Čovek i pravo intelektualne svojine

Dimenzije ljudskog stvaralaštva i nivoi ljudskog dostojanstva, kao i stepen razvoja nacionalnog i globalnog pravnog poretka ogledaju se, između ostalog, i u širini primene postulata prava intelektualne svojine. Vrlo složeni društveni odnosi formiraju se i postoje u vezi sa nastankom, korišćenjem i transferom predmeta prava intelektualne svojine. Otuda proističe potreba i obaveza svih subjekata da poznaju i pravo valjano primenjuju norme ove grane prava koja zaokružuje odnose i pojave u vezi sa mnoštvom rezultata intelektualne akcije. Skoro svi predmeti koji okružuju čoveka su nečije delo i samim tim intelektualna svojina njegovog izumitelja. Izumitelj je onaj koji je posvetio vreme, novac, energiju i znanje da izmisli i napravi novu stvar. Zbog toga se njihova upotreba mora regulisati pravom. To čini pravo intelektualne svojine. Predmeti intelektualne svojine se razvrstavaju u dve osnovne kategorije: 1. industrijska svojina, 2. autorska prava i srodna prava. Prava intelektualne svojine su napisana i širom sveta usvojena iz nekoliko važnih razloga. Njihova suštinska svrha je da: podstaknu individuu na nove pronalaske, daju prepoznatljivost kreatora i pronalazača, pruže materijalnu nagradu za intelektualnu svojinu i obezbede dostupnost originalnih (pravih, prvih, istinskih) proizvoda.