sve radnje u postupku, a naročito da podigne tužbu, da je povuče, da prizna tužbeni zahtev ili da se odrekne tužbenog zahteva, da zaključi poravnanje, da izjavi pravni lek i da se odrekne ili odustane od njega, kao i da predlaže izdavanje privremenih mera obezbeđenja;

• 2)    da podnosi predlog za izvršenje ili obezbeđenje i da preduzima potrebne radnje u postupku povodom takvog zahteva;²⁵

• 3)    da prenese punomoćje na drugog advokata ili da ovlasti drugog advokata na preduzimanje samo pojedinih radnji u postupku.²⁶

Advokatu je potrebno uvek posebno punomoćje za ponavljanje postupka.27

Ako stranka u postupku nije bliže odredila ovlašćenja punomoćnika, punomoćnik koji nije advokat može na osnovu ovakvog punomoćja da pre-duzima sve radnje u postupku ali mu je uvek potrebno izričito ovlašćenje za povlačenje tužbe, za priznanje ili odricanje od tužbenog zahteva, za zaključenje poravnanja, za povlačenje ili odricanje od redovnog pravnog leka i za prenošenje punomoćja na drugo lice.28

Međutim, i kad stranka ima punomoćnika sud je može pozvati da se pred njim lično izjasni o činjenicama koje treba utvrditi u parnici. Pored toga, stranka koju zastupa punomoćnik uvek može doći pred sud i davati izjave pored svog punomoćnika i sama preduzimati parnične radnje.29

Stranka može izmeniti i opozvati radnju svog punomoćnika, a u takvoj situaciji sud će ceniti obe izjave, uzimajući u obzir sve okolnosti, u smislu člana 222, stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Određivanjem punomoćnika stranka ne gubi postulacionu sposobnost. Međutim, sud nije dužan da o toku postupka obaveštava i stranku, već je to prepušteno njenoj saradnji sa punomoćnikom.30

Stranka može imati više punomoćnika.31

Punomoćje se izdaje u pismenom obliku.32 Ako posumnja u istinitost punomoćja, sud će rešenjem naložiti punomoćniku da podnese overeno punomoćje.33

Međutim, specijalna parnična punomoćja mogu biti predviđena posebnim zakonskim propisima. Na primer, Porodični zakon previđa postojanje za određene vrste parnica specijalnih parničnih punomoćja.34

Punomoćnik je dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje.

Sud je dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje. Ako sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za preduzimanje određene radnje, ukinuće parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje stranka nije naknadno odobrila.35

Iako je Zakonom o parničnom postupku propisano da punomoćnik može biti samo fizičko lice, posebnim propisima predviđeno je da se i pravno lice može pojaviti u ulozi punomoćnika. Na osnovu Zakona o autorskim i srodnim pravima36 punomoćnik može biti organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Punomoćje se može dati umesto advokatu i advokat-skoj kancelariji kao pravnom licu na osnovu člana 41. Zakona o advokaturi.

Da bi se obezbedilo pravo na pristup sudu koji mora biti i efikasan zakonodavac je napravio razliku u postupanju sa nerazumljivim ili neurednim podneskom u situaciji kada stranka nema punomoćnika advokata, kada će podnesak uvek vratiti radi ispravke. Kada je advokat podneo nerazumljiv ili podnesak koji ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će ga bez prethodnog vraćanja radi ispravke odbaciti.37

Ovakvo zakonsko rešenje proisteklo je iz potrebe za ostvarivanjem suđenja u razumnom roku i potrebe uvođenja odgovornosti za ostvarenje tog roka svih učesnika u postupku.38

Zakon predviđa da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Ovlašćenje za vođenje parnice (parnično punomoćje) prestaje: okončanjem parnice, smrću stranke,39 prestankom pravnog lica ili otvaranjem stečajnog postupka, smrću punomoćnika ili gubitkom poslovne sposobnosti punomoćnika koje je pravno lice, otkazom i gubitkom prava na advokaturu punomoćniku advokatu.40

Pored toga, stranka može u svako vreme opozvati punomoćje, a punomoćnik ga može u svako vreme otkazati.

Opozivanje, odnosno otkaz punomoćja mora se saopštiti sudu pred kojim se vodi postupak, pismeno ili usmeno na zapisnik.

Opozivanje, odnosno otkaz punomoćja proizvodi pravno dejstvo za protivnu stranku od časa kada joj je saopšteno.

