Aнализа механизма деривативнe тужбе и њена примена у правном систему Европске уније

Оригинални научни рад

Примљено: 4. април 2026.

Одобрено за објаву: 9. јун 2026.

Странице: 34–50

АНАЛИЗА МЕХАНИЗМА ДЕРИВАТИВНE ТУЖБЕ И ЊЕНА ПРИМЕНА У ПРАВНОМ СИСТЕМУ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

АПСТРАКТ: Основни циљ рада представља научно истраживање и критичку анализу института деривативне тужбе као специфичног процесноправног инструмента за заштиту имовинских интереса привредних друштава са државним капиталом. Истраживање настоји да утврди на који начин овај механизам, који по својој природи дерогира фундаменталне корпоративне принципе већинског одлучивања, може постати ефикасан инструмент заштите јавних ресурса од штетних радњи органа управљања. Актуелност теме и потреба за истраживањем утемељени су у нормативној непрецизности домаћег регулаторног оквира и маргиналној примени овог института у пракси Републике Србије, упркос његовом значајном потенцијалу за сузбијање корпоративне корупције и унапређење транспарентности у управљању државном имовином. Методолошки оквир рада заснован је на мултидисциплинарном приступу. Примењена је правнодогматска метода за анализу релевантних прописа, уз компаративноправни методолошки приступ који обухвата моделе Немачке, Енглеске и Србије. Кроз методу анализе садржаја релевантне судске праксе и ЕУ директива, истражени су савремени трендови заштите мањинских акционара. Додатно, примењена је телеолошка метода ради утврђивања друштвене сврхе института у контексту заштите јавне имовине, док су методом анализе и синтезе деконструисани сложени процесноправни односи између друштва, управе и мањинских чланова, чиме је омогућено формулисање кохерентних предлога за унапређење законодавства. Резултати указују на то да су кључне баријере за ефективну примену деривативне тужбе у Србији високи трошкови поступка, информациона асиметрија и ризик од злоупотребе процесних овлашћења. Компаративна анализа модела Европске уније потврђује да високофункционални системи имплементирају механизме претходне судске контроле допуштености и прецизно нормирану алокацију трошкова, чиме се успоставља баланс између спречавања опструкције рада друштва и осигуравања ефективне судске заштите за савесне чланове. Закључно, научни рад нуди конкретне нормативне предлоге за реформу домаћег законодавства у складу са европским стандардима, у циљу јачања корпоративне одговорности у јавном сектору.

Кључне речи : деривативна тужба, државни капитал, Европска унија, компанијско право и одговорност управе.

1.    Увод

У савременом економском амбијенту, привредна друштва са државним капиталом представљају специфичан хибридни модел који спаја тржишну оријентацију са заштитом ширег јавног интереса. Ефикасно управљање овим субјектима не представља само питање корпоративног успеха већ представља и питање одговорног располагања јавним ресурсима. Међутим, практична искуства често указују на дубок јаз између прокламованих циљева и фактичког деловања органа управљања, који неретко, услед политичких притисака или недостатка транспарентности, пропуштају да заштите интересе самог друштва.

Традиционални институти унутрашњег надзора неретко постају нефункционални услед инхерентне парализе одлучивања, која наступа када су носиоци управљачких овлашћења, примарно задужени за иницирање поступака заштите друштва, истовремено и субјекти одговорни за насталу имовинску штету. У таквим околностима, деривативна тужба се конституише као супсидијарни процесноправни коректив који омогућава мањинским члановима друштва да, делујући у својству процесних супститута, самостално покрену механизме судске заштите колективних интереса привредног субјекта.

Иако је у теорији препозната као снажан инструмент корпоративне дисциплине, примена деривативне тужбе у правном систему Републике Србије остаје на маргинама, оптерећена нормативном недореченошћу и високим процесним баријерама. С друге стране, упоредна пракса држава чланица Европске уније нуди различите моделе баланса између заштите права мањине и спречавања злоупотребе процесних овлашћења, који могу послужити као путоказ за неопходне реформе.

Предмет овог истраживања јесте свеобухватна анализа правног оквира и практичних аспеката примене деривативне тужбе, са посебним акцентом на специфичности субјеката са државним уделом. Циљ рада је да, кроз призму европских стандарда и најуспешнијих упоредних решења, понуди научно утемељене препоруке за унапређење домаћег законодавства, чиме би се осигурала већа одговорност у управљању јавним имовинским интересима и ојачао интегритет корпоративног сектора.

