Poslovna etika - paradoks ili neminovnost?

U uslovima tehničko-tehnološkog napretka, kada se informacije elektronskim putem prenose u deliću sekunde, kao i finansijska sredstva, kada engleski jezik postaje opšte sredstvo komunikacije, a avioni uobičajeno prevozno sredstvo, poslovanje kompanija se nije moglo zadržati na nacionalnim okvirima. Trgovina sa udaljenim krajevima i razmena različitih proizvoda odvajkada su postojali. Novinu predstavlja formiranje organizacionih jedinica ne samo u različitim zemljama, već i na drugim kontinentima. Poslovanje pojedinih kompanija prevazilazi nacionalne dohotke mnogih zemalja. Tradicionalan pristup biznisu u vremenu snažnih konglomerata postaje neodrživ. Pritisci da poslovanje ne sme da bude vođeno samo interesima akcionara postaju sve veći, a društveno odgovorno poslovanje predstavlja sferu u kojoj se prelamaju interesi vlasnika kapitala sa interesima zajednice, neograničen ekonomski rast i pravedan i održivi razvoj. O značaju samog problema govori činjenica da je društveno odgovorno poslovanje postalo predmet međunarodne standardizacije, te da postoje nagoveštaji da će Evropska unija upravo time usloviti trgovinsku razmenu sa zemljama koje su joj se pridružile ili nameravaju to da učine. Prikazano na velikom istorijskom platnu, etički pogledi na biznis bili su skoro uvek negativni. Međutim, činjenica da izveštavanje o skandalima u biznisu predstavlja vest, izaziva javnu reakciju i nepovoljno utiče na imidž kompanije, predstavlja znak da mit o amoralnom biznisu nije više nedvosmisleno prihvaćen. Biznis se našao na udaru zbog nedostatka društvene odgovornosti i različitih oblika ugrožavanja društva i pojedinca. Ne postoji dobar način da se uradi loša stvar, biznis koji teži dugoročnom uspehu mora uvažavati osnovne moralne i ljudske vrednosti. Klasičan koncept korporacije kazuje da korporacija postoji prvenstveno zato da služi deoničarima i uvećanju njihovog bogatstva. Budući da odluke krupnih korporacija imaju uticaja na celokupno društvo i pojedince na toliko različitih načina, nije više dovoljno očekivati od korporacija da obezbeđuju obilnu ponudu visokokvalitetnih dobara po razumnoj ceni. Staranje o ekosistemu, briga oko ograničenih zaliha prirodnih bogatstava, zanimanje za kvalitet života zaposlenih izbijaju u prvi plan u novom milenijumu i vode ka laganom izumiranju mita o amoralnom biznisu. Novo shvatanje odgovornosti korporacija ne potire obavezu poslovodstva da deoničarima obezbedi povraćaj uloga i ostvarivanje profita, već da svi na koje izvesna odluka utiče budu uzeti u obzir. 'Cena veličine je odgovornost.' (Vinston Čerčil).