Posle otkaza punomoćja punomoćnik je dužan da još mesec dana predu-zima parnične radnje za lice koje mu je izdalo punomoćje ako je potrebno da od njega otkloni kakvu štetu koja bi u to vreme mogla nastati.41

III OBAVEZNO ADVOKATSKO ZASTUPANjE

U Zakonu o parničnom postupku odstupljeno je od principa slobodnog advokatskog zastupanja u domenu postupka po vanrednim pravnim lekovima pošto Zakon predviđa da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti.42

Takođe je propisano da u postupku po žalbi sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje (direktna revizija) pred Vrhovnim sudom Srbije stranku koja je fizičko lice mora zastupati advokat.43

Kao razlozi za ograničenje postulacione sposobnosti u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti navode se nastojanje zakonodavca da parničarima omogući kvalifikovano i kvalitetno zastupanje pred najvišom sudskom instancom radi optimalnog i efektivnog ostvarivanja njihovih interesa i njihovog prava na pravnu zaštitu. Uvođenjem advokatskog zatupanja sve stranke su izjednačene u pravu da budu stručno zastupane i eliminisana je mogućnost zastupanja od strane nekvalifikovanih punomoćnika, te su i na taj način zaštićeni njihovi interesi.

Kao drugi razlog koji je motivisao zakonodavca bio je zaštita javnog interesa – nastojanje da se omogući što kvalitetnije rešavanje spora u postupku kontrole zakonitosti, pružanje zakonite pravne zaštite u cilju zaštite pravnog poretka i obezbeđivanje pomoći sudu u ostvarivanju principa suđenja u razumnom roku.44

Ovakvo zakonsko rešenje izazvalo je brojne reakcije. Postavlja se pitanje da li treba ograničiti postulacionu sposobnost stranaka u postupku po ovim vanrednim pravnim sredstvima, s obzirom da je princip slobodnog advokat-skog zastupanja osnovni princip u pogledu zastupanja. Pored toga postavilo se pitanje i da li je na ovaj način ograničeno pravo stranke na slobodan izbor zastupnika, kao i da li su na taj način diskriminisani diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom koji su u radnom odnosu kod stranaka koji su privredni subjekti – privredna društva ili preduzetnici.

Institut obaveznog zastupanja nije razumljiv. Opšteprihvaćena polazna tačka svih civilnih procesualista u savremenim zemljama je stranačka autonomija i načelo dispozitivnosti, odnosno, stranke su gospodari parnice i razvoj svih procesnih aktivnosti u parnici zavisi isključivo od njihove slobodne volje. Ako se u parnici po pravilu odlučuje o pravima kojima stranke mogu slobodno raspolagati, tada nema prepreke da se autonomija koja postoji pre parnice i izvan nje ne ogleda i u slobodi preduzimanja radnji u postupku. Kao što stranka koja je poslovno sposobna u načelu može slobodno sama zastupati svoje interese i zaključivati pravne poslove veće i manje važnosti, tako bi, na prvi pogled, bilo logično da i u postupku, kada prava iz takvih pravnih poslova postanu sporna, stranka može sama zastupati svoje interese, preduzi-majući parnične radnje kojima je svrha zaštititi svoje pravo ili se odbraniti od neopravdanih zahteva.

S tim u vezi pred Ustavnim sudom Srbije podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 84, stav 2 Zakona o parničnom postupku kojim je propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti i odredaba člana 401, stav 2, tačka 2 kojim je propisano da je revizija nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat, iz člana 90 Zakona kojim je propisana sadržina punomoćja za lice koje nije advokat iz razloga što se tim odredbama, po mišljenju inicijatora, ograničava pravo na zaštitu pred sudom i uvodi monopol na preduzimanje pojedinih pravnih radnji u „korist advokata” u odnosu na diplomirane pravnike sa položenim pravosudnim ispitom, čime se ugrožava pravo diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom „na obavljanje zanimanja, što može imati za posledicu da im bude povređeno ustavno pravo na rad i pravo na odgovarajuću zaradu.”

Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 84, stav 2, člana 90 i člana 401, stav 2, tačka 2 Zakona o parničnom postupku.45

U obrazloženju odluke Ustavni sud je naveo da se navedenim odredbama Zakona ne diskriminišu diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom koji se ne bave advokaturom kao profesijom, u odnosu na advokate, jer se osporenim odredbama Zakona ova lica ne dovode u nejednak položaj po osnovu nekog od svojstava iz člana 13 Ustava. S obzirom da je obavljanje advokature kao samostalne delatnosti dostupno svim licima pod uslovom propisanim zakonom, a da se pravo zastupanja pred nadležnim sudom u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, ne može, po oceni Ustavnog suda, smatrati pristupom radnom mestu. Ustavni sud je naveo i da li su navedena rešenja opravdana i celishodna i da li poskupljuju troškove pravnih lica koja se pojavljuju kao stranke pred Vrhovnim sudom Srbije po vanrednim pravnim sredstvima, stvar je zakonodavne politike, koju Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje.

Dalje je navedeno da se osporenim odredbama ne dira ni u slobodu izbora punomoćnika, niti se narušava autonomija pravne volje lica kao davaoca punomoćja, je su po Zakonu i pravna i fizička lica slobodna da za punomoćnika izaberu bilo koje lice koje ispunjava uslove propisane Zakonom, tj. bilo koje lice iz reda advokata koje će ga zastupati u sporovima pred Vrhovnim sudom po vanrednim pravnim lekovima.

Mišljenja sam da je odredbama člana 84, stav 2 Zakona uskraćeno pravo diplomiranim pravnicima sa položenim pravosudnim ispitom na pristup sudu samo zbog toga što nisu advokati. Takođe, smatram da su i pravna lica koja zastupaju statutarni zastupnici diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom oštećena, jer su oni stranka u postupku a statutarni zastupnik istupa u njihovo ime i za njihov račun. Obrazložiću svoje mišljenje imajući u vidu razloge navedene na konsultativnoj sednici Ustavnog suda.

Prvo, mišljenja sam da je došlo do diskriminacije između zastupnika koji imaju iste kvalifikacije i da su diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, koji su zaposleni kod privrednih subjekata (naročito ako su zakonski ili statutarni zastupnici) diskriminisani u odnosu na advokate, jer oni ne mogu da zastupaju svoje vlastodavce – pravna lica kod kojih su u radnom odnosu. Posebno postoji diskriminacija u odnosu na javnog pravobranioca pošto se pravila o obaveznom advokatskom zastupanju u pogledu revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti ne odnosi na one stranke koje zastupa javni pravobranilac. Dolazimo u situaciju da privredni subjekti kao pravna lica nemaju isti pravni položaj kao država koja je takođe pravno lice. Ovo se ogleda ne samo u pristupu sudu već i u pravu na troškove pred sudom.

U prilog stavu Ustavnog suda novodi se da pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, koji su zaposleni u privrednim društvima, rade na različitim pravnim poslovima i za svoj rad, zavisno od poslova koje obavljaju, ostvaruju zaradu. Oni se profesionalno ne bave zastupanjem. Strankama koje zastupaju advokati, priznaje se pravo na naknadu parničnih troškova na ime zastupanja, a pravnom licu koje je zastupao punomoćnik koji je u radnom odnosu ne pripada pravo na naknadu na ime zastupanja.

Konstatacija da se diplomirani pravnici zaposleni kod privrednih subjekata ne bave zastupanjem je proizvoljna. Naime, u praksi postoji veoma veliki broj privrednih subjekata (koji imaju i više stotina pa i hiljada zaposlenih) koji u svojoj sistematizaciji poslova imaju predviđene poslove zastupanja pred sudovima i drugim državnim organima i gde je kao uslov za zasnivanje radnog odnosa na tim poslovima propisano da to mora biti diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Znači da se oni profesionalno bave zastupanjem i to u građanskoj materiji. Za razliku od njih imamo advokate koji su specijalizovani za pojedine pravne oblasti. Međutim, ispada da će stručnije zastupati advokat koji se bavi krivičnim pravom od diplomiranog pravnika sa položenim pravosudnim ispitom zaposlenim na poslovima zastupanja privrednog subjekta, što je neprihvatljivo.

U prilog tezi da advokati nemaju monopol na stručnost i posedovanje kvaliteta potrebnih za uspešno zastupanje u teoriji se obično navodi više argumenata:

• 1)    advokati su deo jedinstvene pravne profesije, te načelno dele ista znanja i sposobnosti kao i druge grane pravne profesije – advokati nisu jedini kvalifikovani,

• 2)    pojam i određenje „kvalifikovanog punomoćnika”, pa i uslovi za sticanje statusa advokata različiti su u različitim državama; u nekim jurisdikcijama pristup advokaturi je krajnje jednostavan i liberalizo-van, te ne traži nikakvu posebnu praksu, specijalizaciju, pa ni pravno obrazovanje; u drugim pretpostavlja krajnje tegoban i dugotrajan put

teorijske i stručne specijalizacije na kome veliki broj kandidata otpada – status advokata nije ni nužan ni dovoljan razlog kvalifikovanosti,