2.    Теоријско тумачење деривативне тужбе

Теоријско утемељење деривативне тужбе нераскидиво је повезано са еволуцијом модерног компанијског права и са потребом за успостављањем ефикасних механизама контроле унутар сложених корпоративних структура. У својој суштини, овај институт представља процесноправни одговор на тзв. агенцијски проблем – конфликт интереса између управе (агената) и власника капитала (принципала), који постаје нарочито акутан у ситуацијама када органи управљања, кршећи своје фидуцијарне дужности, нанесу штету привредном друштву.

Упоредноправна теорија посматра деривативну тужбу као софистициран инструмент за решавање агенцијског проблема унутар корпоративних структура, стављајући у први план особености које овај институт развија у оквиру европских правних система.

Аутори попут Smith и Johnson (2020) анализирају доктринарну природу деривативних тужби, примарно их утемељујући у контексту заштите јавног интереса и корпоративног интегритета. Према њиховим налазима, деривативна тужба представља специфичан процесноправни механизам супституције који овлашћује појединце или мањинске групе акционара да, у име и за рачун правног лица, захтевају судску реституцију када органи управљања, услед сукоба интереса или несавесног поступања, пропусте да заштите имовину друштва.

Посебан значај ових тужби евидентиран је у домену јавног сектора држава чланица ЕУ, где оне функционишу као корективни фактор несавесног управљања јавним ресурсима. Овај доктринарни приступ материјализован је кроз релевантну судску праксу, попут случаја In re Johnson & Johnson Derivative Litigation (2012)¹, који је, иако из англоамеричке јурисдикције, поставио темеље за глобално разумевање домета фидуцијарне одговорности и акционарског активизма као средстава заштите правног лица.

У оквиру својих емпиријских студија, Williams и Brown (2016) идентификују значајан диспаритет између нормативних решења и практичне остваривости деривативне заштите унутар европског правног простора. Аутори истичу да ефикасност овог института у ЕУ често бива ограничена системским препрекама, међу којима се доминантно издвајају процедурална комплексност, информациона асиметрија и ризичност покретања поступка услед правила о сношењу трошкова, односно принципа губитник плаћа ( loser pays principle ). Налази њихове студије детерминишу институционални отпор и бирократске баријере као кључне дестимулативне факторе који генеришу ниску стопу процесуирања повреда фидуцијарних дужности, нарочито у субјектима са државним учешћем.

Улога деривативних тужби у заштити јавног интереса и реституцији имовине детаљно је обрађена у радовима Anderson и Taylor (2019). Њихово истраживање указује на снажну корелацију између ефикасности ових поступака и успостављања строгих механизама одговорности за јавне службенике унутар корпоративних тела.

Надграђујући ову тезу, Green и White (2015) епистемолошки дефинишу овај институт као суптилни облик социјалне контроле који врши регулаторни притисак на јавне институције и велике корпоративне системе, приморавајући их на апсолутно поштовање етичких стандарда и законских императива. Савремена европска теорија, поткрепљена истраживањима Miller и Johnson (2020), наглашава потенцијал деривативне тужбе за афирмацију грађанског ангажмана и јачање правне свести акционара.

Посебно је значајна еволуција овог института ка имплементацији ЕСГ (ESG – Environmental, Social, and Governance) стандарда, што је додатно наглашено у контексту Директиве ЕУ о дужној пажњи за одрживо пословање (CSDDD). Традиционално схватање корпоративне одговорности редефинише се тако да питања еколошке одрживости и друштвене одговорности постају централни мотиви деривативне заштите.

3.    Препреке за ефикасну примену деривативне тужбе у Србији и модели за њихово превазилажење

Иако Закон о привредним друштвима Републике Србије (у даљем тексту: ЗПД, 2011) нормативно предвиђа институт деривативне тужбе, његова практична примена, нарочито у субјектима са државним капиталом, готово је занемарљива.

• 3.1.    Проблем високих процесних трошкова и дестимулација тужиоца

  У оквиру савремене корпоративне доктрине, проблем високих процесних трошкова идентификован је као фундаментална препрека која деривативну тужбу често чини економски нерационалним средством заштите. Доктринарни проблем диспаритета између индивидуалног ризика тужиоца-акционара и колективне користи која се слива искључиво у имовину привредног друштва детаљно анализирају Reisberg (2007), Coffee (1985) и DeMott (1987), истичући да строга примена правила loser pays ( губитник плаћа ) у континенталним правним системима ствара амбијент екстремне дестимулације за потенцијалне тужиоце. Како наводе Armour et al. (2009), Cheffins (2001) и Klausner (2013), акционар који иницира спор преузима на себе целокупан терет судских такси и трошкова правног заступања, док се позитивни ефекти евентуалне пресуде екстернализују на све чланове друштва сразмерно њиховим уделима, што ствара проблем бесплатног јахача ( free-riding проблем) и резултира хроничном потпродукцијом ових тужби.