• 3)    uslovi za kvalitetno zastupanje različiti su u različitim slučajevima; dok neki predmeti iziskuju visoko specijalizovano znanje, drugi predmeti više iziskuju opšte pravne vrline, pa i nepravne kvalitete – razboritost, diplomatičnost i posebne socijalne veštine; utoliko, može se i na raznim komparativnim primerima videti da nije svima advokatima dopušteno zastupanje pred svim sudovima, a postoje i obratni slučajevi, da u pojedinim predmetima izričito nije dopušteno advokatsko zastupanje – nisu svi advokati jednako kvalifikovani za zastupanje u svim slučajevima.⁴⁶

Dalje, advokati imaju pravo na troškove zastupanja kao i javni pravobra-nilac što takođe predstavlja diskriminaciju u odnosu na diplomirane pravnike sa položenim pravosudnim ispitom koji su zaposleni kod privrednih subjekata a nemaju pravo na troškove postupka.47 I u ovoj pravnoj stvari Ustavni sud Srbije rešenjem48 nije prihvatio inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 163 ZPP49 navodeći da nije bilo nesaglasno sa Ustavom da se zakonom utvrdi da parnični troškovi stranaka koje zastupa javno pravobranilaštvo obuhvataju i iznos koji bi se stranci priznao na ime nagrade advokatu i takvo zakonsko propisivanje nije bilo u suprotnosti sa ustavnim principom jednake zaštite prava i na zakonu zasnovanim interesima svih lica u postupku pred sudovima niti sa načelom pravne jednakosti građana, budući da je zakonom bila obezbeđena jednakost svih lica koja se nalaze u identičnoj pravnoj situaciji. I ovde je Ustavni sud naglasio da nije nadležan da rešava o celishodnosti normativnih rešenja iz zakona.

U ovoj situaciji su oštećena pravna lica zato što oni plaćaju zaradu zaposlenim diplomiranim pravnicima sa položenim pravosudnim ispitom i imaju troškove zarade a za uzvrat nemaju refundaciju tih troškova od strane suda u sporu koji dobiju pred sudom.

Za razliku od ostalih pravnih lica država, koja takođe ima status pravnog lica, imaju pravo na troškove zastupanja od strane javnog pravobranioca kao da je zastupao advokat.50

Imajući u vidu uslove koje treba da ispunjava lice da bi moglo biti zaposleno kao javni pravobranilac51 i uslove koje standardno propisuju pravna lica (privredni subjekti) za poslove zastupanja očigledno je da se radi o sličnim uslovima.

U prilog mišljenju da su privredni subjekti oštećeni ograničavanjem po-stulacione sposobnosti naveo bih i uporedno-pravna rešenja.

U Hrvatskoj je predviđeno da pravno lice i preduzetnika može zastupati i lice koje je kod nje u radnom odnosu, ali samo u parnicama koje se odnose na njenu delatnost. Takođe je propisano da u parnicama gde vrednost spora prelazi određeni limit, punomoćnik mora imati položen pravosudni ispit.52

Takođe, u Bosni i Hercegovini i to u oba entiteta propisano je da pravno lice može zastupati i zaposleno lice kod tog pravnog lica (ne i kod preduzetnika).53

Po Zakonu o parničnom postupku Makedonije punomoćnik stranke može da bude advokat, diplomirani pravnik koji je u radnom odnosu sa strankom i rođak po krvi u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, ako je potpuno poslovno sposoban (član 81, stav 1). Kada su u pitanju parnice o sporovima čija vrednost prelazi iznos od 1.000.000,00 denara, punomoćnik pravnog lica može biti samo lice koje je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i koje je u radnom odnosu u tom pravnom licu (član 82 Zakona o parničnom postupku).54

U Evropi je trend sve šireg primanja in house pravnika (korporacijskih pravnika) u advokatske redove, pa i omogućavanju tako registrovanim advokatima u stalnom radnom odnosu zastupanja pred sudovima. Od zemalja Evropske unije, pravnici zaposleni u društvu mogu biti registrovani kao advokati u Danskoj, Finskoj, Irskoj, Norveškoj, Španiji i u Velikoj Britaniji.⁵⁵

Velisav Marković

Faculty of Business, Valjevo

Representation of companies in legal procedure