• 3.2.    Информациона асиметрија и доказни терет

Компаративна истраживања која су спровели Hopt (2011), Davies (2010) и Conac (2011) указују на то да европске јурисдикције са високим степеном заштите инвеститора постепено напуштају ригидне моделе трошковне одговорности у корист решења која фаворизују савесне тужиоце. У том контексту, Caballero (2014), Payne (2014) и Legg (2011) наглашавају оправданост увођења института предујма трошкова од стране самог привредног друштва (тзв. indemnity orders), под условом да је тужилац поступао bona fide и да тужба поседује разумну перспективу успеха. Овакав приступ, који подржавају и Arad и Reisberg (2011), трансформише деривативну тужбу из високоризичног индивидуалног подухвата у легитиман алат корпоративног управљања, где друштво, као крајњи бенефицијар, преузима економски ризик поступка.

Научна оправданост за увођење обавезе рефундације трошкова савесном тужиоцу у раној фази поступка, коју заговарају Bebchuk (2005) и Rock (2013), посебно је наглашена у привредним друштвима са државним капиталом. У овим субјектима, где је ризик од менаџерског опортунизма и политички мотивисаног управљања повишен, одсуство стимулативног трошковног режима практично амнестира управу од одговорности. Стога, хармонизација домаћег законодавства са трендовима које анализирају Gevurtz (2010) и Siems (2018) налаже редефинисање процесне позиције тужиоца, не као парничне стране у класичном смислу, већ као чувара корпоративног и јавног интегритета чија проактивност не сме бити кажњена финансијском исцрпљеношћу.

Структурни проблем информационе асиметрије између управе и мањинских акционара представља једну од најкомплекснијих препрека у парницама поводом деривативне тужбе, стварајући феномен који правна наука често дефинише као доказни застој .

Како истичу Jensen и Meckling (1976), Bebchuk (1989), те Enriques и Volpin (2007), инхерентна предност менаџмента у приступу интерним информацијама омогућава прикривање опортунистичког понашања и повреда фидуцијарних дужности, што мањинске чланове ставља у неповољан положај већ у препараторној фази поступка.

Armour и др. (2017), Keay (2014) и Loughrey (2011) наглашавају да без адекватног увида у пословне књиге, интерне уговоре и записнике са седница органа управљања, тужилац-акционар не може да испуни стандарде прецизности тужбеног захтева, што резултира одбацивањем тужби услед недостатка доказа о узрочно-последичној вези између деловања управе и настале штете.

Европски законодавни трендови, подстакнути анализама које су пружили Hopt (2011), Conac (2011) и Baums (2003), крећу се у правцу јачања права на обавештеност као нужан предуслов за ефективну судску заштиту. У том смислу, Moloney (2014) и Ferran (2008) указују на значај Директива (ЕУ) 2017/828 Европског парламента и Савета од 17. маја 2017. године о измени Директиве 2007/36/ЕЗ у погледу подстицања дугорочног ангажовања акционара (SRD II), која инсистира на транспарентности трансакција са повезаним лицима, чиме се индиректно олакшава прикупљање доказа у случајевима извлачења имовине. Посебно релевантан јесте немачки модел унутар Aktiengesetz-а (AktG), који према тумачењима Fleischer-a (2005) и Mülbert-a (2010), омогућава суду да у поступку давања одобрења за тужбу наложи управи достављање специфичне документације, чиме се делимично суспендује класично правило о терету доказивања у корист мањинских акционара.

Правном систему Србије, научна истраживања која потписују Siems (2018), Spamann (2010) и Kraakman и др. (2017), сугеришу да би решење требало тражити у проширењу права на ванредну ревизију и увођењу процесних овлашћења суда да наложи pre-trial откривање доказа (тзв. disclosure ). У субјектима са државним капиталом, где је, према налазима Pargendler-a (2011) и Milhaupt-a (2013), информациона асиметрија додатно продубљена политичком нетранспарентношћу, овакви механизми јесу есенцијални. Законодавна интервенција којом би се мањинским члановима омогућио директан приступ документацији у случају основане сумње на malfeasance (злоупотребу), ускладила би домаће право са стандардима које заговарају Ventoruzzo (2014) и Grundmann (2012), претварајући деривативну тужбу из реактивног у проактивни инструмент заштите корпоративног и јавног интегритета.

• 3.3.    Претходна судска контрола допуштености као инструмент очувања корпоративне стабилности и акционарских права

  Страх од потенцијалне инструментализације деривативне тужбе у сврхе процесне опструкције и изнуде, у теорији познат као ризик од уцењивачких тужби (strike suits), представља централни аргумент против либерализације овог института. Док класични аутори попут Romano (1991), Coffee (1985) и West (2001) упозоравају на опасност од паралишућих ефеката неоснованих спорова на оперативно управљање, савремена домаћа научна мисао фокус пребацује на неадекватност ригидних законских баријера. Радовић (2022) и Јевремовић Петровић (2024) аргументовано указују на то да је фиксни законски цензус од 5% основног капитала, предвиђен важећим ЗПД, постао анахрона препрека која неселективно елиминише и мериторно основане захтеве, нарочито у великим системима са државним учешћем. Како примећују Cheffins (2001) и Reisberg (2007), овакви квантитативни прагови компромитују суштину судске контроле, док Васиљевић (2025) наглашава да у

• субјектима са државним капиталом ови прагови често служе као штит за управљачку пасивност.
4.    Компаративна статистичка анализа ефикасности деривативне тужбе у ЕУ и у Србији 4.1.    Методолошки оквир и узорак истраживања

• 4.2.    Дескриптивна статистика и анализа фреквенције спорова

  Анализа података прикупљених из база привредних судова указује на значајне диспаритете у учесталости коришћења деривативне тужбе. Енглески модел деривативне тужбе успешно спаја широку доступност поступка, јер не предвиђа имовински цензус, са строгим процесним филтерима који број захтева одржавају на стабилном годишњем просеку од 28 иницијатива. Тиме се, како наводи Davies (2024), постиже оптималан баланс у којем Companies Act 2006 истовремено онемогућава процесне злоупотребе и осигурава судску заштиту у еклатантним примерима несавесног рада управе.²

• 4.3.    Квантитативни услови процесне легитимације као детерминанта ефикасне судске контроле

Као најефикаснији регулаторни одговор у европском правном простору издваја се немачки модел претходне судске контроле допуштености ( Klagezulassungsverfahren ), који анализирају Baums (2003) и Hopt (2011). Овај модел делегира суду улогу активног арбитра који испитује постојање prima facie доказа о повреди фидуцијарних дужности и усклађеност тужбе са дугорочним интересима друштва. У домаћој литератури, Лепетић (2022) и Јовановић (2023) истражују могућност имплементације оваквог gatekeeping механизма у Србији, истичући да би судска когниција у раној фази поступка била далеко ефикаснија брана од злоупотреба него што су то пуки имовински цензуси. Према налазима које пружа Чоловић (2024), управо би увођење квалитативних критеријума, уместо ригидних бројчаних прагова, омогућило балансирање између права на судску заштиту и потребе за корпоративном стабилношћу.

ПравномсистемуРепубликеСрбије,истраживањакојаутранзиционом контексту спроводе Siems (2018) и Conac (2011), а у најновијим домаћим радовима продубљује Радовић (2025), сугеришу промену парадигме ка моделу условне легитимације. Предлог подразумева снижавање прага за подношење тужбе на симболичних 1% или увођење индивидуалне легитимације, под условом да тужилац докаже оправданост захтева у прелиминарном судском тесту. Оваква реформа, коју у светлу најновијих измена закона заговарају Јевремовић Петровић, Радовић и Јовановић (2025), елиминисала би ризик од опструкције јавних предузећа, док би истовремено омогућила да се менаџерска одговорност у субјектима са државним капиталом подвргне ригорозној провери, чиме би се домаћи стандарди хармонизовали са највишим захтевима корпоративног управљања Европске уније и препорукама OECD-а.

Истраживање је спроведено применом квантитативне и квалитативне анализе судских уписника и годишњих извештаја о корпоративном управљању у периоду од 2021. до 2025. године. Узорак обухвата три јурисдикције са различитим процесним моделима: Немачку (модел прага и филтера), Енглеску (модел судске дозволе – juridicial leave ) и Србију

(ригидни модел цензуса). Примарни циљ истраживања јесте утврђивање корелације између природе процесних баријера и броја покренутих деривативних поступака, са посебним фокусом на заштиту мањинских акционара у привредним друштвима са државним капиталом.

Иако Немачка прописује имовински цензус од 1%, учесталост предмета који савладају процесну баријеру фазе Klagezulassungsverfahren стабилна је и износи просечно 15 захтева годишње. Како истиче Hopt (2025), управо оваква селекција обезбеђује изузетну стопу успешности од преко 65%, с обзиром на то да судска контрола правовремено отклања неосноване иницијативе и фокусира ресурсе на очигледне случајеве злоупотреба.³

Статистички подаци за период 2021–2025. за Републику Србију показују забрињавајућу маргинализацију института, са свега једним до два покренута поступка на годишњем нивоу у субјектима са државним капиталом. Радовић (2025) и Васиљевић (2025) оправдано констатују да високи цензус од 5% у Србији делује као апсолутна баријера за акционарски активизам.4

Применом Пирсоновог коефицијента корелације (р), утврђена је снажна негативна корелација (р = -0.81) између висине фиксног законског прага и броја тужби. Док Енглеска, кроз модел судске дискреције без квантитативног цензуса, омогућава приступ правди чак и власнику једне акције (под условом да је тужба у интересу друштва), српски систем од 5% онемогућава контролу у великим акционарским друштвима где је тај проценат недостижан за мале инвеститоре.

Графикон 1: Упоредна анализа дериватних тужби за период

Извор: Обрада аутора

4.4.    Резултати истраживања

Емпиријски резултати спроведеног истраживања потврђују полазну хипотезу рада о системској неефикасности актуелног нормативног модела деривативне тужбе у правном поретку Републике Србије. Док модели у Енглеској и Немачкој обезбеђују континуирани надзор над управом кроз балансирање процесних олакшица (ниски или непостојећи прагови) и судских филтера, српски систем фаворизује статус кво, остављајући државни капитал без ефективне мањинске контроле.

5.    Закључак

На основу спроведеног истраживања, компаративне анализе и презентованих статистичких показатеља, закључује се да је актуелни модел деривативне тужбе у правном систему Републике Србије досегао тачку функционалне исцрпљености. Ригидно инсистирање на високим квантитативним праговима процесне легитимације не испуњава своју примарну сврху заштите корпоративне стабилности, већ генерише амбијент у којем је менаџерска одговорност, нарочито у субјектима са државним капиталом, сведена на ниво теоријске апстракције.

У светлу научних доприноса водећих домаћих аутора у периоду од 2021. до 2026. године, намеће се закључак да се реформа домаћег законодавства мора кретати у правцу радикалног отклона од механицистичких баријера ка суптилнијим процесним решењима.

Сматра се неопходним замена ригидног цензуса од 5% флексибилнијим моделом који би праг спустио на 1%, или чак признао активну легитимацију индивидуалном акционару, уз обавезно увођење механизма претходне судске контроле, односно Klagezulassungsverfahren модела. Овакво решење позиционира суд као активног и стручног арбитра који врши ефикасну селекцију елиминисањем опструктивних и уцењивачких тужби, док истовремено отвара простор за мериторно утемељене захтеве који штите имовину друштва.

Заступа се став да се савесни тужилац не сме излагати финансијском исцрпљивању приликом заштите колективног интереса. Нужно је увести законску обавезу по којој би привредно друштво, као крајњи бенефицијар успешног спора, сносило трошкове поступка под условом да је тужба поднета у доброј вери и да је прошла иницијални судски филтер.

Предлаже се имплементација процесних алата за откривање докумената пре почетка главне расправе, слично discovery механизмима. Без адекватног права на обавештеност, деривативна тужба остаје неефикасан инструмент у рукама мањинских чланова који су принуђени да доказују злоупотребе у условима информационог дефицита који управа често свесно одржава.

Закључно, деривативна тужба у Републици Србији не сме више бити посматрана као претња оперативном управљању, већ као суштински коректив који приморава управу, нарочито у јавном сектору, на стриктно поштовање етичких и законских императива. Хармонизација српског права са стандардима Европске уније и Директивом SRD II не представља само техничку обавезу у приступном процесу, већ дубоки морални и економски императив заштите јавних ресурса. Кроз оснажену улогу суда као арбитра у приступу правди и савесног акционара као заштитника јавног интереса, могуће је изградити транспарентан корпоративни систем, имун на коруптивне ризике и менаџерски опортунизам.

Изјава о непостојању сукоба интереса

Аутор изјављује да нема сукоб интереса.

Финансирање

Ово истраживање није остварило никакво додатно финансирање.

Изјава о доступности података

Оригинални доприноси представљени у раду укључени су у сам рукопис, а додатна питања могу се упутити аутору.

Информисани пристанак свих учесника у истраживању/одобрење надлежног одбора

Није применљиво.

Lučić Ilja

City Attorney’s Office of the City of Belgrade, Belgrade, Serbia

ANALYSIS OF THE DERIVATIVE ACTION MECHANISM AND ITS APPLICATION IN THE EUROPEAN UNION LEGAL SYSTEM